Od petka, 15. maja 2020. godine, na kanalu Filmskog centra Srbije dostupan je hvaljeni i nagrađivani dokumentarni film „Columba Urbica“ u režiji Gorana Radovanovića. Ovo osmominutno ostvarenje prikazano je 1995. godine na Martovskom festivalu, gde je i nagrađeno, nakon čega su usledila projekcije na festivalima širom sveta na kojima je Radovanovićev film osvojio nekoliko značajnih odličja (Torino, Hamburg, Lisabon...), kao i prikazivanje na prestižnom Međunarodnom festivalu dokumenatrnog filma u Amsterdamu (IDFA).

Radovanović je za film „Columba Urbica“ napisao scenario i režirao, a na njegovom nastanku radili su montažerka Milica Živojinović, snimatelj Radoslav Vladić i kompozitor Aleksandar Lokner.

Protagonista fima „Columba Urbica“ je Jašar Džemalov, Rom koji nelegalno, bez vode i struje, živi gotovo u samom centru Beograda, u podnožju Kalemegdana. Godina je 1994. Srbija je pod sankcijama, inflacija divlja, a vekna hleba košta tri i po milijarde dinara. Žitelji Beograda se bore za svoj opstanak, svako se snalazi kako ume i može, a kante za đubre za mnoge postoju izvor spasa. Među njima se nalazi i Jašar.

O nastanku filma „Columba Urbica“, kojim je i započeo svoju međunarodnu karijeru, Goran Radovanović kaže:
„Columba urbica je trebalo da bude moj treći kratki film. Novac je dobijen od Ministarstva kulture, i to u ono najgore vreme inflacije, 1993. godine. Tako da je producent jedva uspeo da sačuva nešto od njegove vrednosti, pretvorivši dinare u nemačke marke. Novca je bilo dovoljno za četri dana snimanja, nađena je nekakava bajata poluispravna 16-milimetarska traka, organizator je nabavio poluispravnu kameru u Televiziji Beograd, koja nikako nije mogla da se namesti u libelu (direktor fotografije, Radoslav Vladić, koristio je neki crveni kanap kao reper za labelu).

Početkom 1994. godine kretosmo u snimanje. Sećam se da nam je glavna lokacija bila na Kalemegdanu (na mestu gde je sadašnji klub Undergound). Prvi dan snimanja sam izgubio jer se nije pojavio glavni lik Jašar, Rom, koji je tu živeo u lagumima i kojeg smo preko policije jedva našli sutradan negde na Topčideru... Montaža se odvijala na Sajmu, na minus sedam, bez grejanja. Ja sam zaradio upalu prostate, a montažerka Milica Živojinović upalu bešike. Dragan Cenerić je bio dizajner zvuka i radio je u tonskom studiju Avala filma, koji se grejao. Dakle, film je gotov, prikazan je na Martovskom festivalu i dobio je nekakvu Nagradu...
Ali šta dalje sa njim?

Posle Martovskog festivala, seo sam na voz, otišao do Segedina i sa mađarske pošte poslao u svet dvadesetak VHS kopija mog filma (za više VHS kopija se nije imalo, pošto je trebalo kupiti i nešto od hrane na segedinskoj pijaci). Uzalud sam čeko odgovore sa međunarodnih festivala, jer nisam uzeo u obzir da je tadašnja Jugoslvija bila ne samo pod ekonomskim embragom već i kulturnim sankcijama (vrlo kulturno, zar ne?!). I kako to biva, kada sam se najmanje nadao, negde krajem 1995. godine, stigli su odgovori sa dvadesetak međunarodnih festivala, iz Evrope, Azije, Amerike: svi su hteli film u glavnom takmičarskom programu! IDFA, Tampere, Krakov, Torino, Hamburg, Lisabon...

Odlično se sećam svog prvog putovanja u inostranstvo, posle skoro četiri godine neprestanog boravka u Beogradu: Torino! I osvojenog gran-prija na festivalu Cinema Giovanni, u to vreme najzačajnijeg festivala debitantskog filma i filma mlađih autora, značajnijeg od Soluna i do tada neprikosnovenog Manhajma. Tadašnji direktor Festivala Alberto Barbera (današnji direktor Venecije) uručio mi je gran-pri i 5.000 američkih dolara, otprilike tri puta više nego što je sam film koštao... IDFA je prikazala do tada najkraći film u konkurenciji, i sa sledeća tri filma u takmičarskom programu na IDFA festivalu (Kasting, Pileći izbori, Uz Fidela do kraja) postao sam rekorder po broju nastupa na ovom festivalu u regionu, ali i šire...

Columba urbica ušla je u videoteke gotovo svih značajnijih filmskih akademije na svetu kao film koji se pokazuje studentima režije prve godine u vežbi „one to one“! Od Harvarda i Tiša do Berlina i VGIK-a!

Nikada više nisam montirao na minus sedam i više nikada nisam imao upalu prostate.“

Goran Radovanović je reditelj više hvaljenih i nagrađivanih dokumentarnih filmova, kao što su „Kasting“ (2003), „Pileći izbori“ (2005), „Uz Fidela do kraja“ (2012)... U njegovom scenarističko-rediteljskom opusu su i dva dugometražna igrana filma: „Hitna pomoć“ (2009) i „Enklava“ (2015). Radovanović trenutno priprema svoj treći dugometražni igrani film „Bauk“ i novi dokumentrani film „Čekajući Handkea“, oba podržana na konkursim filmskog centra Srbije za sufinansiranje.

Radovanović je diplomirao je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Član je Evropske filmske Akademije. Kao gostujući profesor održao niz predavanja na univerzitetima širom sveta. Dobitnik je velikog broja međunarodnih i domaćih filmskih nagrada, uključujući i nagradu „Beogradski pobednik“ koji je na 47. FEST-u dobio za dokumentarno ostvarenje „Slučaj Makavejev, ili proces u biskopskoj sali“ (2019).

<<  Jun 2020  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
10111314
15161718192021
222324252628
2930     

Putopisi, Intervjui..