Od sada teatar Le Studio otvara svoja vrata dva puta nedeljno. U petak 24.10.2014. u 20h ponovo ćemo se zajedno smejati uz "Raspareni par". U subotu 25.10.2014. u 20h pogledajte komediju "Nemam da platim i neću da platim"

RASPARENI PAR

Režija: Žan-Batist Demarinji (Jean-Baptiste Demarigny)
Glume: Marko Petrović, Mirko Jokić, Stevan Stančević, Dragan Milošević, Ivana Ilić i Bojana Simić.
Grafički dizajn: Sanja Karić

Predstava Raspareni par je srpska verzija komedije The Odd Couple po tekstu Nil Sajmona. U ovoj predstavi upoznaćete se sa najboljim prijateljima Srećkom i Rašom, njihovim običnim životima, ali neminovnom različitošću i nemogućnošću da promene jedan drugog. Čitav zaplet nastaje pri njihovom dogovoru da žive zajedno usled koga kao razvedeni samci postaju par kakav sigurno nisu želeli da budu. Njihova različita priroda i način života dovode ih do sukoba u kojima postaju jednaki bračnim partnerima, što dovodi do vrhunca komike. Ova predstava nateraće vas da se smejete običnim životnim situacijama koje su u svojoj osnovi smešne, iako ih stvarni život ne vidi tako.

U intimnom pozorištu Le studio postaćete deo priče u kojoj se možete pronaći bili žensko ili muško, bili udati/oženjeni ili ne, uz koju ćete prepoznati duh ovog vremena u kome živite i ljude koji čine vašu svakodnevicu, a sa kojima je nekada nemoguće izaći na kraj baš zbog različitosti. U ovoj predstavi kroz komiku karaktera i intrige, uz likove Srećka i Raše, njihovih prijatelja i zgodnih, ali ostavljenih Suzi i Nensi, nasmejaćete se i sami sebi i svojim životima.

NEMAM DA PLATIM I NEĆU DA PLATIM

Režija: Jean-Baptiste Demarigny
Glume: Ana Jovanović, Mirko Jokić, Stevan Stančevič, Ivana Ilić, Ivan Simić
Scenografija, video: Sanja Maljković
Adaptacija teksta: Ivana Stepanović, Sanja Maljković i Jean-Baptiste Demarigny
Muzika: Nenad Marić (Kralj Čačka)
Grafički dizajn: Sanja Karić

Nemam da platim i neću da platim je komedija. Način da se smejemo sebi i svojoj bedi, svom osećaju nemoći, arogantnosti političara, pohlepi najbogatijih. Način da se smejemo, jer zašto bismo plakali...

Tekst komada je napisao italijanski pisac – Dario Fo, sedamdesetih godina. Dva događaja su navela mladu trupu Kroz prozor fabrika da ga postave u savremeni srpski kontekst. Pre svega, konstatacija nakon mog putovanja u inostranstvo da je cena hrane u prodavnicama mnogo veća nego bilo gde u Evropi, dok je kupovna moć u Srbiji među najmanjima. Drugo: odluka Vlade od prošle jeseni da poveća PDV (koji plaćaju svi, čak i najsiromašniji), umesto da uvede porez na bogatstvo.

Ove dve pojave imaju isti cilj: odluku da se sačuvaju interesi najbogatijih i da se pojača pritisak na već osiromašeno stanovništvo. Jedna Vlada smenjuje drugu, ali se nastavlja ista logika.

Šta je nama činiti? Malo toga. Naš umor, naša iscrpljenost, naše nepoverenje i mnogo gorčine. Mnogi od nas bili su na ulici 5. oktobra, ili bi bili da su imali dovoljno godina. Šta se od tada dogodilo? Šta je ostalo od naše nade u promene? Utisak da se političko delovanje svodi na ubacivanje glasačkog listića u kutiju da bi se služilo interesima klanova.

Reakcija svih nas je onda povlačenje u sebe, kao puž u svoju kućicu. Bavimo se samo sitnosopstveničkim interesima, moleći Boga da nađemo posao sledeće godine, da napustimo porodični dom pre nego što napunimo 45 godina, da naša deca mogu da studiraju u inostranstvu, da Nole pobedi Nadala.

 

<<  Maj 2024  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
  
  

Putopisi, Intervjui..