U subotu, 26. marta od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Big Bend RTS nastupiće sa dirigentom Vladimirom Nikolovim i tom prilikom premijerno predstaviti njegov novi umetnički projekat “Krik”. Ulaznice po ceni od 1000 RSD su u prodaji na Ticket Vision blagajni u Domu omladine i onlajn. U pitanju su numerisana sedeća mesta. Vladimir Nikolov je kompozitor čija muzika obuhvata širok spektar izraznih sredstava i žanrova, koristeći iskustva iz klasične muzike i džeza kao polaznu tačku. Već duže vreme je “iza scene” u ulozi aranžera u svetskim orkestarskim projektima, ali često nastupa i kao autor, dirigent, pijanista i gitarista sa renomiranim solistima i ansamblima. Program pod nazivom “Krik” sačinjen je od kompozicija koje je napisao u proteklih nekoliko godina. Stilski su veoma raznolike i čine organski spoj savremenog džeza, folklora i minimalizma. “Krik” je i naslovna kompozicija, koja je nastala tokom prvih dana zaključavanja tokom pandemije. “Krik” je oslobađanje energije, ali i bunt protiv površnosti.

Kako teku pripreme za koncert sa Big Bendom RTS, 26. marta u Domu omladine Beograda, šta publika može očekivati?

Vladimir Nikolov: Pripreme idu odlično. Vidim pravu posvećenost kod muzičara, ostaje se na probama i duže, radimo i sekcijske probe kako bi sve ispolirali do savršenstva. Publika može da očekuje jedan nesvakidašnji koncert i snažan muzički komentar današnjice.

Ovo će biti premijerno izvođenje Vaših novih kompozicija, recite nam nešto više o njima?

Vladimir Nikolov: Nezahvalno je reći, ali je živa istina da me je prvo zaključavanje 2020. podstaklo da više pišem svoju muziku, nešto što inače nije lako moguće sa svakodnevnim obavezama. Pored vremena koje se sazdalo bez najave, tu je bio i šok, neverica, strah i paranoja od te pandemije, čipova, milion razloga za komentarisanje kroz muziku. U tom kratkom periodu od nekoliko nedelja mislim da sam već imao 4, 5 numera, što mi je pokazalo da tu ima sadržaja za nešto novo i veće. Nakon toga sam sporadično nastavio da gradim repertoar uvodeći nove numere i došao do skoro kompletnog programa, ali falilo mi je još kompozicija da bi repertoar bio celovit. Početkom ove godine sam ponudio taj, za mene još uvek nezavršeni materijal, Big Bendu RTS, i njihov urednik Marko Đorđević je prihvatio ponudu bez razmišljanja, na čemu sam mu mnogo zahvalan. Posle te reakcije sam nastavio dalje i napisao još nekoliko numera, koje su pod uticajem poslednjih događaja i koje se karakterno nadovezuju na prethodne. U pitanju je bio dugoročni proces, koji tek sada dobija pravu formu. Materijal je inače veoma angažovan, što je za mene takođe velika novina. Kompozicije govore o današnjici, o promeni našeg života, prioriteta, gubljenja slobode... Ali ima tu i standardnog džez repertoara, malo i bluza, a uveo sam i jednu minimalističku kompoziciju koja je bila inspirisana našim, sad već osnovanim, strahom od kraja sveta. Jedan zaista neobičan miks, ali meni vrlo organski logičan.

Big Bend RTS je orkestar sa dugom tradicijom i sjajnim rezultatima, a sa njima sarađujete duži niz godina kao aranžer, dirigent… Zbog čega je važno postojanje jednog takvog ansambla pri javnom medijskom servisu i koliko doprinosi popularizaciji džez muzike kod šire publike?

Vladimir Nikolov:  Sećam se da sam u jednom periodu baš redovno posećivao koncerte Big Benda RTS, kada sam pisao aranžmane za njih. Još uvek tada nisam boravio u Srbiji i uvek sam bio iznenađen posećenošću svih njihovih koncerata. To mi je tada, kao strancu, ukazalo da ovaj orkestar ipak nešto znači ljudima ovde, što je za mene bilo iznenađenje, jer je na Balkanu big bend kultura jako teško održiva, iako je bila vrlo aktivna pre raspada Jugoslavije. Nije preterano reći da je Big Bend RTS za Srbiju ono što je, recimo, Metropol Orkestar za Holandiju: nacionalno blago koje mora da se čuva, gaji i razvija, kako radom, tako i ulaganjima.

Sa sastavom Nikolov-Ivanović Undectet, koji predvodite sa kolegom Srđanom Ivanovićem i koji okuplja izuzetne muzičare, nastupili ste na otvaranju Beogradskog džez festivala 2019. godine. Kakve utiske nosite sa tog koncerta i da li je, možda, u planu novi album sa Undectetom?

Vladimir Nikolov:  Moglo bi se reći da je to jedan od najbitnijih nastupa i tog benda i mene kao autora, jer je doprineo da ta muzika bude vidljiva svetu, kroz zdravu svetsku kritiku i brojne reakcije javnosti koie smo dobili. Ali čak i bez toga, sećam se da je koncert sa Mažikom Malikom bio pravo uživanje, jer smo prvi put dobili šansu da studijski materijal koji smo svi zavoleli oživimo na sceni. U planu je treći album, tematika će biti slična kao kod ovog projekta sa Big Bendom RTS, ali naravno malo drugačija kao zvuk. Na leto imamo u planu mini turneju po Balkanu, sledi detaljna najava o tome uskoro kad sve bude potvrđeno. To ćemo naravno iskoristiti i da uvežbamo novi materijal i konsolidujemo planove za snimanje.

Pored karijere koju imate kao muzičar, Vi ste profesor i šef Katedre za džez i popularnu muziku na Fakultetu muzičke umetnosti. Kako ocenjujete “džez podmladak” u našoj zemlji? Koliko za Vas, kao aktivnog autora, znači dnevni kontakt i saradnja sa mladim umetnicima?

Vladimir Nikolov: U toku organizacije izdavanja CD-a “Mozaik”, na kome su zastupljeni bili tadašnji džez studenti, bio sam iznenađen koliko toga imaju od materijala i bendova i koliko su lako prihvatili moj poziv da urade svoju muziku i snime je. To je bio jasan znak da je studentima Katedra za džez i popularnu muziku zaista platforma za kreativni rad, što jeste i ideja bila u samom začetku. Ona stara mantra da neko upisuje fakultet da bi nešto naučio, u smislu informacija i zanata, danas postaje praktično opravdana, zato što je sada svima jasno da student uči kroz praksu, kroz bacanje u vatru i snalaženje na sceni, a profesori na džez katedri se upravo na to i fokusiraju. Što se mene lično tiče, kliše je reći da profesor uči od studenata, ali to jeste zaista tako. U početku mog rada sa studentima sam morao da sledim modele iz drugih škola, metoda i knjiga da bih utabao nekakav put. Sad već mislim da bih mogao da pripremim i svoj metod učenja harmonije i aranžiranja, jer tek posle 10 godina rada na ovoj Katedri znam tačno šta studentima treba, na ovom mestu i u ovo vreme, zbog načina na koji žive danas, primaju i sprovode informacije, zbog toga šta ih ispunjava i gde im treba pomoć. Promenili su se prioriteti dramatično, i mi kao profesori moramo da naučimo neki novi pristup studentima, ono što ne razumemo kod njih, ono gde svi imamo nagonsku potrebu da kažemo: U moje vreme je bilo onako.