Festival nezavisnog američkog filma IndieBelgrade 2018. biće održan od 13. do 16. septembra u Domu omladine Beograda. Pod sloganom „Od nezavisnog filma do Oskara“ publici će ponuditi bogat program, ali i ekskluzivnu priliku da se sretne sa specijalnim gostom: rediteljem i scenaristom, dvostukim oskarovcem Aleksandrom Pejnom.Ikona nezavisnog filma i autor „Stranputica“, „Nebraske“, Potomaka“ i „Sve o Šmitu“ Aleksander Pejn, biće prisutan na svečanom otvaranju festivala (13. septembar od 20 časova, Velika sala Doma omladine),  a dva dana kasnije primiće nagradu „Indie Icon Award“ za životno delo (dizajnerka nagrade je arhitektica Hara Haratsari) i razgovarati sa radoznalom beogradskom publikom o svom putu od nezavisnog filma do Oskara, (subota 15. septembar od 20:30 časova). Potom će uslediti projekcija njegovog filma “Smanjivanje” (Downsizing, 2017). U susret poseti Beogradu i gostovanju na 4. Festivalu američkog nezavnisnog filma, Aleksander Pejn nam je odgovorio na nekoliko pitanja. 

Šta očekujete od Vaše prve posete Beogradu, a šta od publike na festivalu?

Aleksander Pejn: Očekujem da ću se odlično provesti. Radujem se svom prvom dolasku u Beograd, kao i susretu sa ljubiteljima filma poput mene. Veoma sam počastvovan pozivom.
 
Gde tačno postoji konflikt između američkog nezavisnog filma i Holivuda, izuzimajući visinu budžeta? Da li je holivudska Amerika idealno mesto, daleko od realnosti?

Aleksander Pejn: Veoma je teško, u kratkom razgovoru, odgovoriti na to pitanje. Morali bismo jasno definisati pojmove „konflikt“, „nezavisnost“, čak i „realnost“. U mom slučaju, smatraju me za režisera nezavisnih američkih filmova, ali sve moje filmove finansirali su studiji. S druge strane, možete pronaći „stvarno“ nezavisne američke filmove malih budžeta, čija je jedina poruka: „Molim vas, angažujte me da napravim veliki film“. Očigledno je danas glavni konflikt u tome što holivudski studiji finansiraju samo velike, često glupe i nasilne filmove, na štetu edukativnijih, zrelijih filmova. To je sramota i zbog toga naša kultura trpi.
 
„Citizen Ruth“ je hrabra komedija o veoma ozbiljnoj temi. Evropski “arthaus” filmovi danas su uglavnom, mračne drame. Kako se teške teme mogu predstaviti na vedriji način? Možete li nam dati neki savet?

Aleksander Pejn: Istina je da samo nekolicina filmadžija snima komedije, a još manji broj njih vidi komediju kao ozbiljnu filmsku formu, za mene najozbiljniju filmsku formu, pogodnu za bavljenje teškim i mračnim temama. Komedija, ironija, satira, koju god reč želite da upotrebite, stvaraju odličan efekat, koji dozvoljava ljudima da teške teme sagledaju sa određene distance i tako im pristupe nepristrasnije. Kao što je Oskar Vajld umeo da kaže: „Kada govorite ljudima istinu, morate ih u isto vreme i nasmejati. U suprotnom, ubiće vas.“ Zaista ne mogu da ponudim savet kako stvarati komedije, ili kako ja volim da ih zovem „socijalne komedije“. Moraju prirodno izaći iz vas. Ali svakako možete dobiti inspiraciju gledajući Čaplinovog „Velikog diktatora“, „Biti ili ne biti“, češke filmove Miloša Formana, ili veliki broj italijanskih komedija iz pedesetih i šezdesetih godina.

Koji deo evropske kinematografije je imao snažniji uticaj na Vas?

Aleksander Pejn:  Ovo je veoma teško pitanje, s obzirom na to da sam pogledao mnogo, mnogo filmova iz više evropskih zemalja. U Evropi, dve zemlje koje mi prve padaju na pamet su Italija i Španija. Italijanska kinematografija u periodu od 40ih do 70ih godina nudi beskonačnu zalihu divnih i inspirišućih, ljudskih filmova. Što se tiče Španije, uživam u dramatičnom i grotesknom – Virdiana je jedan od mojih omiljenih filmova za sva vremena. Naravno da je to Bunjuel, jedinstveni filmski genije, ali obožavam i druge španske reditelje. Pogledao i dosta francuskih filmova, ali mi se ne dopadaju kao ostali. Takođe bih izvojio češku kinematografiju 60ih godina. Nisam ih pogledao onoliko koliko bih želeo ali poezija i humor su odlika mnogih od tih filmova.
 
Pomenuli ste da je Barak Obama dva puta naveo Election kao svoj omiljeni politički film. Smatram da su i Citizen Ruth i Election revolucionarni filmovi koji koriste satiru kao sredstvo za priču sa socijalnom i političkom pozadinom. Da li ste već tada osećali da je vaš filmski pristup originalan?

Aleksander Pejn: Sebe uvek optužujem da snimam satire koje nisu dovoljno britke. Previše sam lepo vaspitan i mislim da to škodi mom radu. Na Citizen Ruth je jako uticao film Bilija Vajldera Ace in The Hole iz 1951. ali mislim da mu nedostaju zubi tog malog remek-dela. Election je film za koji sam mislio da ima originalan pristup, ali ne toliko u sadržaju, kao što implicirate, već u formi: višestruko preklapanje glasova. Drago mi je jer ljudi misle da je to satira, ali sam tada samo mislio da pravim komediju.
 
U većini Vaših ostvarenja (posebno u filmovima Nebraska, Sideways i Descendants) očigledno je da neke istine o životu, a vezane za likove, ostavljaju snažan emocionalni utisak na publiku. Na koji način stvarate likove?

Aleksander Pejn: To je veoma teško pitanje, jer me tera da nametnem predumišljaj i svesni izbor pre procesa koji je u stvari spontan i nesvestan. Naravno da me raduje to što mislite da ti filmovi ostavljaju emocionalni utisak na publiku, ali to verovatno dolazi od mog interesovanja za likove. Tokom procesa stvaranja filma, oni postaju deo mene, počinjem da ih percipiram kao prave ljude a ne kao likove. I onda, tokom pisanja scenarija i režiranja, mislim jedino o tome šta je duhovito, šta je iznenađujuće i šta je inspirišuće.

Dosta Vaših filmova je bazirano na knjigama različitih autora. Šta svako od tih ostvarenja čini da ipak izgledju kao filmovi Aleksandra Pejna?

Aleksander Pejn: Kao što sam gore naveo, imam svoje, lično interesovanje za živote likova u svojim filmovima. I zato nije bitno odakle ideja za film dolazi – iz knjige, iz drugog scenarija ili iz sopstvenog scenarija. Svi filmovi prolaze kroz utrobu reditelja, tako da oslikavaju jedino njega ili nju. Ne zaboravite da su skoro svi filmovi Stenlija Kjubrika bili adaptacije romana, ali su i dalje nepogrešivo njegovi.
 
Ako bi bilo moguće spasiti planetu, da li biste se smanjili?

Aleksander Pejn: Nema spasa planeti.

Za kraj Koncerata na Zidiću u sezoni 2018, odabrali smo jedan od najboljih novih beogradskih rok sastava – predstavljamo vam: Klotljude. Debi albumom iz 2017. pokazali su da nastavljaju koracima Repetitora i prominetnih beogradskih ‘nju vejv’ grupa iz osamdesetih. Njihova muzika i stav u razvojnim godinama uvek su se naslanjali na njujorške glem-pank-rok bendove sedamdesetih, dok su sa strašću i ukusom istočne Evrope maskirali u kič pobunjenike iz velikih gradova. U susret predstojećem koncertu popričali smo sa Klotljudima.

Kako biste publici koja vas do sada nije čula opisali svoju muziku?

Klotljudi: Jedino možemo da kazemo da su nastupi nepredvidivi. Za opis bi najbolje bilo da pročitaju neku recenziju koncerta ili albuma, ali nema ozbiljnih portala za to kod nas nažalost.

Naslovna numera debi albuma Svioćevoće je pesma “R.I.P. Lou Reed”. Šta za vas kao bend znači muzika Lu Rida?

Klotljudi: Svi volimo zvuk Velveta i poeziju Lu Rida pomešanu sa rokenrolom.

Iako ste debi album objavili prošle godine, uveliko pripremate drugi. Šta publika može da očekuje od novog albuma?

Klotljudi: Postava je skoro potpuno izmenjena i u stvaranju novih pesama sada učestvuje dosta ljudi, čak ne nužno ljudi koji sviraju i na nastupima. Sada smo jedna velika porodica okupljena u studiju Požarevac. Neke pesme su duže i podsećaju na teatar, a neke su sintetičke letnje paperjaste pop kompozicije. Pesme na drugom albumu neće nužno biti sonično dosledne jedne drugima.

Mnogi fanovi i kritičari vas upoređuju sa Repetitorom. Koliko vam znače takva poređenja i gde sebe vidite na alternativnoj srpskoj sceni?

Klotljudi: OK nam je da nas upoređuju sa Repetitorom. Monogo volimo njihov prvi album. Domaća alternativna scena je konačno počela da se porađa i ima nekoliko odličnih bendova kao što su: Gazorpazorp, Vin Triste, Dogs in Kavala, Gante the Goblin, Entropija, Sitzpinker i još neki..

Nastupate na zatvaranju koncertne sezone na Zidiću, da li ste posetili neke od prethodnih nastupa? Koliko vam znači nastup na kultnoj letnjoj sceni Doma omladine Beograda?

Klotljudi: Ove godine nismo stigli ni na jedan koncert, uvek smo kasnili. Odličan je koncept. Oduvek smo hteli da sviramo glasno na ulici u centru grada.

Kako biste beogradsku publiku pozvali na vaš nastup i zatvaranje koncertne sezone na Zidiću?

Klotljudi: Citirali bi najavu Trajčeta Nikolovskog za sopstveni DJ set: – Ono što ćete videti je eksperiment spektometra, ne čujes ne vidiš a prisutan si, da bi osetio taj šok moraš da dođeš i čujes nesto što nisi ili ne čujes ništa zato što te ne zanima, minimalni džin elektro som, kraut svemir na polozaju, arija koja plače slušajuci ljude koji su tu… ne okreci se samo te gledam… Vidimo se!

The Cockblockers spada u jedan od koncertno najaktivnijih mladih bendova kod nas. Njihovu svirku karakteriše energičnost i eksplozivna gitara pretočeni u mešavinu bluza, roka i fanka. Njihovi live nastupi su energični i jako zanimljivi. Ovi momci sa razlogom nose epitet vrhunske koncertne atrakcije, a u to se možete i sami uveriti 18. avgusta od 20 časova na Platou Milana Mladenovića, kada će The Cockblockers nastupiti u okviru koncertnog serijala na Zidiću Doma omladine Beograda.

Nastupali ste na brojnim festivalima širom Srbije (Nišville Jazz Festival, EXIT, Arsenal FEST). Koji nastup vam je ostao u posebnom sećanju?

Nenad Todorović: Imamo dosta nastupa iza sebe, kako u klubovima tako i na festivalima. Neki put je teško izdvojiti jedan nastup jer svaka svirka sa sobom nosi novu energiju i novo iskustvo. Ja iskreno više preferiram manje prostore jer kontakt sa publikom je intimniji i iskreniji. Zaista nam je bilo sjajno kada smo nastupali u Ohridu (Makedonija). Klub, publika i atmosfera su bili zaista neverovatni.

Megafon Music Fest je bendu 2014. dodelio nagradu za najbolji mladi rok bend. Šta za vas znače nagrade i priznanja?

Nenad Todorović: Nagrade i priznanja predstavljaju lep gest koji pokazuju neku potvrdu dosadašnjem radu benda. Ne kažem da nam je potrebna bilo kakva potvrda tog tipa, ali svakako je lep osećaj dobiti priznanje za najbolji mladi rok bend.

Pre izdavanja prvog albuma, bend je objavio live session pod nazivom “Waiting for the train”. Da li više volite žive svirke ili snimanja u studiju?

Nenad Todorović: Nastupi su nešto u čemu najviše uživamo. Volimo putovanja i nastupe pred novom publikom. Naravno da i studijski deo posla ima zanimljive trenutke, naročito proces pisanja i stvaranja novih pesama. Volimo kreativni deo ovog posla i na taj način dodatno napredujemo kao pojedinci i kao bend.

Debitantski album pod nazivom “Free Your Mind” objavili ste prošle godine. Kada publika može da očekuje nove pesme ili novi album?

Nenad Todorović: Počeli smo sa intenzivnim radom na novim pesmama. Od oktobra prošle godine dosta sviramo i putujemo, tako da nismo imali mnogo slobodnog vremena, ali su pesme nastale, polako, jedna po jedna. Nećemo precizirati nikakav datum, ali ja se nadam da ćemo uskoro ući u studio i krenuti sa detaljnim radom na pesmama. Jedva čekamo da podelimo sa vama.

Bend je osnovan u Kragujevcu, ali vam je baza danas u Beogradu. Da li je razlog za tako nešto veća rokenrol scena? Kako vidite alternativnu scenu van glavnog grada?

Nenad Todorović: Baza u Beogradu nam je već pune četiri godine, od kada sam se preselio iz Kragujevca. Jedan od razloga jeste bio i taj što je u Beogradu rokenrol scena veća i jača. Mislim da je potrebno biti u Beogradu jer ovde ima zaista mnogo sjajnih ljudi iz muzičkog sveta od kojih se može mnogo naučiti. Što se tiče muzičke scene van glavnog grada, mislim da ima dosta dobrih bendova i da scena nije ni malo zanemarljiva.

Čitave godine promovišete album, da li publika na Zidiću može da očekuje numere samo sa tog albuma ili spremate i neka iznenađenja?

Nenad Todorović: S obzirom da će na Zidiću sigurno biti i publike koja nas nije čula do sada, na repertoaru će biti pesme sa trenutno aktuelnog albuma. Radimo na novim pesmama i čim budu spremne, rado ćemo ih svirati na nastupima.

S obzirom na to da ste već afirmisan bend, kako biste pozvali na Zidić one koji vas do sada nisu čuli?

Nenad Todorović: Koncerti na Zidiću uvek predstavljaju odličnu zabavu kako za bend tako i za publiku. Ovo će biti naš drugi nastup na Zidiću, prethodni put je bilo sjajno, sada će sigurno biti još bolje. Radujemo se tome.

Odakle vam ideja za ime benda?

Nenad Todorović: Pred prvi nastup benda nismo imali ideju za naziv. U to vreme bila je aktuelna serija ‘’Californication’’ u kojoj se koristio izraz ‘’Cockblocker’’. Proverili smo na Internetu da li postoji neki bend sa sličnim nazivom i ubrzo smo se odlučili za ime koje je za kratak vremenski period postalo jako autentično i veoma pamtljivo. Tako su nastali The Cockblockers.

Bend The Bite nastao je pre deset godina, sa željom da u svojoj muzici spoji energiju panka, čvrste rokenrol rifove, pevljive refrene i osećajnost bluza. Od 2016. godine delimično su promenili postavu i osvežili zvuk, ali su ostali verni kvalitetnoj muzici i dosledni ideji da treba biti svoj u onome što radiš. U susret koncertu na Zidiću Doma omladine Beograda, 11. avgusta od 20 časova, popričali smo sa Ljiljanom Zdravković (vokal) i Bojanom Savićem (solo gitara) o aktuelnostima u bendu i na domaćoj muzičkoj sceni.

Kako biste pozvali na Zidić publiku koja vas nije do sada čula?

Bojan: Dođite da čujete!

Ljilja: “Kada ste poslednji put uradili nešto prvi put?” Uostalom, ako nam ne date šansu, nikad nećete saznati da li je naš bubnjar napravio kiflice posebno za tu priliku. Šalu na stranu, pouzdano znamo da ćete čuti puno dobrog i zdravog rokenrola i osetiti dobru energiju i na ovom koncertu. Nemojte nam verovati na reč, proverite sami!
 
Od 2016. godine svirate u izmenjenom sastavu. Šta su novi članovi doneli bendu, koliko su ga i u kom pravcu promenili?

Bojan: Mi smo bend koji postoji već dugi niz godina, i mislim da smo do sada izgradili svoj zvuk, i tačno znamo šta tu “ide”, a šta ne. Međutim, kada promeniš dve izuzetno važne pozicije u bendu, pevačicu i bubnjara, kao što smo mi uradili,  i to istovremeno, onda ne možeš očekivati da će sve ostati isto. I nismo ni hteli da to bude isto. Ljilja i Nebojša su doneli svoje viđenje svirke, doneli su svoj “groove”, a mi smo ih usvojili, kao što su oni usvojili nas, i to nikada ne bi išlo da nismo na istoj “ talasnoj dužini”.
 
Ističete da je bend tražio ljude koji mogu da doprinesu sopstvenim autorskim pečatom i naprave nešto novo. Kako ocenjujete domaću rok scenu, da li je dovoljno autentična? Kako vidite svoju poziciju na sceni – da li smatrate da ste ostvarili cilj da ponudite nešto novo i drugačije?

Bojan: Nikada više dobrih i autentičnih bendova, i nikada manje interesovanja za iste. Skoro smo gostovali u jednoj radio emisiji gde smo puštali naše bendove koje slušamo i koje smatramo odličnim. Mogu reći da nismo, ni izbliza, ubacili sve koje smo želeli. Naša pozicija je da smo tu posle više od 10 godina. To može da znači samo jedno, a to je da smo uporni i da nas se nećete tako lako otarasiti.

Ljilja: Najvažnija stvar u bavljenju bilo kojom umetnošću je da budete svoji, po svaku cenu. A ja imam utisak da je (pre)dugo bilo jako popularno i u rokenrolu da se traže oprobani recepti, po sistemu „ako je ovima uspelo, uspeće i nama, publika na ‘to’ reaguje“. Sigurno je da ćete i u našoj muzici čuti uticaje nekih bendova, to je nemoguće izbeći, sve to što slušamo ostaje negde u malom mozgu… Ali jedan od razoga što sam odlučila da se priključim baš ovom bendu je i to što se ni u jednom momentu stvaranja ne postavlja pitanje koliko je to slušljivo „masama“, popularno, niti bilo šta slično. To smo mi, nas petoro, pod „The Bite zastavom“, takvom kakva je, pa ko to prepozna i zavoli – razumeo je! Možda to što nudimo nije istorijski pomak niti je spektakularno drugačije, ali mislim da uspevamo da pokažemo da zdrav i punokrvni rokenrol ima svoje mesto na sceni i da ne moramo svi da se trudimo da po svaku cenu budemo „drugačiji“, ali moramo da budemo svoji.

Pevate i na engleskom i na srpskom jeziku, dosta polažete na tekstove pesama. Koliko je taj segment važan za dobru rok pesmu i njenu komunikativnost sa publikom?

Bojan: Mislim da sam jezik nije toliko bitan koliko poruka koju pesma nosi, svojim tekstom, muzikom i celim doživljajem koji imaš dok jednu pesmu praviš, i sposobnošću da to preneseš na onog koji je sluša. Mi smo svi izrasli iz panka i starog roka, gde je poruka jako bitna. Iza mnogih tekstova naših pesama se kriju neke druge stvari, i to nije sve kako izgleda na prvi pogled. Ako ne uđeš malo u njih, promaći će ti.

Nedavno ste objavili singl “Go to Hell”, a najavljujete i novi. Kada možemo očekivati album grupe THE BITE?

Ljilja: Neke pesme se „slože“ za dve, tri probe, neke ne legnu na svoje mesto mesecima, i to je sasvim normalno. Mislim da svaka pesma ima svoj trenutak i mi ništa tu ne radimo planski, nego kako osetimo da može i treba. Tako je i sa albumom. Mi već imamo pesama za ceo novi album, ako ne i više, ali objavićemo ga onda kada sve bude „kliknulo“ kako treba. Vrlo verovatno u toku sledeće godine, ali videćemo kako će se stvari odvijati. Do tad ćemo objavljivati singl po singl, kao i do sad.
 
Šta za vas predstavlja prilika da svirate na Zidiću Doma omladine Beograda i šta publika može da očekuje od vašeg nastupa?

Ljilja: Neko će iz ko zna kojeg razloga prošetati gradom, čuti neki bend kod Doma omladine i zastati da odsluša makar jednu pesmu… i možda će ostati do kraja. Možda će doći kući i ukucati „The Bite“ na YouTube-u ili pričati nekome kako je čuo bend koji nije čuo pre. Možda će zapamtiti taj dan po nekom prijatnom osećaju koji je imao zahvaljujući baš tom koncertu… Super je što postoje ti koncerti jer daju mogućnost da se tako nešto desi. Drugačije je od koncerata gde ljudi dolaze planirano. A i oni koji nas slušaju prvi put i oni koji nas slušaju 101. put mogu od nas uvek da očekuju dobru svirku i dobar provod, to je nešto što je nama prirodno, nema odstupanja!

THE BITE - "GO TO HELL"

Harlekin, alt-rok/dark-pop bend iz Inđije, koncertno je aktivan od druge polovine 2016. godine, a u septembru 2017.  objavili su debi album pod nazivom ‘Tornik’. Ovaj mladi, talentovani bend čine gitaristi Aleksandar Janković i Milan Brkić, klavijaturista Marko Kovačević, basista Nemanja Holjevac, bubnjar Miloš Surla i vokal Jovana Kovačević, sa kojom smo popričali u susret nastupu na Zidiću Doma omladine u subotu, 4. avgusta od 20 časova.

Kako biste predstavili bend Harlekin publici koja do sada nije imala priliku da se sretne sa vašim stvaralaštvom?

Jovana Kovačević: Harlekin je dark-pop bend koji karakterišu melodične pesme sa metaforičnim tekstovima. Muzički, u najvećoj meri oseća se sentiment pop kulture osamdesetih, ali i uticaji post-roka i shoegaze-a. Trudimo se da pesme budu dinamički i aranžmanski zanimljive, tako da publika prelazi put iz svemira u krajnju introvertnost – između želje da se zaigra i da se vrisne.
 
Bend postoji od 2016. godine i do sada imate bogato iskustvo nastupa na brojnim festivalima. Koji koncert vam je ostao u sećanju kao posebno značajan?

Jovana Kovačević: To je sigurno Koncert godine, na koji smo svi odlazili još kao tinejdžeri. Mnogo je lep osećaj godinama kasnije biti na toj bini u velikoj sali SPENS-a. Takođe, HillsUp na Zlatiboru, gde smo bili jako lepo primljeni od strane publike, kao i Gitarijada Vojvodine sa besprekornom organizacijom.
 
Debi album Tornik objavili ste 2017. godine – kako ste zadovoljni reakcijama publike i kritike?

Jovana Kovačević: Reakcije publike i kritike su u najvećoj meri pozitivne. Nama je bilo jako bitno da zatvorimo ovu fazu našeg rada jer dosta pesama postoji već godinama. Ujedno smo uradili tri spota za pesme sa albuma, i pokazalo se da spotovi definitivno jesu format koji dolazi do najvećeg broja ljudi.
 
Ko su vaši muzički heroji i zašto?

Jovana Kovačević: Svi oni koji su tokom decenija pomerali granice, muzički, tekstualno, koncertno. Manje je važno da li su to The Beatles, Pink Floyd, Eric Clapton, The Cure, Joy Division, Tool, ili kod nas EKV, Luna, Block Out, postoji previše ljudi i bendova da bi stali u jedan pasus. Drugi tip heroja su ljudi koji su pratili, podržavali i izuzetno uticali (i utiču) na pop i rok kulturu kod nas, poput Petra Pece Popovića, Petra Janjatovića ili Sandre Rančić.
 
Kako ocenjujete stanje alternativne rok scene u Srbiji?

Jovana Kovačević: Kad Repetitor svira sa Arcade Fire u arenama kapaciteta 20000 ljudi, automatski svi argumenti o tome da nikad nije bilo gore i da ne postoje uslovi za rad padaju u vodu. Za jedno malo tržište poput Srbije, gde ne postoji sistemski pristup muzičkoj kulturi, već se sve svodi na ludački entuzijazam pojedinaca, scena je više nego dobra. Postoji gomila odličnih bendova, kao Artan Lili, Irie FM, Bitipatibi, Halftones, Stray Dogg, Crvi, Bojana Vunturišević…
 
Šta za vas znači prilika da nastupite na popularnoj letnjoj sceni Doma omladine Beograda i šta publika može da očekuje od predstojećeg koncerta?

Jovana Kovačević: Zidić je tokom prethodnih godina stekao kultni status, i vrlo nam je drago što imamo priliku da tu nastupamo. Biće zanimljivo svirati po danu, pred namernim i slučajnim prolaznicima. Ono što je sigurno jeste da će koncert biti pun emocija i dobre energije, pa pozivamo publiku da dođe da se upoznamo i da uživa zajedno sa nama.
 
Kada publika može da očekuje nove pesme i/ili novi album?

Jovana Kovačević: Mi uveliko radimo na novim pesmama, plan je da izbacimo bar dva singla do kraja godine. Ako sve bude išlo kako treba, očekujemo da u prvoj polovini sledeće godine završimo naš drugi album. Koncert na Zidiću je prilika da publika čuje nekoliko pesama koje će se naći na njemu.

Izložba “nista spec 1.0” Nadežde Kirćanski postavljena je u Galeriji Doma omladine Beograda do 13. jula 2018. godine. Ova mlada umetnica dobitnica je nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2018.‏ godinu, prestižnog priznanja za mlade umetnike u Srbiji. Kako je istakao žiri u obrazloženju, prikazala je kapacitet da se na neposredan način bavi aktuelnim društvenim fenomenima. Izložba “nista spec 1.0” zamišljena je kao site specific instalacija koja prezentuje sve pritiske savremenog života na mlade ljude, koji su temeljno uticali na njihov jezik ali i celokupan modus operandi. O konceptu i zamislima izložbe razgovarali smo sa autorkom, doktorantkinjom Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i dobitnicom još jedne nagrade: "Sreten Stojanović, profesor ALU" za dostignuća u kulturi 2017. godine.

Opširnije...

Već više od decenije udruženje Sakurabana sa uspehom promoviše kulturne vrednosti Dalekog istoka, a ove godine publici predstavlja novo, prošireno izdanje popularne konvencije Japanizam. „Japanizam 2018 – Balkan Asia Convention“ biće održan od 5. do 8. jula u Domu omladine Beograda, a o svim detaljima i programskim inovacijama, razgovarali smo sa Bojanom Vukadinovićem, predsednikom udruženja.

Udruženje Sakurabana je od grupe entuzijasta i zaljubljenika u popularnu kulturu Dalekog istoka, preraslo u veliku organizaciju koja priređuje posećene i atraktivne manifestacije. Koliko je taj put bio težak i da li ste očekivali toliki uspeh?

- Pre desetak godina, kada smo tek počinjali sa organizacijom, situacija nije bila baš najsjajnija kada su japanski strip i animacija u pitanju. Fanovi su počeli da se okupljaju zahvaljujući povezivanju preko Interneta i rodila se ideja da se ovde, u Beogradu, stvori nešto što bi svi želeli da posete. Početak nije bio lak, niti jednostavan, ali smo imali sreću da u Domu omladine Beograda nađemo dobrog saradnika koji nam je omogućio stabilnu osnovu za početak stvaranja konvencije Japanizam kakavu danas poznajemo. Prve godine kada smo organizovali događaj bilo je više posetilaca nego što smo očekivali i to nam je dalo vetar u leđa da nastavimo dalje.

Nažalost, podrška države i drugih strana je bila veoma mala, a danas uglavnom izostaje, pa smo morali da nađemo način da učinimo događaje održivima u čemu smo u velikoj meri i uspeli. Tendencija rasta i napredovanja se nastavila iz godine u godinu, tako danas imamo Japanizam 2018 – Balkan Asia Convention, što samo govori o tome da se broj posetilaca i njihovih interesovanja u velikoj meri proširio.

Kako ste došli na ideju da putem konvencija, kao što su Japanizam i ChibiCon, promovišete kulturu “Zemlje izlazećeg sunca”?

- U vreme kada smo počeli da se okupljamo želeli smo da pobijemo neke tabue i pogrešne ideje koje su postojale u društvu i verovali smo da su kulturni događaji idelan način za tako nešto. Naime, na našim konvencijama pored zabavnog programa uvek imamo i one malo ozbiljnije „akademskog“ tipa koje za cilj imaju prenošenje novih znanja.

Srbiju i Japan ne povezuju ni geografske, ni bliske kulturološke odrednice. Zašto je publika sa ovih prostora toliko zainteresovana za japansku popularnu kulturu?

- Pretpostavljam da je za to zaslužna činjenica da su se posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji u bioskopima i na televizijama mogli videti neki od najpopularnijih japanskih filmova tog vremena. Kasnije smo na nacionalnoj televiziji imali priliku da vidimo japanske animirane serije, anime, koji su se u mnogome razlikovale od crtanih filmova koji su dolazili sa zapada. To zrno različitosti je bilo više nego dovoljno da probudi znatiželju kod mnogih.

Jedini regionalni festival Japanizam biće održan od 5. do 8. jula u Domu omladine Beograda. Prošle godine ste obeležili jubilej – deseto izdanje, sa kakvim planovima i idejama ulazite u novu deceniju Japanizma?

- Prošla je decenija Japanizma i počinjemo ulazak tematski u nešto drugačije događaje u budućnosti. Kao što sam već spomenuo ove godine imamo Japanizam 2018 – Balkan Asia Convention. Naime, nakon svakog Japanizma odrađujemo anketiranje posetilaca iz kojih saznajemo šta ih sve interesuje i u skladu sa time gledamo da prilagodimo buduće događaje. Na veliki broj zahteva da na događajima budu obrađivane i teme koje nisu isključivo vezane za japansku kulturu, stoga Japanizam prerasta u Balkan Asia Convention.

Najavili ste da posetioce očekuje isti format konvencije, ali da će broj obrađenih tema biti proširen. Koje novine donosi ovogodišnji Japanizam?

- Format od četiri dana ispunjena predavanjima, tribinama, radionicama, takmičenjima itd. ostaje isti, ali se promena odnosi na to da će teme biti i iz drugih zemalja Azije.  Interesantno je kako se Azijske zemlje u mnogim aspektima pop kulture prepliću i čine veoma interesantnu celinu.

Kojoj starosnoj grupi se konvencija pre svega obraća svojim sadržajima?

- Naše konvencije posećuju mladi starosne dobi od 16 pa do 27 godina, tj. srednjoškolci i studenti. To su uglavnom mladi, kreativni ljudi željni da upoznaju ljude sličnih interesovanja.

Kako gosti iz Japana reaguju na prijem publike sa ovih prostora?

- Japanci su uglavnom veoma iznenađeni činjenicom da već toliko dugo postoji jedan takav događaj. Naravno, anime konvencije nisu ništa novo kod njih, ali je veliko iznenađenje kada postoji jedna velika kod nas, a da pride u regionu maltene ne postoji mnogo distributera anima i mangi.

Osim poklonika japanske pop-kulture i posetilaca iz prethodnih godina, šta može da privuče publiku koja do sada nije bila u prilici da se sretne sa tematikom Japanizma?

- Konvencija Japanizam ima zaista veliki broj sadržaja koji mogu biti interesantni posetiocima. Tu je pre svega izložba radova domaćih i stranih autora na temu događaja Božanstva Azije, ali i na slobodnu temu. Za one koji vole bioskop, tu će biti projekcije filmova. Za one koji vole video igre, kao i svake godine, imamo takmičenja u video igrama tokom svih dana događaja. Za one koji vole da troškare tu je neizbežni prodajni sajam rukotvorina i svega onoga što je interesantno našim posetocima. Sa druge strane, imamo dosta onih koji vole muziku, pa će za njih biti održana i SoA žurka prvog dana. Naravno, ono što možda najviše interesuje posetioce je kosplej takmičenje koje se održava poslednjeg dana.
 
PROGRAM JAPANIZMA 2018: ovde

Izvor: DOB