Grupa Battleme će 20. oktobra ponovo nastupiti u Domu omladine Beograda, sa početkom u 21 čas. Tom prilikom, publika će imati priliku da čuje njihov novi album “Cult Psyhotica”, nedavno objavljen pod etiketom izdavačke kuće El Camino Media. Kao domaća podrška nastupiće bend Love to Hate, koji postoji oko dve godine, a čine ga bivši članovi bendova Eyesburn, Discord, Definite Choice, Groovy Chickadee. U pitanju je bazični hard core, sa uplivima u desert rock i stoner. Frontmen benda Battleme, Met Drenik (Matt Drenik), uoči koncerta otkrio nam je više detalja o procesu nastanka novog izdanja, rokenrolu i razlici između solo nastupa i rada sa bendom, kao i o tome šta publika može da očekuje ovog petka u Klubu DOB. Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 800 dinara, a koncert zajednički organizuju Dom omladine i koncertna agencija Rock Svirke.

Većina pesama za vaš novi album “Cult Psyhotica“ je snimljeno uživo. Reci nam nešto više o kreativnom procesu – atmosferi, energiji...?

- Odlučili smo da sami sebi zadamo rok od mesec dana i u tom periodu napišemo i snimimo ceo album. Mislim da smo čak i pre nego što je album napisan, zajedno sa našim izdavačem, počeli da ga stvaramo. Rezervisali smo studio Get Loud (Portland, Oregon) i počeli da pišemo pesme. Najpre smo samo „džemovali“ i slušali. Onda smo počeli da izbacujemo stvari koje nam se nisu svidele i zadržali one koje jesu. Na kraju smo došli do 9 pesama koje čine najveći deo albuma, uz numeru“Mistif Honey Bear“ kao bonus. Nakon nekoliko nedelja smo počeli da snimamo, a ja sam pisao tekstove redom kako smo složili numere na albumu, tako da se uklapaju kao jedan narativ.

Izjavili ste da je ovaj album reakcija na trenutnu situaciju u svetu koju ste nazvali “pokvarena stvarnost”. Da li je ovaj album odražava ili odgovara na nju?

- Pomalo od oba. Želeli smo da napravimo rok album koji će odražavati naše mišljenje o haosu u političkom sistemu Amerike. Umesto da se bavim njegovom težinom, pristupio sam mu lirski, napravio priču o herojima i negativcima, koja se vrti oko političkog teatra Donalda Trampa. ”Mistif Honey Bear” je ljubavna pesma  o Ivanki i Kušneru, “Keep Me With You” je Donaldova oda Banonu, “Lowlife” je herojeva labudova pesma, o životu u iskvarenom sistemu.

Šta podrazumeva “Urbani američki pejzaž” na koji referišete novim albumom?

- Gradski život.  Grad je ultimativni “melting pot” američke kulture, što nije slučaj u provinciji. Smatram da odatle potiču mnoge naše podele. Ljudi ne žive jedni sa drugima, već gledaju jedni druge putem TV ekrana u koji upiru prst i kažu: “Aha! Znao sam!”

„Cult Psychotica“ je objavljen pre desetak dana. Kako ste zadovoljni dosadašnjim reakcijama javnosti na album i kako teče evropska turneja za sada?

- Reakcije deluju dobro. Već smo prodali dosta primeraka albuma na koncertima u okviru turneje po Evropi, a prve recenzije su vrlo pozitivne. Iskreno, najvažnije su mi reakcije naše publike, i apsolutno me ne zanima da li će ga kritičari oceniti negativno. Oni imaju slobodu da pišu šta hoće.

Ranije ove godine si se vratio svojim muzičkim korenima, odnosno solo radu sa izdanjem “Live at Cactus Café”. Opiši nam tvoju ličnu perspektivu umetničkog izraza u solo projektima i radu sa bendom?

- Solo rad je introspektivan. Solo svirka je usamljenička stvar. Pišeš muziku i izvodiš je na drugačiji način. Teško je da ne budeš maksimalno uključen i posvećen kada si solo umetnik, jer nemaš nikoga pored sebe na bini. Tako da je za mene to potpuno drugačiji pristup radu nego onaj sa bendom. Potrebna je posebna vrsta karaktera da bi izašao sam na scenu, to je ona druga strana novčića. Oduvek sam voleo da radim svedene, akustične nastupe, posebno tokom turneja. Dobro je izaći i jednostavno “izložiti” pesmu, jer se na taj način najbolje vidi da li u njoj zaista ima nečega. Znaćeš da li je pesma dobra ako možeš da je odsviraš sam. Ako ona zavisi od svih ostalih, propratnih stvari, verovatno je i bezvredna.  Kada su me pozvali da uradim solo svirku u sred turneje u Cactus kafeu, odmah sam prihvatio, a kada se ispostavilo da je napravljen i snimak tog nastupa, odlučili smo da ga objavimo.

Jednom prilikom si izjavio da Portland ima veliki broj muzičara koji veruju u istu verziju rokenrola kao i ti. Na koju verziju rokenrola si mislio?

- Za mene bi umetnost trebalo da bude neinhibirano iskustvo. Da dolazi iz stomaka, iz grla, da bude živa. A kada je reč o koncertima, po meni oni moraju da budu izvođački čin u kojem se, kao umetnik, potpuno izgubiš. Ukoliko brineš da li će sve ispasti dobro, mašiš poentu. Za mene je to  vrsta umetnosti  koja me oslobađa, gde mogu da budem iskonski ja, a ne ukroćen. Želim da se osećam kako sve može ispasti iz koloseka u bilo kom trenutku, jer kada se to desi, tek onda uvidiš da li uopšte valja ili ne. Letiš visoko ili padaš nisko, ali ako  si zaglavljen u sredini onda ne valja. Dao sam život rekonrolu. To je moje biće. Smatram da ima ljudi u Portlandu koji dele moju filozofiju, naravn ne svi. Svakom svoje.

Zašto si izabrao ime “Battleme” za bend?

- Jednostavno mi je zvučalo kul.

Pisao si muziku za svetski poznatu seriju “Sinovi Anarhije” (Sons of Anarchy). Kako gledaš na to iskustvo sa izvesne vremenske distance – da li ti je to pomoglo u karijeri ili je tvoju muziku na izvestan način ubacilo u stereotip  za jedan deo publike?

- E, to je “kvaka 22”. Sa jedne strane me je približilo široj publici, a sa druge  me je predstavilo kao momka koji sedi za klavirom i svira balade. Serija “Sinovi anarhije” me je definitivno lansirala, bez nje ne bih ni bio ovde gde jesam, verovatno ne bih ni davao ovaj intervju. To je bio sjajan period u mom životu. Bio sam deo kreativne ekipe, koja je muzikom stvarala deo atmosfere ove serije, što je velika čast. Što se tiče mojih nastupa, volim da držim ljude u neizvesnosti šta je ono što ću izvesti sledeće na sceni. Svako ko je bar malo upoznat sa mojom karijerom, zna da nisam samo momak za klavirom koji izvodi balade.
 
Tvoj predstojeći nastup sa bendom Battlemi nije prvi u Domu omladine Beograda. Pred koncert koji ste održali pre godinu dana, izjavio si da očekuješ odlično veče sa mnogo glasne muzike, mnogo energije i plesa. Da li je zaista bilo tako i šta da očekujemo 20. oktobra?
 
- Bilo je upravo tako i biće ponovo!

Naš eminentni kamerni ansambl Gudači svetog Đorđa obeležava ove godine važan jubilej, 25 godina postojanja! Tim povodom, u okviru 49. BEMUS-a održaće koncert 14. oktobra u Kolarčevoj zadužbini, sa početkom u 20 časova. Na programu će biti dela J.S. Baha, Tartinija, Korelija i Respigija, a kao umetnički vođa i solista predstaviće se violinista Jožef Žiga. O godinama koje su za nama, planovima orkestra i drugim aktuelnim dešavanjima i razmišljanjima, razgovarali smo sa Ljubomirom Milanovićem, violistom, docentom na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, članom anambla Gudači sv. Đorđa od njegovog osnivanja.

Ove godina proslavljate značajan jubilej, 25 godina istrajavanja na muzičkoj sceni, kako biste rezimirali taj period?

- Orkestar je osnovan 1992. godine na inicijativu diplomiranih učenika Škole za muzičke talente iz Ćuprije i profesora Petra Ivanovića, tadašnjeg Umetničkog direktora škole. Kroz Gudače je prošao veliki broj mladih muzičara, toliki da bi verovatno moglo da se napravi desetak kamernih orkestara. Veliki broj članova je pravo iz našeg ansambla svoj umetnički angažman nastavio u eminentnim orkestrima u inostranstvu, neretko i na vodećim pozicijama. Iz tog aspekta gledano, misija Gudača je više nego ispunjena. Bilo je i teških i predivnih trenutaka, ali ono što je najvažnije je da Gudači sv. Đorđa i dalje uspešno opstaju i traju, održavajući izuzetno visok nivo umetničke i izvođačke umetnosti.

Posle 5 godina ćete svirati na našem najvećem festivalu klasične muzike, šta za vas kao sastav znači nastup na BEMUS-u?

- Bemus je svakako naš najeminentniji festival! Uvek je velika čast nastupati u okviru Bemusa. Naš ansambl je imao tu privilegiju da u okviru svog postojanja bude čest gost programa Bemusa, sa vrhunskim domaćim i stranim solistima. Ostaje jedan žal zbog nemogućnosti nastupa u okviru Festivala u periodu između 2006. i 2010, dok nam je umetnički vođa bio Gordan Nikolić, ali svakako se uvek izuzetno radujemo svakom pozivu Bemusa i za te nastupe se sa posebnim zadovoljstvom pripremamo.

Na koncertu 14. oktobra ćete nastupiti sa violinistom Jožefom Žigom. Da li ste ranije sarađivali sa njim i čime ste se vodili pri izboru programa?

- Sa kolegom Jožefom Žigom nismo do sada kao ansambl sarađivali. Neki od naših članova su imali tu privilegiju i umetnički utisci su zaista sjajni! Jožef je koncertmajstor orkestra Teatra u Braunšvajgu (Nemačka), gde je Generalni muzički direktor teatra i šef dirigent Srboljub Dinić, koji je i šef dirigent Gudača sv. Đorđa. Jožef je sjajan violinista, umetnik sa kojim je pravo zadovoljstvo sarađivati! Uostalom, siguran sam da će i publika to upravo tako i doživeti na koncertu 14. oktobra! Program smo sastavili po želji selektora i članova odbora Bemusa, koji su želeli da se predstavimo publici sa jednim barokno-klasičnim izborom kompozicija. Verujem da ćemo uspeti da prenesemo na slušaoce svu energiju i radost zajedničkog muziciranja.

Kakvi su planovi orkestra u budućnosti?

- Orkestar u poslednjih par godina prilično teško funkcioniše, kao uostalom i mnoge ustanove kulture u Srbiji. Imamo veliku podršku Ruskog doma u Beogradu, sa kojima imamo partnerski dogovor o saradnji. Naši koncerti su uglavnom u prostoru Ruskog doma, a tamo su nam i probe, u njihovoj divnoj sali. To je veoma značajno za rad ansambla, da imamo prostor gde se osećamo kao kod kuće. Naši planovi su uglavnom vezani za nastupe u inostranstvu, imamo već zakazane koncerte u Austriji, Sloveniji itd. Trebalo bi i da nastupimo sa čuvenim Janoška ansamblom, a to je izuzetna privilegija (dobili su zlatni CD snimajući za čuvenu izdavačku kuću Deutsche Grammophon). Do kraja ove jubilarne godine, planiramo koncerte kod nas i u regionu. Osim Bemusa, nastupićemo i u Negotinu na Mokranjčevim danima, otvaramo Interfest u Bitolju (Makedonija)... I tako do sledećeg velikog jubileja, pokušaćemo da opstanemo, i dalje napredujemo, i održimo što veći broj nastupa u zemlji i inostranstvu.
 
Ulaznice za koncert su u prodaji na blagajni Kolarca po ceni od 600 dinara.

Razgovarali smo sa Radoslavom Zelenovićem, članom žirija 8. Beogradskog internacionalnog filmskog festivala osoba sa invaliditetom Bosifest i velikim prijateljem našeg festivala, o utiscima koje nosi sa prethodnih festivala, značaju filmova koji se prikazuju na Bosifestu, ali i njegovim trenutnim profesionalnim angažmanima.

Već ste bili član žirija Bosifesta, kakve utiske nosite sa našeg festivala?

Činjenica da sam ponovo, sa zadovoljstvom, prihvatio da budem u žiriju govori o mom odnosu prema ovom dragocenom Festivalu. Inače, tokom godine u kontaktu sam sa Darkom Ivićem, direktorom Festivala. Razgovaramo o tome šta priprema, kako će da izgleda naredni Festival, pričamo o filmovima, jer tu ima mnogo prostora za zanimljive razgovore. Pogotovu što je Darko filmofil i veoma cenim njegovu posvećenost filmu i to kako razmišlja o filmu.

Kao veliki poznavalac istorije filma i njegovog značaja u društvu, recite nam molim vas vaše mišljenje o tome da li i koliko često film može zaista da promeni živote ljudi ili nešto u društvu?

Imam običaj da kažem da film nije promenio vek za nama, ali da ga je obeležio u to nema nikakve sumnje. Svaka civilizacija imala je svoj jezik. Od 1895. godine, od prve filmske projekcije to je jezik pokretnih slika. Kao što je govorio Boleslav Matuševski još daleke 1898. godine, parafraziram, film nije samo snimljena traka on je istorijski dokument i istorijski izvor i za sto godina neće vam biti potreban nikakav čarobni štapić da neke događaje i ličnosti ponovo “oživite”.

Koliko je po vama značajan Bosifest za našu sredinu?

Izuzetno značajan. To se u mnogo navrata potvrdilo i to sam dobro sagledao ovih godina koliko sam pored i u samom Festivalu. To su filmovi koji na izuzetan način potvrđuju ono što sam malo čas rekao o uticaju filma, ali to su filmovi, pre svega, koji nam na pravi način skreću pažnju na osobe sa invaliditetom. Koliko god se po nekada “mučim” sa nekim od tih filmova, kao po pravilu, oni vam donesu tu dragocenu dozu optimizma koji nam po kadkada nedostaje.

Iako ste formalno u penziji, profesionalno ste i dalje veoma zauzeti: direktor ste Festivala evropskog filma Palić, a angažovani ste i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ispričajte nam molim vas šta vas trenutno najviše profesionalno zaokuplja?

Festival evropskog filma Palić je 18. septembra proglašen za najbolji filmski festival u Evropi. U konkurenciji je bilo 715 festivala (filmskih, muzičkih, pozorišnih...). Laureatima za nagradu proglašeno je, od tog broja, ukupno 26, a nagrađeno je samo šest. Među njima i naš Festival kao jedini koji je posvećen filmu. Veoma sam zadovoljan što je letos na našem Festivalu promovisan BOSIFEST, Darko je bio izuzetno uzbuđen, imao je tremu, ali je veliki broj novinara saznao mnogo toga o BOSIFESTU. I to je još jedan kvalitet Palića.

Momentalno radim kao kopredsednik Odbora za formiranje Audiovizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju fondova Srpske akademije nauka i umetnosti. Veliki i zamašan posao, ali preko potreban, jer kulturna dobra su neobnovljiv resurs. Kada jednom nestanu, nestaju zauvek. Svesni te činjenice činimo sve da se ogromno naučno i kulturno nasleđe sačuva i postane dostupno stručnoj javnosti ali i svima onima koji žele da se upoznaju sa onim što čuva Audiovizuelni arhiv SANU. Ideja je da on vremenom, postane mesto gde će se pod jednim krovom naći najveći deo kulturnih dobara koje baštinimo kao narod velike tradicije.

Bosansko-hercegovački muzički fenomen Dubioza kolektiv objavili su pesmu i video spot za numeru “Treba mi zraka” koju su 2003. godine napisali Dino Dvornik i Haris Ćustović. Porodica Dina Dvornika dala je saglasnost da momci iz Dubioze pesmu završe i snime u svom maniru, a objavljena je nedelju dana nakon devete godišnjice Dinove smrti.

Otkud ideja da se radi nezavršena pesma Dina Dvornika?

- Pre par godina svirali smo koncert u Dubrovniku. Tada sam sreo svog dugogodišnjeg prijatelja, Harisa Ćustovića, koji se posle dugogodišnjeg boravka u Londonu vratio u Dubrovnik. Ispričao mi je da ima pesmu koju je radio sa Dinom, koju nažalost nisu stigli da završe. Njegov predlog je bio da mi uzmemo i uradimo pesmu na svoj način.

Kakva je pesma u pitanju - o čemu se radi (koja je tema), kakvog je muzičkog žanra, na koji način je bend pristupio materijalu?

- Pesmu smo producirali zajedno sa Harisom. Zvuči dosta drugačije od naše produkcije, ali smo opet ostali u nekom Dubioza kolektiv stilu. Upravo to je i bio izazov ove saradnje, da pesma zadrži svoj duh u kojem je napisana još 2003. godine, a da zvuči kao nešto što bismo napisali danas. Najtužnije je što tematika pesme iz 2003. savršeno korenspondira sa aktualnim događajima u našoj regiji.

Da li je i koliko muzika koju je Dino radio uticala na članove benda?

- Muzika Dine Dvornika imala je moć da dopre do ljudi koji za taj stil muzike uopšte nisu bili zainteresovani. Njegov nenametljiv, ali potpuno otvoren pristup, ono je što je, čini mi se, očaravalo ljude. Ja nisam bio Dinin fan i znao sam par pesama koje su se vrtele u medijima, dok nisam slučajno otišao na koncert u sarajevskom "Metalcu" 1996. godine. Takav bend, i takav šou, nikad do tada nisam video, a Dino je taj koncert svirao u japankama.

Kakve reakcije publike očekuju, s obzirom na to da se radi o muzici koja je drugačija od onog što bend inače radi?

- Biće jako zanimljivo videti reakcije ljudi. Nama je uvek izazov da u nečemu što na prvu zvuči drugačije od nas nađemo svoje mjesto. Već se osećamo potpuno ispunjenim jer smo odličnu pesmu oteli od zaborava i na svoj način uradili svoju posvetu Dini Dvorniku. Ako se pesma svidi ljudima, biće nam još draže.

Osmo izdanje Bosifesta, koje će se održati pod sloganom „Pokreni promenu“ od 10. do 12. oktobra u Sava centru, prikazaće 18 kvalitetnih dokumentarnih filmova na različite teme koje se tiču osoba sa invaliditetom, po izboru selektora Gorana Radovanovića, poznatog reditelja i jednog od naših najnagrađivanijih dokumentarista. Publika će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 18 filmova, 10 u takmičarskom i 8 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji, a očekuje nas i svetska pretpremijera odličnog izraelskog dokumentarca “Moj brat heroj” (r: Yonatan Nir, Enosh Cassel), koji prati grupu mladih ljudi sa Daunovim sindromom na zahtevnom putu kroz indijske Himalaje, u pratnji svojih braća i sestara. Film će biti prikazan u revijalnom delu programa.

Na konkurs 8. Bosifesta pristiglo je oko 90 filmova sa raznih strana sveta, kako ste generalno zadovoljni kvalitetom prijavljenih filmova?

- Imao sam predrasudu da će među ponuđenim filmovima dominirati filmovi-projekti, odnosno hibridna polufilmska-polutelevizijska ostvarenja sa dominatnim sociološkim ili čak medicinskim predznakom. Moja ogromna greška!! Drugačije rečeno: iznenađen sam kvalitetom! Odista nisam očekivao toliku koncentraciju estetike, humanosti i poziitivne energije na jednom mestu!

Koliko je teško bilo odabrati 18 filmova (10 u takmičarskom i 8 u revijalnom delu programa) koji će biti prikazani na predstojećem 8. Bosifestu?

- Bilo je izuzetno teško s obzirom da je bilo toliko sjajnih filmova koji su takođe mogli biti odabrani i za takmičarski i za revijalni program! Naravno, da je zbog limitiranog festivalskog vremena uveden kriterijum “teme i geografije”. Odnosno, morali smo da se lišimo onih sjajnih filmova koji su tematski slični ili filmova koji su izvanredni ali dolaze iz zemlje koja je već poprilično zastupljena u programu.

Predstavite molim vas ukratko program ovogodišnjeg Festivala.

- Program počiva na kriterijumu estetike i humanosti. U tom preseku nastao je program ovogodišnjeg izdanja Bosifesta! I taj presek obležen je nečim što bih ja nazvao prostim izrazom životnost! A iza svakog života stoji volja, nada, borba, dobrota, energija… Dakle, reč je o programu koji je s jedne strane tematski raznovrstan i koji pokriva gotovo sve aspekte pojma disability, a sa druge strane ovi filmovi počivaju na vrhunskoj estetici koja ovu tematsku specifičnost i ekskluzivnost uzdiže na nivo univerzalnog i večitog! Dakle, ni jedan film ne boluje od patetike niti pripada bidermajerskom svetu sažaljenja! Naprotiv! Život kao takav! Život kao mogućnost! Život kao nužnost koju možemo prevazići…

Direktor festivala Darko Ivić je naveo u izjavi povodom predstojećeg Bosifesta da ćemo „videti posebne filmove sa posebnim ličnostima, koje nisu drugačije zbog svog invaliditeta već zbog permanentne borbe i slavljenja života“. Činjenica da su priče tako „životne“ i emotivne je sigurno poseban kvalitet ovih dokumentaraca? 

- Ivić je u popunosti u pravu! I tu se mi dodirujemo, on kao direktor i ja kao njegov izabrani ovogodišnji selektor. Tu, oko “slavljenja života”. I na ovom mestu bih pozvao Godara u pomoć kada je rekao da “svi veliki dokumentarni filmovi deluju igrano a svi veliki igrani filmovi deluju dokumentarno”! To se najbolje ogleda u ovogodišnjem  programu čiji dokumentarnih filmovi imaju zajednički imenitelj: umetničku i životnu verodostojnost koja deluje imaginativno!

Vaš poslednji igrani film „Enklava“ se uspešno prikazivao širom sveta osvojivši tridesetak nagrada, objavljena je i knjiga “Kosovo, vera i pomirenje”, zbirka eseja domaćih i stranih autora o ovom filmu. Na kojim dokumentarnim i igranim projektima trenutno radite?

- Trenutno sam u pre-produkcoji igranog filma Autoportret koji je dobio sredstva na konkursu FCS-a za razvoj projekta. Reč je o filmu koji tematizuje veliku traumu savremenog srpskog društva: bombardovanje iz 1999. Ukoliko produkciono bude išlo sve po planu, ovim filmom obeležićemo 20 godina od bombradovanja naše zemlje!

Drugi film, takodje pobedik na konkursu FCS-a ali u drugoj kategoriji, je igrani film koji reflektuje srpsko-kineske odnose: reč je o filmu Čudotvorac koji je inspirisan životom i delom fudbalskog trenera Bore Milutinovića..