Film „Bikini Mun“ zamislili ste odavno. Šta Vam je bila početna inspiracija za tu vrlo neobičnu i vrlo upečatljivu priču koja se dešava na ulicama današnjeg Njujorka?
Najvažnija mi je igra. Uvek krenem od formalnog, interesuje me da li će forma biti razbijena naracija kao u „Prašini“ ili spoj tri jednostavna filma kao u „Pre kiše“ ili lažni dokumentarac kao u novom filmu. Znači, na početku mi je uvek igra, neki eksperiment. Nakon toga dođe čovek, u ovom slučaju je to žena koja pati od bipolarnog poremećaja, ima posttraumatski sindrom i koja se bori da povrati svoju ćerku, a da mi u početku nismo sigurni da li je ona tu ćerku izmislila.  Dakle, prvo je forma, drugo je čovek, a onda dolazi priča i to je onaj lakši deo. Meni je uvek bilo lako da sastavim priču. Ovoga puta je to i socijalna drama savremene Amerike i lična psihološka drama.

Snimali ste u stilu lažnog dokumentarca, ali film od prvog trenutka deluje potpuno autentično. Možete li da otkrijete tajnu iz Vaše majstorske radionice kako se postiže takav efekat?

Treba samo puno planirati, dobro razmisliti kako bi radila istinska dokumentarna ekipa koja ne bi uvek imala kontrolu nad setom. Kako bi se snimio neki kadar kada uslovi ne bi bili idealni. Puno smo radili na tome da to namerno bude neperfektno, kao u stvarnosti. Onda, namerno fale neke scene, koje bi u igranom filmu bile obavezne. Međitim, kada radite dokumentarac ponekad se nešto desi, a vi niste baš tada bili prisutni. Trik je bio u planiranju te neperfektnosti. Zvuči pomalo kao apsurd - precizno smo planirali kako da sve izgleda spontano. Uostalom, nama je u opisu radnog mesta da manipulišemo. Stvar je u tome da dok lažemo, ispričamo neku veću istinu.   

Kako ste pronašli fantastičnu Kondolu Rašad za naslovnu ulogu i kako ste sarađivali u građenju lika beskućnice sa mentalnim problemima, ali i neverovatnom harizmom?

U tome je bio najveći štos, da ona bude nestabilna, a da se vi zaljubite u nju, da to bude osoba koju bi pratio u životu, s kojom hoćeš da budeš, do koje ti je veoma stalo, inače nema filma. Ja uvek radim sa kasting direktorom, u ovom slučaju je to bila Ejvi Kaufman koja ima iskustvo od nekih 150 filmova i znanje o njujorškim glumcima u malom prstu. Razgovarali smo o tome da mi treba glumac koji poznaje zanat, nije bitno kako izgleda. Lik Bikini uopšte nije pisan za crnkinju, nego je Kondola bila najbolji kandidat. A onda smo radili probe, puno ispitivanja sa socijalnim radnicima, sa ljudima koji su bili u Iraku. Otkrili smo da je više američkih vojnika stradalo od svoje ruke, počinivši samoubistvo nakon rata, nego što je poginulo u samom ratu.

Sasvim opozitan lik Kejt tumači Sara Goldberg, kao situirana bela građanka dobrih namera. Film ispituje odnos prema drugom, drugačijem, sa obe strane gledano. Mogu li ta dva sveta da se suštinski razumeju?

Ja se to uvek nadam, ali na kraju često ispadne da nije, da je svaki čovek uvek na gubitku. Kejt stalno pokušava da drugima nešto da, a na kraju ispadne da najviše dobije i to na neki možda malo perfidan način. Moglo bi se reći da je to pomalo i metafora na stanje u društvu uopšte, da je u tom smislu film angažovan, mada mi to nije bila namera.

Kraj ste ostavili otvoren. Koja je za Vas osnovna  emocija ovog filma, koji ton dominira?

Lično traganje za toplinom i istinom. To je to osećanje. Mislim da na kraju Bikini pronađe to osećanje, ali na jedan veoma neočekivan i čudan način.

Za Vas neki kažu i da ste reditelj – filozof. Da li se slažete?

Pa ja sam i hteo da studiram filozofiju pre nego što sam krenuo sa filmom. Naravno, film je puno pragmatičnija stvar, ali ako je umetničko delo mora u sebi da ima ili emociju ili bar filozofiju da bi opravdao svoje postojanje.

Dok se čeka severnoamerička premijera, početkom marta, Vaš film je jesenas prikazan na festivalu u Sao Paolu. Kakve su reakcije tamošnje publike i kritike?

Izvrsne. Baš sam se obradovao zato što su Brazilci razumeli sve suptilnosti, sve nijanse. Namerno sam hteo da tamo bude svetska premijera, zato što su svi moji filmovi tamo igrani i želeo sam da održim to kao lepu tradiciju.

Vaša karijera je započela blistavo - Zlatnim lavom i nominacijom za Oskara za debitantski film „Pre kiše“. Međutim, „Bikini Mun“ Vam je tek peti igrani film za gotovo četvrt veka. Da li su razlozi umetničke ili finansijske prirode?

Umetničke potrebe se odslikavaju na finansijsku strukturu filma. Znači, ako hoćeš da radiš čudan film, onda ti treba puno godina da ga finansijski spakuješ. Ako prihvatiš konfekciju, moći ćeš da snimaš sveke godine. To je glavni razlog, a drugi je što ja radim hand made filmove. Ja ga i napišem i radim izbor lokacija, radim sa kompozitorom, tako da sam fizički proces priprema filma traje nekoliko godina. Nije to namerno, nego ja samo tako umem da radim. Imao sam, naročito posle filma „Pre kiše“, baš puno holivudskih ponuda, neke filmove sam i razvijao, ali sam onda shvatio da to nije za mene, jer to na kraju nije pravi autorski film ako se svi mešaju u proces njegovog nastanka.

Sa filmom „Majke“ pobedili ste na 39. Festu, u tadašnjem takmičarskom programu „Evropa van Evrope“. Kakve su inače Vaše veze sa našim popularnim festivalom?

Pa ja sam na Festu odrastao. Sećam se kako Arsen (Dedić) peva Mileni (Dravić): Imam za tebe divnu vest, u našem gradu sad je Fest... To je bio praznik za mene i sve moje prijatelje kada sam kao gimnazijalac mogao da gledam reprizu Festa u Skoplju ili hronike Festa na televiziji. To je bila jedna od najsnažnijih struja u mom filmskom vaspitanju.

Sada ste predsednik žirija Glavnog takmičarskog programa 46. Festa. Šta tražite od jednog filma kao gledalac?

Ustvari, vrlo retko gledam filmove. Više gledam NBA, tamo se bar ne zna kakav će biti kraj. Nisam do sada video ništa iz Festove selekcije i zato sam vrlo zaintrigiran. Kao gledalac tražim isto ono što me interesuje i kao autora – da me film ponese, iznenadi, da me prevari, u pozitivnom smislu te reči. Nije samo Holivud pun klišea, nažalost i autorski filmovi su postali predvidivi.

Da li poznajete noviju produkciju u regionu?

Veoma malo pratim, tako da ne znam šta se snima u eks-ju. Poslednje što mi se strašno dopalo je „Klopka“ (Srdana Golubovića), ali i to je bilo dosta davno.