„Bio je to plavušast dečak, koji je glasno i začuđeno vrištao, u zaista izuzetnim okolnostima: imao je roditelje Ruse, bio rođen uz pomoć švajcarskog (zapravo, nemačkog) zubara i nalazio se na austrijskom brodu, sa češkim kapetanom, između obala Bugarske i Rumunije, kojima su duvali vetrovi iz Istanbula.“ Ništa vam ova rečenica neće posebno otkriti o romanu Kraljevi dani Filipa Florijana, koji do nas stiže u maestralnom prevodu Đure Miočinovića, a kome – Đuri – svakako treba odati visoko priznanje, ne samo zbog opšteg umetničkog dojma, što bi rekli ocenjivači umetnika-klizača na ledu, već i zbog ovakvih konkretnih bisera kakva je rečenica: „Imao je upaljene desni, modre, neprijatne kao loše vesti“, rečenice koja, možemo u to biti uvereni, ni u rumunskom originalu ne može zvučati tako efektno kao u srpskom prevodu ili, možda, bolje reći: prepevu.

Ništa ona početna deskripcija, napomenusmo, neće otkriti posebno – osim toga da ulazimo u jedan šareni vilajet, što životni, što literarni, i golicavog nagoveštaja da će s Florijanovim junacima, Evropljanima koji gore kao božićne svećice na jelki burne druge polovine XIX veka, i Beč i Pešta, i Beograd i Varna, i Bukarešć i Istanbul postati po mnogo čemu različite, a po mnogo čemu, opet, i srodne pozornice, scene razbacane po nekom multistejdž-teatru.

Filip Florijan (1968), novinar i pisac, autor četiri romana, pred srpske čitaoce stiže s delom Kraljevi dani, čiji vam naslov, opet, neće zapravo ništa posebno reći o štivu koje je pred vama. Pa i ko bi sad, na izmaku druge decenije XXI veka, i mogao da smisli naslov koji će čitaoca, kroz lavirint zapretenih sećanja i nataloženih osećanja, privoleti da u sebi, recimo, stvori nekakav plemeniti, oplemenjeni hibrid dvojice znanih mu autora i da, pritom, odmah poveruje da taj hibrid nije samo hibrid već i autentična, autohtona veličina? Jer, čitajući Filipa Florijana, mi ne možemo a da ne pomislimo kako se pred nama našla na mahove bizarna, a opet beskrajno lepršava sinteza Gabrijela Garsije Markesa i Miloša Crnjanskog. Da, upravo tako: Markes, plus Crnjanski, plus ono nešto što Florijana čini jednim od najpoetičnijih, najnepraktičnijih, ali ujedno i najzavodljivijih romansijera evropskog Istoka danas.

Centralna figura ove pripovesti, u kojoj nema dijaloga, već sve teče u gdekad kolosalnim rečenicama kojima se ne nazire kraja, u kojoj sve liči na nabrajanje – ali nabrajanje čega, sekundi ljudskih života, načinjenih koraka, pređenih metara – nemački je zubar Jozef Štraus, koji voljom – što Božjom, što blagonaklonog mu klijenta, Njegovog veličanstva Karola I – stiže u Rumuniju, ne da bi postao veći Rumun od Rumuna, ali nipošto ne i zato da bude manje čovek od ljudi koji ga okružuju u njegovoj novoj sredini.

U tom, novom-starom svetu, u kojem se, možda, može čeznuti samo za njim samim, a ne i za onim starim svetom koji smo ostavili za sobom – Jozef Štraus ima dragocenog saputnika u mačku Zigfridu, a ljubavni usud će ga, u tom evropskom kolopletu, uputiti na Srpkinju Elenu Duković, koja će mu, osim nežnosti i topline, podariti i sina...

Zaplet ovog romana, koji se zapliće od samog početka pa zato ni do kraja ne stigne baš sasvim da se rasplete, što čitaocu uopšte ne smeta – počinje ili završava se onda kad duh nasilja, a potom i jedan pogrešno protumačeni čin, primoraju naizgled flegmatičnog i samosvesnog Štrausa da stvar uzme u svoje ruke kako bi silu i nepravdu oterao iz svog života.

A u vama će, čim se latite ove knjige, oživeti utisak da ste legli u kolevku, sigurnu i neuništivu, i pustili se niz Dunav. Pa šta bude, biće.

Prevodilac: Đura Miočinović
Izdavač: Heliks

<<  Maj 2020  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
      1  2  3
  4  5  6  7  810
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Putopisi, Intervjui..