Film Počasni gost, premijerno prikazan u Veneciji, imaće premijeru večeras u 21.30 u Sava centru. Reditelj Atom Egojan i glavni glumac Dejvid Tjulis gosti su 48. FEST-a, a mi vam prenosimo današnji razgovor sa pres konferencije.


Počasni gost je najnoviji film Atoma Egojana, dosta se nadovezuje na njegove prethodne filmove. U ovom filmu bavi se zločinima, kaznom, patnjom likova. Ovog puta bira da to uradi u nelinearnom narativu i vrlo često menja pripovedača. Kako ste iskonstruisali tu priču?

Atom Egojan: Priča je konstruisana na osnovu toga kako naš um funkcioniše, kako mučimo sebe određenim idejama, očekivanjima. Centralni konflikt je između oca i ćerke koja optužuje oca da je imao aferu kad je ona bila dete, a otac joj ovo nikad nije objasnio. Sad kad može da joj objasni, ona ne veruje njegovoj verziji događaja, i to stvara jaz između njih. Dejvidov lik živi u neobičnoj poziciji, uvek se pita da li je nešto mogao da uradi, i na samom kraju filma vidimo da se nasmeši i shvati da postoji način da reši ovu situaciju. Ono što vidimo kroz ceo film su efekti odluke koju donosi na kraju.

U filmu ima dosta referenci na vaše prethodne radove, moram da primetim sličnost sa filmom Slatka sutrašnjica. Pokušao sam da se setim da li je od filma Fatalna privlačnost neko bio toliko surov prema zecu kao vi.

Atom Egojan: (smeh) Hvala što ste uhvatili referencu na Fatalnu privlačnost, hteo sam da napravim omaž tom filmu više nego svojim ranijim radovima. Iskreno, nikad ne pokušavam da pravim reference na svoje filmove. Mislim da je za reditelje opasno kad počnu da cititiraju sami sebe. U prvom filmu koji sam napravio pre 35 godina takođe ima scena u kojoj stranac drži govor na žurci koja nije zapravo za njega.

U ovom filmu to radi lik koji tumači Dejvid Tjulis. Dejvide, gledali smo vas u različitim ulogama, šta je presudno u scenariju pre nego što ga prihvatite, i šta je konkretno u ovom filmu bilo presudno da prihvatite ulogu?

Dejvid Tjulis: Glavna stvar za kojom tragam je da je uloga potpuno drugačija od onoga što sam radio ranije, ne volim da se ponavljam. Kad sam prvo razmišljao da postanem glumac, gledao sam karijeru Džona Hurta, on mi je bio veliki uzor, nikad nije glumio istu ulogu dva puta. Za sve koji poznaju moj rad videće da nikad nisam igrao ovako nešto, ovo je veoma tih lik, nikad nisam igrao neverbalnog junaka bez oslanjanja na dijalog. Ova uloga je daleko uspešnija od moje uloge u filmu Fatalna privlačnost 2, mnogi ne znaju za taj film. Jedna od najgorih stvari koje sam ikad uradio, Atome da si znao da sam tu glumio, ne bi me angažovao.

Atom Egojan: Eto, ono što povezuje Počasnog gosta i Fatalnu privlačnost je što je Dejvid glumio u oba filma (smeh).

Ono što povezuje sve junake u filmu Počasni gost je iskrenost. Znamo da iskrenost nije na ceni, živimo u dobu post-istine, a iskrenost je u vašem filmu u glavnoj ulozi.

Atom Egojan: Veoma je teško za tog junaka da bude iskren jer je blokiran reakcijom svoje ćerke koju ne razume, nije mu jasna ta situacija. To je više pitanje za Dejvida, da li ti misliš da je on iskren?

Dejvid Tjulis: Da budem iskren nikad nisam razmišljao o tome. Za mene je ono što povezuje sve likove to što svi na neki način čine neku transgresiju.

Atom Egojan: Mislim da je ključna stvar koju Dejvid donosi ovom filmu, i na čemu sam zahvalan, u poslednjim scenama sa ćerkom, kad kaže “Ja sam bio počasni gost”, a ćerka kaže nešto što će ga povrediti: “Ti si odgovoran za ono što sam postala”. Reakcija koju on ima na tu repliku je prelepa, iskrenost Dejvidove izvedbe i sposobnost kamere da ovo uhvati je suština filma oko koje sam najviše uzbuđen. Bila je velika privilegija raditi sa njim, toliko dugo sam želeo da radimo zajedno.

Atome, kako birate temu za film, imajući u vidu da ćete joj posvetiti nekoliko godina?

Atom Egojan: Uvek postoji nešto vredno istraživanja u priči koju otkrivam i tokom snimanja. Napisao sam mnogo scenarija ali ih nisam snimio, jer sam znao tačno o čemu su i počeo sam da se ponavljam, već sam istražio taj teren. Za mene je pitanje kako ostaviti temu otvorenom, kako će rad sa glumcima otkriti stvari na koje scenario nije dao odgovor. Likovi često pokušavaju da reše neku dilemu, problem u svom životu, i kad misle da su pronašli rešenje, to rešenje često samo pogoršava problem, i oni postaju sve više gonjeni očajem da izađu iz zamke u koju su upali.

Dejvide, da li vas je neka uloga do sad promenila kao osobu na ličnom planu?

Dejvid Tjulis: Da, sve što sam ikad radio, a posebno uloga u filmu Naked Majka Lija. To je bila improvizacija, što neizbežno dovodi glumca u neposredniju saradnju sa rediteljem i publikom jer ne postoji scenario. Majk Li se oslanja stopostotno na istraživanje lika koje dolazi pre snimanja. Ta uloga me je menjala na dnevnoj bazi i psihički je uticala na mene. Upravo sam završio pisanje romana koji se bavi glumcem koji je toliko obuzet ulogom da to na njega ostavlja psihičke posledice. Nije da kažem da me je uloga u tom filmu psihički oštetila, zbog legalnih razloga naravno (smeh).

Atom Egojan: Dejvid je izuzetan pisac, napisao je jedan fantastičan roman pre ovoga. Bio sam privilegovan da radim sa nekim ko je i sjajan pisac pored svog posla, i radujem se njegovom novom romanu, pročitao sam ga i zaista je sjajan.

Kako ste birali muziku za film? U dramaturškom smislu dosta doprinosi radnji.

Atom Egojan: Svi restorani u koje glavni lik odlazi su restorani različitih nacionalnih kuhinja, on se kreće u moru drugih kultura, tako da sam hteo da se to oslikava i u muzici. Sve stiže sa raznih strana, i njegov lik je stranac, tako da je ovo bio neobičan mozaik Kanade koji sam hteo da predstavim. To je zemlja sastavljena od mnogobrojnih delova koji se sukobljavaju i susreću, što postaje crnohumorno na neki način, kad junak postaje zbunjen svim tim. Kad ode u indijski restoran na primer, muzika je prilagođena ambijentu u kome se nalazi, ali je nekad to dovedeno do apsurda, ne postoji veza slike i zvuka, nema logike osim te ideje da se stvara novi identitet od svih ovih delova. Za mene je najsmešniji deo kada na kraju u jermenskom restoranu moraju da organizuju žurku na koju će on možda doći. Ne uspevaju da pronađu dovoljno Jermena, tako da moraju da dovedu i Arape, deo govora je na arapskom, a deo na jermenskom, sve da bi on verovao da je to prava žurka. Mora da izgleda autentično iako je potpuno lažirana.

 

Milčo Mančevski vraća se na FEST sa novim filmom Vrba. Danas je uz glavne glumice Saru Klimosku, Nataliju Teodosijevu, Kamku Točinovski i glumca Nikolu Risteskog bio gost na press konferenciji, a prenosimo vam deo razgovora sa njim.


U filmu postoje tri priče - jedna iz prošlosti, dve iz sadašnjosti. Kada ste najavili snimanje filma, rekli ste neće biti tri već dve i po priče. Po gledanju filma, jasno je i zbog čega. Kako ste iskonstruisali te priče kojima je zajedničko majčinstvo i borba za potomstvo?

Puštam da me priča vodi - ja sam samo sredstvo da se priča sama ispriča. Trudim se da slučam priču kao muziku - pratim je li svaka nota na svom mestu. To važi i za priču, kao i za kasting, snimanje i tako dalje. Na početku nikada nemam poruku ili temu, već priču i osećanja - osećanje težine pre nego što padne kiša, osećanje straha u koskama. Kad to jednom krene, ukoliko je lepa saradnja, sklopi se lepo umetničko delo. A onda čekam da mi publika kaže koja je poruka.

Koje ključno osećanje Vas je odvelo u ovaj film?

Osećanje koje bi neko dete imalo prema bajci, prema velikom, arhaičnom, nepoznatom svetu. To je bio okidač za mene. Zatim je usledio kontrast, pa i treća priča - nekako uvek završim na tri priče.

Prva priča je na neki način mitska, iz 17. veka je, i mada može i danas da se desi, ona je na neki način izvan realnosti. Je li to priča koju ste vi nekada čuli ili iz predanja? Zbog načina na koji je snimljena deluje kao bajka i kontrapunkt drugim pričama.

Zato je i tu, kako bi nam omogućila vremenski i vizuelni kontrast, ali i kontrast po samoj teksturi. Ona jeste na izvestan način bajka, legenda, za razliku od dve savremene priče koje su naturalističke, kako po tretmanu, tako i vizuelno. To je arhetipska priča koju sam negde čuo i podsvesno zapamtio, nisam je izmislio - moguće je da se sklopila od nekoliko njih koje sam čuo.

Ono što je posebno autentično u Vašem rediteljskom izrazu je Vaš izbor glumaca. Kojim principom birate i kako izgleda proces kastinga?

Kasting i probe s glumcima su mi omiljeni deo snimanja. Volim da radim s glumcima i volim glumce uopšte. Poštujem poverenje koje oni meni pružaju i moj stav je očinski prema njima, čak i glumcima starijim od mene. Proces je bio dugačak, trajao je oko pet meseci, imao je sedam ili osam krugova i ako se posvetite tome, da nađete odgovarajućeg glumca, a zatim i da glumci jedni drugima odgovaraju, to je puno posla. Onda slede probe tokom kojih otkrivamo šta je pisac hteo da kaže. Ukoliko su potrebne neke izmene, one se prave tada. Samo snimanje je ponavljanje onoga što smo uradili tokom probe.

Jezik kojim govore u filmu je arhaičan.

Jeste, pritom je to dijalekt iz jugozapadne Makedonije. Na filmu je radilo šest savetnika, profesora etnologije, lingvistike i istorije, tako da smo ozbiljno pokušali da rekonstruišemo kako se tada živelo.

Zbog toga što mnogo toga niste prećutali jednoj vladi, jedno vreme ste bili persona non grata u Makedoniji. Je li Vam sada lakše da radite u Vašoj zemlji?

Proces sklapanja filma mi je sada lakši nego što je bio u nekim periodima. Before the rain je bio uklopljen kao britanski, pa kao britansko-francuski film, pre nego što je Makedonija ušla u taj projekat pred sam kraj filma.

Izvor: Fest

Ovogodišnji FEST otvara film Otac Srdana Golubovića, proslavljenog reditelja filmova Apsolutnih sto, Klopka i Krugovi. Sa Srdanom smo uoči svetske premijere u Berlinu, a zatim i domaće u Beogradu, razgovarali o njegovom filmu i mitskom putovanju glavnog junaka.


Vaš film Otac imaće kroz nekoliko dana svetsku premijeru na filmskom festivalu u Berlinu, a ubrzo potom će otvoriti ovogodišnji FEST. Pred kojom publikom imate veću tremu?

Uvek imam veću tremu pred domaćom publikom. Premijera u Beogradu je uvek najveće uzbuđenje jer su tu ljudi s kojima sam odrastao, ljudi koji taj društveni kontekst kojim se ja bavim najbolje poznaju. To je ona publika koju nikako ne možeš da prevariš. Ima jedna divna rečenica čuvenog košarkaša Dragana Kićanovića koji je govorio da svaku zlatnu medalju sa svetskih, evropskih prvenstava moraš overiti na basketu u Čačku. Ja u to verujem. Svaki međunarodni uspeh je veliki i značajan; za film je značajnija berlinska premijera, ali za mene beogradska.

Očekujete li drugačije reakcije tih dveju publika?

Ne verujem da postoje publike koje drugačije čitaju film. Iz mog iskustva, ljudi uvek reaguju na iste stvari, na istim mestima plaču, smeju se, iste ih stvari pogađaju. Jezik filma, kao i muzike, je univerzalan. Ne očekujem drugačije reakcije, očekujem samo strožiju kritiku ovde.

Ovo nije prvi put da u ovoj konstelaciji prikazujete svoje filmove – Vaši filmovi Klopka i Krugovi, prikazani su ujedno na FEST-u i Berlinalu. Šta je ono što ta tri filma, izuzev reditelja, imaju zajedničko?

Sve filmove koje sam do sada radio, radio sam sa skoro istom ekipom. Praktično od fakulteta radim sa istim ljudima. Film je timski posao, reditelj je onaj koji je najistureniji i jedini koji u svakom trenutku zna celinu onoga što stvara, ali bez glumaca to ne postoji, kao ni bez direktora fotografije, scenografa, kostimografa, ali i ključnog saradnika reditelja – scenariste, koji pomaže u kreiranju priče. U mojim filmovima ima dosta toga sličnog, mada se ja trudim da svaki od njih bude drugačiji. Mislim da je ovaj drugačiji od prethodnih po rediteljskom pristupu. Ovoga puta sam se trudio da budem hrabriji, beskompromisniji, da idem do kraja pa makar i glavom kroz zid, te da i ovaj film bude najsiroviji, najogoljeniji, najtvrđi i bliži istini.

Spomenuli ste scenariste i priču. Ovaj film je okvirno baziran na istinitoj priči. Kako ste došli do nje?

Zadnja dva filma, Krugovi i Otac, zasnovani su na istinitim pričama. Pročitao sam na nekom portalu priču o Đorđu Joksimoviću, kojem je Centar za socijalni rad oduzeo decu i koji je, kada se suočio sa tim lancem birokratije i korupcije, rešio da peške ode za Beograd. Pročitavši to, odmah sam se setio filma Paris, Texas i filmičnosti koju to putovanje peške ima u sebi. Đorđe je već u tom trenutku bio ispred Ministarstva za rad i ja sam otišao da razgovaram sa njim. Družili smo se nekoliko dana, pružio sam mu podršku i odlučio da o tome želim da snimim film. On nije krenuo na to putovanje da bi pokazao bunt; on zapravo ni sam nije siguran zašto, ali vođen nekim impulsom on je samo krenuo. Bilo mi je interesantno da pravim film o čoveku, koji, boreći se sa nepravdom, ne racionalno, već duboko intuitivno, kreće na neko, gotovo mitsko putovanje.

S obzirom da je lik Oca zasnovan na Đorđu Joksimoviću, hoće li on biti na premijeri i kakvu njegovu reakciju očekujete?

Đorđe će svakako biti premijeri. Ovaj film je zasnovan na nekim događajima iz njegovog života, ali mi smo u samom scenariju od toga dosta odmakli. Rađenje filmova po istinitom događaju su radili Gordan Mihić i reditelj Ljubiša Kozomora, pripadnici crnog talasa, jer su uzimali priče iz novinskih članaka i to ima svoju autentičnost i životnost; ali s druge strane, život je uvek zanimljiviji od filma, umetnosti uopšte, te ako ostane samo na tim događajima postane isuviše ilustrativno. Moja teorija je da, ako se film radi po istinitom događaju, on mora da postane film o nečemu drugom. Tako dobija poetsku snagu i istinu; neku koja nije ona životna istina.

Glumac Goran Bogdan koji tumači Oca, tokom spremanja uloge je za dva meseca izgubio dvadeset kilograma. Pored fizičkih priprema, kako je izgledala vaša saradnja na građenju tog lika?

Dosta dugo smo radili na tome. Tokom ta dva meseca, on je svakodnevno imao treninge koji su trajali po nekoliko sati i bio je na veoma striktnom režimu ishrane, a pre i posle treninga smo imali probe, sveukupno između pet i šest sati dnevno. Prolazili smo kroz scenario, govorili o ideji, o liku, analizirali; ozbiljno smo radili na tome jer je to takav zadatak. Bilo je potrebno da uđemo u svet jednog čoveka, svet kojem mi ne pripadamo, svet izuetnog siromaštva, a ni Goran ni ja nismo iz tog miljea. Glavni zadatak je bio da on glumi kao naturščik i da sve bude gotovo dokumentaristički, a da promena koja stiže na kraju bude ogromna, ali potpuno neprimetna. Ima jedna rečenica Abasa Kiarostamija, koja je za mene jako važna – pitali su ga šta je za njega dobar film, a on je odgovorio: Pa onaj kojem verujemo. Dakle cilj je bio da verujemo tom čoveku, da verujemo njegovim problemima i svemu onome što mu se događa.

A kada su u pitanju naturščici, po kom principu ste izabrali decu koja glume u Vašem filmu?

Bilo je organizovano veliko probno snimanje. Probali smo rad sa gotovo svom decom iz opština Prijepolje, Priboj, Sjenica, Tutin, Nova Varoš, jer je moj kasting direktor imao ideju da deca moraju biti iz tog kraja gde snimamo film i bio je u pravu. Dečaka, Muharema Hamzića, brzo smo našli. Čim se predstavio meni je bilo jasno da će on igrati tu ulogu. On nam je dao ključ kako Goran treba da igra. To je ta isitinitost i ta jednostavnost i ta ogoljenost koju taj dečak sam sa sobom nosi. To mi je bilo jako važno. Takođe, to su deca koja ne idu ni u kakve dramske grupe, ne znaju ništa o filmu i pozorištu i došli su u sve to potpuno čisti i bez ikakvog predznanja, što je za ovakve stvari jako dobro.

S obzirom da Vaš film otvara ovogodišnji FEST, da li i sami planirate da pogledate neke filmove na festivalu?

Uvek na FEST-u gledam što više filmova mogu, uvek mu se radujem i uvek je za mene bio najvažniji događaj, još od tinejdžerskih dana, kada sam odlučio da se bavim filmom. Gotovo sve najvažnije filmove u životu, u tom periodu, video sam na FEST-u. U Sava centru smo se krili ispod klupa kako ne bi plaćali karte. Ima dosta filmova koje bih želeo ove godine da pogledam.

Koji filmovi ili filmski autori Vam prvo padnu na pamet kad pomislite na FEST?

Osamdesetih sam počeo da gledam filmove. Film koji sam gledao na FEST-u, Idi i gledaj, Elema Klimova, me je potpuno rasturio. Pamtim takođe i film Mišima, Pola Šredera. To su ostvarenja koja su na mene puno uticala.

Reditelj Mladen Đorđević debitovao je na FEST-u 2005. dokumentarnim filmom "Made in Serbia", nakon čega je usedio veoma uspešni igrani film “Život i smrt porno bande”. U bioskope, ali i na male ekrane, konačno stiže i njegov dugo očekivani film ”Sumrak u bečkom haustoru”. U ovoj interesantnoj mešavini dokumentarnog i igranog filma, Đorđević prati sudbine nekoliko gastarbajtera rastrzanih između života u Beču i Srbiji. Premijeru će imati u Glavnom takmičarskom programu 48. FEST-a, 5. marta u 22h, a sa Mladenom smo razgovarali o njegovim junacima i njihovoj potrazi za srećom. 


Gde je granica između dokumentarnog i igranog u ovom filmu?

Ta granica je u ovom filmu izbrisana. Ima dosta scena koje su rekonstrukcija onoga što se junacima desilo ranije, dosta scena koje su zapravo nadogradnja toga što im se desilo, i nekih scena koje su skroz dokumentarne u klasičnom smislu. Nije bilo moguće napisati scenario pa snimati sa njima, nego sam morao da snimam tokom istraživanja. Prosto je teško uhvatiti te ljude, imate ih na sat vremena pa idu da rade. Bilo je teško balansiranje između fikcije i dokumentarnog pa sam scenario za film i za seriju praktično ispisivao tokom snimanja i kasnije ga dokonstruisao u montaži . Na primer, postoji jedan omaž filmu “Taksista” koji je nastao u dokolici između dva snimajuća dana. Snimatelj zvuka Miloš Drndarević pitao je jednog od junaka da li je gledao Taksistu, pa pošto nije, dali smo mu da pogleda i on se oduševio. Tad mi je palo na pamet da snimimo scenu Milenkovog preuzimanja poznatog imidža glavnog junaka Skorcezeovog filma. Dosta toga je zaista nastajalo u hodu, to je komplikovana igra na oštrici između života i fikcije.

Nakon filma, očekuje nas i serija na RTS-u. Kako se razlikuje priča u filmu i seriji?

U seriji od dvanaest epizoda je dato više prostora razvoju likova, sporiji je tempo, ali su sve ključne tačke iste. Osnova zapleta je ista - njima se zakomplikuju životi u Beču kad Austrija uvede porez za taksiste, i oni taj problem pokušavaju da reše na različite načine, gledaoci će u filmu videti kako.

Kako si odabrao baš ove junake i kako si ih pronašao?

Ulaz u taj svet mi je bio roman “Sumrak u bečkom haustoru”, talentovanog pisca i pesnika Darka Markova, na osnovu koga je on napisao i monodramu koju izvodi po bečkim kafanama i alternativnim pozorištima. To mi je bio vodič kroz taj svet. Iako ovi likovi ne postoje u njegovom romanu, ja sam našao vrlo slične junake, i nekako se na kraju iskristalisalo da su glavni likovi trojica bečkih taksista i vračara kod koje oni često idu i sa kojom se konsultuju oko svakog bitnog životnog poteza. Imao sam malo veće muke da nađem odgovarajuću vračaru jer su me uglavnom odbijale. To je tamo strogo regulisano, da biste se bavili vračanjem morate da imate registrovanu agenciju zbog poreza, i one sve to rade takoreći na crno. Danju rade po nekim kancelarijama kao čistačice, a posle posla postaju gospodarice sudbina mojih junaka.

Kakva je uloga vračare u njihovim životima?

Vračare su u Srbiji prisutne u svim krajevima. Moji junaci su na neki način Srbiju spakovali i poneli u Beč, i to je pokušaj da se održi kontakt sa tradicijom, možda čak i prkošenje civilizacijskim dostignućima savremenog Zapada koji nikako da ih primi u svoje okrilje. Na taj način se oni vraćaju tom paganskom, potisnutom. Meni je to veoma slično kao odlazak kod psihijatra na zapadu, pošto tamo to nije tabu kao ovde. Primetio sam da je razlika samo u narativu, ali suština je ista - i vrač i psihijatar mogu da ti pomognu da budeš funkcionalni šraf društva, da možeš sutra da ustaneš i odeš na posao, ali u suštini ni jedan ni drugi ne rešavaju probleme. Možda ti ljudi i ne žele da im se reše problemi, možda im i prija nostalgija, ne žele da se liše te tuge.

Ovaj film prikazuje potpuno drugačiju sliku od onoga što smo navikli da čujemo o gastarbajterima.

Ja sam kroz ovaj film napravio demistifikaciju slike o tom “idealnom” gastarbajterskom životu. Ta priča nije realna, da oni zarađuju velike pare u inostranstvu i onda se pred kraj života vrate da žive lepo u Srbiji. Možda je to i bila realna slika sedamdesetih, do sredine osamdesetih, ali to se sad veoma promenilo. Kako oni žive u Austriji ne razlikuje se mnogo od života koji bi vodili u Srbiji, tako da se postavlja pitanje zašto su uopšte i otišli. Tu onda dolazimo do priče o mentalitetu, o ljudima koji beže od sebe i stvarnosti, putnicima koji žive u nekom limbu između zavičaja i tuđine, uvek na putu. To se uklapa i u priču o sudbini našeg naroda koji je često bio deo raznih seoba.

Čini se da je gastarbajterski san o sreći zapravo nedostižan. Gde je za njih sreća i da li uopšte vide negde kraj svog gastarbajterskog puta?

To je tema koju sam zapazio kao bitnu čitajući Darkov roman, oni su stalno u potrazi za srećom a nikad je ne nađu. To je dosta i do njih, kao da su deo kulture i kulta pesimizma koji je vezan za ovo balkansko podneblje. Zapravo možda i ne žele da pronađu sreću iako je traže, jer nisu navikli da žive u sreći. Možda je to deo mentaliteta. Ali očigledno je da je njihova sudbina da stalno tragaju, putuju i nikad se ne zaustave, nikad ne dostignu taj vrhunac sreće.

Šta se kasnije dešavalo sa junacima u stvarnom životu?

Darko i dalje izvodi svoju monodramu, i piše novi roman. Iako je Milenkova priča u filmu da se razočara Srbijom i vraća u Beč, istina je da se on zapravo vratio u Srbiju. Pokušao je da se ovde bavi ovčarstvom, ali to mu je propalo, i sad radi u komunalnom u okolini Šapca.

I da li je srećan?

Jeste, mnogo se bolje oseća ovde.

Koga možemo da očekujemo na premijeri od ekipe?

Ja se nadam sve junake.

Za kraj, reci nam nešto o svom novom filmu koji pripremaš.

Sklapamo finansijsku konstrukciju već nekoliko godina, i nedavno smo podržani od Euroimaža. Taj film ima dodirne tačke sa mojim prethodnim filmovima, čak i sa ovim o gastarbajterima. U pitanju su radnici bivše propale fabrike u jednom malom mestu, koji odbačeni od države i crkve utehu traže na tamnoj strani. Počinju da praktikuju prizivanje mrtvih i kasnije satanističke rituale, i pokušavaju na taj način da se osvete lokalnim vlastodršcima. Film snimamo u novembru i premijera bi trebalo da bude krajem sledeće godine, zavisi od festivala.

 

Reditelj Bob Bajington (Bob Byington) stiže u Beograd, kao specijalni gost 5. IndieBelgrade festivala, na kojem će imati srpsku premijeru svog najnovijeg, nagrađivanog ostvarenja „Frensis Ferguson“. Ovaj teksaški nezavisni autor, između ostalih priznanja dobitnik Specijalne nagrade žirija festivala u Lokarnu, održaće u Domu omladine i master-klas „Od scenarija do ekrana“. Peti Festival nezavisnog američkog filma „Indie Belgrade“ i dalje nastavlja da prati svoju jedinstvenu nit slobode, nezavisnosti, nepretencioznosti – u izboru tema, likova, načina pripovedanja i rediteljskih postupaka, te nam tako i ovog puta donosi sveži dah novog i nezavisnog američkog filma, uvek drugačijeg od onoga što je trenutno aktuelno na svim svetskim boks ofisima, u svim svetskim multipleksima, a dolazi iz najveće svetske „fabrike snova“: Holivuda. Svečano će biti otvoren u Domu omladine Beograda 12. decembra u 20 časova, srpskom premijerom filma  “UMETNOST SAMOODBRANE” / THE ART OF SELF-DEFENSE. Ova crna komedija (SAD 2019. / 104 min. / Režija: Rili Sterns) govori o smušenom knjigovođi Kejsiju koji se, nakon što dobije batine na ulici, prijavljuje u lokalnu školu karatea, u kojoj biva iniciran u zlokobno bratstvo nasilja i muškosti. Bob Bajington prisustvovaće svečanom otvaranju IndieBelgrade festivala, a srpska premijera njegovog novog filma, satire o seksualnoj napasnici, profesorki na zameni kojoj je život u braku toliko dosadan da je rešila da ga uništi vezom sa sedamnaestogodišnjim učenikom, zakazana je za 14. decembar u Velikoj sali DOB.


Filmski festival u Lokarnu nije poznat po komedijama. Ipak Vaš film “Neko me tamo gore voli” (“Somebody Up There Likes Me”) iz 2012. bio je na ovom festivalu ne samo prikazan, već i nagrađen Specijalnom nagradom žirija.

Bob Bajington: Da, ne prikazuju tamo baš mnogo komedije. Mislim da uspeh tog filma može da zahvali tadašnjem direktoru Olivije Pereu – on je shvatio šta ja to radim.
 
U Vašim filmovim porodica je uvek pomalo čudna: bebe ne rastu, žene bi radije u zatvor nego sa mužem, majke su bezosećajne. Bez obzira na stilizaciju Vaših priča, izgleda da postoji prilično realna teza da je američka ili generalno svaka porodica – disfunkcionalna…

Bob Bajington:  Slažem se. To je odlično zapažanje. Za mene je porodica zaista disfunkcionalna. Povodom mog prošlog filma “Zauvek beba” („Infinity Baby”) neko me je pitao – O čemu je taj film? Odgovorio sam mu: “Sedi za sto da večeraš sa svojom porodicom, pa ćeš videti”.
 
U filmovima “Registrovani seksualni napasnik” (“RSO”) kao i u najnovijem “Frensis Ferguson” (“Frances Ferguson”), glavni junaci su seksualni napasnici. Obe priče su ispričane iz njihove vizure i junaci se teško ponovo integrišu u društvo. Zašto Vam je ova tema tako važna?

Bob Bajington: Gledam na poteškoće koje Fransis (glavna junakinja filma) ima i poredim ih sa svojim. Hteo sam da smestim njen lik u socijalni centar, jer takvo okruženje, po meni, rađa neizbežno humor: “Ako si seksualni napasnik, idi sad skupljaj đubre”.

Teksas, odakle dolazite, postao je važno mesto za filmske produkcije i baza za mnoge talentovane nezavisne autore.

Bob Bajington: Mislim da su za to zaslužni reditelj Ričard Linklejter (Richard Linklater – autor filmova “Pre svitanja”, “Dečaštvo”) i filmsko društvo koje on osnovao početkom 90-ih. Tako su mnogi reditelji došli u Ostin, kao na primer, Endrju Bujalski (Andrew Bujalski).
 
Nik Oferman (Nick Offerman), glumac poznat i po seriji “Fargo”, igra ili je narator u svakom Vašem filmu…

Bob Bajington: On je izvanredan tip i velika inspiracija za mene. Srećan sam što ga poznajem.

Imate poseban dar za rad sa glumcima. Ako biste mogli da izaberete da radite sa nekim svetski poznatim glumcem, ko bi to bio?

Bob Bajington: Neko me je to pitao pre deset godina i odgovorio sam: Bred Pit. Dakle, reći ću ponovo: Bred Pit.

Intervju: Hristina Hadžiharalabus

Ulaznice za sve projekcije su u prodaji na Blagajni DOB, po ceni od 300 dinara.

Festival savremenog plesa i performansa Kondez održava se od 23. oktobra do 4. novembra na više lokacija u Beogradu. Ovogodišnje dvanaesto izdanje festivala u fokus interesovanja stavlja nekoliko ključnih tema, obrađenih kroz performanse, prezentacije, predavanja i razgovore. Posebna pažnja posvećena je predstavljanju njujorške savremene plesne scene, pitanju radnih odnosa i ženskog rada, kao i onima koja se bave rodnim identitetima i društvenim normama. Rita Gobi, koreografkinja iz Mađarske izvela je sinoć (u četvrtak, 24. oktobra) predstavu “Volitant” u okviru Festivala u Bitef teatru. Ovaj performans je zapravo priča o telu i predstavlja stanje između “već-ne-tu” i “još-ne-tu”, uvodeći nas u svet metamorfoze.


Govoreći o inspiraciji za svoj umetnički rad, Rita Gobi je istakla potrebu za slobodom:

„Prvenstveno me inspiriše da radim ono što dolazi iz mene, pa da tako probam da nađem nešto što će me dovesti do toga da razumem gde sam ja sad, šta me sad zanima i u kojoj tački svog života se nalazim.  Nemam cilj, samo želim da budem slobodna u svom radu.“

Muziku iz predstave komponovao je Dávid Szegő. Reč je o kompozicijama zasnovanim na akustičnim i elektronskim zvucima Morzeove azbuke i noiza, koja je postala landmark za plesnu izvedbu kreiranu minimalnim sredstvima koja dosežu do scenske punoće.

Sa predstavom „Volitant“ Rita Gobi nastupala je širom sveta, i prema njenim rečima, bez obzira na kulturološke razlike, publika iz svih delova zemlje je može razumeti jer je tema predstave univerzalna i nešto što je zajedničko svim ljudima:

„Za ove dve godine sam puno putovala sa predstavom, od Koreje do Meksika, i po Evropi. Shvatila sam da je svejedno gde si i gde je scena, gde je energija i gde je stvaram, samo je važno da si tamo. Još jedan lep utisak koji sam stekla je taj da je ceo svet kao jedan veliki grad jer je ova predstava priča o telu, a mi smo svi ljudi isti. U tom smislu, nema razlike u zemljama i kulturi, svi razumemo i možemo da proniknemo u sebe i tamo nađemo neka pitanja u vezi sa predstavom.“

Učešće na Festivalu savremenog plesa i performansa Kondenz je njen prvi nastup u Beogradu nakon deset godina, što je posebno raduje, kao i kontakt koji je ostvarila sa publikom:

“Pre deset godina sam imala predstavu u Beogradu i sad sam nakon toliko godina ponovo ovde, zbog čega se baš lepo osećam. Mislim da smo stekli nekakav kontakt sa publikom i drago mi je što su danas izdvojili vreme da budu sa mnom.“

Poljski saksofonista Maćej Obara (Maciej Obara) aktivan je od sredine dvehiljaditih. Radio je sa sastavima ADHD i Power of the Horns, kao i predstavljao svoje autorske projekte u triju i kvartetu. Njegov vanserijski talenat nije promakao legendarnom producentu kuće ECM Manfredu Ajheru, koji ga je preporučio Tomašu Stanku, a nekoliko godina kasnije i pozvao pod svoje okrilje. Obara je već objavio desetak albuma pod svojim imenom sa kolegama iz Poljske i inostranstva, pri čemu poslednji među njima, Unloved, za ECM 2017. godine. Neposredno pred festival izlazi mu drugo ECM izdanje, Three Crowns u formaciji kvarteta (Dominik Vanja – klavir, Ole Morten Vogan – kontrabas, Gard Nilsen – bubnjevi). Njihovi koncerti blistaju sjajem njegovog improvizatorskog nadahnuća, kao i veštine njegovih partnera, u maniru plime i oseke, narastanja i opuštanja tenzije. U okviru 35. Beogradskog džez festivala nastupiće 24. oktobra u Domu omladine Beograda. Ulaznice su u prodaji preko Ticket Vision mreže. 


Kada se osvrnete na početke svoje profesionalne karijere, šta je ono najbitnije što ste naučili i postigli kao umetnik do sada? Da li postoji nešto što biste promenili?

- Najbitniji su, definitivno, konzistentnost i vera u samoga sebe. Verovatno bih promenio pristup mogućnostima obrazovanja u Evropi, koje mi je moglo dati mnogo širu sliku onoga što se dešava u svetu, kada je muzika u pitanju. U vreme mog školovanja nisam imao mogućnost da učestvujem u Erasmus razmenama i drugim studentskim programima, Poljska se tek bila pridružila Evropskoj uniji i bilo je previše rano za neke mogućnosti koje su se kasnije otvorile mladim ljudima.

Kako je Manfred Ajher zapazio Vaš rad? Recite nam nešto više o tome kako se kretala Vaša karijera pre nego što ste snimili pri album za ECM.

- Snimak svog prvog albuma dao sam jednom prijatelju da presluša, a on svom rođaku, neznajući da ovaj radi za Manfreda. Tako je sve počelo, pre 10 godina. Kada mi je Manfred poslao prvu poruku, postao sam svestan svog novog cilja i on je bio veoma jasan. To mi je mnogo pomoglo u daljem muzičkom razvoju, koji je, naravno bio dug process. Osnovao sam internacionali kvartet i počeli smo da objavljujemo za poljsku etiketu “For Tune”. Svi snimci su bili live sessions i svake godine sam Manfredu slao svoju muziku. Ponekad bi mi poslao neki komentar. I to je bio jedan od pravaca na putu mog muzičkog razvoja. Još jedan od ključnih momenata u mojoj karijeri je bio kada sam se pridružio Tomašu Stanku u “New Balladyna” Kvartetu i sastavu Special Project.

Ovih dana izlazi Vaš novi album “Three Crowns”, drugo izdanje za ECM. Recite nam nešto više o ovoj ploči.

- “Three Crows” za mene predstavlja zvuk i sliku planina u Poljskoj. Baziran je na Lidijskoj lestvici koja je u osnovi poljske tradicionalne muzike. Tu su i dve kompozicije Henrika Mikolaja Goreckog, kao i dve pesme posvećene mom ocu i Tomašu Stanku, koji je preminuo pre nešto više od godinu dana.

Vaš kvartet “Unloved” čine muzičari iz Poljske i Norveške – molim Vas recite nam nešto više o vašoj saradnji. Koliko je u kreativnom procesu važna energija koju međusobno razmenjujete i energija koju razmenjujete sa publikom tokom nastupa?

- To je jedan vrlo spontan kvartet. I u našem radu se osećaju različiti muzički konteksti iz kojih dolazimo: od roka, preko džeza do klasike. Naš process rada predstavlja veoma otvorenu formu, u kojoj su kompozicije tačka susreta za međusobnu inspiraciju i dalju nadogradnju. Naravno, razmena energije je veoma važna i često se desi da koncerti odu potpuno nepredvidivim tokovima.

Šta ćete predstaviti publici 35. Beogradskog džez festivala?

- Izvešćemo kompozicije sa oba albuma: “Unloved” i “Three Crowns”.

Kako vidite džez u 21. veku i kako očekujete da će se menjati u budućnosti, u smislu kreativnosti, žanrovskih ukrštanja, publike…?

- Zvuk se menja, kao i publika. Obrazovanje je ključni faktor u stvaranju interesovanja publike za ovu vrstu muzike. Nije, na kraju, ni važno kako je zovemo, jer ona u sebi apsorbuje mnogo toga. Upravo zato ima toliko muzičara koji zvuče drugačije. To je za mene džez. Nadam se da ćemo kroz muziku imati priliku i da se, kao tako bliski susedi, bolje međusobno upoznamo.

<<  Maj 2020  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
      1  2  3
  4  5  6  7  810
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Putopisi, Intervjui..