Akademska knjiga iz Novog Sada, pored pet novih izdanja, danas objavila još dva nova fantastična naslova. U pitanju su, Laslo Vegel i njegova knjiga "Nesahranjena prošlost" (autobiografski roman, nagrađen Zlatnom medaljom (2020) za najčitaniju knjigu u Mađarskoj, preveo s mađarskog Arpad Vicko) i Harald Harman i knjiga "Zaboravljene civilizacije" (prevela s nemačkog: Branka Rajlić).

Harald Harman "Zaboravljene civilizacije" - Naše istorijske knjige bave se iščezlim narodima i kulturama uglavnom samo onda kada su one od interesa za politički i kulturni razvoj moderne Evrope. Ono što tobože ili stvarno nije ostavilo trajan trag u istoriji Evrope, često se zanemaruje ili mu u najboljem slučaju daje ulogu zagonetnog pastorčeta i tretira kao kuriozitet kulturne istorije. Ova knjiga govori o 25 „autsajderskih“ kultura na svetu, od kojih najstarija potiče iz paleolita. Na mnogima od njih će se pokazati da su itekako ostavile traga i da su promenile tok istorije, ali da su ipak zaboravljene, jer su ih pobednici ili kasnije civilizacije potisnuli, prećutali, izbrisali i zabranili sećanje na njih, a njihova dostignuća pripisali drugim kulturama.

Harald Harman (Harald Haarmann, 1946), nemački naučnik i lingvista, živi i radi u Finskoj. Predavao je na više nemačkih i japanskih univerziteta. Član je Istraživačkog centra za višejezičnost u Briselu. Potpredsednik je Instituta za arheomitologiju (Kalifornija) i direktor njenog evropskog ogranka (Finska). Autor je više monografija iz istorije kulture, arheomitologije, istorije i evolucije jezika, kontaktne lingvistike i istorije religija.

Laslo Vegel "Nesahranjena prošlost" je autobiografski i autofikcijski roman Lasla Vegela  koji obuhvata (nedostajuću) istoriju triju generacija. Uvodi nas u jedan provincijski, manjinski, plebejski svet u kojem porodične istorije govore o „nesahranjenoj”, što će reći – proneverenoj, otetoj prošlosti u kojoj se istorija svake generacije silom prekida. Protagonisti romana su zapravo migranti istorije.

Prvu generaciju čine dedovi, rođeni krajem 19. veka, čiju je istoriju Trijanon naprosto presekao. Nisu promenili samo državu, već su se nevoljno našli i u jednoj drugoj kulturi, u drugom jezičkom ambijentu, pod drugom vlašću – oni su prvi izgubili svoju prošlost, jer posle 1918. nisu mogli svojoj deci preneti iskustva prethodnog razdoblja, već su zajedno s njima učili da se snalaze u jednom novom svetu. Jedan deda bio je useljenik nemačkog porekla, njegova porodica se u Srbobranu – među većinskim srpskim stanovništvom – pomađarila. Drugi deda se već računao kao Srbobranac – starosedilac, što znači da je bio treća ili četvrta generacija doseljenika. Obojica su deca Monarhije, služili su u vojsci Austrougarske monarhije, a 1918. počeli su novi život u jednoj novoj državi. Za prvu, manjinsku, plebejsku generaciju prošlost je ostala nesahranjena. Njihova prošlost je u novoj državi naprosto potonula.

Ova autobiografija nije od one vrste koja otkriva privatne sfere. Vegel u tom pogledu kao moto svoje knjige navodi rečenice Šandora Maraija: „Autobiografija je opravdana samo ako pisac svoje lično bivstvovanje doživljava kao mikrokosmos koji je organska dopuna univerzalnog bivstva. Dakle, ne izveštava o tome, šta se desilo njemu i oko njega, već zapisuje kako se svet događao u njemu.”

Roman Nesahranjena prošlost nagrađen je Zlatnom medaljom (2020) za najčitaniju knjigu u Mađarskoj.

Laslo Vegel (Végel László) - prozni i dramski pisac, esejista, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu, i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio je član redakcije novosadskih časopisa Uj Symposion i Polja, zagrebačkog Prologa; glavni urednik novosadske Tribine mladih; urednik kulturnog dodatka lista Magyar Szó; dramaturg Televizije Novi Sad; stalni pozorišni kritičar lista Politika; koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo.
Objavio je na srpskom jeziku dela: Memoari jednog makroa (1969); Dupla ekspozicija (1983); Pareneza (1985); Odricanje i opstajanje (1986); Abrahamov nož (1987); Ekhartov prsten (1990); Život na rubu (1992); Vitgenštajnov razboj (1994); Velika srednje-istočno-evropska gozba stupa u pikarski roman (1996); Bezdomni eseji (2002); Eksteritorium (2002); Ispisivanje vremena, u međuvremenu (2003); Judita (2006);  Priče iz donjih predela (2011); Neoplanta ili obećana zemlja (2014), Ispisivanje vremena, u međuvremenu (2014); Ispaštanje, ili priče iz donjih predela (2016); Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile (2017); Novosadski dnevnik 1991―2016 (2018).
 
Dobitnik je mnogobrojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Redovni je član Mađarske akademije Sečenji za književnost i umetnost.

<<  Jul 2021  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
   
 

Putopisi, Intervjui..