Pristigla je i prva kritika novog filma Srdana Golubovića. Njegov film Otac je ovih dana deo Panorame, zvaničnog programa ovogodišnjeg Berlinskog filmskog festivala, a kritiku autora Alana Hantera objavilo je cenjeno filmsko i esnafsko glasilo, The Screen Daily. U svom prikazu Hanter ističe da „očeva epska misija da ponovo izbori starateljstvo nad decom predstavlja osnovu snažne i suptilno iznijansirane drame u filmu Otac.“ On  potom dodaje da „najnoviji dugometražni igrani film Srdana Golubovića kombinuje društveni realizam filmova koji slamaju srce, što srećemo u filmovima braće Darden, sa pričom o običnom čoveku znanom iz filmova Frenka Kapre.

“ Potom ističe da bi „i festivali i publika trebalo da Golubovićevo prijemčljivo i emotivno pripovedanje dočekaju širom otvorenih ruku, a utisak je tim snažniji budući da je reč o priči nadahnutoj istinitim događajima.“

Hanter pojašnjava da „Golubović koristi koristi ovu priču kako bi stvorio film u slavu svakodnevnih dela pojedinca. Tokom filma, lične patnje takođe posluže i da se autor osvrne i na šira društvena pitanja u Srbiji, opterećenom siromaštvom i korupcijom.“

U prikazu je naglašeno i da se „film se brzo oslobađa ograničenja društvenog realima i preobražava se u film puta (road movie)“, kao i da je „ sentimentalnost zaobiđena čitavim tokom filma, a posebno u impresivnoj glumačkoj kreaciji Gorana Bogdana. Tu je gotovo opipljiva upečatljivost u njegovoj krajnjoj iscpljenosti i turobnoj odlučnosti. Gledaoci veruju da je tu reč o razumnom čoveku koga čist instikt navodi da uradi tu jednu stvar za koju veruje da će decu vratiti u njegovo naručje, gde im je i pravo mesto.“

Novi Golubovićev film nastao je kao koprodukcija Srbije, Francuske, Nemačke, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine, i, naravno, uz podršku Filmskog centra Srbije.

„Otac“ je film o čoveku kome su zbog siromaštva oduzeli decu, gubitniku, odbačenom i poniženom čoveku, koji kroz svoje putovanje, hodajući od svog sela na jugu Srbije do prestonice, sa kraja na kraj zemlje, iz protesta, dostojanstva, želje da dokaže i sebi i drugima, iz očaja – postaje heroj. Film je zasnovan na istinitoj priči, o čemu je Golubović rekao: „Pročitao sam na nekom portalu priču o Đorđu Joksimoviću, kojem je Centar za socijalni rad oduzeo decu i koji je, kada se suočio sa tim lancem birokratije i korupcije, rešio da peške ode za Beograd. Pročitavši to, odmah sam se setio filma Pariz, Teksas i filmičnosti koju to putovanje peške ima u sebi. Đorđe je već u tom trenutku bio ispred Ministarstva za rad i ja sam otišao da razgovaram sa njim. Družili smo se nekoliko dana, pružio sam mu podršku i odlučio da o tome želim da snimim film. On nije krenuo na to putovanje da bi pokazao bunt; on zapravo ni sam nije siguran zašto, ali vođen nekim impulsom on je samo krenuo. Bilo mi je interesantno da pravim film o čoveku, koji, boreći se sa nepravdom, ne racionalno, već duboko intuitivno, kreće na neko, gotovo mitsko putovanje.“

Oca Nikolu u filmu tumači Goran Bogdan, dok su uloge dece poverene Ajli Šantić i Muharemu Hamziću, koji su prvi put na filmu, nakon što su prošli kasting u kome je učestvovalo više od 250 dece. Ostale uloge tumače: Boris Isaković, Nada Šargin, Milica Janevski, Vahid Džanković, Jovo Maksić, Nikola Rakočević, Milan Marić… Scenario za film potpisuju Srdan Golubović i Ognjen Sviličić, direktor fotografije je Aleksandar Ilić. Film je montirao Petar Marković. Kostimografkinja je Ljljana Petrović, a scenografi Goran Joksimović i Predrag Petrović. Muziku za film je komponovao Mario Šnajder.

O svojoj ekipi i filmu, Srdan Golubović kaže: „Sve filmove koje sam do sada radio, radio sam sa skoro istom ekipom. Praktično od fakulteta radim sa istim ljudima. Film je timski posao, reditelj je onaj koji je najistureniji i jedini koji u svakom trenutku zna celinu onoga što stvara, ali bez glumaca to ne postoji, kao ni bez direktora fotografije, scenografa, kostimografa, ali i ključnog saradnika reditelja – scenariste, koji pomaže u kreiranju priče. U mojim filmovima ima dosta toga sličnog, mada se ja trudim da svaki od njih bude drugačiji. Mislim da je ovaj drugačiji od prethodnih po rediteljskom pristupu. Ovoga puta sam se trudio da budem hrabriji, beskompromisniji, da idem do kraja pa makar i glavom kroz zid, te da i ovaj film bude najsiroviji, najogoljeniji, najtvrđi i bliži istini."

Film „Otac“ nastao  je u koprodukciji šest zemalja: Srbije, Francuske, Nemačke, Slovenije, Hrvatske i BiH. Film su, pored Filmskog centra Srbije, podržali i: nemački fond MDM, francuski fond Cinema du Monde, hrvatski fond, slovenački fond, fond BiH, Arte France i ZDF Arte, kao i Eurimages fond za koprodukcije. Producent filma je Jelena Mitrović (Filmska kuća Baš Čelik, Srbija), u koprodukciji sa Propeler Film (Hrvatska), Vertigo (Slovenija), ASAP Films (Francuska), Neue Mediopolis (Nemačka), SCCA/Pro.Ba (Bosna i Hercegovina). Izvršni producent je Igor Kecman.

Srdan Golubović je rođen 1972. godine u Beogradu. Njegov prvi dugometražni igrani film „Apsolutnih sto“ (2001) prikazan je u Torontu, San Sebastijanu, Pusanu, Roterdamu i osvojio je veliki broj međunarodnih I domaćih nagrada. Golubovićev drugi dugometražni igrani film „Klopka“ (2007) je imao svetsku premijeru na Berlinalu (sekcija „Forum“), a prikazan je i na festivalima u Torontu i Karlovim Varima. Film je osvojio je 22 međunarodne nagrade na preko 50 festivala na kojima je učestvovao, a imao je i uspešnu bioskopsku distribuciju širom sveta. „Klopka“ je 2008. bila u užem izboru za Oskara za najbolji strani film. Golubovićev treći film „Krugovi“ (2013) prikazan je na Sandensu, gde je osvojio Specijalnu nagradu žirija, kao i na festivalu u Berlinu (selekcija „Forum“), gde je dobio nagradu Ekumenskog žirija. „Krugovi“ su učestvovali na preko 80 festivala i osvojili su 32 međunarodne nagrade. Srdan Golubović je profesor filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

<<  Avgust 2020  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
     
      

Putopisi, Intervjui..