Dom omladine Beograda i Big Bend RTS počinju intenzivnu saradnju, a na prvom u nizu planiranih koncerata naš najveći džez orkestar nastupiće 17. marta sa specijalnim gostom iz SAD, eminentnim bubnjarem Gregori Hatčinsonom. Koncert će biti održan u Velikoj sali Doma omladine, sa početkom u 20 časova, a cena ulaznice je 400 dinara. Tim povodom razgovarali smo sa Dragoslavom Fredijem Stanisavljevićem, urednikom džez redakcije Muzičke produkcije RTS-a.

Ove godine počinjete intenzivnu saradnju sa Domom omladine Beograda, šta sve planirate u narednim mesecima?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Koncert Big Benda RTS sa gostom Gregorijem Hatčinsonom otvara jedno novo poglavlje u saradnji između Doma omladine Beograda i našeg eminentnog ansambla. Nadamo se da ćemo ubuduće većinu naših koncerata prezentovati publici u Velikoj ili sali Amerikana u Domu omladine Beograda. Planiramo niz muzičkih radionica koje bi bile organizovane od strane inostranih solista koji su gosti Big Benda RTS i Muzičke Produkcije RTS-a kao i inostranih muzičara koji dolaze u organizaciji Doma omladine Beograda. Takođe, solisti iz našeg ansambla bi održavali muzičke radionice za studente sa džez odseka FMU i džez odseka srednje muzičke škole Kornelije Stanković. Big Bend RTS bi nastupao na Beogradskom džez festivalu, kao partner u saradnji sa Domom mladine i inostranim solistima koji nastupaju na našem najznačajnijem džez festivalu.Od izuzetnog značaja bi bilo da sam rad orkestra, svakodnevne probe, 'prenesemo' u prostorije Doma omladine Beograda i polako ostvarujemo saradnju na svakodnevnom nivou.

Big Bend RTS je krenuo izuzetnom uzlaznom putanjom u kvalitetu muziciranja (mišljenje inostranih solista) i mi bi voleli da Dom omladine Begrada bude novi mogući partner na tom putu. Mi smo mišljenja da Dom omladine ima tradiciju, kvalitet poslovanja, konkretnost i estetiku koja je izuzetno bliska nivou na kome se trenutno nalazi naš orkestar.

Na predstojećem nastupu kao vaš gost nastupiće i Gregori Hatčinson, jedan od najpoštovanijih bubnjara današnjice, kako je došlo do saradnje?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Saradnja sa gospodinom Hatčinsonom je sticaj povoljnih okolnosti. Izuzetno je važno da napomenemo činjenicu da Gregori Hatčinson trenutno živi i radi u Evropi i da je samim tim dostupniji u tehničkom smislu. Sa druge strane, naša koncertna aktivnost sa najznačajnijim imenima svetske džez scene donosi nam povoljne kritike i preporučuje nas kod svih inostranih umetnika kao vodeći orkestar u ovom delu Evrope.

Osim džez standarda na repertoaru imate i evergrin i filmsku muziku, kao i dela zasnovana na našem domaćem nasleđu. Da li smatrate da je upravo taj spoj kvalitetnih numera iz različitih žanrova ono što vaš čini jednim od najpoštovanijih i najpopularnijih srpskih orkestara?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Big Bend RTS uvek ima u ponudi različite aktuelne projekte. Trenutno smo u koncertnim aktivnostima vezano za naša dva poslednja kompakt diska 'Duško Gojković & Big Bend RTS – LATIN HAZE' i 'Big Bend RTS – BALKAN SOUL'. Pored ova dva projekta, izdvojili bi i 'Džez u vreme Velikog rata – Srpske i Savezniče pesme aranžirane za Veliki džez orkestar', zatim 'Big Bend RTS – THE BEATLES SONGBOOK', 'Big Bend RTS – Filmska Muzika 20. veka', 'Big Bend RTS – The Funky Music', i naravno neizostavne aranžmane velikana džeza: Sammy Nestico, Quincy Jones, Thad Jones, Tom Kubis, Neal Hefti, Lennie Niehaus, kao i naših domaćih aranžera: Ivan Ilić, Vladimir Nikolov, Vladimir Krnetić, Tihomir Jakšić, Uglješa Novaković.

Pre nekoliko godina je i FMU otvorio džez odsek, koliko smatrate da je to značajno za mlade muzičare i generalno za promociju džez muzike u Srbiji?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Otvaranje džez odseka na FMU u Beogradu je od izuzetnog značaja za muziku, umetnost i kulturu naše zemlje. Uz mnogo tehničkih nedostataka, nerazumevanja, inertnosti i svakojakih i svakodnevnih problema, taj odsek opstaje već treću godinu i bori se svim snagama da postane realnost a ne samo vid eksperimenta. Mislimo da bi višestruka saradnja između Big Benda RTS i Doma omladine Beograda bila od neprocenjive koristi i za džez odsek, jer bi isti imao dobar vetar u leđa i konkretnu pomoć do nekih sigurnijih dana. Važno je naglasiti da džez muzika u Srbiji mora da ima jasan cilj u vidu džez akademije jednog dana i da nije prihvatljivo da se najznačajnija umetnička muzika dvadesetog veka formuliše u našoj zemlji kroz jedan odsek. Sa druge strane, dobro je da je džez muzika krenula da se uči i izučava u visokom školstvu, makar i u obliku odseka pri FMU u Beogradu, ali se ne treba na tome zaustaviti i džez muzika mora da dobije svoje ravnopravno mesto sa svojom 'starijom i sve manje atraktivnom sestrom' klasičnom muzikom, kao što je to slučaj u svim prosvećenim zemljama u svetu.

Da li postoji nešto specifično u programu koji ste pripremili za publiku u Beogradu tokom ove sezone?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Big Bend RTS priprema koncetnu sezonu na godišnjem nivou i mi sada imamo konkretan plan i raspored zaključno sa decembrom 2015. Mogu za sada samo da najavim izuzetne inostrane soliste, festivalske nastupe, pripremu novog kompakt diska i puno trajnih studijskih snimaka. Primera radi, Big Bend RTS je u protekle 4 godine snimio preko 500 minuta profesionalnih trajnih snimaka.

«Ksenija» dotiče mnogo intrigantnih tema kao što su odrastanje, imigracija, ksenofobija i homoseksualizam; suštinski, o čemu biste rekli da je ovaj film?

Panos Kutras: Film počinje kao priča o jednom dečaku koji kreće na put, što se ubrzo pretvara u priču o dva dečaka koji zajedno idu ka nekom cilju; film govori o njihovom odnosu, o stvaranju nekakve veze između njih. To je priča o traganju za identitetom, da, ali je i mnogo više od toga, ovde govorimo o dva dečaka koja je napustio otac, ali koje je napustila i majka, takođe imigrant, koja je napustila svoje snove i time i svoju decu. Oni zapravo treba da nađu jedan drugog i ideja formiranja zajednice je veoma važna.

Zaista, u nekom trenutku se čini kao da oni zapravo prestaju da traže svog oca koji je bio inicijalni razlog za kretanje na put.

Panos Kutras: Da, kao što sam i rekao, priča je o formiranju zajednice i bratskoj ljubavi, otac u nekom trenutku postaje nevažan isto kao što je nevažno da li je stariji brat prošao dalje na takmičenju za zvezdu Grčke – on je pobedio u očima svog brata.

Vaši junaci su imigranti, a jedan od njih je i homoseksualac. Jesu li ovi problemi zaista tako živi i okrutni u Grčkoj? U kojoj meri je situacija loša za manjine?

Panos Kutras: Da, Grčka je veoma zatvorena i homofobična zemlja, naravno da ima homoseksualaca, ali niko se ne usuđuje da govori o tome. Na neki način je to neko licemerno stanje, ali Dani, junak u mom filmu je dvostruka manjina, homoseksualac koji je Albanac, te je njemu kao takvom duplo teže. Međutim, on ne prestaje da se bori i uvek uzvraća udarac, to je njegova najveća vrlina.

Pop reference su izuzetno bitna stvar za ovaj film, između ostalog zec koji istovremeno podseća na film «Doni Darko» kao i na «Alisu u Zemlji čuda», zatim brojne muzičke reference... Mislite li da je za približavanje mladima zgodno priču posmatrati kroz prizmu pop kulture?

Panos Kutras: Verujem da je pop kultura jako važna jer ona povezuje ljude i uopšte nije banalna kao što neki misle. Čini se, dakle, da su te neke stvari trivijalne, recimo televizijski šou u kom sam prvi put video Pati Pravo, ali za mene je on u tom trenutku predstavljao direktnu kulturnu vezu između Grčke, Italije i Albanije. Za mene je pop kultura izuzeno značajan deo svetske kulture i nadam se da je mladima danas pop kultura isto toliko bitna.

Recite nam nešto i o italijanskoj pevačici Pati Pravo koja zauzima najznačajnije mesto među pomenutim pop referencema. Zašto baš ona?

Panos Kutras: Pati Pravo je veoma značajna jer je ona bila neka vrsta uzora za majku dvojice dečaka, tako da na neki način ona oličava ono što je njihova majka želela da bude. Morate imati u vidu da je pre 1991. godine, kada je bila smena režima u Albaniji, tamo bila jedna vrlo zatvorena zajednica u koju ništa nije prelazilo preko granice. Međutim, radio je mogao da pređe ovu barijeru i postoje čitave generacije koje su sedamdesetih i šezdesetih odrastale upravo na italijanskoj pop muzici. U tom smislu verujem da je ovo vrlo dirljivo i znakovito za tu određenu grupu ljudi.

Vaša estetika, donekle napadna, podseća na neke mlade stvaraoce poput Ksavireja Dolana, odnosno, pre bi se reklo da njegova podseća na Vašu jer duže stvarate...

Panos Kutras: (Smeh) Ne znam, čujem to ponekad, ali ja sam gledao samo jedan njegov film! U svakom slučaju, moj način pričanja priče, drečav i šaren, odnosi se zapravo na vizuru Denija u ovom filmu: sve što vidi gledalac vidi iz njegove perspektive i svet je onakav kakav ga on kao adolescent zamišlja.  

Vi ste se školovali u inostranstvu, u Londonu i Parizu, i kao veoma mladi otišli ste iz svoje zemlje. Da li mislite da je ova vrsta «imigrantskog» života presudno uticala na Vaš rad?

Panos Kutras: Apsolutno, u inotranstvu se uvek više nauči. Ja sam bio takozvani deluks imigrant, nisam otišao iz egzistencijalnih razloga, hteo sam da putujem, upoznam ljude i druge kulture, ali sam između ostalog otišao iz Grčke jer sam se tamo osećao nekako potisnuto. Bila je to mala sredina sa nekim lošim stavovima.

U nekom od intervjua ste rekli da ne verujete kako film može da promeni svet, ali «Ksenija» govori o nekim veoma važnim temama koji se tiču upravo savremenog društva. Šta očekujete od Vašeg filma, odnosno od njegove publike?

Panos Kutras: Ja mislim da film, umetnost uopšte, nisu u stanju da promene svet, oni nisu direktan način da se napravi neka promena, mislim, kad izađete iz bioskopa ništa se nije promenilo, zar ne? Ono što film radi i zbog čega je značajan je činjenica da postavlja pitanja i tera na razmišljanje. Svet menjaju pokreti i revolucije, ne umetnost, ali ona može donekle da utiče na takve vrste pobuna, da ih ojača ili možda podstakne. Umetnost pomaže da se neke stvari bolje uoče, ali sama za sebe ne predstavlja medijum koji nešto menja.

Izvor: FEST press

"Budućnost filma je u prošlosti. Ono što smo imali pre blokbastera će se vratiti." Oskarovac Ričard Drajfus (Richard Dreyfuss), gost 43. FEST-a. Drajfus je publici najpoznatiji po kultnim ulogama u filmovima Američki grafiti (American Graffiti) - koji će biti prikazan u okviru programa FEST klasik ,  i Ajkula (Jaws), kao i po Oskarom nagrađenoj ulozi u filmu The goodbye girl. Večeras će mu pred projekciju filma Čovek ptica biti dodeljena nagrada Počasni Beogradski pobednik.

- Danas kada čitate scenarije i razgovarate sa producentima, na osnovu čega pristajete na uloge?

Drajfus: Pristajem zbog novca, i ako je to jedna seksi, neodoljiva, romantična glavna uloga, ali to nisam imao u poslednjih 25 godina.

- Kad se osvrnete na svoju bogatu karijeru, šta se izdvaja kao ključni utisak, šta vas je obeležilo?

Drajfus: Za početak, imao sam jednu ambiciju, a to je da nemam jedan tip uloge ili jednog reditelja s kojim ću sarađivati, nego da imam jedno životno delo koja će oslikavati moje principe i ideale, i to sam i uradio. Gluma je za mene bila ispunjenje jedne vrlo specifične unutrašnje slike o sebi. Imao sam priliku da igram savršenog oca pre nego što sam postao otac, igrao sam najboljeg ljubavnika pre nego što sam postao odličan ljubavnik. To je nešto što mi pruža veliko zadovoljstvo. Takođe, mnogo mi je prijatnije u lovu, u pokušaju da se dokažem, nego da ljudi pretpostavljaju da ja to sve mogu. Godine gladi, pokušavanja da uspem, su me mnogo više ispunjavale nego godine uspeha.

- Danas se često vode polemike oko toga da li su blokbasteri zavladali kinematografijom. Kakva je budućnost umetničkog filma?

Drajfus: Budućnost filma je u prošlosti. Ono što smo imali pre blokbastera će se vratiti. Blokbasteri su određena vrsta distribucije koja preptostavlja da će svi u svakoj kulturi dobro reagovati na film i da će zaraditi mnogo novca. To je zato što su Ajkula i Ratovi zvezda uspeli u tome. Ali pre jedno 4 godine pročitao sam članak u Njujork tajmsu, i autor je rekao da nam ponestaje ideja za filmove koji mogu da utiču na ljude širom sveta, tako da ćemo morati da se vratimo na suštinu koja je činila Američki film- da napravimo film o Kanzasu i molimo se Bogu da će se ljudima u Nigeriji dopasti. To je ključna razlika, ranije se nismo trudili da se dodvorimo svima, samo smo snimali filmove.

- Kritičari izdvajaju film Američki grafiti kao ostvarenje koje je veoma uticalo na kinematografiju. kako vi danas doživljavate taj film?

Drajfus: To nije ključni momenat u mojoj karijeri. To su bila tri filma: The apprenticeship of Duddy Kravitz, Ajkula i Američki grafiti. Ajkula je imala veći uticaj na američki film, mislim, svi se plaše ajkula. Ali Američka kultura je predstavljena celom svetu zahvaljujući filmu Američki grafiti. Sjajna stvar u vezi sa filmom, ili možda čak užasna, je to što film nije umetnička forma, više je kao virus koji je zahvatio sve druge umetničke forme i svi ljudi širom sveta žele samo da snimaju. Niko neće da bude vajar ili slikar ili da pleše, svako ima scenario koji želi da snimi.

- Čini se da danas nema toliko bioskopske publike i da ljudi sve više gledaju filmove na internetu...

Drajfus: Nažalost, nikad više nećete videti film kao što je Lorens od Arabije, više nikad neće praviti zaista velike filmove, praviće filmove pune specijalnih efekata. A ideja da idete u mračnu prostoriju, religiozno, kao u crkvu, gde sedite sa strancima i pogledate u ekran gde vidite hiper-realnost, to će uskoro postati prošlost. A to je užasna stvar jer su filmovi pravljeni za to , da stranci sede zajedno i doživljavaju iskustva ljudske rase. Danas imamo velike ekrane, ali niko ne pravi filmove koji su veliki, epski, i oduzimaju dah.

- Najavljena je vaša uloga u seriji o Berniju Medofu. Televizije sve više ulažu u produkcije, da li vam se čini da time uzimaju jedan deo filmskih priča.

Drajfus: Postoje određene prednosti, na filmu možete d anapravite veliki spektakl koji ne možete na televiziji, ali na televiziji možete da prikažete dužu verziju priče. Obe forme imaju svoje prednosti. Ta serija će biti iz 4 dela, i biće to priča o američkom jevrejinu čije su žrtve bili samo američki jevreji. To je priča koja treba da bude ispričana.

- Bili ste najmlađi glumac koji je osvojio Oskara, šta je za vas značilo to iskustvo?

Drajfus: To je bilo sjajno veče, fantastično veće, ali iz ove perspektive, mislim da je došlo prerano. Ali nekako me je oslobodilo pritiska, jer više nisam morao da govorim „Jednog dana ću osvojiti Oskara“. Osim toga, to je jedno sjajno veče u celom životu punom sjajnih večeri. Godinu nakon moje pobede osvojio sam puno novca kladeći se da ljudi neće moći da pogode ko je prošle godine osvojio Oskara za glavnu mušku ulogu. Sedeo sam ispred ljudi, ja sam bio odgovor, a oni nisu znali. Osvojio sam stvarno mnogo novca jer se ljudi ne sećaju takvih stvari, to je samo prolazni trenutak.

- Čujemo da se starije glumice žale kako nema uloga za njih, da li to važi i za glumce?

Drajfus: Generalno, reditelj raspolaže sa određenim sredstvima. Ranije su to bili priča, zatim sjajan scenario i dobri likovi, a na kraju su bili specijalni efekti, montaža, itd. Sad se to preokrenulo, specijalni efekti su na prvom mestu, priča nije važna, scenario je užasan, a posebno kada pravite film o mehaničkim zverima koji žive na dnu okeana. Sve što se traži od glumaca je da upru prstom i kažu „Pogledajte ono!“. Tako da život glumaca više uopšte nije zanimljiv, a ja vrlo nestrpljivo iščekujem da počnu da prave bolje filmove.

- Da li ste ikad razmišljali da režirate neki film?

Drajfus: Ne, nemam nikakve ambicije da se bavim time. Ja nisam reditelj, jednom sam režirao kratak film i predstavu i bio sam ona vrsta reditelja koje sam uvek mrzeo. Fizički sam pomerao ljude okolo, terao sam ih da imaju mnogo čitajućih proba, nisam imao nikakav osećaj. Ja sam glumac, to je ono što radim najbolje, a svi ostalim glumcima koji pokušaju da se bave režijom želim svu sreću, blago vama. Ja nemam takve ambicije.

Izvor: FEST press

Aleksandar Sokurov danas je održao okrugli sto sa novinarima FEST-a. Prvo pitanje koje mu je postavljeno ticalo se sinoćne dodele nagrade kada je Vladan Vukosavljević u obrazloženju nagrade pomenuo kako Sokurovljevi filmovi čine ljude boljim.

Pitanje je glasilo „Razmišljate li kako vaši filmovi utiču na ljude?“

-Ne znam da li iko od reditelja misli o svojim gledaocima, ja zapravo to ne umem da radim. Filmska umetnost je takva vrsta rada, prilično je subjektivna i profesionalna. Moj način rada je baziran na humanosti koja je prisutna kod ljudi. Imam evropsko obrazovanje, društvenog smera, moja mišljenja i znanja su bazirana na evropskoj kulturi, i zato mislim da svaki film mora da ima svog gledaoca i taj gledalac da se pronađe. Nas naravno uvek zanima koliko ima gledalaca jer je to kainov pečat kinematografije, jer u savremenom životu i u istoriji kvalitet filma se meri prema količini gledalaca. Ali naravno razumemo da kvantitet i kvalitet nisu sinonimi, čak naprotiv, jer sve što je jedinstveno je sigurno mnogo kvalitetnije od onoga što je masovno. I ja kao reditelj koji pre svega ceni umetnost ne mogu da se prilagođavam masovnom gledaocu. Ja sam čovek pre svega, i po definiciji ja stvaram za sebe i ljude i drugačije ne može biti. Ali ipak u savremenoj umetnosti imamo dve tendencije- prva je taj emotivni utisak, a druga je filozofski uticaj na gledaoca, ili još bolje reći filozofsko nasilje nad gledaocem. Kada gledalac dođe u salu, reditelj mu na neki način sugeriše odnosno tera ga da gleda ono što on želi da mu pokaže. On vam nameće svog glumca, svoju montažu, muziku, dinamiku, dramaturgiju, tekst i podtekst itd. Reditelj vam ne daje izbora, nijedan reditelj na svetu ne ume drugačije. Glavna razlika između filmskog dela i književnog stvaranja je što pisac nije dužan da kaže svoju priču do kraja, a reditelj to mora, i čak najmudriji gledalac tera reditelja da mu objasni sve do kraja. I glavni razlog je u pasivnoj prirodi vizuelne umetnosti. Čovek ima odnos potrošača kad je vizuelna umetnost u pitanju, odnos je isti prema hrani, doći će i nahraniće vas, a ja treba samo da sedim i da gledam, gledalac nema nikakvo aktivno učešće u procesu kinematografije, tako se meni čini.

Sledeće pitanje novinara odnosilo se na njegovo evropsko obrzaovanje i kako je to uticalo na njega.

-Što se tiče evropskog obrazovanja, imao sam u vidu izjednačenje ruskog i evropskog unutar sebe. Teško mi je da odredim ko je imao veći uticaj na mene, da li Dostojevski, Zola ili Dikens. Čitao sam u 7. razredu osnovne Madam Bovari, i osetio sam se potresen iako sam bio dete. U muzičkom smislu Čajkovski je najviše uticao na mene, i drugi klasični kompozitori. Tada su moji prijatelji slušali Bitlse, a ja sam otkrivao Mocarta. Nisam imao ništa zajedničko sa svojim vršnjacima koji vole Bitlse, nije mi bilo jasno zašto to slušaju kada postoji tako divna muzika kao Mocart. Šostakovič je meni bio emotivno najbliži, a onda sam otkrio Misjana, francuskog kompozitora... ne bih nabrajao sad sve umetnike, pisce i muzičare koji su imali na mene, da ne pričamo sad o Hemingveju, Sartru, Kamiju, Čehovu, Hajdegeru... Svi se sastojimo od različitih delova. I kad bi me neko naterao da se odvojim od svog Evropskog dela, ja ne bih mogao da živim dalje, samo ruski kiseonik mi nije dovoljan, ali naravno razumem da sam po karakteru Rus.

Svi su želeli da saznaju i nešto o tome koje teme trenutno interesuju slavnog reditelja i koji mu je sledeći projekat.

Radim i na dokumentarnom i na igranom filmu. Obe forme su mi jako interesantne i jako ih volim. Jako su važni kriterijumi kada počinješ sa radom, ne postoji dokumentaran film kao istina niti igrani film kao takav. Ne znam nijedan istinski iskren film. Čak ni tada kada reditelj ide za svojim glumcem, ulazi za njim u spavaću sobu, ili kupatilo, ni to nije prava istina. Jer reditelj pokazuje gledaocu šta je u ramovima, van tih ramova postoji još milion drugih činjenica koje tu nisu ušle. I zato kažem rediteljima „nemoj da lažeš ljude da praviš nešto stvarno“. Za mene je najvažnije da delo koje ja stvaram ima umetničku vrednost sa svojim umetničkim zadacima. Ne želim nikog da proklinjem u tom procesu nego da shvatim zašto su takvi, umetnost nije ni tužilac niti branilac, umetnost je uvek na strani junaka, nema druge metode. Samo na takav način je Leonardo uspeo da napravi svoja dela, ili Šostakovič, ili Verdi. Zar je Verdi kritikovao Travijatu za svoje amoralno ponašanje? Zato je to za mene najvažniji zadatak, i za ostvarenje tih zadataka ponekad više odgovara dokumentarna forma, a ponekad igrana. Sad smo završili film koji se zove Frankofonija u saradnji sa Francuskom, Holandijom i Nemačkom. To je priča iz 1940, kada je fašistička vojska ušla u Pariz i šta se tu desilo. Koji je tu bio mehanizam pokrenut koji je izazvao takve istorijske posledice. Znamo svi da je Francuska imala mnogo ratova u svojoj istoriji, ali ovako strašne situacije nije imala nikada. Ja tu istupam i kao scenarista i reditelj, a ovo je igrani film ali sa dokumentarnim delovima.

Izvor: FEST press

U okviru Festivala “Film and Chips” publika će do 18. januara, u Domu omladine Beograda i još 9 gradova Srbije, imati priliku da premijerno pogleda 5 ostvarenja novog britanskog filma. Među njima je i film "Ti (mi) ja", neverovatna ljubavna priča između serijskog ubice i žene samoubice, u režiji Maksa Sobola, koji je na programu 18. januara od 19 časova. Film koji uspeva da bude istovremeno duboko uznemirujući, urnebesno smešan i istinski dirljiv, od strane kritike je prepoznat kao jedan od najoriginalnijih rediteljskih debija poslednjih godina. Nazvan je “emocionalnim iskustvom prvog reda” i učestvovao je na festivalima širom sveta, a povodom premijere u Srbiji, razgovarali smo sa rediteljem ovog ostvarenja.

Koje je vaše mišljenje o poziciji britanskog filma u svetu danas?

Maks Sobol: Velika Britanija već dugo pokazuje odlične rezultate na polju filmske tehnike, zbog čega su mnogi uspešni holivudski filmovi snimani ovde. Takođe imamo veoma talentovane glumce i režisere koji ostvaruju veliki uspeh u Holivudu.

Po mom mišljenju, ono što nam fali je jaka nezavisna filmska industrija. Velika količina novca koju uložimo u stvaranje naših filmova odlazi preko Atlantika i veoma retko uspemo da uložimo taj novac u svoju nacionalnu filmsku kulturu.

Primećujem interesantan trend da uspešni režiseri kao što su Ben Vitli, Piter Strikland ili Garet Evans, koji su nezavisno snimali filmove u drugim zemljama, dobijaju podršku iz Velike Britanije nakon što dokažu da ne mogu biti ignorisani.

To je za mene inspirativna strana ove industrije, ljudi koji samo urade ono što je potrebno, bez obzira na to da li imaju podršku ili ne.

Koje nezavisne britanske režisere biste preporučili srpskoj publici i zašto?

Maks Sobol: Kao što sam ranije pomenuo, Ben Vitli i Piter Strikland su zaista odlični režiseri. Britanski film se često vezuje za kostimiranu dramu ili socijalni realizam, tako da je lepo videti režisere koji šire dijapazon tema bez čistog kopiranja američkih filmova.

Takođe, zaista poštujem Gareta Džounsa. Po mom mišljenju film „Racija 2“ ima najbolje akcione scene koje su ikada urađene. Njegove rediteljske veštine su savršene, i mislim da je to nešto što se često previdi zbog žanra kojim se bavi.

Koji britanski režiser je imao najveći uticaj na vaše stvaralaštvo?

Maks Sobol: Pretpostavljam da Ben Vitli trenutno ima najveći uticaj na mene. Stvorio je svoj jedinstveni pristup filmu i ima veoma lojalne obožavatelje, a sve to sa veoma malo sredstava. Stvara filmove sa niskim budžetima, ali velikim idejama i mislim da mu je ovaj pristup omogućio da se razvija bez pomoći investitora i da se dosta ističe u odnosu na druge režisere. Verujem da će prelaziti na sve veće filmove, ali zaista poštujem način na koji je došao dotle gde je.

Možemo da primetimo da potrebe jednog od glavnih aktera Vašeg filma „Ti (mi) ja“ zapravo predstavljaju prepreku za onog drugog. Da li mislite da je ovakav konflikt česta pojava?

Maks Sobol: Mislim da je ovaj konflikt u srži svake veze. Kada uspete u ljubavi, to znači da ste naučili da napravite kompromis, a ako niste, to vas na kraju razdvoji. U filmu je ta ideja dovedena do ekstrema, ali mislim da postoji nešto u njoj sa čime svi mi možemo da se poistovetimo.

Takođe je veoma zgodan način da u niskobudžetnom filmu uvedete tenziju u svaku scenu u kojoj se ta dva lika pojavljuju. Kada ne možete da priuštite jurnjavu kolima ili eksplozije, to dosta pomaže.

U organizaciji British Council-a i Doma omladine Beograda, a pod pokroviteljstvom Britanske ambasade u Beogradu, festival "Film and Chips" se do 18. januara istovremeno održava u deset gradova Srbije (Beograd, Kragujevac, Pančevo, Čačak, Vrnjačka Banja, Subotica, Kikinda, Zrenjanin, Vršac i Valjevo).

DOB

Promocija knjige "Sutradan posle detinjstva“ (Arhipelag, 2014.), Nemanje Rotara, biće održana 24. decembra od 19 časova u Domu omladine Beograda. Reč je o romanu u kom je predstavljen život Miroslava Mike Antića, jednog od naših najistaknutijih pesnika dvadesetog veka. Na promociji će biti prikazan i Antićev film „Druga obala“, kao i tv snimci njegovih čitanja poezije. Govornici na predstojećoj književnoj večeri biće spisateljica Sanja Domazet i urednik Izdavačke kuće „Arhipelag“ Gojko Božović.

Opširnije...