Srpski film "Nečista krv - greh predaka", u režiji Milutina Petovića, biće prikazan večeras u takmičarskom programu 14. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFE u Leskovcu, od 19 sati u Narodnom pozorištu u Leskovcu, i za tom projekcijom vlada ogromno interesovanje publike, a nakon projekcije uslediće dodela nagrada 14. LIFFE-a i zatvaranje festivala. U susret toj projekciji, šaljemo vam intervju sa rediteljem Milutinom Petrovićem. Leskovačkom premijerom filma "Nečista krv - greh predaka" Milutina Petrovića biće zatvoren 14. Leskovački internacionalni festival filmske režije LIFFE. Ovo ostvarenje, koje puni bioskopske dvorane ne samo u Srbiji već i šire, snimljeno je na osnovu davno izgubljenog scenarija Vojislava Voje Nanovića, koji je adaptirala Milena Marković.

Koliko dugo je u Vama ključala ideja da ekranizujete scenario Voje Nanovića?

Od onog trenutka kada sam pročitao prvu scenu, na prvoj stranici. Dobro, tad je počelo da se krčka, ali nekoliko sati kasnije kada sam završio čitanje svega, tada je baš ključalo.

Prilika da kao reditelj snimate ovakav film dešava se, kao što ste i ranije govorili, jednom ili nijednom u životu. Da li Vam je ova prilika zbog toga bila i opterećenje ili ipak samo uživanje?

Naravno uživao sam. Prilike se nekome dese, nekome ne, ali nema nikog ko takvu priliku ne priželjkuje. Zahvalan sam nebesima što mi se ovo desilo.

Šta Vam je kao reditelju bilo dragoceno u radu na filmu "Nečista krv - greh predaka"?

Rad sa A klasom profesionalaca. Inače sam veliki poklonik demokratizacije bavljenja filmom i uživam u činjenici da je danas na primer svako fotograf, a svaki mobilni telefon kamera nekog dokumentariste. Veselim se i radujem estetici koja je posledica te tehnološke revolucije. Uostalom sa Sašom (Radojevićem) i Jelenom (Marković) potpisnik sam neformalnog manifesta garažnog filma. Ipak rad sa vrhunskim autorima i saradnicima je izuzetno iskustvo. Negde čak i lagodno. Ili da vam ovako kažem - sviram na "epifon" gitari od 200 evra napravljenoj u Indoneziji i obožavam tu gitaru. Ali kada bi mi neko dao "gibson" iz šezdesetih od brazilske ruže ne bih imao baš mnogo zamerki.

Kako komentarišete veliku bioskopsku gledanost filma?

Znate, u vreme kada sam ja formiran, bioskopa je bilo neuporedivo više, a "velika gledanost" se merila milonima prodatih karata. Postojali su tapkaroši koji su prodavali karte po skupljoj ceni, zato što su ove na blagajni bile rasprodate. Svaka varošica je imala bioskop, a unutra su se grickale semenke, a ne kokice, što znači da su bioskopi živeli od prodatih karata, a ne od prodate coca-cole. Tako da sam ja u stvari veoma nezadovoljan stanjem u kome je publika u mom gradu i u mojoj zemlji. To je jedan od grehova predaka. I to onih koji su još uvek među nama. I voze skupe automobile.

Leskovački festival filmske režije okupio je neke od najuglednijih reditelja iz regiona. Kakvo je vaše mišljenje o regionalnoj kinematografiji danas?

Uglavnom sam veoma, veoma kritičan prema "mojima". Možda je to samo posledica mog karaktera, neki endemski oblik dorćolskog pogleda na svet. A može biti da je realna slika, da se pred našim očima dešava regresija ukusa, svetonazora i umetnosti filma uopšte. U svakom slučaju nisam od onih koji čestitaju na premijerama i imaju onu žvaku: "Čestitam serdare, jako je teško snimiti film, veliki je uspeh što ste film uopšte snimili". Lestvica postavljena na visinama "Tragača" Džona Forda i meni su sve visine ispod toga neki vašarski igrokazi.

Jelena Knežević

Slovenački reditelj Vinko Moderndorfer vratio se na Leskovački internacionalni festival filmske režije sa novim filmom "Zastoj" (u takmičarkom programu 14. LIFFE prikazuje se 20. septembra od 21 sat u bioskopu Leskovačkog kulturnog centra), prisećajući se važnih filmskih lekcija koje je dobio od profesora, reditelja Živojina Žike Pavlovića.

"Zastoj" se prikazuje na LIFFE-u i ovde ne učestvujete prvi put. Šta za Vas znači ovaj festival koji vrednuje i slavi filmsku režiju?

LIFFE Internacionalni festival filmske režije u Leskovcu je, koliko ja znam, jedini festival posvećen režiji. Na kojim su u prvom planu filmski reditelji, što smatram veoma dobrim. Pre svega, nagrada nosi ime pravog velikana filmske režije, pisca i reditelja Živojina Pavlovića, kojeg sam upoznao još kao student. Gospodin Pavlović je u Sloveniji režirao film "Doviđenja u sledećem ratu", gde sam učestvovao kao peti asistent student; bio sam zadužen za kolege glumce i za film smo pripremili scenu partizanskog pozorišta, koja je u drugom ili čak trećem planu pomagala u stvaranju atmosfere sekvence. Tada sam upoznao Živojina, koji je bio ljubazan prema nama studentima, čak pun poštovanja i nikako pokroviteljski. Za svakog od nas, a imali smo tada 21 godinu, nalazio je vreme. Usidrio se duboko u moje srce. Možda sam baš zbog njega još više zavoleo film. Kada sam na vašem festivalu osvojio nagradu za režiju koja nosi njegovo ime, učinilo mi se da sam tek tada postao reditelj.

Glavna ideja "Zastoja" i suština jeste empatija? Šta Vas je nateralo da se bavite tom temom?

Nažalost, već́ neko vreme živimo u svetu koji je svet mržnje, egoizma, ksenofobije i drugih vrsta neprijateljskih komunikacija među ljudima. Još od pada socijalizma, koji, naravno, nipošto nije bio besprekoran, kad su zavladali različiti nacionalizmi, a pre svega kapitalizam u svom najbrutalnijem i najnemilosrdnijem obliku, mi ljudi smo postali užasno sebični. Empatija, osećaj za bol drugog, osećaj za drugog uopšte, pao je čim je svet postao globalno trgovačko središte. Vrednosti su pale, postale su roba. Ljudi vide samo sebe i svoju korist. Dugo mi se činilo da moram da govorim o empatiji u svom stvaralaštvu. Bez empatije, đavo će odneti svet. U stvari, već́ ga uzima. Naravno, najveća empatija je moguća kada je pred nama pitanje života i smrti. Svaki život je važan. Svako ljudsko biće je važno. Toga moramo biti svesni kao pojedinci i kao ljudsko društvo. Empatija će spasiti svet. Spasiće ga ljudi, a ne političari. Ovo je takođe priča našega filma "Zastoj".

Vaše junake, sa različitih društvenih lestvica, smestili ste u surovi kapitalizam. Ima li nam spasa u takvom društvu? Vidite li svetlo na kraju tunela?

Uvek postoji rešenje. Moraćemo da ga pronađemo, ili nas više neće biti. Lično vidim rešenje za svet u pojedincu. A umetnost razumem kao sredstvo uticaja na pojedinca. Više pojedinaca može mnogo toga da promeni. Moramo biti svesni da je kapitalizam egoizam najgore vrste. Kapitalizam je u stvari bez osećaja, bez emocija. Umetnost koju proizvodi kapitalizam je umetnost namenjena zabavi. I to nekritičnoj, jeftinoj zabavi. U stvari, kapitalizam kakav danas živimo uopšte ne poznaje umetnost. Stoga i izbegava samu reč umetnost, radije koristi reč kultura, koja je mnogo šira. Kapitalizam proizvodi praznu zabavu, koja istrošenim radnicima stvara samo utisak kulture, u obliku takozvane industrije zabave TV serija, glupih komedijaških emisija. Nešto što konzumiramo uveče kad se umorni vratimo sa dvanaestočasovnog radnog dana i tržnih centara, a zatim sedimo ispred televizora, gde nam prikazuju jeftin smeh i jeftine filmove sa srećnim krajem koji nas ubeđuju da je život težak, ali lep. Mislim da se umetnošću moramo boriti protiv toga. Mislim da moramo da stvaramo filmove koji žele nešto da kažu, koji su kritični prema svetu, koji su zahtevni i ne lažu. To je rešenje.

Film ste realizovali u koprodukciji sa srpskim partnerom "Delirijum filmsom" i to nije vaša prva saradnja. Čini se da se dobro razumete sa Biljanom Prvanović i Srđanom Dragojevićem. Jesu li koprodukcije danas neminovnost?

Bojim se da je danas (barem u Sloveniji) vrlo teško napraviti pristojan i profesionalan film bez koprodukcijskog novca. Tako da sam lično veoma zahvalan Biljani i Srđanu, kao i koproducentima iz Makedonije što smo uspeli da snimimo naš "Zastoj" uz njihovu pomoć́. Međutim, moram reći da u slovenačkoj filmskoj produkciji trenutno vlada zastoj. Imamo vladu koja mrzi film. Koja u stvari želi da ga uništi, jer je filmska umetnost kritična baš prema takvoj vlasti kakva nam vlada u Sloveniji u ovom trenutku. Film razumem kao umetničko sredstvo borbe protiv fašizma.

LIFFE ove godine pokreće pitanja autorstva u kinematografiji i isplaćivanja naknada autorima - rediteljima - za prikazivanje njihovih filmova na kablovskim kanalima, televizijama i drugim platformama. Kako je to regulisano u Sloveniji?

Kablovska retransmisija i privatno kopiranje je po zakonu obavezno kolektivno upravljanje, za koje kod nas ima dozvolu kolektivna organizacija AIPA, osnovana 2010. godine, koja prikupljena sredstva odnosno naknade razdeli autorima, producentima i glumcima. EU je inače usvojila tzv direktive i za regulisanje internetskih platformi, koje bi već trebalo da se primenjuju u Sloveniji do juna ove godine, ali još uvek nisu, kao ni u većini evropskih zemalja.

Film "Oaza", u režiji Ivana Ikića, srpski kandidat za Oskara, biće prikazan večeras u takmičarskom programu 14. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFE u Leskovcu, od 19 sati u Narodnom pozorištu u Leskovcu.
U susret toj projekciji, šaljemo vam intervju sa rediteljem Ivanom Ikićem. Pobednik LIFFE festivala 2015. sa filmom "Vavari", reditelj Ivan Ikić dolazu na 14. Leskovački internacionalni festival filmske režije sa filmom "Oaza" (na programu 19. septembra od 19 sati u Narodnom pozorištu u Leskovcu), koji je srpski kandidat za nominaciju za nagradu Američke filmske akademije.

Kako ste primili vest da je "Oaza" srpski kandidat za Oskara? Koliko Vam to znači kao autoru?

Nisam očekivao takvu odluku i odluka komisije me je prilično iznenadila. Obzirom na sve kontraverze koje poslednje dve decenije prate ovaj izbor odluka da "Oaza" bude kandidat naše zemlje deluje prilično neverovatno, čak i nama koji smo je stvarali. Toliko je nevorovatno da je zbunilo i same medije koji su do sada uvek sa fanfarama pratili kandidate. Ovaj put nastao je muk a vest o kandidaturi je u novinama bila kraća od prosečne umrlice. Mene iskreno raduje ako je ovo početak diskontinuiteta i jedna nova šansa za naš film da se jednim ozbiljnijim pristupom uključimo u trku za Oskara i redefinišemo šta od te trke želimo, pošto put kojim smo do sada išli evidentno nije dao nikakve rezultate.

Šta vas očekuje sada po pitanju promocije filma za članove Akademije?

To u ovom trenutku još uvek ne znam. To će zavisiti od sredstava kojima raspolažemo.

Film se prikazuje na LIFFE festivalu u Leskovcu koji vrednuje režiju. Je li vam utoliko draže učešće na LIFFE-u i šta ovaj festival predstavlja za vas?

Moj prethodni film "Varvari" je pobedio na festivalu 2015. i ja tada na žalost nisam bio u Leskovcu, tako da je ove godine prilika da se nadoknadi propušteno.

Jeste li namerno "Oazu" stvarali kao film o slobodi i kako je ta ideja sazrevala?

Ideja slobode se nužno nameće u filmu u kome junaci žive u jednom zatvorenom, gotovo logosrskom sistemu. Ona je čak i opasnost jer u tom kontekstu može da bude veoma suviše očigledna autorska ideja. U filmu sam tražio način kako ona kroz sitne pukotine u sistemu uspeva da izađe na površinu u jednom veoma iskrenom i bolnom obliku.

"Oaza" je film i o onome što skrivamo - emocijama koje bujaju, a koje potiskujemo eliminišemo danas. Vaš film je u tom smislu otrežnjujući?

Moja ideja je bila da gledalac makar tokom trajanja filma uđe u svet mojih junaka i proživi sa njima to vreme glajući na svet iz njihove perspektive. Onoliko koliko dopustite da vas film uvuče u sebe, toliko je snažna emotivna katarza kada se film završi. Ovo je film koji svakako ostavlja posledice na gledaoce i te posledice uopšte ne prolaze brzo i lako i uopšte nije bezbolno na kraju.

"OAZA" nije tipičan projekat, na ivici je eksperimenta. Kako ste se snalazili u tim nesigurnim vodama?

Ta nesigurnost i neizvesnost je ono što mene u rediteljskom smislu motiviše. Mislim da film nastaje u tom našem suočavanju sa napoznatim u trenutku kada svaki plan propadne i kada sve ono što smo mislili da kontrolišemo postane sasvim van naše kontrole. U toj situaciji se najbolje snalazim. To je moj prostor kojim najbolje vladam. Tu počinje režija.

U rediteljskom pristupa šta vam je bilo najvažnije tokom snimanja?

Najvažnije je bilo očuvati kontinuitet. Film se svakodnevno raspada pred vama na snimanju i vi kao reditelj pokušavate na sve načine da vratite u okvire vaše zamisli.

FOTO: Sense Production

Nakon nagrade za film "72 dana", zatim priznanja za najboljeg producenta za ostvarenje "Oslobođenje Skoplja" i učešča u festivalskom žiriju, hrvatski reditelj Danilo Šerbedžija je ponovo na LIFFE-u sa filmom "Tereza 37". Reč je o punokrvnoj, crnohumornoj drami koja govori o ličnoj borbi žene u patrijarhalnom društvu, o osvajanjima intimnih sloboda i dolasku do sopstvene istine, vrlo važnim temama za ove naše prostore.

"Tereza37" je film koji u fokus stavlja 37-godišnju ženu, koja pokušava da ostane u drugom stanju, i sve izazove sa kojim se ona suočava u jednoj malograđanskoj sredini, koja je u filmu u Dalmaciji, ali mogla bi biti bilo gde na ovim našim balkanskim prostorima. Šta Vam je kao reditelju bilo najlepše, a šta najteže u radu na ovom filmu?

Kao i na svakom filmu, fokus reditelja je na svemu, od glume, kamere, scenografije, zvuka... Reditelj je poput dirigenta koji sve to uštimava, daje ritam, ukus i miris. "Tereza 37" je moj najzreliji film. Dugo smo ga pripremali, imao sam vremena da sa Lanom Barić, scenaristkinjom i glavnom glumicom, dobro pripremim scenario, da osmislim kadrove s Mirkom Pivčevićem i da sve to izvežbam sa divnim glumcima kojima sam raspolagao. Najlepše je upravo sve to što sam nabrojao. Rad s talentovanim i pravim profesionalcima. Najteže je sigurno bilo pristati ponekad na kompromis, a taj trenutak, verujte mi, dođe svakom redatelju. Umeće režije je znati na vreme odustati od nemogućeg i naći jednako kvalitetno rešenje.

Porodični odnosi su tako jasno prikazani, da na trenutke imate utisak da gledate dokumentarni film. Kako biste opisali žene, a kako muškarce iz "Tereze 37"?

Hvala na komplimentu. Zaista smo se trudili da prikažemo te odnose što tačnije. Hteli smo, kao u životu, da svi likovi imaju vrline i mane. Svi mi smo donekle slični, krvavi ispod kože, krivi, tvrdoglavi, svadljivi, nežni, nemogući i najbolji na svetu. I žene i muškarci iz "Tereze" smo svi mi. Niko ne iskače nekom genijalnošću niti herojstvom. Tereza mi ponekad jako ide na živce, njen karakter. Namerno smo je prikazali nesavršenom. Tako i ostale likove. Od brbljive i površne, ali brižne sestre do roditelja koji pomalo podcenjivački gledaju na Terezu, ali opet sa mnogo ljubavi.

Film je odlično prošao na Festivalima, a u bioskopskoj distribuciji?

Nažalost i festivali i bioskopi su taoci ove lude krizne virusne situacije kojoj se ne vidi kraj. Iako su sve grane industrije osim farmaceutske propatile, filmska industrija je posebno pogođena. Prvo, otežano je samo stvaranje filmova zbog raznih ograničenja, zatim je jako razređena mreža festivala koji se održavaju i na kraju je itekako otežana i distribucija. Bioskopi malo rade, malo ne rade, ljudi se boje otići u zatvorene prostore, a letnjih bioskopa je sve manje. Teško je prihvatiti da nakon što stvaraš film sedam godina, na kraju ga ne možeš plasirati onako kako on zaslužuje.

Leskovački internacionalni festival filmske režije, okuplja autore iz regiona, koji će iskoristiti priliku i da u okviru Skupštine reditelja razgovaraju o izazovima autorstva danas. Koji su to izazovi po Vašem mišljenju i kako ocenjujete filmsko autorstvo u regionu?

Mislim da je odlična stvar što organizatori uvek pozivaju reditelje iz regiona na festival. Ti razgovori i razmene iskustava su veoma bitne. Pogotovo kad govorimo o autorskim pravima, o izmenama zakona, usklađivanju istih s EU direktivom, i o položaju autora. I dalje se na naknadu za autorska prava u našem regionu često gleda kao na namet, što je izuzetno pogrešno. Zatim, veliki problem je nepostojanje standardizovanog rediteljskog ugovora. Reditelji su često u poziciji uzmi ili ostavi, pa na kraju uvek, na uštrb sebe idu ka lošijoj odluci, a sve zbog ljubavi prema umetnosti. Pristaju na uslove koji su često daleko ispod nivoa. Vrlo je bitno da se ujedinimo što više, da se cehovski pomažemo, na kraju, spaja nas zajednička baština, baze filmova su vrlo isprepletene međusobno, ne samo filmovi pre devedesete nego i noviji, koji bez koprodukcija ne bi ni nastali. Uz sve te probleme i uz veoma skromne budžete moram reći da imamo sjajnih filmova i autora u regionu. Svake godine me oduševi nekoliko filmova. Verujem da ćemo tako i nastaviti.

Jelena Knežević

Kene Beri i Spejs Noksi su novi majstori izazovnih muzičkih ludorija dugih beogradskih noći, a slušamo ih u tandemu 26. avgusta u Barutani, gde Dom omladine Beograda ogranizuje veliku gradsku žurku. Pored njih, publiku očekuje i nastup benda Porto Morto iz Zagreba. Ulaznice su u pretprodaji po ceni od 800 rsd na blagajni Ticket Vision u Domu omladine Beograda. Poznati po kolaboracijima kao što je pesma Surferi, ova dva ulična muzička mangupa nose u sebi drskost nekih prethodnih generacija inteligentnih otpadnika naše scene, od Sunshine do Ramba Amadeusa. Kene i Spejs prave nezaboravne žurke gde god da nastupe zajedno, poslednji put na Exitu 2021, a sada najavljuju još jednu vrelu klupsku noć u Barutani!

Prvi srpski soundcloud traper, jedno od najvećih imena beogradskog undergrounda, zvezda uličnog trapa… ovo su neki od opisa koji idu uz ono što Kene Beri radi. Kako bi ti definisao svoju muziku i svoje mesto na domaćoj sceni?

Kene Beri: Mislim da mi je baš zbog ovakvih termina zabavnije da se definicijama bave drugi. Iskreno nisam siguran, ni gde pripadam ni kako bih definisao svoju muziku. Ona je odraz mojih raznih stanja i mislim da svako definisanje ili dodatno pojašnjavanje oduzima od onoga što ona jeste. Ne mislim da je to ikakva apstrakcija, u suštini volim tu slobodu što mogu da napravim trep stvar koja će biti mračna, tvrda i prljava, a kroz tekst izvrnem celu priču ili joj dam neki drugi ugao. Volim to što uvek postoji mogućnost da napravim i stvar u bekstrit bojs i ensink fazonu. Mogu šta god hoću i mislim da mi je takva i muzika. Ne postavljam sebi granice i volim da se igram sa formom, probijam je, menjam je i šta god. Bitno mi je da se dobro istripujem, kako ja tako i oni oko mene.

Danas vrlo blisko, na porodičnom nivou, sarađujem sa Zicer Inc-om, sa Spejs Noksijem, tako da u tom smislu, to je neka moja ekipa, iako smo stvarno svi jako različiti u svojoj muzici.

Muzikom se baviš već osam godina, kako je tekao tvoj razvojni put i šta se promenilo, a šta je ostalo isto?

Kene Beri: Za taj kao “zvanični” početak uzimam 2013. kad sam za sto dinara uzeo mikrofon u Skadarliji i nešto repovao sa Katzzigom, bratom mojim i prijateljem koji danas živi u Dubaiu. Vrteo je Skreč Majstor Ljuban a mi smo preko toga fristajlovali. Nisam siguran kol’ko je to stvarno početak al’ je to za mene simboličan trenutak jer imam sačuvanih tih 100 dinara sa ispisanim datumom, tako da nek bude da sam se tad rodio.

Što se tiče razvojnog puta, prošlo je dosta vremena, pa se i promenilo dosta toga. Ne repujem više sa svojim kompanjonom koji se odselio. Ne repujem više ni preko mikrofona za Skajp. I ja sam se selio, živeo 4 godine na Azurnoj obali, pa se vraćao… Menjala su se vremena i ja s njima. Saundklaud ostaje moja prva kuća i omiljeno mesto za deljenje muzike, al’ danas imam dil sa Universal Music-om tako da se način kako serviram svoju muziku malo promenio.

U kreativnom smislu, pristup u suštini uvek negde ostane isti, tražiš ono što te iskonski pokreće i loži. Ono što želiš od sebe, od stvari koju praviš i od publike. Ta veza je ključna. Pronaći i izvući iz sebe tu vatru i osećati se ko šampion posle toga.

Dobra zabava je zagarantovana na tvojim nastupima, šta je po tvom mišljenju najvažnije za dobru žurku?

Kene Beri: Pa, evo, recimo na primeru nastupa sad u Barutani. Ako je nastup u Barutani, ja sam Stevan Sinđelić – dakle sve da izgori i eksplodira. To uvek dajem i to dobijem nazad od publike. A čak i da ne dobijem, ne menjam pristup. Moja muzika, posebno starija, nije visokog kvaliteta u tehničkom smislu, daleko od toga. Al’ to je na nastupima nebitno jer energija koja postoji, koju ja dajem i dobijam nazad zapljusne i preplavi sve to. Prosto fokus je na drugim stvarima. Ko hoće čisto, lepo, opeglano može to negde drugde da nađe. Ja se ne bavim peglanjem.

Šta trenutno slušaš od muzike i da li te je skoro neko nov na sceni oduševio?

Kene Beri: Trenutno prolazim kroz težak emotivni period, dosta se patim i divljam sa emocijama pa je to stvarno diskutabilno. Sve što kažem biće upotrebljeno protiv mene. Al’ koga stvarno zanima šta sad slušam dobro će to videti na mojim Instagram storijima, haha. Samo neka pljušte emocije.

Što se tiče scene, uvek me iznova oduševljavaju Summer Deaths, Nihil, Tam, i naravno moj najbolji prijatelj Spejs Noksi. Jedva čekam da čujem šta god izbace. I ostala momčadija oko Zicera, poslušajte ih.

Ti i Spejs Noksi ste dobri prijatelji i bliski saradnici, šta vas povezuje?

Kene Beri: Ovo će biti baš očajan i patetičan odgovor, al’ tako je, šta da radim. Povezuje nas jaka strast prema muzici, zajedničkom projektu, stvaranju, dobacivanju idejama. U suštini volimo zajedno da stvaramo i prolazimo kroz kompletan proces, odlično se kapiramo, veoma poštujemo i to uvek ide neverovatno lagano i prijatno. Uvek posle toga budem inspirisan i istripujem da mogu da postignem i stvorim bilo šta. Meni je to najjači osećaj. Ložimo se da stvorimo i ostavimo nešto što će da traje.

Tako smo i postali super drugari. A mislim da je ključna stvar za nas kao kombo to što smo potpuno različiti, kako u samom zvuku i tekstovima, tako i kao ličnosti. Sviđa mi se ta kombinacija leva, desna, direkt, aperkat.

Kakvi su planovi do kraja godine – nove pesme, nastupi….?

Kene Beri: Dao sam otkaz posle 3 godine kako bih se u potpunosti posvetio muzici. Naravno, život je klopka za majmuna, pa se sve lako promeni, ali potpuno sam posvećen stvaranju nove muzike i nastupima. Ceo avgust je bio kao turneja, zaokružiću ga novom muzikom pa onda opet nastupi. Prepun sam energije i hoću sve!

Šta publika mode da očekuje od vašeg nastupa 26. avgusta u Barutani?

Kene Beri: Ko što rekoh, ideja je da Barutana eksplodira.

Izvor: DOB

Dom omladine Beograda 26. avgusta u Barutani ogranizuje veliku gradsku žurku, sa duplim muzičkim programom: iz Zagreba stiže bend Porto Morto, a domaće snage predstavljaće Kene Beri i Spejs Noksi. Ulaznice su u pretprodaji po ceni od 800 rsd na blagajni Ticket Vision u Domu omladine Beograda. Porto Morto su veliko novo ime regionalne alternativne scene i autori sjajne muzike koja ukršta razne žanrove, ali uvek unosi dobro raspoloženje svuda gde se čuje. Ovaj progresiv pop bend kombinuju umetnički rok, elektroniku, latino i elemente tradicionalne balkanske muzike. Nestrpljivo čekaju da izađu pred publiku u Barutani, a u susret predstojećem nastupu popričali smo sa Hrvojem Klemenčićem, klavijaturistom i vokalom benda.

Vaša muzika u sebi objedinjuje mnogo žanrova, kako biste definisali svoj zvuk i da li uopšte želite da se uklapate u neke definicije?

Hrvoje Klemenčić: “Ne opterećujemo se previše vezivanjem za neki specifičan žanr već nastojimo dopustiti ideji pjesme da sama odabere svoj okvir/okoliš, estetiku koja joj najviše odgovara za specifičnost svog izraza, pa naknadno slušamo komentare naše publike ili individualne asocijacije prijatelja oko toga u koji žanr bi je oni svrstali. Svjesnost o žanrovskom pluralizmu ali i multimedijskom pristupu unutar benda postoji od samog početka, a oba ih najčešće koristimo kao alate za postavljanje nekih referentnih točaka, nama bitnih, kako za cjelokupni koncept tako i za svaku pjesmu pojedinačno.”

Vaš debitantski album publika je dočekala sa oduševljenjem, a drugo izdanje dodatno je učvrstilo vašu popularnost kod publike. Treći album koji ste najavili singlom “Čekam ih” doneće i malo drugačiji zvuk. Recite nam nešto više o izdanju koje je u pripremi.

Hrvoje Klemenčić: “Na jesen Porto objavljuje svoj treći long play album, pod nazivom ‘PORTOPOP’, na kojem smo se posljednjih godinu dana bavili istraživanjem jezika pop kulture, korak dalje i nekoliko koraka suvremenije nego što smo to radili na prethodnom albumu. Album smo snimali u našem novootvorenom studiju ‘Šećer’, a izaći će kao i dosadašnja izdanja pod labelom independent JeboTon produkcije.

Vaša muzika stekla je veliku popularnost kod publike u celom regionu, u čemu je “tajna” vašeg uspeha?

Hrvoje Klemenčić: “Mi smo unutar benda nekako najzadovoljniji time što se generalno ne osjećamo kao prevara, i ne samo da volimo to što radimo nego nam je sve to neka vrsta poziva – zvonca na Portofon za koje nas 7 osjećamo da se moramo odazvati i pitati ima li ovdje koga. A s obzirom na to da nismo ni pod kakvom izdavačkom kućom niti nikakvim ugovornim obvezama ni pred kim, slobodni smo sačuvati vlastitu artističku ekspresiju, produkcijsku razinu i nivo igre netaknutim i neopterećenim. Između ostalog, zato nam i je zanimljiv neki atipični estetski okvir za jedan, u suštini, rokenrol bend.”

Veliku pažnju poklanjate video produkciji u radu benda, koliko je multimedijalni pristup važan za celovit umetnički iskaz?

Hrvoje Klemenčić: “Bend se prvobitno i okupio oko zajedničkog eksperimentiranja na polju kako audia, tako da nam je svakako taj neki vizualni okus, uostalom, kao i lirika pjesama, oduvijek dosta bitan i sigurno jedan od konstitutivnih elemenata samog benda.”

Kako ocenjujete aktuelnu muzičku situaciju u regionu, koliko je bendova čiji rad pratite i koji vas inspirišu? Da li planirate neke nove saradnje sa kolegama?

Hrvoje Klemenčić: “Pitanje je koliko možemo govoriti o ‘sceni’ kao o nekoj smisleno postavljenoj infrastrukturnoj mašini na razini države koja postavlja nekakav standard, drži do neke razine kolektivnog senzibiliteta i ukusa, te ubacuje u opticaj mlade talente kojih je na našim prostorima na pretek. Međutim, kada je riječ o underground ili ‘internet’ sceni, nama se čini da je po tom pitanju na našim prostorima življe nego ikada. Naprosto smo shvatili da ima puno više entuzijazma, želje, znatiželje i potrebe za nečim novim i autentičnim nego se to prikazuje igdje u masovnim medijima. Pratimo i susrećemo se sa sjajnim umjetnicima, muzičarima, plesačima, brijačima svakakvog tipa, čak planiramo i jedan cijeli album sa featovima najrazličitijeg tipa, ali sve u svoje vrijeme.”

Šta publika može da očekuje na vašem koncertu, 26. avgusta u Barutani?

Hrvoje Klemenčić: “Publika može očekivati barem sat vremena udarnog Porto repertoara, u kojem uz dosadašnje premijerno izvodimo i neke nove pjesme te, svakako, svjedočiti našim očaravajućim plesnim pokretima. Dođite 26. avgusta u Barutanu na zezanje s Portom!”

LINK >>