Grupa Naked već 18 godina sa uspehom gradi autentičku umetničku karijeru u Srbiji i inostranstvu, ističući se kao jedan od najatraktivnijih regionalnih predstavnika world music žanra. Sa ljubiteljima svoje muzike, prijateljima i poštovaocima, 8. marta u Domu omladine Beograda Naked će proslaviti punoletstvo, uz svojevrsnu rekapitulacije bogatog opusa i sa mnogo specijalnih gostiju. Ulaznice po ceni od 1500 RSD su u prodaji putem eFinity prodajne mreže i onlajn. Sastav Naked čine naši poznati muzičari, svi odreda virtuozi na svojim instrumentima: Branislav Radojković (bas-gitara), Goran Milošević (bubnjevi, udaraljke), Đorđe Mijušković (violina), Rastko Uzunović (klarinet, tenor-saksofon) i Đorđe Kujundžić (bariton saksofon). Originalan zvuk ovog kvinteta čine elementi balkanskih muzičkih tradicija, sa primesom mediteranskih, afričkih i istočnoevropskih uticaja, u sinergiji sa osobenostima džez, fank, rok, fri muzike i mnogo improvizacije. U susret rođendanskom koncertu, 8. marta u Amerikani DOB, porazgovarali smo sa Goranom Miloševićem i Branislavom Radojkovićem.

Opširnije...

Pijanista i kompozitor Andy Pavlov (Andrija Pavlović, LP Duo) na solističkom koncertu 22. decembra od 20 časova u Domu omladine Beograda predstaviće žanr nove klavirske muzike kroz svoje autorske kompozicije. Pavlov stvara jedinstven stil klavirskog zvuka u kome spaja senzitivnost klasike sa minimalizmom, rokenrolom i drugim žanrovima. Aktivan je u oblastima avangardne izvođačke i konceptualne umetnosti. Ulaznice po ceni od 1.200rsd u prodaji su putem eFinity mreže i onlajn. 

Ko je Andy Pavlov?

Andy Pavlov: Andy Pavlov je alter ego pijaniste i kompozitora Andrije Pavlovića (LP Duo) koji godinama komponuje i izvodi novu klavirsku muziku. Andy se rodio za klavirom. Andy zaranja u dubinu na putu za Honduras. U suštini, Andy je (muzički) apatrid.

Kako Vi kao umetnik definišete novu klavirsku muziku, a kako biste je približili nekome ko ne spada u krug redovne publike tog muzičkog usmerenja?

Andy Pavlov: To je muzika koja je rasterećena konvencionalnosti i snobizma. Nova klavirska muzika spaja klasiku i različite žanrove. Klavir je kroz razvoj tehnologije i klavijaturnih instrumenata ponovo postao najpopularniji instrument. Ono što je jedno vreme u istoriji muzike bila električna gitara. Novi autori sada spajaju savremenu muziku otkrivajući istoriju muzike. I sada imamo klasifikaciju novih žanrova ,,neoclassical piano music” ili ,,indie classical”. Već je Erik Sati početkom XX veka otvorio vrata nove klavirske muzike, pa zatim i minimalisti krajem 60-ih godina prošlog veka. Danas bih izdvojio autore poput Riči Sakamota (Ryuichi Sakamoto), Jana Tirsena (Yann Tiersen) i Čili Gonzalesa (Chilly Gonzales).

Šta će publika imati priliku da čuje na koncertu 22. decembra u Domu omladine Beograda?

Andy Pavlov: Sviraću (premijerno) prvi album ,,Me and My Love on The Road to Honduras” (Universal Music). To je dnevnik jedne velike ljubavi. Album koji nastao u periodu životne promene i procesu lične individuacije. Takođe, sviraću i kompozicije sa albuma ,,Children” koji je u pripremi, a koji sam komponovao na umetničkoj rezidenciji u kući (velikog) holandskog kompozitora, Simeona Ten Holta, u Bergenu, Holandija. Ceo album se sastoji od 24 kompozicije iz svih tonaliteta, 12 durskih, 12 molskih, 12 devojčica i 12 dečaka. Ovaj album je posveta drugima, ljudima i autorima koji su mi obeležili život. Spoj snova, imaginacije i realnosti. Svaki koncert je posebno putovanje u nepoznato.

Imate izuzetnu internacionalnu karijeru, 14 objavljenih albuma, nastupe na najznačajnijim svetskim koncertnim scenama, saradnje sa značajnim kolegama, bavite se i pedagoškim radom… Šta smatrate svojim najvećim profesionalnim uspehom do sada, a šta je cilj ili želja koju imate za karijeru u budućnosti?

Andy Pavlov: Mnogo je toga bilo do sada na ovom uzbudljivom putovanju. Sa LP Duom sam svirao u nekim od najvećih svetskih dvorana poput Carnegie Hall (Njujork), Kennedy Centar (Vašington) ili dva rasprodata koncerta u Concertgebouw, Amsterdam ove godine. Proputovao sam svet i upoznao mnoge zanimljive ljude. Imam fantastične saradnike i prijatelje. Kada sam počinjao da istražujem i stvaram novu muziku, klasična muzika i drugi žanrovi su bili mnogo više polarizovani nego danas. Bilo mi je najvažnije da otrkijem svoju muziku i prevaziđem tu dualnost. Stavljao sam ,,wah wah” pedalu na klavir i svirao neku kombinaciju Rahmanjivnova i Discipline kičme. Danas se osećam kao nekakav provodnik kroz koji se muzika sliva. Često se pitam odakle dolazi? Moja uloga je da je čuvam i negujem, predstavljam ljudima. Muzika ima moć da isceli, pomogne i promeni.

Koliko je teško danas biti inovativan u savremenoj muzici kojom se bavite? Šta su najveći izazovi u profesionalnom smislu? Ima li dovoljno publike za novu klavirsku muziku?

Andy Pavlov: Ja sam u večitoj potrazi za nepoznatim. To je moj zadatak kao umetnika i to me uzbuđuje. Publike naravno ima. LP Duo je godinama gradio svoju publiku nove muzike, strpljivo, iskreno i istrajno. Važno je da se između publike i umetnika uspostavi poverenje. Ja služim muzici čija je uloga suštinska: povezivanje čoveka sa svojim unutrašnjim Bićem, svojim emocijama i imaginacijom. Dakle, to je muzika koja sadrži sve komponente – telesno, mentalno, duševno i duhovno. Mnogo puta sam svedočio kako muzika pozitivno utiče i menja tokove života slušalaca. Danas je muzika postala roba. Tržište je večitoj u potrazi za više i više klikova i lajkova. Klasični mediji su nestali, muzika je postala konfekcijski uniformisana. Na taj način stvara se muzika koja podilazi slušaocima, muzika koja ne samo da je niskog kvaliteta i koja nije autentična, već često i muzika koja zagađuje lični i javni prostor. Suština muzike je da podigne svest slušalaca. Muzika ima tu moć trasncedencije i ja za takvu muziku živim.

Gost na Vašem koncertu u Domu omladine biće Pavle Popov, kako je došlo do ove saradnje?

Andy Pavlov: Pavla poznajem dugo. On je višestruko talentovan kompozitor i svira više insturmenata. Ove godine je izašao njegov novi album ,,Cascades”, finale višegodišnjeg projekta ,,Daydreaming“. Meni se to jako dopada i mislim da je važno da predstavimo nove autore i novu scenu lokalne klavirske muzike.

Koncert u DOB-u biće i promocija platforme „Klavirsko nebo“ – recite nam nešto više o tom poduhvatu.

Andy Pavlov: Ovaj koncert ujedno predstavlja i platformu ,,Klavirsko nebo”, koja već godinama promoviše novu klavirsku muziku domaćih autora različitog background-a. ,,Klavirsko nebo” je nastalo 2017. godine kao inicijativa Ivana Lončarevića (Pop Depresija) u saradnji sa LP Duom i Kišobranom. Veliki broj regionalnih autora nove klavirske muzike do sada je objavio svoje kompozicije na ovoj kompilaciji. Mnogo mi je drago zbog toga i da ono što smo Sonja Lončar i ja započeli pre više od dvadeset godina na polju klavirske muzike, sada ima neke nove odjeke i prirodna staništa.

Jedan od najkreativnijih velikih džez ansambala u Evropi, Nikolov-Ivanović Undektet, u organizaciji Doma omladine Beograda održaće koncertnu promociju novog albuma „Distopija“, u ponedeljak 11. decembra od 20h u sali Amerikana DOB. Ulaznice, po ceni od 1.200 RSD u prodaji su preko eFinity sistema i onlajn.
Prošlo je četiri godine od vašeg prethodnog albuma „Frame and Curiosity“, koji ste premijerno predstavili na otvaranju 35. Beogradskog džez festivala u oktobru 2019. godine. Nekoliko meseci kasnije krenula je pandemija koronavirusa koja je mnogo uticala na svet uopšte, a posebno na muzičare i autore koji se bave drugim izvođačkim umetnostima. Upravo u danima izolacije i periodu pandemije nastajala je okosnica autorskog materijala za vaš novi, treći po redu, album „Distopija“.

Recite nam nešto više o stvaralačkom procesu u tim danima i samom albumu. Da li su se i koliko vaši životu promenili pod uticajem pandemije, u pogledu profesionalnog aspekta? Koliko se stvari, iz vaše perspektive, vratilo na „staro“, a šta su neki novi modeli stvaranja, rada i koncertnih aktivnosti u svetu danas?

Vladimir Nikolov: Priroda mog glavnog posla je takva da sam svakako najčešće sam u svom studiju u miru i odvojen od sveta. Ali, pandemija jeste uticala na gostovanja i putovanja. Na primer, otkazan je bio projekat Jumbo Big Band koji je u martu 2020. trebao da se desi pod mojim vođstvom. Ipak, najznačajnija promena u profesionalnom smislu je bio početak tog talasa koji je na mene uticao psihološki, pa je na toj liniji nastao muzički materijal koji je razlog zašto smo krenuli sa projektom „Distopija”. U toku pandemije smo snimili i video našeg Nikolov-Ivanović Kvarteta i izveli numeru „Scream“, a onda je predstavili na nalogu organizacije International Jazz Day te iste godine (Internacionalni dan džeza), za šta smo zapravo dobili ogromnu podršku.

Srđan Ivanović: Taj period je bio traumatski za sve, na različite načine, profesionalno je naravno bio katastrofalan jer nismo uopšte nastupali, a naša aktivnost je zvanično proglašena kao aktivnost koja nije nužna. No, iz te distopijske situacije bilo je pozitivnog, isprva odmor od jurenja za svačim, a onda kasnije i shvatanje šta nam je stvarno bitno. Mislim da su ljudi umnogome shvatili šta je stvarno bitno i koliko su zapravo kontakt sa drugim ljudima, koncerti, pozorište ipak možda nužniji nego što smo isprva mislili. U tom periodu jedini način saradnje je bio “preko žice” pa smo to i radili, ali sam to shvatao, više simbolično, da nešto radimo, da publici nešto dajemo, ne mislim da ima smisla to i nastaviti i u normalnim vremenima, ono što je najbitnije je kontakt sa publikom i sa drugim muzičarima.

Vaš sastav broji jedanaest vrhunskih muzičara iz nekoliko evropskih zemalja. Pored vas dvojice tu je još devet kolega, a od prethodnog koncerta došlo je i do nekih promena u postavi Undekteta. Recite nam šta je uticalo na personalne promene i predstavite nam nove (i stare) članove.

Vladimir Nikolov: Promene u Undektetu su se desile zbog dva razloga. Jedan je naša želja da ansambl unapredimo na polju improvizacije i zajedničkog sviranja do te mere da možemo da eksperimentišemo i da se igramo sa muzikom. Drugi je taj da želimo da uvek budemo na raspolaganju za nastupe bez razlike koliko vremena imamo za pripreme. U muzičkom smislu sve zvuči bolje i uvek možemo da menjamo ko će gde da svira solo, kad su nam svi muzičari dobri solisti. U praktičnom smislu, lakše i brže idu pripreme benda kad svako uradi svoj domaći zadatak, a to profesionalci kakvi su trenutni članovi rade svi bez ikakve diskusije.
Novi članovi ansambla su Olivie Lene na trubi, Sebastien Lado na trombonu, Leo Gedi na bariton saksofonu i bas klarinetu. Svako od njih je muzički karakter za sebe, a svi su vrhunski muzičari i odlični drugari tako da je milina raditi sa njima. Od ranije tu su Luka Ignjatović na alt saksofonu, Kristijan Mlačak na tenor i sopran saksofonu, Milan Roksandić na horni, Miloš Budimirov na tubi, Noe Klerk na harmonici, Mihail Ivanov na basu, Srđan Ivanović na bubnjevima i moja malenkost na klaviru i klavijaturama. Na ovom albumu bi se moglo reći da se već čuje da smo uigrana ekipa.

Srđan Ivanović: Možda još treći razlog je to što smo od početka hteli da sastav bude srpsko-francuski, u smislu baze delatnosti, a sa novim članovima je taj odnos ravnopravniji. Novi članovi su vrhunski muzičari s kojima nastupam ili sam nastupao u drugim sastavima i oduševljeno su se uklopili, kako muzički tako i ljudski.
Kako funkcioniše stvaralački proces u tako velikom orkestru čiji članovi žive u različitim zemljama? Koliko je teško u kreativnom, ali i logističkom smislu – snimanja, koncerti…

Vladimir Nikolov: U nekom smislu moj način rada na pripremama je konzervativan, ali u slučaju ovog ansambla to je od velike pomoći. Partiture se pripremaju unapred, uređuju se do mere gde se sva moguća pitanja smanjuju na minimum, dakle sve je jasno pre nego što se mi nađemo na probi i krenemo da sviramo. To ubrzava proces. Naravno da imamo prostora da menjamo stvari i razvijamo muziku, ali nemamo neke velike nejasnoće za koje je potrebno vreme i duži zajednički rad. U logističkom smislu bih mogao reći da funkcionišemo sve bolje, jer su trenutno svi ljudi u bendu veoma ozbiljni po pitanju organizacije. Tako da smo trenutno u fazi gde internacionalnost i veličina benda apsolutno nisu prepreka. Veća je prepreka nalaženje zainteresovanih organizatora za ovakav bend. Veličina benda utiče na njihove odluke previše često, nažalost, iako ne bi morala.

Srđan Ivanović: Bend po svojoj veličini nalaže da moramo biti dobro organizovani i spremni unapred sa muzikom, tako da internacionalnost tu ne pravi razliku. S druge strane, da smo svi u istom gradu, možda bi mogli češće probati ili nastupati na manjim koncertima. Ali, pošto to nije slučaj, spremamo se u pozadini i radimo intenzivno kad se nalazimo. Snimanje ovog albuma, “Distopija”, je dobar primer toga: intenzivnih 5 dana rada iz kojih je izašao album sa rezultatom kojim smo ponosni i na kojem se čuju svi detalji muzike, uključujući i interakciju.

Šta smatrate najvećim uspehom Undekteta do sada, a šta su želje i planovi za budućnost?

Vladimir Nikolov: Možda ne zvuči previše spektakularno, ali za mene je najveći uspeh to što smo uspeli šest godina da, ne samo održimo ansambl u životu, nego da ga transformišemo u ono što smo oduvek želeli: konzistentan srednje veliki ansambl, koji promoviše svoju muziku i komunicira sa publikom i ovim vremenom. Jesmo dobili i nagradu na Made in New York Jazz Competition, i jesmo dobili veoma lepe kritike od strane uglednih svetskih kritičara za prošli projekat, i to veoma cenimo, ali nama je lično kao liderima dosta bitno šta se dešava unutar benda i muzike. To je glavni razlog zašto ovo i radimo.

Srđan Ivanović: Kao što kaže Vlada, ponosni smo na kritike i nagrade, ali ono što smatram najvećim uspehom je činjenica da jedan prilično ambiciozan bend i dalje traje i mislim da sastav i muzika postaju sve bolji. Planovi za budućnost su da nastavimo da se razvijamo i da predstavimo muziku u ostatku Evrope, što je u planu za 2024. godinu.

Vladimire, Vi ste pored autorskog rada (kompozitor, aranžer, instumentalista, dirigent) veoma angažovani kao pedagog. Između ostalog, šef ste Katedre za džez i popularnu muziku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, koja je vrlo aktivna i sa koje izlaze izvanredni mladi autori i izvođači. Šta su trenutno vaše druge profesionalne aktivnosti u fokusu, pored novog albuma sa Undektetom?

Vladimir Nikolov: Trenutno radim na pripremama za jedan veći projekat sa Afričkom kantautorkom Fatumatom Dijavarom koja nastupa uz orkestar u sali Pariske Filharmonije na jesen 2024. Upravo sam završio rad na projektu sa mladim zvezdama Domi & JD Beck uz Metropol orkestar iz Holandije. U međuvremenu dogovaramo završni koncert studenata džez odseka FMU za 21. januar 2024 na kom će nastupiti manji ansambli i Big Bend FMU. A u pauzi od svega toga sam stigao i da uletim sa jednim last minute aranžmanom za Big Bend udruženja džez muzičara u Makedoniji, za projekat muzike benda Leb i sol. Takođe, u januaru 2024. godine, zajedno sa Srđanom i Mihailom, radim poseban projekat sa Big Bendom Bugarskog radija u Sofiji.

Srđane, Vi živite u Francuskoj i vodite bendove Blazin’ Quartet i Xenos, sarađujete sa mnogim kolegama, ali za februar najavljujete prvi album pod autorskim imenom: Srđan Ivanović „Modular“. Recite nam nešto više o novom projektu.

Srđan Ivanović: Poslednjih par godina razvijam bend koji se bazira na triju Manu Kodža (Manu Codjia), vanserijskog gitariste koji svira džez sa rok energijom a ponekad i zvukom, basista Joni Zelnik (Yoni Zelnik) i na to se nadovezuju Olivje Lene, koji je i u Undektetu, i flautistkinja Ludivin Isambur (Ludivine Issambourg) a često smo nastupali i sa flautistom Medžik Malikom (Magic Malik) i saksofonistom Kristof Panzaniem (Christophe Panzani), koji su takođe na albumu. Modular se zove tako jer sam hteo da kompozicije budu što jednostavnijie da bi interakcija bila što veća i da bi čak i delovi mogli modularno da se ređaju po želji. Drugi razlog za ime je zato što mi je bitna interakcija svakog člana ili kako se muzika modulira kroz svakog muzičara.

Kako pamtite prethodni koncert u Domu omladine, na 35. Beogradskom džez festivalu?

Vladimir Nikolov: Moglo bi se reći jedan od najlepših koncerata ikada. Sećam se detalja da je i osećaj na sceni bio super, osetilo se da je publika zavolela to što radimo, bila je neka magija, baš retko lepa prilika.

Srđan Ivanović: Poseban osećaj, otvaranje festivala, bend Anri Teksijea, koji nas sluša iz bekstejdža , konkretno sećam se kako nas je Manu Kodža gledao iza zavesa, publika koja je pažljivo slušala i bodrila nas, prvi koncert sa flautistom Medžik Malikom koji svakom prilikom zaista stvara magiju na sceni.
Kako teku pripreme za predstojeći nastup 11. decembra u Domu omladine? Šta publika može da očekuje na koncertu?

Vladimir Nikolov: Predstavićemo kompletan materijal sa novog albuma, i ostavljamo prostora za neki eventualni stari “hit“. Publika nikada nije čula trenutnu postavu uživo, mislim da će biti prijatno iznenađena.

Srđan Ivanović: Prvi nastup sa novim sastavom, s kojim se već dobro znamo sa snimanja. Slično kao i na koncertu za Beogradski džez festival, ovo je prvi put da predstavljamo novi materijal, znam da ćemo svi hteti da damo sve od sebe i da izgorimo na sceni. I da se zabavimo i zabavimo publiku.

Srbija se može pohvaliti izuzetnim džez muzičarima, koji ostvaruju velike uspehe kako u zemlji, tako i u inostranstvu, a vas dvojica svakako spadate među njih. A ima li, po vašem mišljenju, džez muzika dovoljno publike kod nas?

Vladimir Nikolov: Moje je mišljenje da se publika gradi muzikom, i pored svih prepreka. Dakle, mi smo odgovorni koliko publike privlačimo, a svaki čovek je naravno uz to i odgovoran za svoj muzički ukus i navike da se ide na koncert, tako da je to dvosmerna ulica, i ne treba publiku gledati kao neku masu koja se sama od sebe gradi, pomera i smanjuje, nego je u pitanju komunikacija. U poslednjim godinama mislim da se Srbija može pohvaliti svojom džez scenom. Oseća se da se nešto razvija, menjaju se face, izdaju se albumi, nastupa se i klupski i na festivalima, iako džez klubova nema oficijalno. Gledano sa strane, mnogo se stvari dešava, što je znak da se nešto gradi. Neko će u budućnosti tome dati naziv i to će biti legitimna terminologija vremena u kojem živimo i delujemo.

Srđan Ivanović: Da, dvosmerna je ulica, mislim da ljudi žele da čuju dobru i zanimljivu autorsku muziku, zvala se ona džez ili kako god. Na nama je da privlačimo publiku svojim idejama i izvedbom, a na svima nama kao publici (jer i mi smo često publika) je da ne zaboravimo da je mnogo zabavnije otići na koncert ili dešavanje nego pregledati novu seriju na Netfliksu…

Izvor: DOB

Igor Vince, umetnik jedinstvenog muzičkog izraza, nastupiće zajedno sa našim eminentnim džez orkestrom, Big Bendom RTS, na velikom koncertu 24. novembra od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Tom prilikom Igorova muzika će biti premijerno izvedena u aranžmanima pisanim za veliki džez orkestar. Ovaj koncert realizuje se u sklopu programsko-poslovne saradnje između Muzičke produkcije RTS i Doma omladine Beograda, a ulaznice po ceni od 1200 RSD su u prodaji na Ticket Vision prodajnim mestima i onlajn.

Kako je došlo do saradnje sa Big bendom Radio-televizije Srbije?

Igore Vince: Prvi razgovor na tu temu se desio pre godinu i po dana. Ono što nas je pri prvom kontaktu spojilo je to što je moja muzika prepoznatljiva po veoma izraženim i specifičnim deonicama za duvačke instrumente, a upravo ti instrumenti su esencija big benda, tako da smo se odmah pronašli na tom planu. Uz to, ritmovi mojih pesama su dosta izazovni i netipični, i obostrano smo dobili viziju da ta saradnja može da bude veoma atraktivna. Ova godina je jubilarna godina za Big Bend RTS, obeležavaju 75 godina postojanja, i ja sam veoma počastvovan da sam dobio priliku da budem deo takvog jubileja.

Publika će na koncertu imati priliku da čuje Vaše autorske kompozicije u novim aranžmanima, napravljenim specijalno za ovaj veliki orkestar. Kako ste zadovoljni rezultatom, kako Vaše pesme zvuče u ovakvoj verziji? Kako teku probe za koncert? Šta će biti na repertoaru?

Igore Vince: Presrećan sam što evo dolazi do realizacije tako ambicioznog projekta. Ogroman trud, puno vremena i materijalnih sredstava je uloženo u pripremu i raspisivanje aranžmana. Svaka pesma je dobila novu dimenziju i sve zvuči toliko raskošno. Na repertoaru je selekcija mojih autorskih pesama.

Zašto publika ne bi smela da propusti koncert 24. novembra u Domu omladine?

Igore Vince: Pored velike ljubavi i rada uloženog u pripremu, ovaj koncert nikako ne treba propustiti jer je to jedan jedini datum, dakle stvarno unikatan koncert, neće biti naknadne prilike, zaista je ekskluzivno.

U svom autorskom radu kombinujete različite žanrove – od fanka, preko regea, do džeza i pop muzike. Da li je uopšte presudno u kom žanru se krećete ili Vam je najvažnije da muzika ima dobar „gruv“?

Igore Vince: Odlično ste rekli, uopšte se ne ograničavam niti opterećujem u kom žanru stvaram. Važno je samo da me emocija ponese, da se nasluti magija. Nekad je to najsuptilnija balada, a nekad ritam sve diktira.

U proteklom periodu objavili ste nekoliko singlova, a imali ste i zapaženo učešće u polufinalu izbora za Pesmu Evrovizije, nastupali ste na nekoliko koncerata… Šta je ono što je za Vas lično na profesionalnom planu obeležilo godinu na izmaku?

Igore Vince: Bio sam prilično produktivan, kad uporedim ovu sa nekim prethodnim godinama. Objavio sam tri nova singla praćena spotovima i nastupio u polufinalu izbora za Pesmu Evrovizije. Upravo sam završio i dve nove pesme koje sam komponovao i pisao za hor Kolibri povodom njihovog jubileja – 60. rođendana, koje će se naći na njihovom albumu. Zaista sam uživao u tom radu i osećam da sam dao nešto najfinije i najvedrije iz sebe. Pored tog autorskog rada, moram posebno da istaknem to što sam ovog leta u Parizu snimao na albumu Šeuna Kutija i Lenija Kravica. Leni Kravic osim što je producent tog albuma, takođe ima ulogu gostujućeg pevača i gitariste. Nekoliko dana rada u najsavršenijim studijskim uslovima sa Lenijem Kravicom i Šeunom Kutijem su neprocenjivo iskustvo. Takođe, turneja sa Femijem Kutijem ovog leta je bila fantastična.

Da li je u pripremi novi album?

Igore Vince: Spremam nekoliko novih singlova. Kao i do sada, taj proces se odvija intimno u mom studiju. Svaki novi korak na tom putu me neviđeno ispunjava. Takođe, pripremam i reizdanje nekih dosadašnjih pesama, ali na francuskom jeziku.

Izvor: DOB

U filmu “Negde u Kvinsu”, poznati komičar Rej Romano se prihvatio uloge zvezde, scenariste, producenta i režisera-debitanta kako bi snimio iskrenu i duhovitu odu univerzalnoj porodičnoj dinamici – i duhu Kvinsa u Njujorku. Film je na programu 9. IndieBelgrade festivala u subotu, 18. novembra od 20 časova, u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Ulaznice po ceni od 400 RSD su u prodaji putem eFinity prodajne mreže i onlajn. Romano igra Lea, čoveka u kasnim četrdesetim, bez većih uspeha u životu i pod večitim budnim okom žene, braće i svog oca, koji i dalje rukovodi zadružno-porodičnom firmom Italoamerikanaca. Ipak, kada shvati da njegov sin, stidljivi tinejdžer i vanserijski talenat za košarku, neće uspeti bez njegove pomoći, Leo najzad ustaje protiv celog porodičnog sistema.

Kako ste smislili priču? Čija je to bila ideja?

REJ ROMANO: Ni mene ni koscenaristu Marka Stegemana nije zanimalo pisanje konvencionalne komedije. U filmovima ne manjka prikaza Italoamerikanaca. Čini mi se da predstave italoameričkih porodica, koliko god bile brojne, imaju tendenciju da se oslanjaju na klišee i izostavljaju realnu kompleksnost porodice. Redovno sam dolazio na Istočnu obalu na proslave veridbi, na venčanja, krštenja – porodična okupljanja – i tu nalazio zlatan rudnik materijala u smislu jezika, dijaloga i gestova.

MARK STEGEMAN: “Negde u Kvinsu” je, u suštini, duboko lična priča za koju je Rej Romano shvatio da je na njemu da je ispriča, i to samo na njemu. Imao je ideju da snimi film o realnosti koju je poznavao: o Italoamerikancu odraslom u Kvinsu – kvartu koji je svet u malom. Ja ne pišem na osnovu istog sklopa iskustava u porodici italoameričkih imigranata. Ja sam poreklom Irac i Nemac iz Čikaga, ali su moj i Rejov pristup ovoj priči i likovima uvek težili ka univerzalnom. Isti problemi, drugačiji akcenat.

Da li biste onda rekli da je film NEGDE U KVINSU autobiografski?

REJ ROMANO: “Negde u Kvinsu” nije autobiografski ali likovi, teme i događaji su nastali na osnovu mog života. Leo Ruso i Stiks, italoamerička imigrantska porodica koja se u Kvinsu drži zajedno, sve to je spoj mog prošlog i sadašnjeg života. Ja jesam Italoamerikanac, ali tradicija, jezik i energija prikazani u filmu potiču iz porodice moje žene – živopisne i dinamične italijanske porodice koja je ostala verna vekovnoj tradiciji: svako se svakome petlja u život; proslave su raskošni rituali; jake emocije; i morate da se pojavite na nedeljnoj večeri – nema izgovora!

Čini se da je porodica Ruso glavni junak filma… i tu se zaista svako svakome petlja u posao.

Ruso je radnička porodica gde je ženska glava imigrantkinja iz Italije a muška glava Amerikanac druge generacije koji vodi porodični građevinski posao . Oni su ponosni, bliski, emotivni ljudi koji vole da slave i ističu sebe, porodica im je najvažnija. Oni su glasni (veoma glasni), verni i strastveni ljudi kojima je cilj da se venčaju, dobiju decu i rade stalan posao.

U filmu Vi ste Leo Ruso. Kako bi opisali taj lik?

REJ ROMANO: Leo Ruso je nastao iz dileme: šta ako bi čovek se koji se tokom većeg dela života osećao kao da je nevidljiv, u jednom trenutku zaista osetio kao da je neko bitan? Leo je definitivno bio slaba karika u lancu porodice Ruso. Nažalost, uvek je govorio pogrešnu stvar u pogrešnom trenutku, a otac i stariji brat su na njega uvek gledali kao na razočaranje. Žudeo je za priznanjem i mislio je da to može postići preko svog sina. Sa potencijalom da bude vrhunski sportista i stekne diplomu koledža, Stiks – Leov sin je bio u mogućnosti da svom ocu pruži osećaj ostvarenja.

U filmu NEGDE U KVINSU komični momenti često nastaju iz dramatičnih situacija. Čini nam se da se komedija ovde koristi kao nosilac drame.

REJ ROMANO: Iako će vas “Negde u Kvinsu” svakako nasmejati, film nastoji da u sebe uključi i dublje , mračnije istine. “Negde u Kvinsu” prenosi mnoge poruke, uključujući i onu koliko je važno istražiti ranjivost. Ponekad se čini kao da ste jedina osoba na svetu s velikim problemima, ali kada shvatite da svako ima svoju muku, osećate se manje usamljeno. Pokušavamo da pokažemo da se, bez obzira na sve naše mane, trudimo da poboljšamo i ojačamo porodične veze koje se prenose s kolena na koleno.

Izvor: DOB