Ekskluzivno upoznavanje publike sa novom srpskom supergrupom Škrtice, desiće se u najboljoj rokenrol sali u Beogradu - sali Amerikana, i to 18. oktobra, na dan kad je Dom omladine Beograda osnovan! O nastanku benda, zakazanom koncertu u Amerikani i savetima srpskoj omladini razgovarali smo sa frontmenom benda, Zoranom Kostićem Canetom.

Ulaznice za koncert, koji počinje u 21 čas, mogu se kupiti na blagajni Doma omladine Beograda i preko Eventim mreže, po ceni od 500 dinara.

Članovi Škrtica su muzičari iz nekoliko kultnih beogradskih bendova. Kako je došlo do te saradnje?

Cane: Mnogo vremena provodim u zgradi „Bigza“ – u tom sastajalištu kreativnih ljudi. Tamo se svakodnevno nalaze i ljudi sa kojima sviram u Škrticama. Pre nešto više od godinu dana smo na zajedničkom projektu radili bend Straight Mickey and the Boys i ja. Momci iz benda su napravili muziku, a ja sam napisao tekst za pesmu. Potom smo započeli i drugu i treću stvar, jer je sve zvučalo jako dobro. A onda je na probu banuo Kole iz Velikog prezira. Počeli smo zajedno da „džemujemo“ i stvorila se ogromna količina pozitivne energije. Odlično smo se uklopili, ali su nas lične obaveze sprečile da nastavimo sa radom. Usledila je pauza do marta ove godine, kada me je pozvao Kole i rekao „Xajde da to uradimo“. U međuvremenu nam se pridružio i Boris Mladenović iz Jarbola, tako da smo svi zajedno počeli da sviramo i stvaramo novu muziku.

Kako biste opisali muziku Škrtica? Kakav zvuk će publika moći da čuje na vašem novom albumu?

Cane: Na početku smo na probama imali džem sešne, na kojima smo mnogo eksperimentisali. Čak smo razvili i pesmu od zvukova nastalih prilikom štimovanja Koletove gitare. Vremenom su nastajale pesme koje bih opisao kao „ekspresivni rok“. Ima velikog uticaja hard roka, hard kora, psihodelije, panka. Kroz tekstove ćemo opevati prošla vremena iz perspektive sadašnjosti – izgubili smo sve iluzije i nade. Jedan od stihova poručuje da „ova komedija prelazi u dramu“. To ne znači da smo postali pesimisti, već „istinisti“ koji kritički promišljaju stvarnost. U celini, naša muzika je jedna eksplozivna smeša.

Zašto ste se odlučili baš za ime Škrtice?

Cane: Dogovorom smo odlučili da se tako zovemo. Mi smo ljudi koji vole zezanje i koji dele ljubav prema muzici. Škrtice su zajednica ljudi koji su darežljivi međusobno i prema svim drugim ljudima. A to je upravo suprotno osobinama koje čine prave, životne škrtice.

Koncert u Domu omladine Beograda održaće se na dan kada je pre 50 godina osnovana ova institucija. Kako će biti koncipiran vaš nastup?

Cane: Koncert u Domu omladine Beograda trajaće oko sat vremena i mi ćemo svirati pod vođstvom tri reči – jako, snažno, istinito. Sa publikom ćemo proživeti jedinstveno iskustvo. Cilj nam je da zajednički doživimo istinu na pravi način.

Kako biste opisali domaću rok scenu? Čije nastupe publika ne sme propustiti?

Cane: Danas postoji gomila dobrih bendova koji stvaraju kvalitetnu muziku. U zgradi „Bigza“ se dešavaju važne stvari, kada govorimo o alternativnoj muzičkoj sceni. Straight Mickey and the boyz, Partibrejkersi, Artan Lili, Stuttgart Online, Repetitor samo su jedan deo nezaobilaznih sastava čiju muziku mladi moraju čuti.

Kakvi su vaši planovi za budućnost? Gde vas publika još može čuti?

Cane: Nastupaćemo na Koncertu godine u Novom Sadu, a postoje i planovi za koncerte u Zagrebu i Splitu. Naše vreme tek dolazi!

Šta biste poručili mladima koji slušaju vašu muziku?

Cane: Ja bih im poručio da uvek budu pri sebi. Budite budni i kritični. Disciplinujte svoj duh. Niko vam neće omogućiti bolju budućnost - sami ste sebi spas.

U bioskopima od 18. septembra 2014. - Aleksandra ima fantastičnog muža Sirila, fantastičan stan pored reke u Parizu, fantastičnog ljubavnika, fantastičan posao (glavni urednik ELLE magazina). Ukratko, ima sve... osim krajnjeg dodatka – deteta. Uz njenu standardnu dobru sreću, usvajanje će proći bez ikakvih problema. Sedmogodišnji Aleksej će doći iz Rusije u ovaj savršeni dom. Ali on nije sladak kao i sve ostalo...

Izjava rediteljke, Valeri Lemersije:

“Film je snimljen prema stvarnom događaju.  Američki par je usvojio ruskog dečaka od 7 godina. Vratili su ga avionom za Moskvu, sa ceduljom u džepu na kojoj je pisao da im ne odgovara.  Kada sam čula ovu vest na radiju, bacila sam tekst na kome sam radila i odlučila da od ove užasne priče napravim komediju.“

Zašto ste priču vezali za svet mode?

“Htela sam da se radnja odvija u sredini u kojoj je izgled veoma važan. Film nema veze s modom, ali  taj svet je vrlo kontrolisan. Sve mora da bude lepo, savršeno. Mislim da je to bilo dobro mesto za ovakvu priču. Smestila sam dolazak deteta u okruženje koje je najmanje raspoloženo za prihvat nepoznatih.  U stvari, film nije ni o modi niti o usvajanju, već o bračnom paru  koji misli da mu je sve dozvoljeno. Htela sam da pokažem koliko je teško postati roditelj, koliko stvari morate da se odreknete da biste u tome uspeli.

Siril  koji je vezan za majku,  sestru,  svoju slobodu,  kuću koja je kao muzej, Aleksandra  koja obožava svog psa, vezana je za posao.  Oboje će u isto vreme morati da odbace, do tada njima najvažnije, da bi bili u stanju da prihvate dete.  Uz Aleksejevu pomoć će shvatiti da se vole i još važnije, da nije sve na prodaju.

Aleksandra pristupa usvajanju kao da je reč o kastingu za modnu reviju. Sve se odvija između sastanaka, ona bez koncentracije gleda "kandidate".  Nisam htela da pokazujem njeno detinjstvo bez majke,  niti trenutak kada, posle petog pokušaja vantelesne oplodnje shvata da nije uspela.  Naprotiv, htela sam da je prikažem kao super ženu, sa super poslom, mužem i ljubavnikom.  Sve je super, sem što, na toj slici, nema deteta. “

Ni dete nije prikazano kao jadno siroče?

“Aleksandra u početku  to dete ne vidi.  Samim tim, ni gledalac ga skoro ne vidi. Podrazumeva se da smo svi, i gledaoci i ja, na strani deteta.  Tek kad ga Aleksandra "ugleda" tj. shvati da je tu, i gledaoci počinju da ga vide.“

Odakle vam ideja da Aleksandra na aerodromu pomišlja da je dete zamenjeno?

“Scena je čista fikcija. Naravno da se za usvajanje dece ne odlazi na aerodrom. Svi znamo da se na to čeka, nekad i više godina.  Kako je ovde reč o fikciji, htela sam da pokažem na koji način se roditelji ujedinjuju, da je u stvari moguće da dođe do zamene deteta. Sem toga, pokazala sam da Aleksandra, koja je navikla da može da bira stvari, treba da se suoči sa realnošću. “

U avionu kojim Aleksej stiže iz Rusije, Aleksandra i on prvi out ostvaruju kontakt?

“Da, to je situacija kada ona prvi put uspeva da nešto da učini za njega. Uzima ga u zaštitu i tada shvata da ga voli.

Aleksandra ima i tu smešnu stranu, naročito u sceni kada upada na modnu pistu, tražeći svog sina.

“Kada ste prava majka, znate svoje prioritete. Ne osvrćete se kad pretrčavate ulicu u potrazi za detetom. Aleksandra ne zna kako je to biti majka, sve što radi je trapavo. Ali, ona nije Kruela, ništa nije proračunato, ona jednostavno to ne ume. Socijalno i intelektualno, ona je ostvarena osoba, ali emotivno je nezrela. “

Snimali ste na pravim lokacijama?

“Uprkos problemima sa zvukom i  veličinom prostora, snimali smo u pravom stanu. Želela sam sve ono što u stanu može da krene po lošem, da pukne cev, da je pod kriv i stolice se ljuljaju. Ništa od toga ne može da se dobije bilo kakvom scenografijom.  I imali smo veliku sreću da snimimo pravu reviju visoke mode, Žan-Pol Gotjea. Nema ničeg goreg od falš modela visoke mode.  I naravno nisam želela da Aleksandrino  radno mesto bude u izmišljenom časopisu tipa "Pivolin". Bilo mi je veoma važno da to bude pravi časopis. “

Zbog čega ste izabrali "ELLE"?

“Osnovni razlog  je njihov logo koji nam je svima urezan u pamćenje, od malena.  Naslovne strane su im tako dinamične i privlačne da nisam mogla da zamislim da to bude neki drugi časopis. “

Kako ste izabrali malog Alekseja?

“Imala sam mnogo probema da nađem dečaka za ulogu. Na kastinzima se srećete sa ambicioznim roditeljima koji su uvereni da je njihovo dete najljupkije i najlepše stvorenje na svetu. A ja nisam želela dete-lutku. Želela sam dete koje ume da bude zatvoreno,  po nekad i da vas uplaši. U Francuskoj nema toliko ruske dece, a logično, nismo smeli da angažujemo usvojeno dete. Otišla sam u Rusiju i našla talentovanog šestogošnjaka, koji je već imao iskustva sa pozorištem. Zatim je došao Samarin koji čak nije ni Rus, on je Bugarin.“

Kako ste uspeli da ovu priču ne uvedete u tragični ton?

“Da sam htela da napravim čistu komediju ne bih izabrala ovu priču.

Kako sam sa ovom temom mogla da budem cinična ili ležerna?

Snimila sam film u kome  se sve neprilike dešavaju u trenucima kada ih najmanje očekujete. U životu volim iznenađenja, a to je da dete koje ste usvojili nije baš ono što ste zamišljali. “

1) Na vašem online-work-in-progress-projektu „Studio pojmova“ pesme mogu da se poruče mejlom, dok na njihove naslove na sajtu ne možemo da kliknemo i otvorimo tekstove. Kakva se poetika ili program kriju iza ovog projekta?

Pesme ne mogu da se poruče, ali mogu da se dobiju liste pojmova. Pri tom nema objašnjenja za svaki pojam, ali ima za mnoge. U  zavisnosti od toga da li imam vremena da napišem ta objašnjenja. Poslednjih meseci, nažalost, ga nisam baš imala mnogo. Sem toga tu je i princip: ne postoji baš za sve odgovarajuće objašnjenje. To je zbirka, poetski arhiv. Protiv zaborava. Kako diskurs ne bi sve pomeo.

2) Za vas kažu da stvarate u više medija. Šta za vas znači medijum? Da li je to poezija? Šta je za vas saradnja sa drugim umetnicima?

Jezik je medijum. A da li je i poezija? Pre bih rekla da je to vrsta. Radim zajedno sa kompozitorima, oni pišu muziku za tekstove koje sam ja napisala. Ali zato sama slikam i crtam. Da, to bi se naravno moglo nazvati transmedijalnom saradnjom, ali ne znam šta bismo time postigli. Jezik je dobar medijum, nisu potrebni kablovi, pojačala, platno, skupi materijali, orkestar, klavir itd. Jevtin je i koristan.

3) Želite li da vaše slike i značenja razume svaki čitalac ili samo oni koji se tome posvete? Da li zastupate hermetičnu poeziju?

Hm. Ne znam. Poslaću vam mejlom tekst o socijalnoj poetici koji se bavi ovom temom. (odlomak teksta koji odgovara na pitanje: Moja prva misao je bila: ako postoji socijalna poetika, onda mora postojati i asocijalna. I verovatno se u asocijalnoj varijanti radi o standardnoj poziciji poezije.)

4) I sami prevodite sa mađarskog. Pokušavate li zapravo da svoje stihove prošvercujete? Da li opravdavate to?

Ne prevodim sama sa mađarskog već sa Orsoljom Kalaš, u tandemu. I ne, prevodimo iskreno, verno i prijateljski nastrojeni. Prevodimo tako da nemački čitalac pomisli: ah, ovu pesmu je vredelo prevesti. Vredela je muke prevođenja.

5) Uskoro dolazite u Beograd. Očekujete li nešto od ove posete? Poznajete li srpske stvaraoce i njihova dela? Očekujete li sličnosti u poetikama savremene poezije Zapada i Istoka?

RAVNOTEŽA

Čujete li ovo? To se protokoli meda rugaju: to je labilna ravnoteža.
Svi su ugroženi. Svi su nestabilni. Agresor je nestabilan. Ko pati,
taj je nestabilan. Ko nije bio tu, taj je nestabilan. Ko zakasni, taj je nestabilan. Ko je ranije otišao, taj je nestabilan. Ko je dosađivao, taj je nestabilan. Ko je prestao, taj je nestabilan. Ko je opet počeo, taj je nestabilan. Izdavač je nestabilan. On neće da pozove.
Ja sam takođe nestabilna. Uopšte se ne bih ni javila. Mali dripci su nestabilni. Mogli bismo i drugačije da ih nazovemo, ali smo nažalost suviše nestabilni za to. Nestabilni su nestabilni. Zato su i ugroženi. Ugroženi su klasični erkeri. Kao i čitav brzi saobraćaj. Ko ozbiljno razmišlja o samopožrtvovanju, taj je nestabilan. Njemu ili njoj kažemo: Samopožrtvovanje od sada samo pod uslovom da je dobrovoljno. Na kraju krajeva ovde su sisari koji nikada ne mogu da samo žele, ili da se samo plaše, već gađenje ili požudu uvek moraju da požele. Zato su tako nestabilni. Zato im je kognicija disonantna a ignorancija nikad izlečena. Ljubav, a kakva je ona? Nestabilna. Vreme je nestabilno. Baš kao i mi, labilni u ravnoteži.

Intervju sa Monikom Rink vodio Jan Krasni

Beogradski fank rok bend Deca Loših Muzičara snimio je novi spot za singl Flora i fauna koji je premijerno objavljen na njihovoj zvaničnoj facebook stranici. Spot je režirao Marko Backović, za kameru je bio zadužen Relja Ilić, a za kostim i masku Sandra Jevtović Bugarin. Bend se posebno zahvaljuje glumcu Milošu Mijakovcu za ulogu strašila u spotu. U subotu, 8. februara Deca Loših Muzičara održaće prvi samostalni nastup posle pet godina u Novom Sadu u Klubu The Quarter!

Opširnije...

Miljenici domaće publike, hrvatski rokeri The Bambi Molesters, vraćaju se u Srbiju. Oni će u subotu 28. septembra od 22h nastupiti u klubu Gun (Miloša Pocerca 10), a dan ranije i u novosadskom klubu The Quarter. Specijalni gost na koncertu u Beogradu biće Milan Glavaški, lider benda Rebel Star, koji najavljuje da će da "svira stare i nove pesme u do sada neviđenom električnom solo izdanju. Biće to "bluz jednog ludaka."

Pred nastupe u Srbiji, basistkinja "Bambija" - Lada Furlan Zaborac - priča o karijeri benda i šta za njih znači uspeh...

Šta je presudni trenutak u karijeri The Bambi Molesters?

Lada Furlan Zaborac: Definitivno, objavljivanje albuma "Sonic Bullets - 13 From the Hip" 2001. na kojem su učestvovali članovi R.E.M. i sve onda nakon toga.  Nismo mi ništa drugačije tu radili nego ranije, nego je "prelomni" u smislu medijske pažnje i prepoznavanja u Hrvatskoj i ovim našim prostorima. To je definitivno okrenulo reflektor na nas, pa je i neka šira publika saznala za nas, krenule su svirke i sve se pokrenulo. A vidim da je taj album i dalje u centru pažnje, i 13 nam je srećan broj - upravo je "Chaotica", 13. pesma sa Sonic Bullets, nedavno uvrštena u seriju "Breaking Bad".

Kako jedan bend odavde dođe do vrha prodaje na Amazonovoj listi, do recenzija u stranim magazinima, do plasmana pesme u veoma cenjenoj i gledanoj TV seriji?

Lada Furlan Zaborac: Ovaj deo sad, u vezi sa serijom, to je krajnji posao koji nema toliko veze sa nama - mi smo odradili ovih dvadeset godina ranije. Svirke, svirke, svirke i samo svirke i to je to. Radiš svoje, moraš biti istrajan, a kod filmova i serija je i sreća u igri, gde neki muzički supervizori biraju pesme - kako je to do njih došlo ja iskreno nemam pojma. Znači, neko je to čuo, mislio je da bi odgovaralo u nekoj sceni, a sve dalje je išlo preko našeg pravnog zastupnika i pablišera. A gde smo mi sve svirali, i koliko smo svirki odsvirali - to je deo posla koji smo mi odradili.  Bend je živ kad svira i bend postoji kad svira i nama je svaka svirka jednako važna i svaka ima neki svoj izazov - kad smo bili predgrupa R.E.M.-u svirali smo pred 20 hiljada ljudi, ali smo bome svirali i pred 5 ljudi.

Mesto gde biste voleli da svirate a niste do sad i mesto u koje se najradije vraćate?

Lada Furlan Zaborac:  Mi uvek pričamo da bismo voleli da odemo u Japan, i imamo osećaj da bismo tamo dobro prošli, to je dakle neki nedosanjani san. Sve svirke su svarno podjednako bitne, bilo je fenomenalnih isped bukvalno petoro ljudi i njih petoro je posle otišlo i kupilo CD, što je isto neki pokazatelj, znači da smo ipak uspeli da stvorimo neku atmosferu u toj napetoj situaciji 'nas je četvoro - njih petoro, uh!'. Svaka svirka nam je draga i kao i uvek se radujemo dobrom provodu u Novom Sadu i Beogradu 27. i 28. septembra.