Liam Howlett, idejni tvorac, muzička i pokretačka sila iza najuticajnijeg electro-punk sastava svih vremena, benda The Prodigy, u ekskluzivnom intervjuu uoči dolaska na Petrovaradinsku tvrđavu sledećeg četvrtka, 6. jula, otkriva zašto je upravo EXIT njihov omiljeni festival i obećava nastup za pamćenje! The Prodigy @ EXIT: To će biti istorijski trenutak!

Ćao ekipa, sjajno je razgovarati sa vama! Kako ste?
 
Yo, Liam H ovde, sve je odlično kod nas. Drago nam je što se vraćamo onome što najbolje radimo – pravimo buku za narod!
 
Kakav nastup na Sea Star festivalu, oduvali ste nas! Kako napreduje turneja?
 
Sea Star je bio epski, to je jedan od prvih nastupa koji smo imali na ovoj turneji, sve nam je bolje i bolje na svakom festivalu na kom sviramo!
 
Izjavio si da je EXIT vaš omiljeni festival, možeš li ga opisati u tri reči?
 
Divlje, divlje, divlje!
 
Imajući u vidu posebnu vezu između The Prodigy-ja i Exita, svi osećaju da će ovaj nastup biti istorijski. Delite li ovaj osećaj?
 
Zaista imamo posebnu vezu sa Exitom i ljudima tamo, volimo da sviramo na ovom festivalu, volimo ljude i podršku koju nam pružaju. Uvek kažemo da je EXIT nešto drugačije od drugih festivala, uvek je poseban… Dolazimo da unesemo maksimalni haos i ništa manje! Biće to noć za pamćenje!
 
Hvala, vidimo se u četvrtak, 6. jula!
 
Hvala vama na pozivu, ne možemo da dočekamo da ponovo sviramo na Exitu! Vidimo se tamo! Liam H & The Prodigy

---
Koliko toga znamo o kultnom sastavu The Prodigy? Koliko puta smo ih čuli? Koliko ih neizmerno volimo, u ovoj zemlji? Pogledajmo ovaj vanvremenski bend iz drugih, anegdotalnih uglova, u 10 činova, kao uvertiru za spektakl na Gorki List Glavnoj bini EXIT festivala u četvrtak, 6. jula!

ČIN #1: Istorijski koncert u Beogradu
 
Godina je 1995. i sankcije još nisu skinute. Niko se ne usuđuje da dođe u Srbiju da svira – em je država u bankrotu, kao i većina istočnoevropskih tranzicionih, pa je nemoguće naplatiti ulaznice, em se svi trude da zaobiđu SR Jugoslaviju. Nemoguće je naplatiti? Svi zaobilaze? Ovo ne važi za The Prodigy! Oni dolaze, znajući da je poslednja stvar pre sankcija bio talas elektronske muzike koji je, iz nekog razloga, u Srbiji procvetao tokom 90-ih i nastavio se i u najtežim uslovima. Rejv žurke su bile ogromne tih godina, a masa „nabrijana“, čak iako su u Velikoj Britaniji bile ilegalne. Ilegalno tržište CD-ova je radilo punom parom, i svi su znali sve pesme. Pola Beograda je došlo na koncert, kao i pola Srbije. Kasnije, na času engleskog, moja drugarica, profesorica, zadala je temu „Događaj koji mi je promenio život“. Sedam učenika je napisalo sastav o koncertu benda The Prodigy! Pitala me je, „pa, ko su ti ljudi“? Kako nije bilo interneta, doneo sam joj kasetu i pustio muziku. Tada je stvorena ta neraskidiva ljubav i veza Srbije i sastava The Prodigy.
 
ČIN #2: Jilted for jilted i ključevi grada
 
Možda rok-zvezde ili muzičke zvezde u širem smislu i ne shvataju šta čine nekim svojim potezima, ali sigurno su koncerti benda Metallica u Moskvi u vreme otvaranja SSSR, ili The Rolling Stonesa na Kubi, bili istorijski orijentiri. Tako je posle beogradske konferencije za štampu neko zakucao na vrata hotelskih soba benda The Prodigy, i članove obavestio da ih zove gradonačelnik Beograda. Ispred gradonačelnika im je tadašnji gradski sekretar za kulturu, iznenađenima, dodelio kjučeve grada, jer titulu počasnih građana Beograda nisu mogli dobiti – ukinute su 1986. i uvedene opet tek 2006. Tek su onda Liam Howlett i ekipa postali svesni istorije koju su ispisali: tvorci „muzike za odbačenu generaciju“ su postali voljeni od „odbačene zemlje“. Jilted for jilted, jilted loved by jilted.
 
ČIN #3: „Firestarter“ i frizura Keitha Flinta
 
Godina je 1996. i Keith Flint dolazi kod svog frizera. Kaže mu, „ošišaj me na ćelavo“. Frizer uzima mašinicu i, kako se to obično radi, prvo brije sredinu glave i zatim prelazi na delove iznad ušiju. Keith ga prekida i skače sa stolice: „To je to“! Frizer je u čudu: „Nisam završio“! Keith daje celu svotu novca i ushićeno odlazi. Kod kuće podiže gelom ostatak kose iznad ušiju kao „rogove“. Bend snima prvi spot za pesmu „Firestarter“ u jezivom napuštenom delu londonskog metroa, „looking twisted“. Ostalo je istorija.
 
ČIN #4: „Breathe“
 
Tokom spremanja ispita, puno vremena smo provodili uz TV, a najneutralnije je bilo gledati VIVA Zwei – beskonačni spotovi, muzika koja pomaže u štrebanju zadataka. Puštali su ih na 3K celu noć. Izlazilo se do pola 4, u celoj Srbiji. Bilo je zgodno posle izlaska svratiti na after i pustiti Viva 2. Jednog novembarskog dana 1996, pojavio se spot sa prljavom vodom iz slivnika, rupama u zidovima, pacovima, žoharima i čovekom sa reptilskim očima. A sve praćeno uvodnom bas linijom koja je oduzimala dah. Da li je to ona ista linija pesme „Breathe“ koja je premijerno izvedena u Beogradu pre godinu dana? Jeste! Moji prijatelji se dele u dve grupe: jedni su užasnuti estetikom i muzikom, drugi su oduševljeni. Toga dana sam znao da se uskoro neću više družiti sa ovom prvom grupom. „Breathe“, pesma koja je još 1995. postala himna mladih u Srbiji, postala je vododelnica unutar generacije.
 
ČIN #5: „The Fat of the Land“ i „smeh mladića“
 
Tokom dugih vojničkih dana svako želi da se izvuče i radi što manje glup posao, pa je tako meni, s obzirom na kolekciju diskova, dopalo da radim u kantini i da puštam muziku koja mi se sviđa. Godina je 1998. i „The Fat of the Land“ uveliko žari i pali svetom. The Prodigy su sada mejnstrim andergraunda. Dolazi grdosija od vojnika i kaže: „Pusti mi „Smeh mladića“! Koju? Nemam tu pesmu. „Imaš, puštaš je svaki dan! Ide ovako: smeh-mla-di-ća“! Meni svane i kažem, hej, evo je, imam je. I pustim „Smack My Bitch Up“. On odlazi zadovoljan. Shvatam da je The Prodigy transcendirao žanrove, kulture, jezike. Ljudi ne razumeju ni da pesma nije na srpskom, ni odakle su oni. Prosto, magnetizam ih je osvojio.
 
ČIN #6: The Prodigy na Exitu!
 
Godine 2009. dolazi trenutak da vidimo The Prodigy na Glavnoj bini EXIT festivala. Ali, ne lezi vraže! Gužva je toliko velika da se može doći samo do negde, a i onda nastaje takvo komešanje da se jedva može disati – moja devojka od 156cm niti uživa u pogledu, niti u vazduhu. Odmičemo se dalje. Shvatamo da smo toliko daleko da smo skoro izašli sa Glavne bine. Nikada, ali nikada, nije bilo toliko gužve kao tada. Osim kada opet dođe The Prodigy. Ova ljubavna priča Srbije i kultnog benda definitivno transcendira i vreme. I svi ih slušaju i vole, kao i 1995. – i oni koji vole elektroniku, i oni koji vole rok, i oni koji vole dobar, melodični pop. Sve fizionomije, stilovi oblačenja i frizure su tu. Okupljeni oko božanstva.
 
ČIN #7: The Prodigy nisu na Exitu?
 
Ali, ljubav ide dalje, i ponekad se valja i našaliti sa tim. Tako je 2017. godine osvanuo lajnap u kome nije bilo popularnih Britanaca, a Njuz.net se našalio sledećim tekstom: „Menadžment Exita prethodnih dana imao je čak 30 propuštenih poziva od benda The Prodigy, saznajemo u organizacionom štabu tog festivala. Članove ekipe Exita zvali su naizmenično Keith Flint, Liam Howlett i Maxim Reality, a bilo je i više poziva sa nepoznatih brojeva sa britanskim prefiksom.“ Zaista, bend je postao „household name“ Exita i dospeo je i u šale.
 
ČIN #8: „Srbija je jedna od duhovnih kuća benda The Prodigy“
 
„Nastupali smo u Srbiji kada je njima bilo najteže“, rekao je Liam svojevremeno. „Srbija je jedna od naših duhovnih kuća, i naš omiljeni festival“. The Prodigy su uticali na Srbiju, to je neosporno. A koliko je Srbija na njih? Puno! Pesma „The Day is My Enemy“ je inspirisana balkanskom tradicionalnom muzikom, rekao je u direktnoj prepisci sa fanovima Liam Howlett lično. Niste primetili? Poslušajte opet, pažljvo!
 
ČIN #9: Najlepše je biti tako velik, a tako običan
 
The Prodigy trenutno obilaze svet i njihova turneja je, kako se popularno kaže, „kidanje“. Ali, ni uspeh do zvezda nije ih omeo da zaborave da su obični, topli ljudi. Sada već davne 2014. godine Theo iz benda Hurts je uradio nešto što je najočekivanije na svetu – preobukao se iz svog odela, i sportski obučen otišao da prati Suede, pa zatim i na ostale stejdževe. Ljudi su ga zaustavljali u neverici da se fotkaju s njim, a on je sve nasmešeno prihvatao. Tako su i prijatelji iz benda The Prodigy na Sea Star festival ove godine došli dan ranije, u grad u kome su 2017. pomogli da se festival lansira, i opustili se u Umagu kao pravi lokalci. Liam Howlett i njegova devojka Natalie Appleton su rentali bicikle i slikali se po Umagu, šerujući lepote Sea Stara i Umaga po društvenim mrežama. Najlepše je biti tako velik, a tako običan!
 
ČIN #10: Veliki povratak benda The Prodigy u EXIT Univerzum!
 
Sve što je dobro valja ponoviti. Tako će The Prodigy ove godine ponoviti EXIT festival, a mi njih. Jer i mi smo s njima bili kad im je najteže, i bićemo uvek. To je „poslednji veliki punk bend“ i možda najveći elektronski bend ikada. GOAT, što bi rekli u tenisu ovih dana. Ako to nije „ono nešto“, ne znam šta jeste. Vidimo se na Gorki List Glavnoj bini da otvorimo festival u velikom stilu, u četvrtak 6. jula!

Potpis: EXIT Promo
 

Festival "Umetnost i ljudska prava" održaće se od 20. do 24. juna u Beogradu. Program je raznolik i može se ispratiti kroz pozorišne predstave, performanse, radionice, filmski program, vizuelne instalacije i mural na jednoj od lokacija u Beogradu, te kroz debatni program, tribine, razgovore i jedan koncert na samom kraju festivala, svestranog umetnika, aktiviste i borca za prava mladih, Marčela. Umetnici i aktivisti ove godine dolaze iz celog sveta pa ćemo biti u mogućnosti da vidimo šaroliki diverzitet različitih umetničkih poetika iz Argentine, Jermenije, Australije, Brazila, Danske, Nemačke, Holandije, Kosova, Norveške, Italije, Srbije i SAD. Povodom festivala i o svemu po malo, razgovaramo sa Ivanom Milošević Popović.

Otkud ideja za festival „Umetnost i ljudska prava“?

DAH Teatar, od samog osnivanja 1991. godine bavi se društveno angažovanim temama sa namerom da utiče na pozitivan razvoj društva.  Ovaj festival prositekao kao prirodni sled našeg rada sa idejom da kreiramo neku vrstu platforme koja, sada već treću godinu za redom, ima za cilj pokretanje i predstavljanje umetnika I umetničkih kolektiva sa domaće I međunarodne scene koji u prvi plan stavljaju i povezuju umetnost i ljudska prava. Ideja za festivalom je dugo postojala, ali smo je konkretizovali na jednom putovanju u Irsku 2018. godine. Povod je bio projekat koji se zvao “Umetnost za ljudska prava”, a koji je takođe rezultirao Festivalom pod istim nazivom naših saradnica i prijateljica is Smashing Times teatra iz Dablina. Sada imamo dva sestrinska festivala u Srbiji i Irskoj, što nam daje mogućnost šireg povezivanja i okupljanja umetnika u različitim zemljama sa istom misijom.  

Ovo je već treće izdanje festivala, šta nam možete reći o njegovoj temi i programu?

Ove godine smo bile inspirisane pesmom Martina Nimlera „Prvi su došli…“ sa ciljem da se građani podstaknu i osnaže da reaguju protiv nepravde nebitno da li se to njih direktno tiče ili ne, da preuzmu aktivnu ulogu u promenama u svojim zajednicama. Tema festivala “Zauzimanje za drugog je borba za nas same” poziva nas da unesemo više empatije i saosećanja u ovo vreme u kome svi živimo, postavljajući ljudskost ispred ličnih (sebičnih) potreba. Ideja je da pokušamo da podignemo svest da se ljudska prava više ne shvataju kao nešto što je nametnuto spolja, već da je odgovornost na svakom pojedincu da se angažuje.

Program je ove godine raznovrsan i bogat. Stižu nam gosti iz Argentine, Jermenije, Australije, Brazila, Danske, Nemačke, Holandije, Kosova, Norveške, Italije. Naravno sa nama su i naši domaći umetnici.  Oni će kroz različite umetničke forme: od koncerta, predstava, performansa, vizuelnih radova tj oslikavanja murala sa zajednicom, izložbe, razgovora, filmova i specijalnih programa, predstaviti svoje radove u kojima govore o solidarnosti, ljubavi između dva muškarca, kolonijalizaciji ženskog tela, nestalim bebama u Srbiji, empatiji, o moći umetnosti u radu sa zajednicom. Biće prikazani i primeri feminističke prakse povezivanja, mirnog rešavanja konflikta i saradnje onih koji po zvaničnom narativu pripadaju suprostavljenim grupama. Predstavićemo i radove koji se bave ekološkkim temama kao što je „brze mode“ i zagađenja okeana, važnosti drveća za čovečanstvo kao i pitanjima rodne ravnopravnosti i seksizma u svakodnevnom životu i medijima i odrastanju žena u Srbiji.

Fokus je svakako na solidarnosti, razumevanju i prihvatanju drugog i drugačijeg, posebno danas kada društvo lako zaboravlja ili čak aktivno tlači svoje najslabije članove.

Prvo izdanje se desilo u nezavidno vreme pandemije, kakva je bila organizacija i poseta i koliko/kako su se lokalni i svetski umetnici uključili u (krizni) festivalski model?

To je bila ozbiljna prepreka koju smo uspeli da prevaziđemo sa punom svešću i odgovornošću uz  pridržavanje zdravstevenih mera koje su u tom trenutku važile. Kada smo realizovali festival okupljanja su bila dozvoljena, nakon izolacije i dotadašnjih mera. Poseta je bila više od očekivane baš iz razloga što je ljudima bila potrebna živa reč i uživo izvođenje. Ta razmena koju pozorište omogućava je neprocenjiva i u tom trenutku je bila više nego neophodna. To se najviše videlo po broju publike koja je dolazila svakog dana sve više i više. Domaći umetnici su bili prisutni, večina stranih umetnka je gostovala onlajn, sa izuzetkom umetnika iz Brazila koju bili u Srbiji. Uspeh je bio izvan naših očekivnja I dalo nam motivaciju da nastavimo dalje.

Dah teatar već dugi niz godina ima vrlo jasan kulturni obrazac kroz angažovane predstave koje opažaju tekuća pitanja i probleme, ipak često se vraćate i u istorijska dešavanja, pa možete li nam nešto više reći o konceptu samog pozorišta?

DAH Teatar je osnovan iz potrebe za eksperimentalnim, istraživačkim pozorišnim radom. Međutim, te iste godine počeo je rat u Jugoslaviji, DAH Teatar se suočio sa suštinskim pitanjima: Kakva je odgovornost i dužnost umetnika u mračnim vremenima u vreme nasilja i ljudske patnje?  Predstava “Ova vavilonska pometnja” bazirana na pesmama Bertolta Brehta, bila je prva izvedena predstava DAH Teatra. Antiratna predstava koju je DAH Teatar izvodio na otvorenom prostoru u centru Beograda, u vreme kada nije bilo dozvoljeno da se rat pominje.
Prva predstava je sigurno odredila sudbinu DAH Teatra, oblikujući glavne postulate njegovog delovanja. Teme kroz koje DAH Teatar iskazuje svoju poetiku ostaju povezane sa odnosom pojedinca i društva i ulogom umetnika u “mračnim vremenima”.

Od tada pa sve do danas umetnici DAH Teatra uvek reaguju na trenutak u kome se nalazimo, povezujući prošlost sa sadašnjošću. Kroz svoje predstave, projekte i sve ostale aktivnosti stalno je u potrazi za otkrivanjem mehanizama koji su doveli do sadašnjeg stanja u društvu lokalno i globalno, inspirišući publiku na promišljanje i kritičko mišljenje.

Proslava 20 godina Dah teatra bila je vrlo intenzivna i prikazana nam je čitava retrospektiva vašeg plodnosnog stvaralaštva, koliko se unutrašnja struktura promenila od tada i zašto ste 30 godina proslavljali „Spajajući vekove“?

Biti nezavisni, profesionalni pozorišni kolektiv koji je osnovan u prošlom veku, a aktivan i danas predstavlja svojevrsni fenomen u našem društvu i ogroman izazov, to je moralo biti proslavljeno baš pod tim na nazivom „Spajajući vekove“.  

Bez kontinuirane podrške, bez svog prostora za izvođenje a opet delovanje na domaćoj i svetskoj sceni sa internacionalnom reputacijom već 32 godine, za nas predstavlja ogroman uspeh, pogotovo u našem društvu koje vrlo problematično na mnogim nivoima. Ono što je nas održalo jeste naša vizija u koju svi članovi i članice duboko veruju, ali i fleksiblinost u odnosu na različite društvene promene kroz koje smo prošli i još uvek prolazimo. Ta stalna neizvesnost nam ne dozvoljava opuštanje, a sa druge strane etika i disciplina koju svi posedujemo je nešto što nas sve drži na okupu, i podseća na smisao i neophodnost umetnosti i pozorišta kao načina otpora besmislu i destrukciji.

Nešto o vašem programu koji se bavi pedagoškim aspektima rada i edukacijom mladih.

DAH Teatar poklanja veliku pažnju pedagoškom aspektu rada u nastojanju da pruži mladima polaznu tačku za njihov razvoj u savremenom teatru i upoznaje ih sa ostalim granama umetnosti. Do sada smo imali veliki broj projekata koji uključuju decu i mlade, sa posebnim fokusom na decu i mlade iz marginalizovanih grupa u saradnji sa domaćim i međunarodnim organizacijama i pozorištima. Ovaj segment rada je jako važan jer želimo da razvijamo kod dece i mladih ideju zajedništva, tolerancije, razumevanja i kreativnog razmišljanja. Posebno bih izdvojila EU projekat u saradnji sa evropskim partnerima Prava za decu (Rights4Kids) čiji je cilj bio da se podigne svest o pravima deteta/mladih. U okviru ovog projekta Dah Teatar kreirao predstavu za mlade i odrasle pod nazivom  ”Za tvoje dobro” koja se igra i danas.

DAH Teatar je godinama realizovao svoju Internacionalnu školu za glumce i reditelje, koja je na žalost prekinuta zbog kovida, ali je u planu za sledeću godinu. Od 2001. godine škola se organizovala svake godine u trajanju od dve nedelje intenzivnog rada. U školi učesnici iz celog sveta istražuju principe režije i glumačkog prisustva, prevođenje različitih umetničkih formi u scensku formu kao i kako lične priče i biografije mogu da posluže kao baza za rad na predstavi.

Naš cilj je takođe da stvorimo mesto koje će biti snažna podrška našim učesnicama, učesnicima, publici, a posebno mladima u suočavanju sa problemima društva koje je u tranziciji.

Mislite li da je festival do sada već uticao na publiku i ima li nade da se ljudi u njihovim lokalnim zajednicama, više povežu u odbrani svojih prava?

Apsolutno! Ono što nama daje nadu jeste što nakon svake predstave u Srbiji, regionu ili šire vidimo promenu. Čak iako je ta promena vidljiva kod samog jednog čoveka to je za nas veliki uspeh. Pre svega umetnost je nas iz DAH Teatra promenila da budemo bolji i u profesionalnom smislu i lično, tako da nema sumnje da ono što radimo ima pozitivan uticaj na podizanje svesti o određenim temama, i taj komentar dobijamo svakodnevno. To je ono što nas ohrabruje i osnažuje da nastavimo uprkos svim preprekama i izazovima.

Izvor: Izlazak
 

Ove godine na Beldocs-u u okviru selekcije Povetarac biće prikazan film pod nazivom “Topljenje snova” u Slovenačko-Austrijsko-Finsko koprodukciji, rediteljke Haidy Kancler (aka Maja Seneković). Selekcija Povetarac je zanimljiv segment Beldocs-a jer nam donosi raznobojne i šarolike priče o malim ljudima i njihovim sudbinama, koje su same po sebi veličanstvene. Takav je i ovaj film slovenačke rediteljke sa kojom u opuštenoj razmeni poruka ćaskamo o svemu po malo i posebno o ovom veoma interesantnom, dovitljivom, angažovanom filmu koji svakako vredi pogledati.

Reci nam nešto o sebi kao rediteljki?

Nikada nisam ni mislila da ću zavoleti da stvaram filmove, tek kada sam dobila šansu da radim kao novinar sa 19 godina na TV Sloveniji gde sam prvi put došla u susret sa snimanjem, kamerama, montažom i medijima uopšte, toliko sam uživala da sam shvatila da je to moj budući poziv. Pala sam prijemni na Fakultetu za film i upisala (drugi ali srodan) Fakultet za medije i komunikacije i već tada sam bila svesna da zbog velikih finansijskih zahteva za realizovanje jednog filma moram biti pametna. Oprema u početku nije bila dostupna kao danas i morao se uložiti veliki trud da bi se moglo stvoriti polje filmskog jezika. Srećom radila sam na TV Sloveniji sa kojom sarađujem i danas, koja podržava moju strast za filmom, gde sam stekla teorijsko i praktično znanje. Sada radim kao freelancer.

Šta te najviše inspiriše?

Moje stvaranje izvire iz moga života i nekog unutrašnjeg glasa, potrebe, karaktera i radoznalosti... imam širok krug interesovanja i stalno istražujem nova polja, učim i probam nove stvari i ako pogledamo tematiku mojih filmova, želim percipirati nešto drugačije, suprotno od standardnig i često krećem od čoveka, kako živi i sa čim se suočava...

A ako razmišljaš o tvom rediteljskom razvojnom putu i o projektima koje si uradila do sada?

Interesantno je kada me pitaju šta sam uradila do sada, jer mislim da je interesantnije šta još nisam uradila. Uradila sam dosta korporativnih stvari reklama, rijalitija, live i informativnih emisija i strimova, nikada nije bilo stvari koje mi nisu bile zanimljive i mislim da nikada nije bio neki skript koji nisam uspela da realizujem. Interesovanja i teme su o individualcima koji mogu da podele svoja životna iskustva sa nama. Sport i umetnost... sve je eklektično, radila sam prošle godine dokumentarac o ljubljaniskim fabrigatima i u isto vreme priču o jednom veoma ekscentričom i svestranom slovenačkom umetniku...

Šta najviše utiče na tvoje stvaralaštvo?

Diverzivana sam osoba i umetnica sam, žanr dokumentarca je u mojim rukama jer mi TV daje igralište za njih. Tražim balans u strvarima koje se ne mogu kontrolisati i način da ih ispričam i ujedinim. Svirala sam violinu. Volim sport isto kao i umetnost. Generalno mislim da nam život otvara mnoge mogućnosti i zašto ih ne iskoristiti, a sport je upravo takav, ima tu dobru energiju za „move it forward and rolling“.

Ove godine na 23 Beldocs-u u okviru selekcije Povetarac koja upravo priča ushićujuće priče o malim ljudima,  je i tvoj dokumetarac Melting Dreams / Topljenje snova.

Malting dreams je film koji sam htela da uradim za širu publiku i potrebe međunarodne produkcije i kada sam našla priču, konkurisala sam za Master školu dokumentarnog filma (Documentary Campus Master School), gde sam počela da razvijam ideju. Realizacija filma je trajala pet godina i za to vreme se neka početna tema udaljila od prvobitne ideje. Interesantan deo u pravljenju dokumentarca je da volim kada se stvari menjaju na način na koji ne očekuješ.

Kako si došla na ideju za ovu priču?

Ovu priču sam čula od učiteljice Ines koja radi u Avganistanu, i prvo pitanje je bilo - koji je njen motiv? Kada sam upoznala avganistanske devojke učinilo je da ih jako zavolim. Ovde se otvara perspektiva o Avganistanu i njegovim ljudima koji menja naš zapadnjački način mišljenja. Takođe, događa se i kulturni šok i uvid kolika je razlika i koliko smo različiti. Prve dve godine sam putovala i snimala sama, a posle sam imala i ekipu. Htela sam da napravim film o Avganistanu iz njegove perspektive. Nisam htela da zauzimam strane, već da ostavim otvorene mogućnosti za obe strane, koje jednako nisu upoznate sa situacijom i šta znamo i ne znamo jedni o drugima. Bilo bi vulgarno da se zauzimaju pozicije jer gledaoci su dovoljno pametni da sami shvate poentu i tumače je kako njima odgovara.

Reci nam nešto o sadašnjim porojektima?

Sada radim na kratkim animiranim filmovima o biciklizmu. Pripremam scenarij da konkrišem za kratki animirani film.

Izraelski kompozitor, producent, filmski stvaralac i multinstrumentalista, Kutiman, će po prvi put nastupiti pred beogradskom publikom 31. maja 2023. godine u BitefArtCafe klubu. Na koncertima će predstaviti svoje šesto studijsko izdanje naziva "Open", koje je objavljeno u oktobru 2022. godine. Povodom koncerata u Beogradu razgovarali smo sa Kutimanom:

Kako je devetogodišnji period izolacije od ljudi uticao na vas i kakve beneficije ste stekli, a kakve negativne posledice ste iskusili u tom periodu?

Nije bila potpuna izolacija od ljudi... Živeo sam u maloj zajednici daleko od grada, pa sam viđao ljude, ali iste ljude svakog dana. Prednost je bila mirno okruženje i jeftiniji način života nego u gradu, što mi je dalo privilegiju da skoro potpuno radim ono što želim kreativno, jer se nisam morao da brinem o stanarini. Nedostatak je izostanak novih iskustava... Kao što sam rekao, vidite iste ljude i iste lokacije svaki dan... to može suziti vaš svet nakon nekoliko godina…

Možete li da navedete neke ključne tačke u vašoj diskografiji?

Prva bi bila putovanje u Jamajku sa mojim dobrom prijateljem Sabboom 2003. Proveli smo 9 meseci snimajući i stvarajući muziku... sve što smo imali sa sobom bio je laptop i neki uzorci (to je bilo pre Ableton vremena) bez instrumenata bilo koje vrste i stvorili smo mnogo muzike samo sa tim nekoliko uzoraka... bila je to duboka lekcija o muzici za mene... tamo sam zaista naučio "seckaj i lepi".

Kako ste otkrili Bernarda Purdiea i što vas je inspiriralo da stvorite projekat ThruYOU koristeći video zapise muzičara sa YouTubea?

Volim učiti, ali nikad nisam uspeo učiti u ustanovi. Otkriće YouTubea bilo je za mene velika stvar. Tada sam gledao puno muzičkih tutorijala kako bih poboljšao svoje vlastite muzičke veštine, a jedan od njih bio je sat bubnjanja od velikog Bernarda Purdiea. Otvarao sam različite lekcije na različitim tabovima i ponekad ih puštao zajedno samo radi zabave, što me dovelo na ideju da možda s malo uređivanja mogu stvoriti glazbu s YouTube video zapisima.

Pošto su vam ovo prvi koncerti u Srbiji, da li ste upoznati sa srpskom kulturom i jeste li čuli za neke srpske jazz/soul muzičare s kojima biste želeli sarađivati?

Iskreno, nisam imao prilike da se upoznam sa srpskom kulturom, ali veoma sam uzbuđen što ću predstaviti svoj album publici u Beogradu. Nisam veliki istraživač muzike, ali bih rado čuo neke preporuke za srpske jazz/soul muzičare koje biste mi preporučili. Nadam se da će se publika lepo osećati na koncertima i da ćemo zajedno stvoriti nezaboravnu atmosferu.

Ulaznice za koncert su u prodaji na svim biletarnicama tickets-a, kao i online na sajtu tickets.rs.

Docent Svetislav Mijatović, Fizički fakutlet: Potrebno je objasniti nauku i njene osnovne principe kroz praktične stvari i primere kojima se ljudi služe!
Stotine naučnica i naučnika, sadašnjih i budućih, udružilo je snage u organizaciji najveće naučne zabave u regionu – Festivala nauke, koji će se održati od 4. do 6. maja u svom prepoznatljivom formatu, na Beogradskom sajmu u Halama 3 i 3a, na više od 6.000 m2. Uzbudljivi eksperimenti koji razbijaju mitove, postavke koje će vas naterati da preispitate brojne (pseudo)istine, druženja koja će vam otkriti zabavno lice nauke. I sve tu uz koračanje kroz vreme, skakanje sa meridijana na meridijan, pa čak i putovanje daleko izvan granica naše planete. Fizički fakutlet Univerziteta u Beogradu za Festival nauke priprema poseban program pod nazivom „Plazma, top i razigrane munje“ u okviru kojeg će nam pokazati kako kod kuće možemo da demonstriramo centrifugalnu silu ili pak naduvamo balon u mikrotalasnoj pećnici. O tome smo razgovarali sa docentom Svetislavom Mijatovićem.

Kako ste se odlučili za ovaj program i šta izdvajate kao najzanimljivije za posetioce?

Ljudi su se oduvek divili i plašili munja i gromova. I svakako da postoji veoma dobar razlog za to. Munje predstavljaju jedan od najfascinantnijih prirodnih fenomena. Toliku količinu energije koju priroda skladišti u vidu razlike električnog potencijala između površine zemlje i oblaka čovek bi mogao da iskoristi za dugotrajno napajanje gradova strujom. Naša gradska mreža radi na naponima od oko 230V, dok kod munja bez problema možemo da pričamo i o naponima od nekoliko desetina ili stotina miliona volti. Naravno, uz toliku snagu, munje mogu da imaju i potencijalno razorne efekte. Odatle dolazi istovremeno i divljenje i strah od ove neverovatne prirodne pojave. Jedna od propratnih stvari koju munja izaziva jeste grom, odnosno zvučna pojava koja prati munju. I munja kao električni fenomen i zvuk kao akustični, predstavljaju neki vid prenosa energije kroz prostor. Zbog toga smo želeli da pokažemo na umanjenim verzijama munja (koje nazivamo varnice) kako i na koji način sve može električno pražnjenje da proizvede zvuk. I taj zvuk uopšte ne mora da bude neprijatan, poput groma, nego čak i dopadljiv i prijatan.

Zbog čega je važno da deca i mladi vide vašu postavku? Kakvo znanje će oni poneti kući nakon festivala?

Nauka je osnov za tehnološki i tehnički napredak društva. Bez bazične nauke nemoguće je napraviti pomak u bilo kakvom razvoju u tehnologiji. Zbog toga je od presudnog značaja da mladi budu upoznati sa naukom na primamljiv način, tako da im bude i zanimljivo, a što je još bitnije i da nauče iz toga. U današnjem svetu se mnogo radi na reklami i lepom prezentovanju stvari. Sa naukom postoji problem što je nemoguće tek tako samo napraviti dobru reklamu, nužno je i razumeti suštinu. Zbog toga je veliki izazov današnjice pred naučnicima da, pored bavljenja naukom, nađu i prigodne načine da tu nauku približe mlađim naraštajima. Pored zanimljivih i interaktivnih eksperimenata, mladi će na našoj postavci moći i da nauče osnove o naelektrisanju i zvuku, kao jednim od osnovnih prirodnih fenomena. Takođe, deo eksperimenata je moguće realzivati i u kućnim uslovima, tako da će moći i da ih ponove u svojoj sobi.

Koji je to idealan balans između “zabavnog” i “ozbiljnog” kada govorimo o načinu na koji predstavljamo nauku, i kako ste vi pristupili ovom pitanju?

Za sada nema idealnog rešenja. Kao što piše u prethodnom odgovoru, to je jedan od izazova pred kojima se nalaze naučnici širom sveta. Realnost je da nauka nije nešto što može tek tako da se savlada. Potrebno je uložiti određeni trud. Privlačiti ljude ka nauci samo tako što im se pokažu zanimljivi eksperimenti nije ispravno, jer će da steknu sliku o nauci kao o nečemu u šta ne treba ulagati vreme i trud. Sa druge strane, ne treba nauku ni predstavljati kao da je bauk, što i nije, nego je potrebno približiti je ljudima, pre svega mladima, da shvate da je to nešto što nas svakodnevno okružuje i sa čim se služimo i baratamo. Potrebno je objasniti nauku i njene osnovne principe kroz praktične stvari i primere kojima se ljudi služe. U našoj postavci je akcenat na dve stvari koje su sveprisutne, a to je naelektrisanje i zvuk. Nadamo se da ćemo krzo to uspeti da prenesemo osnonvne ideje nauke, kao i da zainteresujemo malde da joj se više posvete.

Kako vidite značaj samog Festivala nauke u širem smislu, u kontekstu saradnje s obrazovnim sistemom i/ili privredom?

Promocija nauke je dobra i poželjna. Ono o čemu bi valjalo povesti računa, kao što je napomenuto iznad, jeste da ne treba nauku banalizovati i komercijalizovati i gledati samo kako da se privuče publika, bez suštinskog pristupa nauci. Tako nešto ne donosi nikakve trajne dobiti ni za pojedince ni za društvo.

Tema ovogodišnjeg Festivala nauke je NOVO DOBA koje nam je ubrzano došlo zahvaljujući svetskoj pandemiji. Festival ovim sloganom želi da ukaže na promene koje su nam se dogodile tokom godina izolacije - na percepciju sveta oko nas, a najviše nauke i naučnih dostignuća. Više o programu festivala pročitajte na linku: https://festivalnauke.rs/

U susret velikom solističkom koncertu grupe Eyot, povodom 15 godina njihove autentične umetničke karijere, razgovarali smo sa Dejanom Ilijićem, pijanistom, kompozitorom i liderom ovog jedinstvenog savremenog srpskog džez benda. Koncert će biti održan 10. marta od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, a ulaznice su u prodaji putem Ticket Vision mreže i onlajn, po ceni od 1500 RSD.

Kada se danas osvrnete na sve što ste postigli, a u pitanju je veoma uspešna karijera ne samo u domaćim, već i u međunarodnim okvirima, da li biste nešto drugačije, da li postoji nešto što ste priželjkivali a nije se do sada desilo, ili nešto čemu se niste nadali a desilo se?

Dejan Ilijić: Postoji dosta toga u oba slučaja. Možda su snovi na početku karijere bili i veći, ali iz ove perspektive gledano, kada znamo sva pravila igre, apsolutno smo zadovoljni ostvarenim. Na primer, da smo 2013. ostali u nemačkom Neuklangu, verovatno bismo ostvarili značajniji uspeh u toj zemlji, ali sa druge strane ne bismo ostvarili saradnju sa Džimom Barom, koja nam je pored prijateljstva donela i puno poslovnih uspeha. Karijera nam je prožeta tim dualnim izborima i nikada nećemo znati šta bi bilo kad bi bilo. A možda se na kraju dođe do istog mesta, bez obzira na put. Još uvek smo tu i radimo.

Autentičnost vaše muzike, visok umetnički kvalitet i brižljivo građen odnos sa publikom su zaštitni znak grupe Eyot, koji su sigurno dobrim delom doprineli vašoj popularnosti i prepoznavanju na međunarodnoj sceni. A kako biste Vi definisali ključ uspeha vašeg benda?

Dejan Ilijić: Kombinacija talenta, rada, tvrdoglave upornosti, čuvanje originalnosti, iz čega mora da proistekne kvalitet. Plus sreća. To je verovatno generalni ključ uspeha, mada nije lako doći do njega. Talenat i sreća su neophodni, ali i van našeg direktnog uticaja, a na ostalo može da se utiče.

Vaš prethodni studijski album „557799" objavljen je u oktobru 2020. za Ropeadope, jednu od vodećih nezavisnih izdavačkih kuća u Americi, sa distribucijom širom sveta, i dobio je sjajne kritike. Da li radite na novom albumu i da li će ponovo biti u pitanju inostrani izdavač? U kom pravcu se kreću nove pesme, možemo li očekivati "klasičan" zvuk Eyota, ili će biti nekih iznenađenja?

Dejan Ilijić: Naš sledeći album će izdati PGP – RTS. Plan je da to se to desi krajem oktobra u vreme Beogradskog džez festivala. PGP je naš najveći izdavač, uveren sam da možemo na pravi način da iskoristimo njihove kapacitete, ali i da album ostvari veliki uspeh na međunarodnoj sceni. Ja sam kao klinac izdao dve ploče za PGP, 1990. i 1992. godine, ovo je za mene simbolični povratak. Radimo nove kompozicije i sve do sada zvuči odlično. Kao i uvek, pokušaćemo da dodamo nove elemente u izraz, čuvajući osnovu Eyot zvuka. Takođe, PGP nam ostavlja mogućnost da album izdamo i u Americi. Ipak, ja bih voleo da to ostane apsolutno domaće izdanje sa distribucijom širom sveta koju možemo dobiti u saradnji sa Ropeadope. To je plan.

Jedan ste od naših koncertno najaktivnijih džez bendova u inostranstvu, ali u Srbiji vas možemo čuti samo kada za to ima nekog povoda – novi album, obeležavanje jubileja... Ne spadate u bendove koji sviraju često na "domaćem terenu", posebno ne u klupskim prostorima. Zašto je tako?

Dejan Ilijić: Iako tako izgleda, jer pravimo velike pauze između koncerata u istom gradu, kada pogledam domaći spisak gradova u kojima smo svirali, to i nije tako loše. Svirali smo širom zemlje. Prvenstveno su to bili džez festivali ili kulturne manifestacije, centri kulture, itd. U klubovima smo retko svirali. Tehnički i finansijski uslovi svakako figuriraju. Suma sumarum, kad je naša zemlja u pitanju, svirali smo na glavnim festivalima, uživo na RTS-u, bili smo maltene u svim kulturnim radio i TV emisijama i na neki način ostvarili maksimum. Ali postoji i ovo: ostavljamo prostora publici da se uželi. Kad se nakupi ta energija koncert uvek bude poseban.

Udruženje muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije dodelilo vam je „GODUM" nagradu za najbolji džez sastav godine 2022. Šta za vas znači ovo priznanje, posebno jer dolazi od kolega?

Dejan Ilijić: Zato je ta nagrada izuzetna. Drago nam je da su nas kolege prihvatile i priznale EYOT kao bend, ali i naš trud i muzičko nasleđe. Na kraju krajeva, borimo se na istoj strani i trudimo se da publici pružimo alternativni izbor većini toga što nas okružuje, u muzičkom smislu. Dakle, i u društvenom smislu. Ovo je takođe i prva nagrada za nas u Srbiji, baš smo zadovoljni što smo je dobili.

Poslednjih nekoliko godina aktivni ste i kao solo pijanista, a dodatno ste se školovali i u domenu filmske muzike. Recite nam nešto više o tom segmentu vaše karijere.

Dejan Ilijić: Zapravo sam uporedo sa EYOT karijerom razvijao i solo karijeru, ali laganijim tempom. Do sada sam objavio 6 albuma, i biće ih još, nema kraja stvaralaštvu. Filmskom muzikom se aktivno bavim od 2006, ali sam 2021. godine rešio da se usavršim, pa sam upisao specijalizaciju za kompoziciju i orkestraciju na Berkliju koju završavam za mesec dana. Uspeo sam i da osvojim stipendiju koja je poprilično olakšala transakciju. Ta moja odluka dalje znači da sam se pokrenuo na raznim mestima gde se bez muzike ne može, pa sam aktivan i u pozorištu, pišem dela za gudače, simfonijski orkestar. Zvuči kao mnogo posla, ali ja baš uživam u toj oblasti, sviđa mi se da učim nove stvari, a imam i ambicije neke, reklo bi se :)

Kao muzičar koji se bavi pedagoškim radom, ali ima i dugo, bogato iskustvo na sceni kao autor, izvođač, delom i menadžer sopstvenog benda, možete li dati neki savet mlađim kolegama? Šta je ono najvažnije da bi se ostvario uspeh i opstalo na sceni, pored talenta?

Dejan Ilijić: Naš put je jasan, nije neka misterija. Pored opisanog sa početka intervjua, potrebna je i ludačka strast prema stvaranju i deljenju stvorenog. Ali je potrebna i spremnost da se izložite javnosti, znači i raznolikim, utemeljenim i manje utemeljenim mišljenjima, savetima, očekivanjima, i u svoj toj "buci" ipak strastveno verovati, braniti i zadržati svoju viziju. Potrebno je želeti da spoznate i biznis stranu muzičkog sveta, koja uopšte nije romantična. Sopstvene granice, ali i ograničenja. Kao i to da naš pasoš često, zapravo, može da znači "super ste, ALI" i ne dozvolite da zbog toga izgubite želju da ponovo (i ponovo) pokušavate. Verujem da svako mora da nađe svoj ključ, jer imamo različite prioritete, različite živote.

Kako vidite Eyot za narednih 15 godina?

Dejan Ilijić: Bilo bi lepo da za 15 godina još uvek budemo aktivni kao bend. Da krenemo za sada od novog albuma, verujem da će on, kao i svaki do sada, odrediti vreme trajanja karijere. Voleo bih da snimimo nešto sa simfonijskim orkestrom, možda i big bendom. Da kupimo kuće na moru i pecamo do kasno u noć. Uz povremene turneje.

Prethodni album Eyota koncertno je promovisan 2021. u Domu omladine, za koji ste izjavili da je verovatno vaš omiljeni koncertni prostor – zašto volite da svirate u DOB-u i šta pripremate za rođendanski nastup 10. marta ove godine?

Dejan Ilijić: Pored 15 godina benda, možemo da proslavimo i 10 godina od našeg prvog nastupa na Beogradskom džez festivalu, koji nam je doneo puno toga. Kao i 10 godina albuma "DRIFTERS". U Domu omladine se osećamo kao kod kuće, naročito u Velikoj sali. Svaki nastup do sada je bio vrlo emotivan i buran, uz sjajne reakcije publike. To su jedinstvena iskustva i osećanja koja ostaju u nama. Ništa manje ne očekujem ni ovoga puta. Kada decibelaža u stomaku koja dolazi od publike krene da se pojačava.. to treba doživeti" Svesni smo sreće što iznova dobijamo priliku da proživimo tu buru. Kao i publika od nas. To je svakako jedna od suština bavljenja ovim, nazovi, poslom. Još uvek sklapamo set listu, ali pokušaćemo da odsviramo i nekoliko kompozicija koje sviramo vrlo retko u poslednje vreme.

www.domomladine.org

Započeo je karijeru još kao tinejdžer, pravo sa beogradskog asvalta sarađujući sa eminentnim DJ-evima starije generacije, pokazao je svoj talenat već na samim počecima, animirajući publiku zanimljivim raznolikom i interesantnim setovima i projekttima, kao što je npr. TTP. Uključio se i postao deo gradskih žurki i jedan od glavnih stožera novog zvuka na bg žurkama i regionalnim dešavanjima i ubrzo uleteo u svet visko rangiranih faca i počeo da radi sa njima širom sveta. Ako se za jednog DJ-a može reći da je uspeo, Mako Nastić upravo spada u tu kategoriju i to kao svetsko ime koje nosi prepoznatljivu etiketu koju prate obžavaoci dobrog zvuka širom sveta.

Vec dvadeset pet godina si na sceni, i pre svega da ti cestitam i poželim sve najbolje. Bilo bi lepo da se prisetimo pocetaka i kako je bilo krajem 90-ih, kada su tehnika, tehnologija i protok informacija bile na zacetku i kada je publika, barem na ovim prostorima bila slabije zainteresovana i obaveštena?

Hvala puno na čestitkama - četvrt veka jednog DJ-a :) Ja i dalje smatram da je taj period, kraj 90-ih, početak 2000-ih, definitivno bio zlatan period što se tiče muzike, celog vibe-a na rejvovima, kao i samog pristupa dj-eva muzici.

Publike je bilo manje, ali čini mi se da su bili opredeljeni samo za to. Na primer, tada sam znao samo ljude sa rejva, dok sada znam ljude koji iz kafane idu na tehno žurku, to je samo jedan od pokazatelja koliko se scena raširila i doprela do velikog broja ljudi. Ali ono što je najbitnije što je nastalo iz svega ovoga, je da je scena izrodila veliki broj mladih talenata, i da svako može da pronađe žanr za sebe, a to je od neprocenjive vrednosti.

Danas vec imaš iza sebe zavidnu svetsku karijeru, koje akcije možeš da izdvojiš kao najzanimljivije?

Nekako se uvek najviše radujem Južnoj Americi Pored divne klime, priroda je nestvarna, i uvek se zadesi neki neočekivani after party na lokaciji kao iz filma.

Ove godine je tačno 20 godina od kada sam imao prvi nastup tamo, i to je definitivno kontinent na kome, posle Evrope, najčešče sviram.

Live umetnost i stvaranje, da ti se sada kada si vec sazreo DJ, zadese slucajni *algoritmi i slucajni setovi?

Dosta muzike konzumiram, što online digovanje i kupovina, što odlazak barem dva puta nedeljno u prodavnicu ploča, Definitivno se zadese neki algoritmi (ponovljeni mixevi koji mi se sviđaju), ali generalno gledajući ne pripremam u napred setove, već se prepustim trenutku u klubu i pustim mašti na volju. Mnogo toga zavisi u kom klubu sviram - s obzirom na to da i dalje sviram sa vinila u kombinaciji sa cd playerima, desi se da moram da menjam ideologiju seta, kada npr. uslovi u klubu nisu dobri, pa sam primoran da se prebacim samo na cd playere. Dok na primer kada snimam podcaste volim da se ipak malo bolje pripremim.

Šta ima novo da se krcka u studiju?

Upravo sam završio novo izdanje Easy Tiger-a. Veoma sam srećan da je distribucija prihvatila materijal; bila je mala pauza, jer od Corone nije bilo novog izdanja. Posle mog izdanja, sledeće je Various Artist, gde će se pored mene  i Djunior-a naći i Boško Baloš, Denis Deen i We Are What We Are.

Moram da se pohvalim da je album sa Anom Ćurčin gotov, i sa nestrpljenjem iščekujemo da ugleda svetlost dana. Pored toga, krčka se i nova Rakija 006, a takođe je u pripremi i vinil sa Adam Collinsom.

Reci nam nešto o tvom projektu Easy Tiger?

Easy Tiger je originalno pokrenut kao novi koncept žurki gde dovodim dj-eve čiju muziku volim i čije stvari često možete da čujete u mojim setovima. Ako se sećate, jedne godine je bio i mini festival, a sam label je nastao malo kasnije sa idejom da se izrazim u drugačijem muzičkom pravcu. Sada je već na redu peto izdanje, a što se tiče žurki, trudimo se da budu barem jednom mesečno i da publici predstavimo imena koja nemaju priliku da tako često da čuju.   

U aprilu je zakazan i Retrospektakl, zanima nas kakav nas spektakl ocekuje?

Veoma vredno radimo na projektu Retrospektakla, prvo da proslavimo 25 godina moje karijere, a zatim i da predstavimo nešto malo drugačije i interesantnije u audio-vizuelnom smislu, od onoga do sada viđenog. Posebno me raduje da ću biti deo ovako unikatnog koncepta gde ću celo veče raditi jedan veliki b2b sa skoro 50 svojih kolega i koleginica, i kroz koji ćemo da napravimo jednu retrospektivu najvećih hitova počevši od 2023. godine, pa u nazad 25.

Verujem da ćemo da uspemo da ponovimo onu neverovatnu energiju iz 2018. godine i nadam se da se vidimo 22.04. u Hangaru.

Da li misliš da si dostigao vrhunac DJ stvaralaštva i u kom segmentu i da li nam iznenadenja tek slede?

Ako govorimo o vrhuncu u dj-ingu, mislim da to dolazi sa godinama, i da je pored tehnike miksovanja koja je po meni možda jedna od najbitnijih crtica dobrog DJ-a, takođe bitna i količina muzike koju svakodnevno, godinama istražuješ i primaš. Jer urpavo sa tim širokim spektrom muzike koje si se naslušao, širiš svoje vidike, i imaš mogućnosti za napredovanje.

A što se tiče produkcije, svaki dan je novi dan za učenje i napredak, i jako sam uzbuđen zbog onoga što tek sledi.

Izvor: Izlazak