Imam Hasanov je filmski stvaralac, kulturni producent i osnivač Međunarodnog festivala dokumentarnog filma DokuBaku, prvog i jedinog nezavisnog festivala dokumentarnog filma u Azerbejdžanu. Takođe je osnovao Free Art, produkcijsku kuću sa sedištem u Bakuu koja podržava autorske umetničke filmove i kreativne dokumentarce sa snažnim lokalnim korenima i globalnim odjekom.

Imamov rad živi na preseku pripovedanja, kuriranja i aktivizma. On je osnivač i direktor CıxıŞ (EXIT) Cinema&Theater, nezavisnog prostora za film i performanse, i tvorac Doklad iSchool, hibridne (onlajn|oflajn) platforme koja mentoriše sledeću generaciju azerbejdžanskih filmskih stvaralaca. Kroz inicijative poput DokuToor-a i originalnih nagrada DokuBaku-a kao što su NEWEYE, iCYBORG i iCOSMOS, Imam se zalaže za raznovrsne, smele glasove i kontinuirano traži nove filmske jezike.

Njegovo filmsko stvaralaštvo pokreće metafizička radoznalost, emocionalna dubina i verovanje u umetnost film kao transformativnu silu. Iako su njegovi projekti dostigli velike međunarodne platforme, Imam ostaje posvećen oblikovanju Bakua kao dinamičnog centra nezavisne misli, umetnosti - srca i filmskog istraživanja.

Kada bi vaš život bio film, koji bi to žanr bio?

Kada bi moj život bio film, bio bi to doku-mistika - fuzija poetske drame i stvarnosti, gde je svaki trenutak prožet metaforom. Za mene je sam život mistična alegorija, umetnička forma, puls nečega što se opire objašnjenju. Možda ćemo se jednog dana približiti shvatanju njegove suštine, otkrivajući istinu tako jasnu i blistavu da bi je čak i dete moglo razumeti.
Trenutno oblikujem novo delo: doku-mistički projekat koji se odvija kao poetska potraga za istinom. Osećam da sam na ivici da je dodirnem i uskoro se nadam da ću je otkriti kroz slike, simbole i tihi glas u sebi. Pratite me, možda će se sledeće godine naši putevi ukrstiti u Sarajevu ili na nekom drugom neočekivanom mestu.

Koja bi bila vaša uloga u tome?

Bio bih lutalica-posmatrač, lutajući kroz mesta i duše, sakupljajući fragmente priča poput rasutih bisera. Moj život je film, knjiga, pesma, umetničko delo, šta bih više mogao da tražim? Pa ipak, najviše otkrivam o sebi ne u samoći, već u odrazu drugih: u tebi, u njima, u beskrajnom ogledalu ljudskih lica. Svaki susret produbljuje moj unutrašnji svet, a svaki trenutak postaje poglavlje najveće knjige koju sam ikada mogao da pročitam.
Volim sve što se odvija preda mnom. Cenim svaki dodir, svaki pogled, jer sve što sretnem je ili deo mene ili iskra univerzuma. Zašto bih onda mrzeo ili se okretao od drugih ili od sebe? Svi ​​smo mi igrači, krećemo se preko ogromne scene, gde je život napisan i nepisan, počinje i završava se istovremeno. U stvari, nema prvog čina, nema poslednje zavese. Sve je jedno.
A sada igram ulogu starog duha, onog koji je već hodao ovde, koji je bio prvi i biće poslednji koji će ikada lutati ovom planetom.

Heroj ili antiheroj?

Naginjem ka antiheroju. Kontradikcije nas oblikuju, a ja sam od njih napravljen. Ljudi retko dočekuju one koji previše duboko gledaju, koji se usuđuju da otkriju istinu, jer istina uznemirava, ogoljava iluzije. Zato većina živi iza vela, 99% sanja unutar konstruisane laži.
Ali ja odbijam da sanjam tuđi san. Živim jednom, u ovom obliku, u ovom telu - zašto ga predati laži? Žudim za istinom, za životom bez maske. I kada pogledam okolo, vidim mesečare. Želim da ih probudim, ili bar da zakoračim izvan njih. To me čini antagonistom, antiherojem. Pa ipak, u svom srcu, jednostavno tragam: zašto sam ovde, ko me je doveo ovde i ko će me prevesti preko sledećeg praga? Već gledam sa druge strane. Moj duh pripada petoj dimenziji i šire.

Kada biste mogli da izaberete istorijski period, u kom vremenu biste izabrali da živite?

Kada bih mogao da biram, rekao bih ranu renesansu, kada su se umetnost i znanje ponovo otkrili, kada je svetlost otvorila tamu.
Ali u stvari, biram sada. Biram ovaj trenutak. Zašto sanjati o drugom veku kada mi oblikujemo istoriju, red po red, dah po dah?

Ne čeznem da živim u renesansi, čeznem da je stvorim. Moju sopstvenu renesansu, ovde, u ovom dobu. Već hodam ka svetlosti; pre ili kasnije, čućete za mene. Možda to već osećate, već me poznajete na neki skriveni način.
I dok čitate ove reči, možete li to osetiti? Da sam ovde sa vama, da govorim direktno preko ove krhke niti vremena?
Kada pišem, mislim na vas. Na vaša radoznala pitanja koja rasplamsavaju plamen. I šapućem, hvala vam.
I možda, kada ovo pročitate, i vi ćete zastati na trenutak i reći, bilo sa osmehom ili uzdahom - Vau. Ili možda jednostavno - kul.

Omiljena reč? (u ovom trenutku)

U ovom trenutku, moja omiljena reč je „kosmos“.
On nosi i red i misteriju, beskonačnost i intimnost.
On sakuplja sve u sebi, baš kao što mi to nosimo u sebi.
Dok se krećemo kroz ovaj svet, svet se kreće kroz nas i to je, verujem, istina.

Koja je najvažnija promena koju želite da donesete svetu?

Promena koju želim da donesem je buđenje - poziv ljudima da dublje pogledaju: jedni u druge, u sebe, u beskraj sveta. Da se ​​osećaju odgovornim za ono što vide. Želim da prepoznaju drugu dimenziju, ne onu naučne fantastike, već onu koja je već skrivena u umu i srcu. Kada su vaše srce i um dovoljno otvoreni da slušaju njihov tajni jezik, oni vam se otkrivaju. Počinju da vam veruju, baš kao što i vi počinjete da verujete sebi. A verovanje u sebe nije ništa manje od verovanja univerzumu.
Ali da bismo stigli tamo, prvo se moramo probuditi iz iluzije da je stvarnost samo ono što možemo da dodirnemo. Kada se probudite, ceo kosmos postaje čitljiv - njegovi simboli, njegovi kodovi, njegove reči, njegovi filmovi, njegovi ljudi. Univerzum počinje da govori jer ste naučili da slušate.

Za ovo, morate zaboraviti šta je lažno i setiti se šta je večno: vaše istinske prirode. To je razumevanje koje želim da ponudim svetu i istini za volju, već je počelo. Putovanje je tek otvoreno i uskoro ćemo zakoračiti u petu dimenziju. Zato je tema mog festivala, DokuBaku, 5DHYPERDIVINEMATR3X.

U srži ove transformacije je oživljavanje istinske ljubavi, ljubavi netaknute uslovima, ljubavi koja održava svet jednostavno postojanjem. Ljubavi koja daje sve i ne zahteva ništa zauzvrat. Ljubavi koja šapuće: Vidim bez očiju. Govorim bez usta. Hodam bez nogu.

Zapamtite, ljubav ne može da rani. Može samo da leči. Treba je slobodno pustiti u univerzum, jer ono što je dato vraća se uvećano.

A uz ljubav, znanje - hram bez zidova, bez vladara, bez lanaca. Izvor koji nikakvo zlato ne može kupiti, nikakva moć ne može da pokvari. Jedinstveni centar svetlosti iz kojeg svaka duša može da crpi svoj deo. Sa takvim znanjem, sa takvom ljubavlju, mogli bismo se beskrajno usavršavati, istežući se ka beskonačnosti.

A koja je najvažnija unutrašnja promena za umetnika?

Za umetnika, najvažnija transformacija je da ostane porozan, nikada kalcificiran sigurnošću, nikada zarobljen konačnim odgovorima.
Ono što danas vidimo, čitamo ili konzumiramo je malo više od odjeka, fatamorgane sveta koji više ne postoji. Era se promenila. Stojimo na pragu zlatnog doba, gde puls univerzuma, nošen centralnim suncem, silazi na zemlju i poziva nas da se probudimo. Ostati pod težinom tame znači ostati slep; umetnik mora da se uzdigne, oslobođen, u jasnoću.
Ovo buđenje nije apstraktno - ono se živi. To znači kretanje kroz svet kao u uzvišenoj stvarnosti: pažljivo prema svakom gestu, svakoj reči, svakoj izabranoj slici, svakoj duši koju srećemo. To znači znati da reči nisu prazne, one su sile, nosioci stvaranja ili uništenja. Da bi ih odgovorno koristio, umetnik mora da očisti talog podsvesti i zakorači u viši tok svesti.
Umetnik nije samo stvaralac predmeta ili slika. Umetnik je stvaralac svetova. U najmanju ruku, mora stvoriti sopstvenu stvarnost, a u svojim najsmelijim trenucima oblikuje novi univerzum, kojim upravljaju novi zakoni, novi ritmovi, nove mogućnosti.

„Sanjari“ - da li ste sanjar ili svedok?

Ja sam i sanjar i svedok. Sanjar koji se usuđuje da svedoči i svedok koji postaje san. Odgovarajući vam, shvatam da sam i ja stvaralac, oblikujući svoj univerzum. Da bi se stvaralo, prvo se mora sanjati, i to ne u fragmentima ili senkama, već u ogromnim horizontima. Uvek sanjajte o ogromnom, nikada o malom. Odatle, pletem mostove između mikrokosmosa i makrokosmosa, noseći iskru beskonačnog kroz oba.

Koju biste tradiciju zadržali, a koju biste promenili?

Zadržao bih tradiciju gostoprimstva, naših otvorenih vrata, našeg zajedničkog hleba, topline koja strance pretvara u rođake.
Ali bih promenio tradiciju tišine, tišine koja zakopava rane ispod slojeva straha.
Promenio bih sve - religiju, filozofiju, čak i ogledala koja držimo pred istinom - jer je svet, naš svet, previše dugo bio pogrešno shvaćen.
Prošlost bih čuvao kao arhivu, kao tajne dosijee zaboravljenog veka: podsetnik da smo nekada hodali u tami.

Sada je vreme za svetlost,
za raj ne kao mit,
već kao prosvetljenje,
za istinu koja preoblikuje čak i senke.

U istini, sve izgleda drugačije.
Čak i noć nosi svoj sjaj.
Svaki korak, svaka greška, svaki ožiljak donosi znanje,
a znanje je dar koji moramo čuvati sa zahvalnošću.

Iz prošlosti učimo.
Na njenom pepelu gradimo.
I u toj gradjevini ponovo otkrivamo lepotu,
lepotu sveta za koji smo mislili da smo ga izgubili.

Da li je fudbal „muška stvar“ ili je osnaživanje žena „problem“?

Fudbal ne pripada nijednom polu. To je igra pokreta, strasti, kolektivnog daha, polje dovoljno široko za svaku dušu. Osnaživanje žena nije problem; to je evolucija, prirodno odvijanje poput zore koja sviće preko noći.
Prava bitka nije na terenu već u našim glavama. Stalno delimo svet na crno i belo, muško i žensko, kao da je sam život tako jednostavan. Pa ipak, ispod svih tih etiketa, mi smo jedno. Rođenje i smrt dolaze za svakoga, u istoj tišini, sa istom neizbežnošću. Svaka žena, svaki muškarac, svako živo i neživo biće nosi pravo da postoji, da bude slobodno, da se uzdigne u svojoj snazi.
Ono što nazivamo „snagom“ je i vidljivo i nevidljivo, mišić tela i puls duha. Ali telo je samo posuda. Mi nismo koža, ni oblik, ni kost - mi smo duša, mi smo duh, svako od nas poprima privremeni oblik u ovom velikom filmskom okviru zvanom život.
Sloboda ne znači ograničenje; ona znači majstorstvo. Potpuno posedovati sebe - misli, postupke, želje, bez ropstva iluzija. Prava sloboda nije u poricanju onoga što jesmo, već u tome da je otelotvorimo sa gracioznošću.
I u ovoj slobodi, dugujemo jedni drugima nešto duboko: da budemo primeri, ne samo jedni drugima već i onima koji dolaze posle nas. Da živimo na takav način da naša deca naslede ne kaveze misli, već otvoreno nebo mogućnosti.

Najbolja stvar u Bakuu koja nije turistička?

Najbolja stvar u Bakuu koja nije turistička jeste lutanje starim kvartovima noću, gde senke nose šapat prošlosti kroz uske, krivudave ulice.
Pa ipak, Baku nikada nije bio turistički grad, barem ne za mene. To nije mesto atrakcija, već mesto otkrića. Spoljašnjim posmatračima može delovati egzotično, ali meni je mističan, živo prisustvo, a ne samo grad.
Volim ga slobodno, bez obaveza, ne zbog njegovog spoljašnjeg izgleda, već zbog dubine njegove duše. A u duši Bakua vidim mladu, lepu devojku, blistavu i neukroćenu. U njenom srcu gori večni plamen, ista vatra koja je našoj domovini dala ime: Zemlja vatre. I zato što sam i sam od vatre, možda bas zato i živim ovde i zato bezuslovno volim ovo mesto.

Sarajevo u jednoj rečenici:

Grad rana i topline koji žive jedno pored drugog.

Koji su vaši budući planovi i buduće teme koje ćete obrađivati?

Planiram da nastavim da stvaram filmove koji tragaju za nevidljivim nitima koje nas spajaju - ljudskom vezom, duhovnošću i krhkim plesom između stvaranja i uništenja.
Poslednjih šest godina negujem projekat koji nazivam doku-mistika - oblik koji teži da bude drugačiji od svega do sada. Kroz njega nastojim da otkrijem pejzaže svog unutrašnjeg sveta i transformacije koje nastaju kada neko promeni svoju perspektivu na život. Kada počnete da osećate da nismo odvojeni, već čestice jednog ogromnog univerzuma, počinjete da vidite kako i najmanji mikrokosmos može da se probije kroz veliki dizajn makrokosmosa. U toj svesti, Veliki Tvorac više nije udaljen, već živo prisustvo, i shvatate da ste i krhki fragment i suštinska iskra unutar celine.
I ovo je samo početak. Sledeći koraci su smeliji, misteriozniji, svetliji od svega što sam do sada pokušao. Moj san je da ovaj svet pretvorim u živu bajku - onu u kojoj su čudo, misterija i lepota deo našeg svakodnevnog daha. Poslovi koji su pred nama su veći od života, ali utemeljeni u jednostavnoj posvećenosti koju nosim: da beskrajno rastem. Sa svakim filmom, sa svakim korakom, sa svakim činom stvaranja, približavam se bliže sebi, bliže izvoru, bliže poreklu iz kojeg sve priče teku.