Dom kulture „Studentski grad“ u sredu, 9. septembra, od 20.00 Amfiteatar // Na jednom snimku napravljenom kamerom pred kraj 1966, u dvorani Filmor u San Francisku, zabeležen je deo nastupa grupe Jefferson Airplane. Grupa svira melodični folk-rok, senzitivni vokali Martija Balina i Signi Anderson nose Its No Secret. U publici se mladi uvijaju u ritmu, tek je nekoliko devojaka u hipi anterijama, neki od muškaraca, većinom kratko podšišanih, razlabavili su kravate. Sve deluje vrlo pristojno i da nema specifičnih efekata majstora svetla, ne bi bilo razloga za pominjanje psihodelije.

Sasvim su drugačije slike sa Human Be In festivala u Golden gejt parku, samo par meseci kasnije: 20000 ljudi pomamno pleše uz esid-rok a bit pesnici, Ginzberg i Snajder šalju poruku državnom aparatu da postoji druga Amerika, koja se ne slaže sa ratom u Vjetnamu i potrošačkim društvom. Mediji su opširno izveštavali o događaju, a agenti velikih diskografskih kuća pohitali u Hejt Ešberi tj. „novi Liverpul“ sa ugovorima za svakog ko ima gitaru i može da se održi u uspravnom stanju. Jefferson Airplane su bili prva grupa iz oblasti koja je stigla do nacionalne popularnosti. Na Montereju su pokazali drugačije lice i uzleteli sa novom pevačicom Grejs Slik. Njene pesme, White Rabbit i Somebody To Love su ne samo definisale već i kreirale leto ljubavi 1967. Bend je nizao sve bolje i avanturističnije ploče; prošli su kroz Vudstok i njegovo naličje, Altamont. Na samom kraju decenije, kad su mučno trežnjenje i neokonzervativizam usmerili scenu u mirnije i sigurnije vode, istupili su sa svojim najradikalnijim i najžešćim albumom do tada, Volonteers. Kako reče Kit Ričards, dobre stvari vremenom postaju još bolje, a ono što je Jefferson Airplane radio šezdesetih beše veoma dobro.

<<  Novembar 2020  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
      
      

Putopisi, Intervjui..