Vesti & Vesti

Svetski dan džeza, 30. april, Dom omladine Beograda i Beogradski džez festival obeležiće ekskluzivnim koncertom Marčela i njegovog benda Napeti Kvintet, u sali Amerikana od 21 čas. Marčelo se očigledno nalazi u periodu kada nijedan izazov ne predstavlja nepremostivu prepreku, a za publiku će ovaj koncert biti prilika da na delu proveri koliko je sazreo jedan od najboljih domaćih autora mlađe generacije. Tim povodom popričali smo sa njim o predstojećem koncertu, ali i muzici i domaćoj sceni.

Ulaznice su u prodaji, po ceni od 600 dinara, na Blagajni Doma omladine Beograda i preko EVENTIM prodajne mreže.

Kako teku pripreme za koncert? Ovo je prvi put da se publici predstavljaš u sasvim drugom svetlu, odnosno uz pratnju džez kvinteta, kako je uopšte došlo do vaše saradnje?

Marčelo: Koketiranje sa džezom bilo je prisutno već u nekim pesmama sa drugog albuma, i u tih deset godina, od tada do ove pete ploče, džez je ostao dragi poznanik sa kojim se rado srećemo, s tim što Napet šou beleži naš najozbiljniji susret do sada: većina muzičara koji su nam pomogli da kompozicije i tekstove pretvorimo u prave, punokrvne pesme - jesu upravo iz džezerskog miljea, a Rade Sklopić, moj drug iz benda i naš glavni kompozitor, ponajviše je stvaralački okrenut upravo džezu. Tako intoniran kreativni štimung doneo nam je čak i kratko poznanstvo sa pokojnim čika Mišom Blamom, i teško nam je zamisliva veća čast od saradnje s njim na pesmi “Šankeru”. Naš novi bend sastavljen je mahom od ljudi koji su te pesme svirali i na samom albumu i izneli ih sa nama, te je ovo organski sledeći korak sjajnog druženja.

Publika je nestrpljiva da čuje i vidi kako će izgledati tvoj nastup sa Napetim Kvintetom na Svetski dan džeza u Domu omladine, možeš li da nam otkriješ neke detalje o tome kako je koncipiran koncept i ko će sve nastupiti sa tobom?

Marčelo: I mi smo prilično uzbuđeni:) Reč je o jednočasovnoj svirci koja uključuje pesme pravljene u “džezi” maniru, ali smo i neke koje originalno nisu takve za ovu priliku prearanžirali, potpuno uvereni da efekat “vidi šta smo ti uradili od pesme, publiko” neće otići u krivu stranu. Za klavijaturama je Aleksandar Jovanović Šljuka, Radetov profesor klavira i pravi dobri duh Napetog šoua; na basu je naš stari prijatelj Marko Fabri, sa kojim smo svirali u svom ranijem sastavu Shock orchestra; trubu će svirati Miša Nikolić, čovek koji je svu melanholiju pesme “Šankeru” svojim instrumentom dočarao daleko više nego ja rečima; bez violine Filipa Krumesa Napet šou je potpuno nezamisliv, pa tako i ovaj bend; sa Aleksandrom Cvetkovićem Dramom, divlje genijalnim bubnjarem, ranije nismo radili, ali je to defnitivno jedno od onih kapiranja na prvi takt. Zapravo, takva je čitava ova priča: došli smo na prvu probu i naprosto zasvirali.

Poznat si kao neko ko preferira živu svirku. Da li smatraš da svirka uživo, pa čak i snimljena, više „govori“ nego ona sintetetička, „kucana“ i zašto?

Marčelo: To je, naravno, stvar ličnog afiniteta – a naš je očigledno daleko više okrenut svirci. Pesmu “Muk” osećamo kao manifest onoga što ovde pokušavamo da izvedemo: sve što je iole alternativno kao da lagano ali sigurno odumire ovde kod nas, i uprkos onom čuvenom “ako ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži”, naše geslo glasi ako ne možemo da pobedimo, bar se nipošto nećemo pridružiti. Mislim da je upravo sklonost ka kompromisima predvorje svih problema u našem društvu, tu je muzika samo jedna od mnogih žrtava. No, da neko ne pročita pogrešno, to nije pitanje izbora između elektronike i ozbiljne žive svirke – svako neka radi kako voli – nego je reč o izboru između stvaralaštva i sopstvenog autorskog koncepta na jednoj i one sve odvratnije “daj ono što narod voli” filozofije na drugoj strani. Široke mase, i ne samo ovdašnje, po definiciji će biti daleko naklonjenije nečemu plitkom, i kad bi njihova potražnja bila realan izgovor, nijedno umetničko delo ne bi imalo razloga da nastane. Izgovor, dakle, nije realan, i kičem se bave samo oni čiji je lični džiberluk srećno udat za neukus širih masa, iako isprva izgleda kao da su teška srca napravili kompromis.

Ovo nije prvi put da nastupaš u Domu omladine Beograda, kakva su tvoja iskustva i sećanja na dosadašnje nastupe na ovom mestu, kakav značaj zauzimaju u razvoju tvoje dosadašnje karijeri?

Marčelo: Ogroman. Verovatno najveći, jer smo upravo u DOB-u i stasavali: od nebrojenih nastupa u maloj sali, preko prvog koncerta sa bendom, koji se zgodio upravo u današnjoj Amerikani, pa do osvajanja donje, bioskopske sale. Ni na jednom drugom mestu nismo prošli takvu korak-po-korak evoluciju, niti ima mesta za koje smo, upravo iz tog razloga, više emotivno vezani: ako izuzmemo koncert u SKC-u, sve ono najvažnije desilo nam se upravo ovde.

Kako bi komentarisao rep scenu Srbije, a i muzičku scenu generalno? Ko su izvođači iz "stare garde" koji su ti bili uzor kada si počinjao, a koje i dalje rado slušaš? Da li postoje neki noviji, mlađi sastavi koji su ti skrenuli pažnu u poslednje vreme?

Marčelo: Istina, volim da pišem na ritam i obožavam da gramofon bude jedan od istrumenata na bini – ali van toga, veoma smo srećno razvedeni od žanra već godinama. Beše tu ljubavi na početku, posle mi je to više ličilo na porodično nasilje, pa je razlaz bio na obostrano zadovoljstvo. Svoje komentarisanje rep scene otuda ograničavam na pohvale onoga što mi se dopadne, pošto ono što se prelilo u narodnjake, dens iz devedesetih i prostakluk najčešće ne može ni da se objasni pristojnim rečnikom. Od sveže krvi izdvajam Kendija i Delkora; od onoga što me je kao klinca privolelo žanru spomenuo bih svakako Who is the best i Popaja: njihov odnos prema jeziku, sjajno igranje rečima, sve mi je to zvučalo odlično. Zanimljivi su mi Artan Lili i The somethings, a uvek je ohrabrujuće gledati doslednost Koje iz Discipline, jer je doslednost najređa tekovina ovdašnjih karijera. Kolju Pejakovića obožavam i neopisivo mi je žao što nisam bio tu nedavno kada je (napokon) napravio koncert. Na kraju, u rubrici “Ciganin hvali svoga konja”, moram da spomenem prvi kompozitorski, instrumentalni album mog saradnika Radeta Sklopića Raida, jer bi me njegova muzika očarala i kad ga ne bih poznavao; ovako me samo očarava još više, jer je bukvalno istočio dušu u te kompozicije. A to je sve o čemu se u umetnosti, zapravo, i radi: uvek se trguje organima, samo je pitanje da li ljudima daješ srce ili im prodaješ muda za bubrege.

Ovo je prva godina da FEST dodeljuje nagrade, a u nacionalnoj selekciji je bilo i velikih glumica poput Anice Dobre, Mirjane Karanović, Jasne Đuričić... Šta za tebe znači ova nagrada?

Nikada pre nisam razmišljala zaista šta moze da znači nagrada za jednog glumca. Sećam se dok sam bila na studijama bilo mi je često važno da mi neko kaže da li je nešto dobro ili loše, jer ne možeš da glumiš i gledaš sebe u isto vreme, pa često čak ni kada je film u pitanju, i nekad je potrebno vreme da shvatiš ko je to koga ti treba da igraš I zato je potreban reditelj. Tako sam ja negde doživela i ovu nagradu. To je dobro Sonja, ok idemo sad dalje. Sledeći zadatak.

Na koju glumačku zvezdu se ugledaš i da li si prema nekome modelovala svoj lik u Tmini?

Uvek postoji neko ko te inspiriše. Kada gledam dobre glumce na filmu oni me obično inspirišu da radim još više na sebi i istražujem, ali ljudi oko mene su oni koji me nadahnjuju kada pravim uloge. To je nešto što je meni najzanimljivije u glumi. Moraš da budeš nenametljivo radoznao I da slušaš ljude i njihov ritam. Pratiš njihov pogled. Onda naučiš i da razumeš ljude. i da ne sudiš drugima. A u medjuvremenu otkriješ sve svoje vrline I mane. Iz ovoga proizilazi, da uvek imam nekog ko stoji iza mene kao neka senka pa tako i kada je u pitanju lik Marine u Tmini.

Kakva iskustva nosiš sa snimanja filma Tmina? Da li si očekivala da će ostvariti ovoliki uspeh, s obzirom da je u pitanju debitantski, diplomski film?

Nikada neću zaboraviti snimanje ovog filma. Svi smo znali da je to Lukin diplomski film I bili smo srećni što smo tu gde smo, što sad mi tu nešto pravimo, snimamo film, ambiciozan film. Svi smo u tom trenutku na početku i još učimo, istražujemo. Ali smo spremni. i uživamo slobodu. Stvaramo. Mislim da smo bili hrabri, jer ti nekad i ne znaš šta sve možeš dok ne probaš, dok se ne upustiš. Verovatno zato Tmina i ima ovako zanimljivu sudbinu, a ja se ne sećam da sam maštala o nekoj nagradi, a još manje očekivala da će neko tako prozvati moje ime na FEST-u. Sećam se da je ova uloga za mene bila izazov i prilika da isprobam odredjene glumačke tehnike.

Šta misliš o poziciji žena na filmu? Kakve se uloge nude glumicama danas?

Izgleda da je teško napisati dobru žensku ulogu, ne znam, uvek ih ima manje, to je činjenica. Ja sam to još mislila i dok sam bila na studijama. Dela sa 10 muških likova I jedna ženska uloga i to pojava. To je tako čudno, s obzirom da su žene vrlo dominatna i posebna bića. Ima onih reditelja koji glumice shvataju vrlo ozbiljno. Uloge za koje vas oni zovu su obično vrlo inspirativne za rad.

(Ako sam dobro razumela) karijeru si odlučila da gradiš van naše zemlje. S kojim se izazovima suočavaš i da li planiraš da snimaš i u Srbiji, kao mnoge naše glumice koje su otišle "preko"?

Uvek sam želela da radim sa odredjenim ljudima dok sam bila u Srbiji, pa I sada. Ništa se to kod mene nije promenilo. Za mene je gluma kao partija pokera. I kad dobijaš loše karte treba da ostaneš u igri i da i dalje veruješ da možeš da pobediš. Za to je potrebno strpljenje. A kad si mlad, svi znamo kako je to teško. Sve je obično samo pitanje tajminga. Verujem da će svi vredni, uporni, plemeniti I talentovani ljudi na ovom svetu dočekati svoj zlatni trenutak, šta god to za njih bilo. Ovde je jedan od najvećih izazova glumiti na stranom, odnosno engleskom jeziku. To je jedno sasvim novo iskustvo.

Na kojim projektima trenutno radiš i gde domaća publika uskoro može da te vidi?

O tome ću obavestiti kad dodje pravi trenutak.

Premijera predstave "Blitva i krompir" biće održana u ponedeljak 06. aprila od 20 časova u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Posetioci će biti u prilici da uživaju u urnebesnoj komediji rađenoj prema tekstu mađarskog pisca Egrešija Zoltana, koja je rađena u koprodukciji LUDENS-a i Doma omladine. Povodom premijere razgovarali smo sa Bojanom Žirovićem, koji je režirao predstavu, a pored Andreja Šepetkovskog i Nebojše Milovanovića, i igra jednu od uloga.

Ispod priče o trojici fudbalskih sudija koji se sastaju pred početak, na poluvremenu i na kraju uzbudljive utakmice visokog rizika, krije se nešto mnogo dublje. Kriju se životni, a ne samo poslovni neuspesi, izgubljene ljubavi, uništeni snovi o sreći, nemoć da uzmemo svoj život u svoje ruke, slabost da prevaziđemo prepreke koje su nas slomile. Autor scenografija za predstavu "Blitva i krompir" je Marko Crnobrnja, a muziku potpisuje Vladimir Pejković.

Bojan Žirović je diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Arsenija Jovanovića 1994. godine i od tada je stalni član Pozorišta Atelje 212. Ostvario je niz zapaženih uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, dobitnik je nekoliko nagrada za glumačka ostvarenja.

Kako je došlo do saradnje sa ostatkom ekipe koja organizuje predstavu „Blitva i krompir“?

Bojan Žirović: Do saradnje sa našim organizatorima, kućom Ludens i Domom omladine Beograda, došlo je jer naše zadovoljstvo što smo napravili i igramo ovu predstavu želimo da podelimo sa publikom. Predstavama koje nastaju van institucija treba pomoć i podrška da bi se za njih čulo. Ljudi iz Ludensa i iz Doma omladine Beograda smatraju da naša predstava zavređuje pažnju i žele da rade sa nama na njenoj promociji. Verujem da će naša saradnja sa Ludensom, kao i sa Domom omladine biti duga i plodonosna.

Tumačiš lik siromašnog, zajedljivog gubitnika, kako si se snašao u toj ulozi? Možeš li nam nešto više reći o svom liku?

Bojan Žirović: Snašao sam se mnogo bolje nego kada bih tumačio nekog bogatog, blagog pobednika. Lik tranzicionog gubitnika, čoveka koji traži krivca za lošu situaciju u kojoj se nalazi i koji želi da se osveti da bi se bar negde neka pravda ispunila, veoma mi je blizak. On je bivši muž, bivši fudbaler, bivši glavni sudija, ogorčen i željan osvete.

Kako su tekle probe, da li je bilo nekih zanimljivih anegdota koje bi podelio sa nama?

Bojan Žirović: Situacija u kojoj bez početne podrške producenta i distributera ulazimo u rad na predstavi, pre više od godinu dana, sama po sebi predstavlja anegdotu. Radili smo dugo, sa čestim prekidima zbog drugih obaveza. Da bi se u takvim uslovima napravila predstava neophodno je da učesnicima bude jako prijatno da rade zajedno. Nama je bilo zadovoljstvo da sarađujemo i jako smo se dobro zabavljali pripremajući ovu predstavu.

Istovremeno si i režiser i glumac ove predstave, kako si se snašao u obe uloge? Da li je bilo naporno režirati i ispuniti glumačke zadatke?

Bojan Žirović: Uslovi u kojima smo radli onemogućili su nas da na tako dug period nađemo nekog reditelja. Silom prilika prihvatio sam se da koketiram sa režijom na ovoj predstavi. Ne znam kako sam se snašao ali u nekim prilikama jako mi je prijalo da učestvujem u procesu sa rediteljske strane. Bilo je veoma naporno ali i veoma osvežavajuće.

Možeš li nam nešto više reći o tekstu Egrešija Zoltana? Kakvu poruku želite da pošaljete publici?

Bojan Žirović: "Blitva i krompir" jedan je od najizvođenijih komada u istočnoj Evropi proteklih godina. Mnoge predstave dočekale su i stoto izvođenje, što bih jako voleo da se i nama desi. Priča je o trojici fudbalskih sudija. Pratimo ih u tri faze pre, na poluvremenu i posle utakmice. Utakmica je važna, za opstanak u ligi, ocenjuje se i suđenje zbog prelaska na viši rang takmičenja, a publika je onakva na kakvu smo navikli. Jedan je tranzicioni pobednik, drugi gubitnik, a treći je pesnik. Ljubav prema fudbalu, osveta, ljubav, guraju likove u mnoštvo neočekivanih situacija i komičnih obrta. Poruka predstave je da je život lep i da ljubav ima smisla, koliko god to otrcano zvučalo danas.

Kome će ova predstava najpre biti zanimljiva, koji profil publike očekuješ i kakve reakcije?

Bojan Žirović: Očekujem da dođu svi i da se jako dobro zabave!

Kakvi su dalji planovi sa predstavom "Blitva i krompir", nakon premijere, kada su sledeća izvođenja i da li imate neke festivale i gostovanja u planu?

Bojan Žirović: O životu naše predstave sada brine dosta ljudi, tako da očekujem sledeća beogradska izvođenja i turneju po Srbiji. Za početak 27. aprila smo u Aleksincu, a 8. maja u Paraćinu.

Na kojim projektima pored ove predstave trenutno radiš?

Bojan Žirović: Pripremam predstavu "Novi Zavet i dar-mar", Nila la Bjuta, u režiji Marka Misirače, koja će imati premijeru na maloj sceni Ateljea 212, 9. aprila. Tu su i uloge u filmu "Smrdljiva bajka" i seriji "Čizmaši".

Ulaznice za premijeru predstave "Blitva i krompir" po ceni od 800 dinara su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Produkcija Kako vam drago i Dom omladine Beograda, uz podršku Sekretarijata za kulturu i Udruženja dramskih umetnika Srbije, predstavljaju vam predstavu “Upoznaj mog tatu” u režiji Staše Koprivice. Publiku očekuje napeta i dinamična komedija, u kojoj igraju Nina Janković, Andrija Daničić, Katarina Gojković i Andrej Šepetkovski. Scenografiju je osmislila Milica Stanković, a kostim Dara Mihajlović, dok je muziku za predstavu komponovala Ana Joševski. Premijera predstave zakazana je za 31. mart u 20h, dok su prve reprize 1. aprila u 20:30h i 8. aprila u 20h, u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Ulaznice se mogu kupiti preko EVENTIM mreže po ceni od 600 dinara.

Alen Ejkborn je 1964. godine napisao komad “Upoznaj mog tatu” koji ima odlično postavljenu osnovnu situaciju, sjajne obrte i zanimljive likove, i iznad svega, govori o stvarima koje ne mogu da zastare dokle god čovečanstvo postoji. Motivi su večni i univerzalni. “Zbog toga sam radnju i ostavila u šezdesetim godinama. Najviše promena pretpreli su dijalozi, jer su neke rečenice i fore malkice osetile zub vremena.”, rekla nam je Staša Koprivica. Osim što se bavi režijom Staša je aktivna blogerka, gejmerka i pevačica.

Kako teku pripreme za premijeru?

Naporno, ali produktivno. Mi smo veoma mala ekipa, ali srčana i puna entuzijazma. Baviti se pozorištem u Srbiji danas je izazov, a kada spremate predstavu izvan postojećih pozorišnih instutucija, taj izazvov je neuporedivo veći. Samim tim, verujem da će i slavlje nakon premijere biti srazmerno veselije.

Na koji način uopšte biraš tekstove i projekte na kojima ćeš raditi?

Možda zvuči kao kliše, ali tekstovi i projekti biraju mene. U ovom konkretnom slučaju mi se pre nekoliko meseci javio Andrija Daničić, glumac i producent i ponudio mi da pravimo ovu predstavu zajedno. U tekstu koji mi je poslao sam pronašla motive koji su me oduvek zanimali, a na sve to je sam komad komedija, a ja najviše volim da radim komedije.

Kakvu reakciju publike očekuješ nakon odgledane predstave „Upoznaj mog tatu“?

Nadam se da će posle predstave publika izaći zabavljena, ali i sa izvesnim dilemama. Iako je "Upoznaj mog tatu" komedija, ona ima neke mračne tonove u sebi, i mi ih u našem radu nipošto nismo izbegavali.

Osim što se baviš režijom, ti si i blogerka, gejmerka i pevačica. Kako je tvoja svestranost uticala na tvoj profesionalni razvoj i kako nalaziš vremena za sva svoja interesovanja?

Sva moja interesovanja, zanimanja i hobiji su zapravo jedno te isto. Sve je to na nekin način - pričanje priča. Da li ću priču ispričati kroz pozorište, scenario, tekst ili pesmu, potpuno je svejedno, sve dok ona nađe svoj put do onih kojima će ta priča značiti.

Kako je došlo do tvoje saradnje sa produkcijom Kako vam drago i Domom omladine Beograda?

Ta priča je vrlo jednostavna - kada smo tražili matičnu kuću za našu predstavu, Dom omladine Beograda nam je ponudio najbolje uslove i veliku pomoć u svakom smislu, pa nije postojala dilema oko toga gde će predstava igrati. Lokacija na kojoj se Dom omladine nalazi, kao i ljudi koje on okuplja savršeno odgovaraju ciljnoj grupi našeg projekta, pa se sve nekako složilo prirodno.

Sa Anom Joševski, koja je komponovala muziku za predstavu „Upoznaj mog tatu“, si već ranije sarađivala u bendu Fandango. Da li možeš da nam kažeš nešto više o tome?

Ana i ja smo nerazdvojni partneri u svim muzičkim poduhvatima, to nije samo bend Fandango, već i YouTube duo "Snoop Bunny & Dr G", a ovo je već druga predstava za koju Ana komponuje muziku. Nas dve se savršeno dobro razumemo i brzo dogovaramo, pa je rezultat našeg zajedničkog rada uvek zabavan i odgovara onome što sam ja zamislila kao deo atmosfere predstave.

Izvor: DOB

Dom omladine Beograda i Big Bend RTS počinju intenzivnu saradnju, a na prvom u nizu planiranih koncerata naš najveći džez orkestar nastupiće 17. marta sa specijalnim gostom iz SAD, eminentnim bubnjarem Gregori Hatčinsonom. Koncert će biti održan u Velikoj sali Doma omladine, sa početkom u 20 časova, a cena ulaznice je 400 dinara. Tim povodom razgovarali smo sa Dragoslavom Fredijem Stanisavljevićem, urednikom džez redakcije Muzičke produkcije RTS-a.

Ove godine počinjete intenzivnu saradnju sa Domom omladine Beograda, šta sve planirate u narednim mesecima?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Koncert Big Benda RTS sa gostom Gregorijem Hatčinsonom otvara jedno novo poglavlje u saradnji između Doma omladine Beograda i našeg eminentnog ansambla. Nadamo se da ćemo ubuduće većinu naših koncerata prezentovati publici u Velikoj ili sali Amerikana u Domu omladine Beograda. Planiramo niz muzičkih radionica koje bi bile organizovane od strane inostranih solista koji su gosti Big Benda RTS i Muzičke Produkcije RTS-a kao i inostranih muzičara koji dolaze u organizaciji Doma omladine Beograda. Takođe, solisti iz našeg ansambla bi održavali muzičke radionice za studente sa džez odseka FMU i džez odseka srednje muzičke škole Kornelije Stanković. Big Bend RTS bi nastupao na Beogradskom džez festivalu, kao partner u saradnji sa Domom mladine i inostranim solistima koji nastupaju na našem najznačajnijem džez festivalu.Od izuzetnog značaja bi bilo da sam rad orkestra, svakodnevne probe, 'prenesemo' u prostorije Doma omladine Beograda i polako ostvarujemo saradnju na svakodnevnom nivou.

Big Bend RTS je krenuo izuzetnom uzlaznom putanjom u kvalitetu muziciranja (mišljenje inostranih solista) i mi bi voleli da Dom omladine Begrada bude novi mogući partner na tom putu. Mi smo mišljenja da Dom omladine ima tradiciju, kvalitet poslovanja, konkretnost i estetiku koja je izuzetno bliska nivou na kome se trenutno nalazi naš orkestar.

Na predstojećem nastupu kao vaš gost nastupiće i Gregori Hatčinson, jedan od najpoštovanijih bubnjara današnjice, kako je došlo do saradnje?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Saradnja sa gospodinom Hatčinsonom je sticaj povoljnih okolnosti. Izuzetno je važno da napomenemo činjenicu da Gregori Hatčinson trenutno živi i radi u Evropi i da je samim tim dostupniji u tehničkom smislu. Sa druge strane, naša koncertna aktivnost sa najznačajnijim imenima svetske džez scene donosi nam povoljne kritike i preporučuje nas kod svih inostranih umetnika kao vodeći orkestar u ovom delu Evrope.

Osim džez standarda na repertoaru imate i evergrin i filmsku muziku, kao i dela zasnovana na našem domaćem nasleđu. Da li smatrate da je upravo taj spoj kvalitetnih numera iz različitih žanrova ono što vaš čini jednim od najpoštovanijih i najpopularnijih srpskih orkestara?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Big Bend RTS uvek ima u ponudi različite aktuelne projekte. Trenutno smo u koncertnim aktivnostima vezano za naša dva poslednja kompakt diska 'Duško Gojković & Big Bend RTS – LATIN HAZE' i 'Big Bend RTS – BALKAN SOUL'. Pored ova dva projekta, izdvojili bi i 'Džez u vreme Velikog rata – Srpske i Savezniče pesme aranžirane za Veliki džez orkestar', zatim 'Big Bend RTS – THE BEATLES SONGBOOK', 'Big Bend RTS – Filmska Muzika 20. veka', 'Big Bend RTS – The Funky Music', i naravno neizostavne aranžmane velikana džeza: Sammy Nestico, Quincy Jones, Thad Jones, Tom Kubis, Neal Hefti, Lennie Niehaus, kao i naših domaćih aranžera: Ivan Ilić, Vladimir Nikolov, Vladimir Krnetić, Tihomir Jakšić, Uglješa Novaković.

Pre nekoliko godina je i FMU otvorio džez odsek, koliko smatrate da je to značajno za mlade muzičare i generalno za promociju džez muzike u Srbiji?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Otvaranje džez odseka na FMU u Beogradu je od izuzetnog značaja za muziku, umetnost i kulturu naše zemlje. Uz mnogo tehničkih nedostataka, nerazumevanja, inertnosti i svakojakih i svakodnevnih problema, taj odsek opstaje već treću godinu i bori se svim snagama da postane realnost a ne samo vid eksperimenta. Mislimo da bi višestruka saradnja između Big Benda RTS i Doma omladine Beograda bila od neprocenjive koristi i za džez odsek, jer bi isti imao dobar vetar u leđa i konkretnu pomoć do nekih sigurnijih dana. Važno je naglasiti da džez muzika u Srbiji mora da ima jasan cilj u vidu džez akademije jednog dana i da nije prihvatljivo da se najznačajnija umetnička muzika dvadesetog veka formuliše u našoj zemlji kroz jedan odsek. Sa druge strane, dobro je da je džez muzika krenula da se uči i izučava u visokom školstvu, makar i u obliku odseka pri FMU u Beogradu, ali se ne treba na tome zaustaviti i džez muzika mora da dobije svoje ravnopravno mesto sa svojom 'starijom i sve manje atraktivnom sestrom' klasičnom muzikom, kao što je to slučaj u svim prosvećenim zemljama u svetu.

Da li postoji nešto specifično u programu koji ste pripremili za publiku u Beogradu tokom ove sezone?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Big Bend RTS priprema koncetnu sezonu na godišnjem nivou i mi sada imamo konkretan plan i raspored zaključno sa decembrom 2015. Mogu za sada samo da najavim izuzetne inostrane soliste, festivalske nastupe, pripremu novog kompakt diska i puno trajnih studijskih snimaka. Primera radi, Big Bend RTS je u protekle 4 godine snimio preko 500 minuta profesionalnih trajnih snimaka.

«Ksenija» dotiče mnogo intrigantnih tema kao što su odrastanje, imigracija, ksenofobija i homoseksualizam; suštinski, o čemu biste rekli da je ovaj film?

Panos Kutras: Film počinje kao priča o jednom dečaku koji kreće na put, što se ubrzo pretvara u priču o dva dečaka koji zajedno idu ka nekom cilju; film govori o njihovom odnosu, o stvaranju nekakve veze između njih. To je priča o traganju za identitetom, da, ali je i mnogo više od toga, ovde govorimo o dva dečaka koja je napustio otac, ali koje je napustila i majka, takođe imigrant, koja je napustila svoje snove i time i svoju decu. Oni zapravo treba da nađu jedan drugog i ideja formiranja zajednice je veoma važna.

Zaista, u nekom trenutku se čini kao da oni zapravo prestaju da traže svog oca koji je bio inicijalni razlog za kretanje na put.

Panos Kutras: Da, kao što sam i rekao, priča je o formiranju zajednice i bratskoj ljubavi, otac u nekom trenutku postaje nevažan isto kao što je nevažno da li je stariji brat prošao dalje na takmičenju za zvezdu Grčke – on je pobedio u očima svog brata.

Vaši junaci su imigranti, a jedan od njih je i homoseksualac. Jesu li ovi problemi zaista tako živi i okrutni u Grčkoj? U kojoj meri je situacija loša za manjine?

Panos Kutras: Da, Grčka je veoma zatvorena i homofobična zemlja, naravno da ima homoseksualaca, ali niko se ne usuđuje da govori o tome. Na neki način je to neko licemerno stanje, ali Dani, junak u mom filmu je dvostruka manjina, homoseksualac koji je Albanac, te je njemu kao takvom duplo teže. Međutim, on ne prestaje da se bori i uvek uzvraća udarac, to je njegova najveća vrlina.

Pop reference su izuzetno bitna stvar za ovaj film, između ostalog zec koji istovremeno podseća na film «Doni Darko» kao i na «Alisu u Zemlji čuda», zatim brojne muzičke reference... Mislite li da je za približavanje mladima zgodno priču posmatrati kroz prizmu pop kulture?

Panos Kutras: Verujem da je pop kultura jako važna jer ona povezuje ljude i uopšte nije banalna kao što neki misle. Čini se, dakle, da su te neke stvari trivijalne, recimo televizijski šou u kom sam prvi put video Pati Pravo, ali za mene je on u tom trenutku predstavljao direktnu kulturnu vezu između Grčke, Italije i Albanije. Za mene je pop kultura izuzeno značajan deo svetske kulture i nadam se da je mladima danas pop kultura isto toliko bitna.

Recite nam nešto i o italijanskoj pevačici Pati Pravo koja zauzima najznačajnije mesto među pomenutim pop referencema. Zašto baš ona?

Panos Kutras: Pati Pravo je veoma značajna jer je ona bila neka vrsta uzora za majku dvojice dečaka, tako da na neki način ona oličava ono što je njihova majka želela da bude. Morate imati u vidu da je pre 1991. godine, kada je bila smena režima u Albaniji, tamo bila jedna vrlo zatvorena zajednica u koju ništa nije prelazilo preko granice. Međutim, radio je mogao da pređe ovu barijeru i postoje čitave generacije koje su sedamdesetih i šezdesetih odrastale upravo na italijanskoj pop muzici. U tom smislu verujem da je ovo vrlo dirljivo i znakovito za tu određenu grupu ljudi.

Vaša estetika, donekle napadna, podseća na neke mlade stvaraoce poput Ksavireja Dolana, odnosno, pre bi se reklo da njegova podseća na Vašu jer duže stvarate...

Panos Kutras: (Smeh) Ne znam, čujem to ponekad, ali ja sam gledao samo jedan njegov film! U svakom slučaju, moj način pričanja priče, drečav i šaren, odnosi se zapravo na vizuru Denija u ovom filmu: sve što vidi gledalac vidi iz njegove perspektive i svet je onakav kakav ga on kao adolescent zamišlja.

Vi ste se školovali u inostranstvu, u Londonu i Parizu, i kao veoma mladi otišli ste iz svoje zemlje. Da li mislite da je ova vrsta «imigrantskog» života presudno uticala na Vaš rad?

Panos Kutras: Apsolutno, u inotranstvu se uvek više nauči. Ja sam bio takozvani deluks imigrant, nisam otišao iz egzistencijalnih razloga, hteo sam da putujem, upoznam ljude i druge kulture, ali sam između ostalog otišao iz Grčke jer sam se tamo osećao nekako potisnuto. Bila je to mala sredina sa nekim lošim stavovima.

U nekom od intervjua ste rekli da ne verujete kako film može da promeni svet, ali «Ksenija» govori o nekim veoma važnim temama koji se tiču upravo savremenog društva. Šta očekujete od Vašeg filma, odnosno od njegove publike?

Panos Kutras: Ja mislim da film, umetnost uopšte, nisu u stanju da promene svet, oni nisu direktan način da se napravi neka promena, mislim, kad izađete iz bioskopa ništa se nije promenilo, zar ne? Ono što film radi i zbog čega je značajan je činjenica da postavlja pitanja i tera na razmišljanje. Svet menjaju pokreti i revolucije, ne umetnost, ali ona može donekle da utiče na takve vrste pobuna, da ih ojača ili možda podstakne. Umetnost pomaže da se neke stvari bolje uoče, ali sama za sebe ne predstavlja medijum koji nešto menja.

Izvor: FEST press