U 31. godini života pijanista i kompozitor Marko Meskida (Marco Mezquida) već ima pedesetak albuma iza sebe, od čega šesnaest pod svojim imenom (solo klavir, različita dua i trija), kao i četiri titule za muzičara godine koje dodeljuje Katalonska džez asocijacija (2011–2013, 2015). Njegova zanimanja udružuju širok spektar žanrova – klasičarski romantizam (Šubert, Šopen) i impresionizam (Trio Ravel), popularnu muziku, mejnstrim džez, avangardu i slobodnu improvizaciju, rok i flamenko. Osim za sopstvene džez projekte, aktivno piše i muziku za pozorište i televiziju. Na 34. Beogradskom džez festivalu nastupiće sa solo programom, u petak, 26. oktobra u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Španije i Instituta Servantes, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže. 

Imate samo trideset i jednu godinu, a već ste uspeli da snimite preko 50 albuma, nastupate širom sveta i osvojite mnoge važne nagrade. Kada ste počinjali profesionalno da se bavite muzikom, da li ste očekivali da ćete tako rano ostvariti veoma uspešnu karijeru?

Zaista nisam to očekivao. To je ostvarenje sna koji sam sanjao još kao student na Menorki, malom ostrvu na kojem sam rođen. Nisam tada mogao ni da zamislim da ću sa 30 godina iza sebe imati mnoštvo koncerata odsviranih u 30 različitih zemalja širom sveta, da ću svirati na toliko predivnih mesta, u neverovatnim gradovima, među kojima je i Beograd.

Vaša muzika je spoj različitih žanrova, kombinacija klasičnog i savremenog muzičkog izraza. Šta je najviše uticalo na vašu muziku?

Oduvek sam voleo više muzičkih stilova, koje sam i proučavao tokom školovanja. Sa sedam godina sam počeo da idem na časove klavira i sviram klasične kompozicije, ali još tada sam osećao da mi je potrebno da budem kreativniji, pa sam počeo da improvizujem i komponujem. Kad sam otkrio muziku Bitlsa postao sam njihov veliki obožavalac i počeo sam da slušam popularnu muziku na radiju. Često sam po sećanju “skidao” pesme brojnih rok i pop grupa i svirao ih. Zahvaljujući tome što sam razumeo kako muzika funkcioniše, mogao sam da unesem svoju kreativnost i u klasiku i u popularnu muziku. Kao tinejdžer otkrio sam Elu Ficdžerald i Kita Džereta i odmah sam se zaljubio u džez, ali i u brazilsku muziku, zahvaljujući muzičarima poput Gal Koste i Egberta Gismontija. Potom sam iznova otkrio klasičnu i savremenu muziku, slušajući Ravela, Ornštajna, Stravinskog, Berioa, Bernštajna… Tako da mislim da je moja muzika lični “koktel” mnogih uticaja.

Pored koncertnih aktivnosti i snimanja albuma, pišete i muziku za televiziju i pozorište. Šta je teže raditi? U čemu više uživate?

Kao muzičar, otvoren sam za različite aspekte rada, na primer podučavanje ili komponovanje za pozorište, televiziju, kratke filmove… To je drugačiji vid zadovoljstva od koncertnih aktivnosti. Volim da kombinujem muziku sa drugim načinima umetničkog izražavanja. Sve može da bude i lako i teško, u zavisnosti od trenutka u kojem stvarate ili od samog projekta. Ipak, najviše uživam u koncertima i nastupima širom sveta, jer mi pružaju onaj intenzitet koji najviše volim u muzici: da dajem najbolje od sebe svakog dana i primam povratnu reakciju od publike.

Nastupali ste na mnogim festivalima, ali prvi put ćete svirati na Beogradskom džez festivalu – da li znate nešto o njemu?

Ovo će biti moj prvi koncertu u Beogradu i Srbiji i stvarno jedva čekam priliku da upoznam nove ljude, ali i da dam sve od sebe na nastupu. Video sam sjajne postere za prethodna izdanja Beogradskog džez festival i znam da ste do sada ugostili mnoge fenomenalne muzičare. Takođe, znam da je vaš festival jedan od najboljih u Evropi, da postoji od 1971. godine i ima dugu tradiciju.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “Bez granica”. Da li postoje granice u savremenom džezu?

Ne mislim da postoje, jer muzika sama po sebi nema granica. Sve zavisi od strasti muzičara.

Poznati glumac i profesor Dragan Petrović Pele je zajedno sa našim proslavljenim rediteljem, piscem i profesorom Goranom Markovićem i talentovanom mladom glumicom Jovanom Stojiljković u žiriju predstojećeg 9. Bosifesta, koji će se u organizaciji Hendi centra Koloseum održati u beogradskom Sava centru od 10. do 12. oktobra pod sloganom „RAMPA!“ Profesor Petrović nadahnuto je odgovarao na naša pitanja o glumačkom i profesorskom pozivu, Bosifestu, seriji "Senke nad Balkanom"…

Bosifest je jedinstven filmski festival u našoj zemlji, ali i u svetskim okvirima, jer je njegov kompletan program posvećen temama života osoba sa invaliditetom, kako vi kao iskusni glumac i profesor na Akademiji vidite ove teme i esenciju života koje oni poseduju?

Teme o kojima me pitate, a kojima se bavi svaki od filmova, vidim kao suštinske teze koje odražavaju univerzalnu postavku onog sudbinskog, određujućeg i ličnog dihotomičnog kontrasta između unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, kao i sila koje na njega deluju u realnom vremenu i prostoru. I upravo tako, kako kažete ,,Esencija života”, ali koja postoji samo ,,danas”, sada i ovde.

Kako biste ocenili program ovogodišnjeg Festivala?

Zaista, deset izvanrednih filmskih ostvarenja, koje sam s pažnjom pogledao uokvireni su nepretencioznim i jasnim, čvirstim, istinitim i uzbudljivim filmskim izrazom.
Svaka filmska priča je ogoljena hronika različitih iskustava duboko lične sudbonosne, grčevite borbe za bogatstvo društvenog sveta, psihološkog sveta, duhovnog sveta i svih onih svetova i doživljaja u svakom čoveku koji čine svaki život, svaku ličnu borbu posebnom, svetlom i neponovljivim.

U kojoj meri po vama filmska umetnost ima moć da ozbiljnije skrene pažnju javnosti na život osoba sa invaliditetom i njihove probleme u nekoj sredini?

Filmska umetnost, ukoliko je ima, sama po sebi nema nikakvu moć. Njoj, filmskoj umetnosti, moć daje intenzitet i snaga pripadajuće naracije odnosno tema kojom se bavi. Tema aktuelnog festivala. Život osoba sa invaliditetom i njihovi problemi u određenoj sredini, nosi u sebi ogromnu moć jer ispituje pojedinačnu, dramatično ličnu, intimnu reakciju auditorijuma na zadati impuls.

Koliko smatrate da je važno za naše društvo i kulturu da ima filmski festival kao što je Bosifest?

Veoma važno, jer je tema važna i treba još vrednije raditi na afirmaciji ovog festivala. Pri tome ne mislim na neke banalne i patetične razloge, već na one prave, praktične i pragmatične, očišćene od svake sentimentalnosti ili bilo koje druge ,,lepljive” lažne saosećanosti.Jer Osobe sa invaliditetom nisu vanzemaljci već su to pre svega produktivni, vredni, daroviti, talentovani, genijalni i pristojni ljudi, Individue. I ono još važnije, to su obični, jednostavni ljudi, naše komšije, prijatelji, rođaci, prosečni u svemu, koje volimo i poštujemo pa makar oni i nebili ni tako posebni, super heroji, daroviti, talentovani, pametni ili genijalni.

Pored teorijskih i dragocenih praktičnih znanja koje prenosite vašim studentima, šta je ono esencijalno što smatrate da studenti moraju da znaju o glumačkom pozivu?

Ono što moraju da zapamte je da je glumac sam svoj instrument, najkompleksniji mogući instrument, te da shodno tome traži pažljivo rukovanje i negu. Da stalno i uporno povećavaju svoj lični kapacitet za emocionalni doživljaj. Da je glumačka igra kolektivni čin i da svakog trenutka drže pod kontrolom vlastitu pažnju i koncentraciju. Da vole i poštuju svoje kolege i budu otvoreni za sve ljude, nihove priče i životne borbe. Da dobro zapamte da za čoveka nema snažnije potrebe od one za drugim čovekom. Da zavole ljubav a ne mržnju, da budu strpljivi!

U prvoj sezoni popularne i cenjene serije „Senke nad Balkanom“ imali ste zapaženu ulogu intrigantnog doktora Konstantina Avakumovića. Recite nam molim vas vaše utiske o samoj seriji, radu sa Draganom Bjelogrlićem i Žarkom Lauševićem, ali i ulozi koju igrate.

Da u prvoj sezoni serije ,,Senke nad Balkanom”, tumačio sam lik Konstantina Avakumovića, psihijatra i šefa ozloglašene organizacije ,,Tuli”. Budući da je izmišljeni lik, a njegova priča plod mašte pisca, ostavilo mi je mnogo prostora za živo, koloritno razmaštavanje karaktera, te u dogovoru sa rediteljem, glumački oživim jedan kompleksan, slojevit lik. To je, naravno, bila moja namera, a koliko sam uspeo, to je na auditorijumu da ocenjuje. Što se tiče saradnje sa Draganom i Žarkom, moram da kažem da mi je bilo lako i veliko zadovoljstvo, uživao sam. Obojicu poznajem dugi niz godina i veoma poštujem. Sa Draganom sam studirao u istoj klasi na FDU, a sa Žarkom bio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu skoro pa petnaest godina.

Na kojim novim filmskim, televizijskim i pozorišnim projektima trenutno radite?

Trenutno nemam ništa novo što mogu sa sigurnošću da potvrdim da radim, što se tiče projekata izvan fakulteta, naravno... Nadam se da će biti nešto. Ako bude, dobro je, a ako ne bude, opet dobro je.

Publika predstojećeg devetog izdanja Bosifesta će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 15 filmova, 10 u takmičarskom i 5 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji.

Žiri će dodeliti sledeće nagrade: Gran Prix za najbolji film, nagradu za najbolju režiju, nagradu za najbolji scenario, kao i specijalne nagrade.

U okviru pratećeg programa Festivala biće održana radionica – „Uticaj filma na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom“.

Ulaz na projekcije je besplatan, ali neophodno imati ulaznicu, koja se može preuzeti od 24. septembra u prostorijama organizatora Festivala - Hendi centra Koloseum (Pančičeva 14, tel: 011-2637-820) od 10 do14 časova, kao i na blagajni Sava centra od 2. oktobra.

Detaljnije informacije o filmovima možete pronaći na zvaničnom sajtu Festivala - www.bosifest.rs

Naš proslavljeni reditelj, pisac i profesor Goran Marković je zajedno sa poznatim glumcem i profesorom Draganom Petrovićem Peletom i talentovanom mladom glumicom Jovanom Stojiljković u žiriju predstojećeg 9. Bosifesta, koji će se u organizaciji Hendi centra Koloseum održati u beogradskom Sava centru od 10. do 12. oktobra pod sloganom „RAMPA!“ Goran Marković nam je pričao o svojim filmovima, značaju Bosifesta, seriji "Delirijum tremens" koju trenutno snima…Publika predstojećeg devetog izdanja Bosifesta će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 15 filmova, 10 u takmičarskom i 5 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji. Žiri će dodeliti sledeće nagrade: Gran Prix za najbolji film, nagradu za najbolju režiju, nagradu za najbolji scenario, kao i specijalne nagrade. U okviru pratećeg programa Festivala biće održana radionica – „Uticaj filma na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom“.

U kojoj meri po vama filmska umetnost ima moć da ozbiljnije skrene pažnju javnosti na život osoba sa invaliditetom i njihove probleme u nekoj sredini?

Ima, naravno. Možda su dokumentarni filmovi najbolji način da ljudi shvate sa kojim problemima se susreću osobe sa invaliditetom, kakav je njihov život, svakodnevica pre svega i čime bismo im mogli pomoći. Mislim, ipak, da je razumevanje njihovih problema najbolja pomoć koju možemo pružiti hendikepiranim osobama. Odatle počinje sve ostalo.

Kako biste ocenili program ovogodišnjeg Festivala?

Veoma raznovrstan i veoma kvalitetan. Kao da se ne radi o festivalu sa specifičnom namenom nego o smotri umetnički vrednih filmova. Veoma sam iznenađen, očekivao sam manje. Najviše mi se dopada dostojanstvo sa kojim autori pristupaju ovoj temi. Nema jadikovki već je u pitanju pravi umetnički napor da se gledalištu prenese istina o jednom nepoznatom svetu o kome najčešće imamo predrasude.

Koliko smatrate da je važno za naše društvo i kulturu da ima filmski festival kao što je Bosifest?

Veoma je važno. Ne samo sa osobe sa invaliditetom već i za obrazovanje kulturnog pogleda na taj aspekt života. Ovakav festival najviše menja gledalište a mnogo manje oni koji ovaj problem rešavaju. Polazim od sebe: posle viđenih filmova sa ovogodišnjeg Bosifesta ja potpuno drugačije gledam na stvari i shvatam koliko je važno da svi učestvujemo u ovoj problematici. I zbog osoba pogođenih invaliditetom i s zbog nas samih.

Da li postoje neka ostvarenja iz istorije filma (bliže i dalje) koja se bave osobama sa invaliditetom, a koja su vam se svidela?

Svaki film koji se trudi da stvari objasni iznutra, iz vizure ljudi pogođenih invaliditetom je značajan. Ako još poseduje umetničku vrednost onda su to, po pravilu, potresna dela. Ne bih izdvajao naslove, ja znam šta nosim u srcu.

Trenutno snimate seriju po svom tekstu "Delirijum tremens", koji se sa velikim uspehom igrao u Beogradskom dramskom pozorištu. Da li možda već orijentaciono znate kada će gledaoci moći da je pogledaju?

Snimanje je počelo u septembru a serija će biti emitovana verovatno na proleće. I ona će se baviti hendikepiranom osobom, obolelim glumcem.

Vaši filmovi poput „Specijalnog vaspitanja“, „Nacionalne klase“, „Majstori, majstori!“ ili „Tito i ja“ stekli su kultni status, a njihovi junaci, replike ili muzika, koji su često citirani i u drugim umetničkim delima, deo su kolektivne svesti, svakodnevnog života i popularne kulture. Kako se osećate povodom toga?

Dobro. Lepo. Kada čujem da neko citira neku rečenicu iz mojih filmova milo mi je. To nije taština nego osećaj da nisam uzalud pokušavao da nešto uradim.

U jednom intervjuu ste izjavili da je film je za vas uvek bio izazov jer nastojite da svaki napravite drugačije, koju temu biste u tom smislu voleli da obradite u nekom svom narednom ostvarenju?

Pa, videćemo… Biće to sasvim drugačije od onog što sam do sada radio. U tome je draž mog poziva.

Ulaz na projekcije je besplatan, ali neophodno imati ulaznicu, koja se može preuzeti od 24. septembra u prostorijama organizatora Festivala - Hendi centra Koloseum (Pančičeva 14, tel: 011-2637-820) od 10 do14 časova, kao i na blagajni Sava centra od 2. oktobra.

Detaljnije informacije o filmovima možete pronaći na zvaničnom sajtu Festivala - www.bosifest.rs

Talentovana mlada glumica Jovana Stojiljković je zajedno sa našim proslavljenim rediteljem, piscem i profesorom Goranom Markovićem i poznatim glumcem i profesorom Draganom Petrovićem Peletom u žiriju predstojećeg 9. Bosifesta, koji će se u organizaciji Hendi centra Koloseum održati u beogradskom Sava centru od 10. do 12. oktobra pod sloganom „RAMPA!“ Razgovaramo sa Jovanom o glumačkom pozivu, Bosifestu, projektima na kojima radi...

Prihvatili ste poziv Darka Ivića da budete članica žirija predstojećeg 9. Bosifesta, navedite nam molim vaše motive i kako se osećate tim povodom?

Ovo mi je prvi put da sam član žirija nekog festivala. Do sada sam uglavnom izbegavala takve pozive, uvek sam osećala neprijatnost da ja u ovim godinama mogu da odlučujem o najboljim ostvarenjima. Međutim, pored velike zahvalnosti Darku što je uz velike umetnike i ljude koje izuzetno cenim izabrao pozvao i mene, osetila sam potrebu da je važno da učestvujem u ovakvom festivalu na bilo koji način kako bih podržala kako organizatore tako i učesnike Bosifesta. Mladog, a izuzetno značajnog festivala svetskog nivoa.

Šta za vas intimno predstavlja gluma i koje aspekte svog poziva najviše volite (a koje možda nešto manje)?

Gluma je za mene moj način izražavanja i učestvovanja u ovom svetu. Oduvek je bila neodvojivi deo mene. Naravno, kada je to postalo moj poziv i profesija kojom se bavim, postalo je napornije uskladiti sebe u kao ličnost i sebe kao umetnika i stvaraoca. Ipak, pored nepravde i loših perioda koji postoje u svakom poslu, imala sam tu sreću da sam do sada radila sa ljudima koje izuzetno cenim i poštujem i od njih, ali i od sebe uvek dobijala ono sto me je jos više uspostavljalo i činilo da se osećam u skladu sa trenutkom stvaranja.

Kako biste ocenili program ovogodišnjeg Bosifesta?

Bilo je jako uzbudljivo gledati sve filmove koji su u selekciji ovogodišnjeg Bosifesta. Mislim da je najzanmiljivije što ne postoji sličnost ni u jednom filmu, a opet ih sve povezuje veliki rad i kvalitet. Do sada nisam imala prilike da gledam filmove koji se bave ovom temom. Fascinarana sam pričama, junacima, načinom na koji su filmovi snimani. Jako je bilo teško izdvojiti najbolje. Intimo osećam da su svi na neki nacin pobednici, velika je stvar obrađivati ovakve teme a pritom uskladiti da sve pripada posebnom filmskom jeziku.

U kojoj meri po vama filmska umetnost ima moć da ozbiljnije skrene pažnju javnosti na život osoba sa invaliditetom i njihove probleme u nekoj sredini?

Mislim da je to zapravo jedan od najboljih načina da se obrati pažnja na život osoba sa invaliditetom. Dokumentarni, ali i igrani filmovi postoje kako bi u gledaocima probudili svest i postavili pitanja u odnosu na temu kojom se bave. Samim tim ovo je odličan način da se kroz ovakvu formu otvore važna pitanja i najbolji mogući način probudi empatija kod svakog čoveka koji bi odgledao bilo koji film u selekciji ovogodišnjeg Bosifesta.

Koliko smatrate da je važno za naše društvo i kulturu da ima filmski festival kao što je Bosifest, čiji je kompletan program posvećen temama života osoba sa invaliditetom?

Kao što sam u prethodnim odgovorima napomenula, ponoviću da mislim da je izuzetno važan festival. Posebno za nase društvo, koje nažalost nema vremena, nema novca da ulaže u kulturu. Velika je stvar da u ovakvom društvu kada festivali uglavnomm smanjuju kapacitete, ili se potpuno ukidaju, postoji jedan ovakav kao što je Bosifest. Nadam se da će veliki broj ljudi doći da podrži i da odgleda sjajne filmove u ovogodišnjoj selekciji.

U kojim predstavama vas možemo videti ove sezone? Da li trenutno radite i na nekim televizijskim i filmskim projektima?

Glumim u seriji koja će se od oktobra emitovati na RTS-u. U pitanju je serija “Jutro će promeniti sve”. Nastavljam rad u pozorištu, u Ateljeu 212 je na repertoaru nova predstva “Pet života pretužnog Milutina”, tekst Milene Marković a u režiji Saše Dejvis. Naravno nastavljamo i sa ostalim predstavama u Ateljeu 212, kao i u Zvezdara teatru ili Boško Buhi.

Igrate Doroti u predstavi „Čarobnjak iz Oza“ Pozorišta Boško Buha (igrali ste i u „Snu letnje noći“), kako izgleda igrati za decu? Opišite nam molim vas neku povratnu reakciju koja vam se posebno urezala u pamćenje.

Svaka predstava za decu je potpuno drugačija u samom izvođenju. Ono što je meni najuzbudljivije je ta povratna iskrena reakcija mališana koji bez bilo kakvog stida i učtivosti odmah pokažu da li su poverovali u magiju pozorišta ili ne. Mislim da su dečije predstave oduvek bile izuzetno važne za odrastanje. Meni su obeležile detinjstvo i usmerile moja interesovanja. Danas su čini mi se još važnije, pored masovne upotrebe nove tehnologije, brzine inteneta i raznolikog sadržaja, pozorište ipak nudi živ kontakt i aktivno učešće u trenutku i saosećanje u ljudima koga je nažalost sve manje u savremenom društvu.

Publika predstojećeg devetog izdanja Bosifesta će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 15 filmova, 10 u takmičarskom i 5 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji.

Žiri će dodeliti sledeće nagrade: Gran Prix za najbolji film, nagradu za najbolju režiju, nagradu za najbolji scenario, kao i specijalne nagrade.

U okviru pratećeg programa Festivala biće održana radionica – „Uticaj filma na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom“.

Ulaz na projekcije je besplatan, ali neophodno imati ulaznicu, koja se može preuzeti od 24. septembra u prostorijama organizatora Festivala - Hendi centra Koloseum (Pančičeva 14, tel: 011-2637-820) od 10 do14 časova, kao i na blagajni Sava centra od 2. oktobra.

Detaljnije informacije o filmovima možete pronaći na zvaničnom sajtu Festivala - www.bosifest.rs

Festival nezavisnog američkog filma IndieBelgrade 2018. biće održan od 13. do 16. septembra u Domu omladine Beograda. Pod sloganom „Od nezavisnog filma do Oskara“ publici će ponuditi bogat program, ali i ekskluzivnu priliku da se sretne sa specijalnim gostom: rediteljem i scenaristom, dvostukim oskarovcem Aleksandrom Pejnom.Ikona nezavisnog filma i autor „Stranputica“, „Nebraske“, Potomaka“ i „Sve o Šmitu“ Aleksander Pejn, biće prisutan na svečanom otvaranju festivala (13. septembar od 20 časova, Velika sala Doma omladine),  a dva dana kasnije primiće nagradu „Indie Icon Award“ za životno delo (dizajnerka nagrade je arhitektica Hara Haratsari) i razgovarati sa radoznalom beogradskom publikom o svom putu od nezavisnog filma do Oskara, (subota 15. septembar od 20:30 časova). Potom će uslediti projekcija njegovog filma “Smanjivanje” (Downsizing, 2017). U susret poseti Beogradu i gostovanju na 4. Festivalu američkog nezavnisnog filma, Aleksander Pejn nam je odgovorio na nekoliko pitanja. 

Šta očekujete od Vaše prve posete Beogradu, a šta od publike na festivalu?

Aleksander Pejn: Očekujem da ću se odlično provesti. Radujem se svom prvom dolasku u Beograd, kao i susretu sa ljubiteljima filma poput mene. Veoma sam počastvovan pozivom.
 
Gde tačno postoji konflikt između američkog nezavisnog filma i Holivuda, izuzimajući visinu budžeta? Da li je holivudska Amerika idealno mesto, daleko od realnosti?

Aleksander Pejn: Veoma je teško, u kratkom razgovoru, odgovoriti na to pitanje. Morali bismo jasno definisati pojmove „konflikt“, „nezavisnost“, čak i „realnost“. U mom slučaju, smatraju me za režisera nezavisnih američkih filmova, ali sve moje filmove finansirali su studiji. S druge strane, možete pronaći „stvarno“ nezavisne američke filmove malih budžeta, čija je jedina poruka: „Molim vas, angažujte me da napravim veliki film“. Očigledno je danas glavni konflikt u tome što holivudski studiji finansiraju samo velike, često glupe i nasilne filmove, na štetu edukativnijih, zrelijih filmova. To je sramota i zbog toga naša kultura trpi.
 
„Citizen Ruth“ je hrabra komedija o veoma ozbiljnoj temi. Evropski “arthaus” filmovi danas su uglavnom, mračne drame. Kako se teške teme mogu predstaviti na vedriji način? Možete li nam dati neki savet?

Aleksander Pejn: Istina je da samo nekolicina filmadžija snima komedije, a još manji broj njih vidi komediju kao ozbiljnu filmsku formu, za mene najozbiljniju filmsku formu, pogodnu za bavljenje teškim i mračnim temama. Komedija, ironija, satira, koju god reč želite da upotrebite, stvaraju odličan efekat, koji dozvoljava ljudima da teške teme sagledaju sa određene distance i tako im pristupe nepristrasnije. Kao što je Oskar Vajld umeo da kaže: „Kada govorite ljudima istinu, morate ih u isto vreme i nasmejati. U suprotnom, ubiće vas.“ Zaista ne mogu da ponudim savet kako stvarati komedije, ili kako ja volim da ih zovem „socijalne komedije“. Moraju prirodno izaći iz vas. Ali svakako možete dobiti inspiraciju gledajući Čaplinovog „Velikog diktatora“, „Biti ili ne biti“, češke filmove Miloša Formana, ili veliki broj italijanskih komedija iz pedesetih i šezdesetih godina.

Koji deo evropske kinematografije je imao snažniji uticaj na Vas?

Aleksander Pejn:  Ovo je veoma teško pitanje, s obzirom na to da sam pogledao mnogo, mnogo filmova iz više evropskih zemalja. U Evropi, dve zemlje koje mi prve padaju na pamet su Italija i Španija. Italijanska kinematografija u periodu od 40ih do 70ih godina nudi beskonačnu zalihu divnih i inspirišućih, ljudskih filmova. Što se tiče Španije, uživam u dramatičnom i grotesknom – Virdiana je jedan od mojih omiljenih filmova za sva vremena. Naravno da je to Bunjuel, jedinstveni filmski genije, ali obožavam i druge španske reditelje. Pogledao i dosta francuskih filmova, ali mi se ne dopadaju kao ostali. Takođe bih izvojio češku kinematografiju 60ih godina. Nisam ih pogledao onoliko koliko bih želeo ali poezija i humor su odlika mnogih od tih filmova.
 
Pomenuli ste da je Barak Obama dva puta naveo Election kao svoj omiljeni politički film. Smatram da su i Citizen Ruth i Election revolucionarni filmovi koji koriste satiru kao sredstvo za priču sa socijalnom i političkom pozadinom. Da li ste već tada osećali da je vaš filmski pristup originalan?

Aleksander Pejn: Sebe uvek optužujem da snimam satire koje nisu dovoljno britke. Previše sam lepo vaspitan i mislim da to škodi mom radu. Na Citizen Ruth je jako uticao film Bilija Vajldera Ace in The Hole iz 1951. ali mislim da mu nedostaju zubi tog malog remek-dela. Election je film za koji sam mislio da ima originalan pristup, ali ne toliko u sadržaju, kao što implicirate, već u formi: višestruko preklapanje glasova. Drago mi je jer ljudi misle da je to satira, ali sam tada samo mislio da pravim komediju.
 
U većini Vaših ostvarenja (posebno u filmovima Nebraska, Sideways i Descendants) očigledno je da neke istine o životu, a vezane za likove, ostavljaju snažan emocionalni utisak na publiku. Na koji način stvarate likove?

Aleksander Pejn: To je veoma teško pitanje, jer me tera da nametnem predumišljaj i svesni izbor pre procesa koji je u stvari spontan i nesvestan. Naravno da me raduje to što mislite da ti filmovi ostavljaju emocionalni utisak na publiku, ali to verovatno dolazi od mog interesovanja za likove. Tokom procesa stvaranja filma, oni postaju deo mene, počinjem da ih percipiram kao prave ljude a ne kao likove. I onda, tokom pisanja scenarija i režiranja, mislim jedino o tome šta je duhovito, šta je iznenađujuće i šta je inspirišuće.

Dosta Vaših filmova je bazirano na knjigama različitih autora. Šta svako od tih ostvarenja čini da ipak izgledju kao filmovi Aleksandra Pejna?

Aleksander Pejn: Kao što sam gore naveo, imam svoje, lično interesovanje za živote likova u svojim filmovima. I zato nije bitno odakle ideja za film dolazi – iz knjige, iz drugog scenarija ili iz sopstvenog scenarija. Svi filmovi prolaze kroz utrobu reditelja, tako da oslikavaju jedino njega ili nju. Ne zaboravite da su skoro svi filmovi Stenlija Kjubrika bili adaptacije romana, ali su i dalje nepogrešivo njegovi.
 
Ako bi bilo moguće spasiti planetu, da li biste se smanjili?

Aleksander Pejn: Nema spasa planeti.

Za kraj Koncerata na Zidiću u sezoni 2018, odabrali smo jedan od najboljih novih beogradskih rok sastava – predstavljamo vam: Klotljude. Debi albumom iz 2017. pokazali su da nastavljaju koracima Repetitora i prominetnih beogradskih ‘nju vejv’ grupa iz osamdesetih. Njihova muzika i stav u razvojnim godinama uvek su se naslanjali na njujorške glem-pank-rok bendove sedamdesetih, dok su sa strašću i ukusom istočne Evrope maskirali u kič pobunjenike iz velikih gradova. U susret predstojećem koncertu popričali smo sa Klotljudima.

Kako biste publici koja vas do sada nije čula opisali svoju muziku?

Klotljudi: Jedino možemo da kazemo da su nastupi nepredvidivi. Za opis bi najbolje bilo da pročitaju neku recenziju koncerta ili albuma, ali nema ozbiljnih portala za to kod nas nažalost.

Naslovna numera debi albuma Svioćevoće je pesma “R.I.P. Lou Reed”. Šta za vas kao bend znači muzika Lu Rida?

Klotljudi: Svi volimo zvuk Velveta i poeziju Lu Rida pomešanu sa rokenrolom.

Iako ste debi album objavili prošle godine, uveliko pripremate drugi. Šta publika može da očekuje od novog albuma?

Klotljudi: Postava je skoro potpuno izmenjena i u stvaranju novih pesama sada učestvuje dosta ljudi, čak ne nužno ljudi koji sviraju i na nastupima. Sada smo jedna velika porodica okupljena u studiju Požarevac. Neke pesme su duže i podsećaju na teatar, a neke su sintetičke letnje paperjaste pop kompozicije. Pesme na drugom albumu neće nužno biti sonično dosledne jedne drugima.

Mnogi fanovi i kritičari vas upoređuju sa Repetitorom. Koliko vam znače takva poređenja i gde sebe vidite na alternativnoj srpskoj sceni?

Klotljudi: OK nam je da nas upoređuju sa Repetitorom. Monogo volimo njihov prvi album. Domaća alternativna scena je konačno počela da se porađa i ima nekoliko odličnih bendova kao što su: Gazorpazorp, Vin Triste, Dogs in Kavala, Gante the Goblin, Entropija, Sitzpinker i još neki..

Nastupate na zatvaranju koncertne sezone na Zidiću, da li ste posetili neke od prethodnih nastupa? Koliko vam znači nastup na kultnoj letnjoj sceni Doma omladine Beograda?

Klotljudi: Ove godine nismo stigli ni na jedan koncert, uvek smo kasnili. Odličan je koncept. Oduvek smo hteli da sviramo glasno na ulici u centru grada.

Kako biste beogradsku publiku pozvali na vaš nastup i zatvaranje koncertne sezone na Zidiću?

Klotljudi: Citirali bi najavu Trajčeta Nikolovskog za sopstveni DJ set: – Ono što ćete videti je eksperiment spektometra, ne čujes ne vidiš a prisutan si, da bi osetio taj šok moraš da dođeš i čujes nesto što nisi ili ne čujes ništa zato što te ne zanima, minimalni džin elektro som, kraut svemir na polozaju, arija koja plače slušajuci ljude koji su tu… ne okreci se samo te gledam… Vidimo se!