Razgovarali smo sa Radoslavom Zelenovićem, članom žirija 8. Beogradskog internacionalnog filmskog festivala osoba sa invaliditetom Bosifest i velikim prijateljem našeg festivala, o utiscima koje nosi sa prethodnih festivala, značaju filmova koji se prikazuju na Bosifestu, ali i njegovim trenutnim profesionalnim angažmanima.

Već ste bili član žirija Bosifesta, kakve utiske nosite sa našeg festivala?

Činjenica da sam ponovo, sa zadovoljstvom, prihvatio da budem u žiriju govori o mom odnosu prema ovom dragocenom Festivalu. Inače, tokom godine u kontaktu sam sa Darkom Ivićem, direktorom Festivala. Razgovaramo o tome šta priprema, kako će da izgleda naredni Festival, pričamo o filmovima, jer tu ima mnogo prostora za zanimljive razgovore. Pogotovu što je Darko filmofil i veoma cenim njegovu posvećenost filmu i to kako razmišlja o filmu.

Kao veliki poznavalac istorije filma i njegovog značaja u društvu, recite nam molim vas vaše mišljenje o tome da li i koliko često film može zaista da promeni živote ljudi ili nešto u društvu?

Imam običaj da kažem da film nije promenio vek za nama, ali da ga je obeležio u to nema nikakve sumnje. Svaka civilizacija imala je svoj jezik. Od 1895. godine, od prve filmske projekcije to je jezik pokretnih slika. Kao što je govorio Boleslav Matuševski još daleke 1898. godine, parafraziram, film nije samo snimljena traka on je istorijski dokument i istorijski izvor i za sto godina neće vam biti potreban nikakav čarobni štapić da neke događaje i ličnosti ponovo “oživite”.

Koliko je po vama značajan Bosifest za našu sredinu?

Izuzetno značajan. To se u mnogo navrata potvrdilo i to sam dobro sagledao ovih godina koliko sam pored i u samom Festivalu. To su filmovi koji na izuzetan način potvrđuju ono što sam malo čas rekao o uticaju filma, ali to su filmovi, pre svega, koji nam na pravi način skreću pažnju na osobe sa invaliditetom. Koliko god se po nekada “mučim” sa nekim od tih filmova, kao po pravilu, oni vam donesu tu dragocenu dozu optimizma koji nam po kadkada nedostaje.

Iako ste formalno u penziji, profesionalno ste i dalje veoma zauzeti: direktor ste Festivala evropskog filma Palić, a angažovani ste i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ispričajte nam molim vas šta vas trenutno najviše profesionalno zaokuplja?

Festival evropskog filma Palić je 18. septembra proglašen za najbolji filmski festival u Evropi. U konkurenciji je bilo 715 festivala (filmskih, muzičkih, pozorišnih...). Laureatima za nagradu proglašeno je, od tog broja, ukupno 26, a nagrađeno je samo šest. Među njima i naš Festival kao jedini koji je posvećen filmu. Veoma sam zadovoljan što je letos na našem Festivalu promovisan BOSIFEST, Darko je bio izuzetno uzbuđen, imao je tremu, ali je veliki broj novinara saznao mnogo toga o BOSIFESTU. I to je još jedan kvalitet Palića.

Momentalno radim kao kopredsednik Odbora za formiranje Audiovizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju fondova Srpske akademije nauka i umetnosti. Veliki i zamašan posao, ali preko potreban, jer kulturna dobra su neobnovljiv resurs. Kada jednom nestanu, nestaju zauvek. Svesni te činjenice činimo sve da se ogromno naučno i kulturno nasleđe sačuva i postane dostupno stručnoj javnosti ali i svima onima koji žele da se upoznaju sa onim što čuva Audiovizuelni arhiv SANU. Ideja je da on vremenom, postane mesto gde će se pod jednim krovom naći najveći deo kulturnih dobara koje baštinimo kao narod velike tradicije.

Bosansko-hercegovački muzički fenomen Dubioza kolektiv objavili su pesmu i video spot za numeru “Treba mi zraka” koju su 2003. godine napisali Dino Dvornik i Haris Ćustović. Porodica Dina Dvornika dala je saglasnost da momci iz Dubioze pesmu završe i snime u svom maniru, a objavljena je nedelju dana nakon devete godišnjice Dinove smrti.

Otkud ideja da se radi nezavršena pesma Dina Dvornika?

- Pre par godina svirali smo koncert u Dubrovniku. Tada sam sreo svog dugogodišnjeg prijatelja, Harisa Ćustovića, koji se posle dugogodišnjeg boravka u Londonu vratio u Dubrovnik. Ispričao mi je da ima pesmu koju je radio sa Dinom, koju nažalost nisu stigli da završe. Njegov predlog je bio da mi uzmemo i uradimo pesmu na svoj način.

Kakva je pesma u pitanju - o čemu se radi (koja je tema), kakvog je muzičkog žanra, na koji način je bend pristupio materijalu?

- Pesmu smo producirali zajedno sa Harisom. Zvuči dosta drugačije od naše produkcije, ali smo opet ostali u nekom Dubioza kolektiv stilu. Upravo to je i bio izazov ove saradnje, da pesma zadrži svoj duh u kojem je napisana još 2003. godine, a da zvuči kao nešto što bismo napisali danas. Najtužnije je što tematika pesme iz 2003. savršeno korenspondira sa aktualnim događajima u našoj regiji.

Da li je i koliko muzika koju je Dino radio uticala na članove benda?

- Muzika Dine Dvornika imala je moć da dopre do ljudi koji za taj stil muzike uopšte nisu bili zainteresovani. Njegov nenametljiv, ali potpuno otvoren pristup, ono je što je, čini mi se, očaravalo ljude. Ja nisam bio Dinin fan i znao sam par pesama koje su se vrtele u medijima, dok nisam slučajno otišao na koncert u sarajevskom "Metalcu" 1996. godine. Takav bend, i takav šou, nikad do tada nisam video, a Dino je taj koncert svirao u japankama.

Kakve reakcije publike očekuju, s obzirom na to da se radi o muzici koja je drugačija od onog što bend inače radi?

- Biće jako zanimljivo videti reakcije ljudi. Nama je uvek izazov da u nečemu što na prvu zvuči drugačije od nas nađemo svoje mjesto. Već se osećamo potpuno ispunjenim jer smo odličnu pesmu oteli od zaborava i na svoj način uradili svoju posvetu Dini Dvorniku. Ako se pesma svidi ljudima, biće nam još draže.

Osmo izdanje Bosifesta, koje će se održati pod sloganom „Pokreni promenu“ od 10. do 12. oktobra u Sava centru, prikazaće 18 kvalitetnih dokumentarnih filmova na različite teme koje se tiču osoba sa invaliditetom, po izboru selektora Gorana Radovanovića, poznatog reditelja i jednog od naših najnagrađivanijih dokumentarista. Publika će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 18 filmova, 10 u takmičarskom i 8 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji, a očekuje nas i svetska pretpremijera odličnog izraelskog dokumentarca “Moj brat heroj” (r: Yonatan Nir, Enosh Cassel), koji prati grupu mladih ljudi sa Daunovim sindromom na zahtevnom putu kroz indijske Himalaje, u pratnji svojih braća i sestara. Film će biti prikazan u revijalnom delu programa.

Na konkurs 8. Bosifesta pristiglo je oko 90 filmova sa raznih strana sveta, kako ste generalno zadovoljni kvalitetom prijavljenih filmova?

- Imao sam predrasudu da će među ponuđenim filmovima dominirati filmovi-projekti, odnosno hibridna polufilmska-polutelevizijska ostvarenja sa dominatnim sociološkim ili čak medicinskim predznakom. Moja ogromna greška!! Drugačije rečeno: iznenađen sam kvalitetom! Odista nisam očekivao toliku koncentraciju estetike, humanosti i poziitivne energije na jednom mestu!

Koliko je teško bilo odabrati 18 filmova (10 u takmičarskom i 8 u revijalnom delu programa) koji će biti prikazani na predstojećem 8. Bosifestu?

- Bilo je izuzetno teško s obzirom da je bilo toliko sjajnih filmova koji su takođe mogli biti odabrani i za takmičarski i za revijalni program! Naravno, da je zbog limitiranog festivalskog vremena uveden kriterijum “teme i geografije”. Odnosno, morali smo da se lišimo onih sjajnih filmova koji su tematski slični ili filmova koji su izvanredni ali dolaze iz zemlje koja je već poprilično zastupljena u programu.

Predstavite molim vas ukratko program ovogodišnjeg Festivala.

- Program počiva na kriterijumu estetike i humanosti. U tom preseku nastao je program ovogodišnjeg izdanja Bosifesta! I taj presek obležen je nečim što bih ja nazvao prostim izrazom životnost! A iza svakog života stoji volja, nada, borba, dobrota, energija… Dakle, reč je o programu koji je s jedne strane tematski raznovrstan i koji pokriva gotovo sve aspekte pojma disability, a sa druge strane ovi filmovi počivaju na vrhunskoj estetici koja ovu tematsku specifičnost i ekskluzivnost uzdiže na nivo univerzalnog i večitog! Dakle, ni jedan film ne boluje od patetike niti pripada bidermajerskom svetu sažaljenja! Naprotiv! Život kao takav! Život kao mogućnost! Život kao nužnost koju možemo prevazići…

Direktor festivala Darko Ivić je naveo u izjavi povodom predstojećeg Bosifesta da ćemo „videti posebne filmove sa posebnim ličnostima, koje nisu drugačije zbog svog invaliditeta već zbog permanentne borbe i slavljenja života“. Činjenica da su priče tako „životne“ i emotivne je sigurno poseban kvalitet ovih dokumentaraca? 

- Ivić je u popunosti u pravu! I tu se mi dodirujemo, on kao direktor i ja kao njegov izabrani ovogodišnji selektor. Tu, oko “slavljenja života”. I na ovom mestu bih pozvao Godara u pomoć kada je rekao da “svi veliki dokumentarni filmovi deluju igrano a svi veliki igrani filmovi deluju dokumentarno”! To se najbolje ogleda u ovogodišnjem  programu čiji dokumentarnih filmovi imaju zajednički imenitelj: umetničku i životnu verodostojnost koja deluje imaginativno!

Vaš poslednji igrani film „Enklava“ se uspešno prikazivao širom sveta osvojivši tridesetak nagrada, objavljena je i knjiga “Kosovo, vera i pomirenje”, zbirka eseja domaćih i stranih autora o ovom filmu. Na kojim dokumentarnim i igranim projektima trenutno radite?

- Trenutno sam u pre-produkcoji igranog filma Autoportret koji je dobio sredstva na konkursu FCS-a za razvoj projekta. Reč je o filmu koji tematizuje veliku traumu savremenog srpskog društva: bombardovanje iz 1999. Ukoliko produkciono bude išlo sve po planu, ovim filmom obeležićemo 20 godina od bombradovanja naše zemlje!

Drugi film, takodje pobedik na konkursu FCS-a ali u drugoj kategoriji, je igrani film koji reflektuje srpsko-kineske odnose: reč je o filmu Čudotvorac koji je inspirisan životom i delom fudbalskog trenera Bore Milutinovića..

Posle senzacionalnog prvog koncertnog predstavljanja na Beogradskom džez festivalu 2009. godine, kad je sala Amerikana bila mala da primi sve zainteresovane, engleska plesna džez-fank grupa Red Snapper vraća se da sa nama proslavi dvadesetu godišnjicu svojeg remek dela - albuma “Prince Blimey” – koji je promenio svetske muzičke tokove godine 1996! U susret koncertu 16. septembra u Domu omladine Beograda, Richard Thair, bubnjar i jedan od osnivača ovog kultnog benda, govorio je za naš sajt o muzici Red Snappera, prisetio se početaka i podelio sa nama planove za budućnost.

Kako ste osnovali bend Red Spapper i koji je bio vaš cilj na početku? Šta biste rekli, koliko su vaši snovi ostvareni?

- Okupili smo se da napravimo album sa sviranim instrumentalnim deonicama, koje bi DJ kasnije mogao da koristi kad miksuje. Shvatili smo da imamo veliki potencijal kao bend i da imamo zaista nesvakidašnji zvuk za to vreme, a čim smo odsvirali nekoliko nastupa uživo bilo je jasno da se ljudima naša muzika dopala. Niko u to vreme nije kombinovao različite stilove kao što smo mi radili. Premašili smo svoja očekivanja i snove mnogo puta, ali nevolja je u tome što kad osetiš nešto dobro, poželiš još više! ;)

Možete li da rekapitulirate važnost albuma “Prince Blimey”? Šta je to što ovaj album i posle 20 godina od objavljivanja čini toliko važnim i uticajanim za ljude širom sveta?

- U to vreme nijedan bend niti producent nije svirao uživo hip-hop, džangl, džez, surf, filmsku muziku, i miksovao ih u koherentnu produkciju, tako da zaista nismo imali nikakva očekivanja. Ono što je izašlo iz studija posle kratkog vremena nas je baš iznenadilo ALI smo oduvek znali šta želimo da radimo. Takođe, imali smo vrlo kreativnu i uticajnu etiketu koja nam je pružala umetničku slobodu. Ono što ovaj album čini originalnim i uticajnim je kombinacija muzičkih uticaja trojice prijatelja, fokus na mračnoj atmosferi i želja da sve te uticaje reprodukujemo uživo, uz korišćenje onoga što studijska tehnologija može da proizvede. Mislim da je tu i uticaj agresivnog i psihodeličnog haosa, koji je blizak mnogim mladim muzičarima.
 
Da li se sećate nastupa na Beogradskom džez festivalu 2009. godine, koji do danas važi za jedan od najboljih u skorijoj istoriji ove manifestacije?

- Naravno! Sjajna svirka i divni ljudi u publici. Takođe se sećam da je Lufthansa “zarobila” naš kontrabas, tako da smo bili prinuđeni da pozajmimo drugi u Beogradu.

Bend ste poznat po fenomenalnim koncertima. Da li su vam nastupi uživo zabavniji od rada u studiju ili obrnuto? Zašto?

- Obožavamo da sviramo uživo. Naš bend je kao jedna veoma bliska porodica, tokom koncerata izražavamo mnogo ličnog humora, strasti i frustracija. Uz to, naše koncerte karakteriše i izvesna doza haosa – zapravo obožavamo činjenicu da nešto može da pođe naopako u bilo kom trenutku svirke! Volimo i rad u studiju, stvaranje je ono što nas “vozi”, dok je post produkcija prilično dosadna. Najviše volim kombinaciju živog nastupa i rada u studiju, jer na taj način vidite kako nastaju plodovi vašeg rada. Obe ove vrste izražavanja idu “ruku pod ruku” sa Red Snapperom.

Kuda vodi vaš trenutni muzički pravac, da li želite da doprete do nove publike sa najnovijim albumom?

- Mislim da smo se albumom “Hyena” povezali sa mnogo novih fanova, pogotovo jer je inspirisan muzikom koju smo radili za senegalski film “Touki Bouki”. Mnogo ljudi je trenutno zainteresovano za zvuk koji je inspirisan afričkom muzičkom, tako da je tajming dobar. Mislim da kada nas mladi ljudi čuju uživo, to čini i da muzika oživi.  Možda su oni manje navikli na muzičare koji sviraju rok ili tradicionalni džez, tako da kada nas vide uživo na sceni i razumeju muziku bolje. 

Mogu da najavim i da počinjemo sa radom na novom albumu.

Ulaznice za koncert su u prodaji preko Eventim mreže, po ceni od 1000 dinara.