Ove godine na Beldocs-u u okviru selekcije Povetarac biće prikazan film pod nazivom “Topljenje snova” u Slovenačko-Austrijsko-Finsko koprodukciji, rediteljke Haidy Kancler (aka Maja Seneković). Selekcija Povetarac je zanimljiv segment Beldocs-a jer nam donosi raznobojne i šarolike priče o malim ljudima i njihovim sudbinama, koje su same po sebi veličanstvene. Takav je i ovaj film slovenačke rediteljke sa kojom u opuštenoj razmeni poruka ćaskamo o svemu po malo i posebno o ovom veoma interesantnom, dovitljivom, angažovanom filmu koji svakako vredi pogledati.


Reci nam nešto o sebi kao rediteljki?

Nikada nisam ni mislila da ću zavoleti da stvaram filmove, tek kada sam dobila šansu da radim kao novinar sa 19 godina na TV Sloveniji gde sam prvi put došla u susret sa snimanjem, kamerama, montažom i medijima uopšte, toliko sam uživala da sam shvatila da je to moj budući poziv. Pala sam prijemni na Fakultetu za film i upisala (drugi ali srodan) Fakultet za medije i komunikacije i već tada sam bila svesna da zbog velikih finansijskih zahteva za realizovanje jednog filma moram biti pametna. Oprema u početku nije bila dostupna kao danas i morao se uložiti veliki trud da bi se moglo stvoriti polje filmskog jezika. Srećom radila sam na TV Sloveniji sa kojom sarađujem i danas, koja podržava moju strast za filmom, gde sam stekla teorijsko i praktično znanje. Sada radim kao freelancer.

Šta te najviše inspiriše?

Moje stvaranje izvire iz moga života i nekog unutrašnjeg glasa, potrebe, karaktera i radoznalosti... imam širok krug interesovanja i stalno istražujem nova polja, učim i probam nove stvari i ako pogledamo tematiku mojih filmova, želim perticipirati nešto drugačije, suprotno od standardnig i često krećem od čoveka, kako živi i sa čim se suočava...

A ako razmišljaš o tvom rediteljskom razvojnom putu i o projektima koje si uradila do sada?

Interesantno je kada me pitaju šta sam uradila do sada, jer mislim da je interesantnije šta još nisam uradila. Uradila sam dosta korporativnih stvari reklama, rijalitija, live i informativnih emisija i strimova, nikada nije bilo stvari koje mi nisu bile zanimljive i mislim da nikada nije bio neki skript koji nisam uspela da realizujem. Interesovanja i teme su o individualcima koji mogu da podele svoja životna iskustva sa nama. Sport i umetnost... sve je eklektično, radila sam prošle godine dokumentarac o ljubljaniskim fabrigatima i u isto vreme priču o jednom veoma ekscentričom i svestranom slovenačkom umetniku...

Šta najviše utiče na tvoje stvaralaštvo?

Diverzivana sam osoba i umetnica sam, žanr dokumentarca je u mojim rukama jer mi TV daje igralište za njih. Tražim balans u strvarima koje se ne mogu kontrolisati i način da ih ispričam i ujedinim. Svirala sam violinu. Volim sport isto kao i umetnost. Generalno mislim da nam život otvara mnoge mogućnosti i zašto ih ne iskoristiti, a sport je upravo takav, ima tu dobru energiju za „move it forward and rolling“.

Ove godine na 23 Beldocs-u u okviru selekcije Povetarac koja upravo priča ushićujuće priče o malim ljudima,  je i tvoj dokumetarac Melting Dreams / Topljenje snova.

Malting dreams je film koji sam htela da uradim za širu publiku i potrebe međunarodne produkcije i kada sam našla priču, konkurisala sam za Master školu dokumentarnog filma (Documentary Campus Master School), gde sam počela da razvijam ideju. Realizacija filma je trajala pet godina i za to vreme se neka početna tema udaljila od prvobitne ideje. Interesantan deo u pravljenju dokumentarca je da volim kada se stvari menjaju na način na koji ne očekuješ.

Kako si došla na ideju za ovu priču?

Ovu priču sam čula od učiteljice Ines koja radi u Avganistanu, i prvo pitanje je bilo - koji je njen motiv? Kada sam upoznala avganistanske devojke učinilo je da ih jako zavolim. Ovde se otvara perspektiva o Avganistanu i njegovim ljudima koji menja naš zapadnjački način mišljenja. Takođe, događa se i kulturni šok i uvid kolika je razlika i koliko smo različiti. Prve dve godine sam putovala i snimala sama, a posle sam imala i ekipu. Htela sam da napravim film o Avganistanu iz njegove perspektive. Nisam htela da zauzimam strane, već da ostavim otvorene mogućnosti za obe strane, koje jednako nisu upoznate sa situacijom i šta znamo i ne znamo jedni o drugima. Bilo bi vulgarno da se zauzimaju pozicije jer gledaoci su dovoljno pametni da sami shvate poentu i tumače je kako njima odgovara.

Reci nam nešto o sadašnjim porojektima?

Sada radim na kratkim animiranim filmovima o biciklizmu. Pripremam scenarij da konkrišem za kratki animirani film.

<<  Februar 2024  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
   
   

Putopisi, Intervjui..