Da li je rokenrol umetnost danas je još samo dilema gluvih, pisao je još pre tri decenije Branko Vukojević, jedan od najvažnijih jugoslovenskih rok novinara. No, budući da je rokenrol u dobroj meri nastao iz specifičnog sudara više „klasičnih“ umetničkih disciplina (pre svega, muzike, a zatim poezije i pozorišta), ovom tribinom 18. februara od 20h, ćemo bar donekle pokušati da odgovorimo na pitanje u kakvom odnosu stoje rokenrol i reči.
Taj odnos je, svakako, višestruk - o rokenrolu se može pisati u novinarsko/publicističkom smislu; rokenrol pesme mogu biti primer vrhunske poezije; rokenrol kao specifičan - prvenstvno društveni, a potom i umetnički - fenomen dobrano je uticao na čitave generacije književnika i neophodan je činilac u razumevanju njihove poetike; te, naposletku, mnogi rok muzičari su, posle svojih muzičkih vrhunaca ili čak i uporedo sa njima, objavljivali vrlo interesantna književna dela.
Da li je pisati o rokenrolu tek samo još jedan vid pisanja o „zabavnim“ sadržajima koji služe za popunjavanje rupa u efemernoj svakodnevici ili pisanje o rokenrolu nužno sa sobom nosi i pisanje o važnim političko/društveno/estetskim problemima? Da li je u dnevnoj ili nedeljnoj štampi važno rokenrolu posvetiti onoliko mesto koliko posvećujemo i konvencionalnim - da ne kažemo konverzvativnim - umetničkim formama? Da li je pisanje o životima velikih rok muzičara tek u reči uobličen pogled kroz voajersku ključaonicu u život slavnih i bestidnih ili su ta svedočenja važne slike epohe? Da li su pesme koje su na svojim pločama otpevali Bob Dilan ili Leonard Koen samo pop muzika ili govorimo o pevanoj poeziji na način na koji poezijom smatramo i, recimo, pesme Ezre Paunda ili Volta Vitmana - možemo li te otpevane pesme lišiti prezira i staviti ih u kanon ili zauvek moramo da ih, svesno ili nesvesno, diskreditujemo tim rokenrol epitetom? Da li možda poezija - kada je okružena distorziranim rifovima, lupom bubnjeva ili reskim zvucima akustučnih gitara protestnih pevača - dobija emancipatorski potencijal koji danas ne može da ima u standardnom književnom formatu? Da li možemo razumeti čitav niz raznorodnih pisaca - od Alana Ginzberga do Nika Hornbija - ako ne poznajemo i razumemo rokenrol kao formu? U onome što zovemo „klasičnom“ književnošću su se oprobali mnogi rok muzičari - Peti Smit, Nik Kejv, Vudi Gatri, Raj Kuder, Leonard Koen i mnogi drugi. Da li se njihovo pisanje razvija i napreduje uprkos ili zahvaljući njihovom rokenrol bekgraundu?
Na ova i mnoga druga pitanja pokušaćemo da odgovorimo na februarskom izdanju „Gradske knjižnice“ 18.2. u 20h na tribini koja nosi naziv „Da li je pisati o muzici isto kao i plesati o arhitekturi?“ Posle tribine, na kojoj će govoriti novinari, publicisti i pisci koji su tokom godina često pisali o rok muzici iz različitih uglova, imaćemo prilike da uživamo u kraćem akustičnom nastupu mladog beogradskog kantautora Dušana Strajnića iz grupe „Stray Dogg“. Osim koncerta i tribine, biće organizovan i mali sajam knjiga na ovaj ili onaj način posvećenih rok muzici. Naravno, posetioci će imati priliku da sve vreme, između programa, uživaju u dobroj muzici po izboru učesnika tribine i moderatora.
Učestvuju: rok kritičar Žikica Simić, publicista i književni kritičar Teofil Pančić, i muzički kritičar i jedan od urednika portala "Popboks" Nebojša Marić
Moderatori: Bojan Marjanović i Tijana Spasić
Vidimo se u KC Gradu!
