Izlazak.com - Muzika

[INTERVJU] Grupa NAKED: "Beskompromisno i posvećeno radimo i puštamo život da nas nosi"

2024-02-29T20:01:03+00:00

Grupa Naked već 18 godina sa uspehom gradi autentičku umetničku karijeru u Srbiji i inostranstvu, ističući se kao jedan od najatraktivnijih regionalnih predstavnika world music žanra. Sa ljubiteljima svoje muzike, prijateljima i poštovaocima, 8. marta u Domu omladine Beograda Naked će proslaviti punoletstvo, uz svojevrsnu rekapitulacije bogatog opusa i sa mnogo specijalnih gostiju. Ulaznice po ceni od 1500 RSD su u prodaji putem eFinity prodajne mreže i onlajn. Sastav Naked čine naši poznati muzičari, svi odreda virtuozi na svojim instrumentima: Branislav Radojković (bas-gitara), Goran Milošević (bubnjevi, udaraljke), Đorđe Mijušković (violina), Rastko Uzunović (klarinet, tenor-saksofon) i Đorđe Kujundžić (bariton saksofon). Originalan zvuk ovog kvinteta čine elementi balkanskih muzičkih tradicija, sa primesom mediteranskih, afričkih i istočnoevropskih uticaja, u sinergiji sa osobenostima džez, fank, rok, fri muzike i mnogo improvizacije. U susret rođendanskom koncertu, 8. marta u Amerikani DOB, porazgovarali smo sa Goranom Miloševićem i Branislavom Radojkovićem.

[INTERVJU] Andy Pavlov, pijanista i kompozitor: “Muzika ima moć da isceli, pomogne i promeni”

2023-12-20T15:25:40+00:00

Pijanista i kompozitor Andy Pavlov (Andrija Pavlović, LP Duo) na solističkom koncertu 22. decembra od 20 časova u Domu omladine Beograda predstaviće žanr nove klavirske muzike kroz svoje autorske kompozicije. Pavlov stvara jedinstven stil klavirskog zvuka u kome spaja senzitivnost klasike sa minimalizmom, rokenrolom i drugim žanrovima. Aktivan je u oblastima avangardne izvođačke i konceptualne umetnosti. Ulaznice po ceni od 1.200rsd u prodaji su putem eFinity mreže i onlajn.

Ko je Andy Pavlov?

Andy Pavlov: Andy Pavlov je alter ego pijaniste i kompozitora Andrije Pavlovića (LP Duo) koji godinama komponuje i izvodi novu klavirsku muziku. Andy se rodio za klavirom. Andy zaranja u dubinu na putu za Honduras. U suštini, Andy je (muzički) apatrid.

Kako Vi kao umetnik definišete novu klavirsku muziku, a kako biste je približili nekome ko ne spada u krug redovne publike tog muzičkog usmerenja?

Andy Pavlov: To je muzika koja je rasterećena konvencionalnosti i snobizma. Nova klavirska muzika spaja klasiku i različite žanrove. Klavir je kroz razvoj tehnologije i klavijaturnih instrumenata ponovo postao najpopularniji instrument. Ono što je jedno vreme u istoriji muzike bila električna gitara. Novi autori sada spajaju savremenu muziku otkrivajući istoriju muzike. I sada imamo klasifikaciju novih žanrova ,,neoclassical piano music” ili ,,indie classical”. Već je Erik Sati početkom XX veka otvorio vrata nove klavirske muzike, pa zatim i minimalisti krajem 60-ih godina prošlog veka. Danas bih izdvojio autore poput Riči Sakamota (Ryuichi Sakamoto), Jana Tirsena (Yann Tiersen) i Čili Gonzalesa (Chilly Gonzales).

Šta će publika imati priliku da čuje na koncertu 22. decembra u Domu omladine Beograda?

Andy Pavlov: Sviraću (premijerno) prvi album ,,Me and My Love on The Road to Honduras” (Universal Music). To je dnevnik jedne velike ljubavi. Album koji nastao u periodu životne promene i procesu lične individuacije. Takođe, sviraću i kompozicije sa albuma ,,Children” koji je u pripremi, a koji sam komponovao na umetničkoj rezidenciji u kući (velikog) holandskog kompozitora, Simeona Ten Holta, u Bergenu, Holandija. Ceo album se sastoji od 24 kompozicije iz svih tonaliteta, 12 durskih, 12 molskih, 12 devojčica i 12 dečaka. Ovaj album je posveta drugima, ljudima i autorima koji su mi obeležili život. Spoj snova, imaginacije i realnosti. Svaki koncert je posebno putovanje u nepoznato.

Imate izuzetnu internacionalnu karijeru, 14 objavljenih albuma, nastupe na najznačajnijim svetskim koncertnim scenama, saradnje sa značajnim kolegama, bavite se i pedagoškim radom… Šta smatrate svojim najvećim profesionalnim uspehom do sada, a šta je cilj ili želja koju imate za karijeru u budućnosti?

Andy Pavlov: Mnogo je toga bilo do sada na ovom uzbudljivom putovanju. Sa LP Duom sam svirao u nekim od najvećih svetskih dvorana poput Carnegie Hall (Njujork), Kennedy Centar (Vašington) ili dva rasprodata koncerta u Concertgebouw, Amsterdam ove godine. Proputovao sam svet i upoznao mnoge zanimljive ljude. Imam fantastične saradnike i prijatelje. Kada sam počinjao da istražujem i stvaram novu muziku, klasična muzika i drugi žanrovi su bili mnogo više polarizovani nego danas. Bilo mi je najvažnije da otrkijem svoju muziku i prevaziđem tu dualnost. Stavljao sam ,,wah wah” pedalu na klavir i svirao neku kombinaciju Rahmanjivnova i Discipline kičme. Danas se osećam kao nekakav provodnik kroz koji se muzika sliva. Često se pitam odakle dolazi? Moja uloga je da je čuvam i negujem, predstavljam ljudima. Muzika ima moć da isceli, pomogne i promeni.

Koliko je teško danas biti inovativan u savremenoj muzici kojom se bavite? Šta su najveći izazovi u profesionalnom smislu? Ima li dovoljno publike za novu klavirsku muziku?

Andy Pavlov: Ja sam u večitoj potrazi za nepoznatim. To je moj zadatak kao umetnika i to me uzbuđuje. Publike naravno ima. LP Duo je godinama gradio svoju publiku nove muzike, strpljivo, iskreno i istrajno. Važno je da se između publike i umetnika uspostavi poverenje. Ja služim muzici čija je uloga suštinska: povezivanje čoveka sa svojim unutrašnjim Bićem, svojim emocijama i imaginacijom. Dakle, to je muzika koja sadrži sve komponente – telesno, mentalno, duševno i duhovno. Mnogo puta sam svedočio kako muzika pozitivno utiče i menja tokove života slušalaca. Danas je muzika postala roba. Tržište je večitoj u potrazi za više i više klikova i lajkova. Klasični mediji su nestali, muzika je postala konfekcijski uniformisana. Na taj način stvara se muzika koja podilazi slušaocima, muzika koja ne samo da je niskog kvaliteta i koja nije autentična, već često i muzika koja zagađuje lični i javni prostor. Suština muzike je da podigne svest slušalaca. Muzika ima tu moć trasncedencije i ja za takvu muziku živim.

Gost na Vašem koncertu u Domu omladine biće Pavle Popov, kako je došlo do ove saradnje?

Andy Pavlov: Pavla poznajem dugo. On je višestruko talentovan kompozitor i svira više insturmenata. Ove godine je izašao njegov novi album ,,Cascades”, finale višegodišnjeg projekta ,,Daydreaming“. Meni se to jako dopada i mislim da je važno da predstavimo nove autore i novu scenu lokalne klavirske muzike.

Koncert u DOB-u biće i promocija platforme „Klavirsko nebo“ – recite nam nešto više o tom poduhvatu.

Andy Pavlov: Ovaj koncert ujedno predstavlja i platformu ,,Klavirsko nebo”, koja već godinama promoviše novu klavirsku muziku domaćih autora različitog background-a. ,,Klavirsko nebo” je nastalo 2017. godine kao inicijativa Ivana Lončarevića (Pop Depresija) u saradnji sa LP Duom i Kišobranom. Veliki broj regionalnih autora nove klavirske muzike do sada je objavio svoje kompozicije na ovoj kompilaciji. Mnogo mi je drago zbog toga i da ono što smo Sonja Lončar i ja započeli pre više od dvadeset godina na polju klavirske muzike, sada ima neke nove odjeke i prirodna staništa.

[INTERVJU] Vladimir Nikolov i Srđan Ivanović, muzičari: “Undektet je ambiciozan bend koji je sve bolji”

2023-12-06T18:15:06+00:00

Jedan od najkreativnijih velikih džez ansambala u Evropi, Nikolov-Ivanović Undektet, u organizaciji Doma omladine Beograda održaće koncertnu promociju novog albuma „Distopija“, u ponedeljak 11. decembra od 20h u sali Amerikana DOB. Ulaznice, po ceni od 1.200 RSD u prodaji su preko eFinity sistema i onlajn.
Prošlo je četiri godine od vašeg prethodnog albuma „Frame and Curiosity“, koji ste premijerno predstavili na otvaranju 35. Beogradskog džez festivala u oktobru 2019. godine. Nekoliko meseci kasnije krenula je pandemija koronavirusa koja je mnogo uticala na svet uopšte, a posebno na muzičare i autore koji se bave drugim izvođačkim umetnostima. Upravo u danima izolacije i periodu pandemije nastajala je okosnica autorskog materijala za vaš novi, treći po redu, album „Distopija“.

Recite nam nešto više o stvaralačkom procesu u tim danima i samom albumu. Da li su se i koliko vaši životu promenili pod uticajem pandemije, u pogledu profesionalnog aspekta? Koliko se stvari, iz vaše perspektive, vratilo na „staro“, a šta su neki novi modeli stvaranja, rada i koncertnih aktivnosti u svetu danas?

Vladimir Nikolov: Priroda mog glavnog posla je takva da sam svakako najčešće sam u svom studiju u miru i odvojen od sveta. Ali, pandemija jeste uticala na gostovanja i putovanja. Na primer, otkazan je bio projekat Jumbo Big Band koji je u martu 2020. trebao da se desi pod mojim vođstvom. Ipak, najznačajnija promena u profesionalnom smislu je bio početak tog talasa koji je na mene uticao psihološki, pa je na toj liniji nastao muzički materijal koji je razlog zašto smo krenuli sa projektom „Distopija”. U toku pandemije smo snimili i video našeg Nikolov-Ivanović Kvarteta i izveli numeru „Scream“, a onda je predstavili na nalogu organizacije International Jazz Day te iste godine (Internacionalni dan džeza), za šta smo zapravo dobili ogromnu podršku.

Srđan Ivanović: Taj period je bio traumatski za sve, na različite načine, profesionalno je naravno bio katastrofalan jer nismo uopšte nastupali, a naša aktivnost je zvanično proglašena kao aktivnost koja nije nužna. No, iz te distopijske situacije bilo je pozitivnog, isprva odmor od jurenja za svačim, a onda kasnije i shvatanje šta nam je stvarno bitno. Mislim da su ljudi umnogome shvatili šta je stvarno bitno i koliko su zapravo kontakt sa drugim ljudima, koncerti, pozorište ipak možda nužniji nego što smo isprva mislili. U tom periodu jedini način saradnje je bio “preko žice” pa smo to i radili, ali sam to shvatao, više simbolično, da nešto radimo, da publici nešto dajemo, ne mislim da ima smisla to i nastaviti i u normalnim vremenima, ono što je najbitnije je kontakt sa publikom i sa drugim muzičarima.

Vaš sastav broji jedanaest vrhunskih muzičara iz nekoliko evropskih zemalja. Pored vas dvojice tu je još devet kolega, a od prethodnog koncerta došlo je i do nekih promena u postavi Undekteta. Recite nam šta je uticalo na personalne promene i predstavite nam nove (i stare) članove.

Vladimir Nikolov: Promene u Undektetu su se desile zbog dva razloga. Jedan je naša želja da ansambl unapredimo na polju improvizacije i zajedničkog sviranja do te mere da možemo da eksperimentišemo i da se igramo sa muzikom. Drugi je taj da želimo da uvek budemo na raspolaganju za nastupe bez razlike koliko vremena imamo za pripreme. U muzičkom smislu sve zvuči bolje i uvek možemo da menjamo ko će gde da svira solo, kad su nam svi muzičari dobri solisti. U praktičnom smislu, lakše i brže idu pripreme benda kad svako uradi svoj domaći zadatak, a to profesionalci kakvi su trenutni članovi rade svi bez ikakve diskusije.
Novi članovi ansambla su Olivie Lene na trubi, Sebastien Lado na trombonu, Leo Gedi na bariton saksofonu i bas klarinetu. Svako od njih je muzički karakter za sebe, a svi su vrhunski muzičari i odlični drugari tako da je milina raditi sa njima. Od ranije tu su Luka Ignjatović na alt saksofonu, Kristijan Mlačak na tenor i sopran saksofonu, Milan Roksandić na horni, Miloš Budimirov na tubi, Noe Klerk na harmonici, Mihail Ivanov na basu, Srđan Ivanović na bubnjevima i moja malenkost na klaviru i klavijaturama. Na ovom albumu bi se moglo reći da se već čuje da smo uigrana ekipa.

Srđan Ivanović: Možda još treći razlog je to što smo od početka hteli da sastav bude srpsko-francuski, u smislu baze delatnosti, a sa novim članovima je taj odnos ravnopravniji. Novi članovi su vrhunski muzičari s kojima nastupam ili sam nastupao u drugim sastavima i oduševljeno su se uklopili, kako muzički tako i ljudski.
Kako funkcioniše stvaralački proces u tako velikom orkestru čiji članovi žive u različitim zemljama? Koliko je teško u kreativnom, ali i logističkom smislu – snimanja, koncerti…

Vladimir Nikolov: U nekom smislu moj način rada na pripremama je konzervativan, ali u slučaju ovog ansambla to je od velike pomoći. Partiture se pripremaju unapred, uređuju se do mere gde se sva moguća pitanja smanjuju na minimum, dakle sve je jasno pre nego što se mi nađemo na probi i krenemo da sviramo. To ubrzava proces. Naravno da imamo prostora da menjamo stvari i razvijamo muziku, ali nemamo neke velike nejasnoće za koje je potrebno vreme i duži zajednički rad. U logističkom smislu bih mogao reći da funkcionišemo sve bolje, jer su trenutno svi ljudi u bendu veoma ozbiljni po pitanju organizacije. Tako da smo trenutno u fazi gde internacionalnost i veličina benda apsolutno nisu prepreka. Veća je prepreka nalaženje zainteresovanih organizatora za ovakav bend. Veličina benda utiče na njihove odluke previše često, nažalost, iako ne bi morala.

Srđan Ivanović: Bend po svojoj veličini nalaže da moramo biti dobro organizovani i spremni unapred sa muzikom, tako da internacionalnost tu ne pravi razliku. S druge strane, da smo svi u istom gradu, možda bi mogli češće probati ili nastupati na manjim koncertima. Ali, pošto to nije slučaj, spremamo se u pozadini i radimo intenzivno kad se nalazimo. Snimanje ovog albuma, “Distopija”, je dobar primer toga: intenzivnih 5 dana rada iz kojih je izašao album sa rezultatom kojim smo ponosni i na kojem se čuju svi detalji muzike, uključujući i interakciju.

Šta smatrate najvećim uspehom Undekteta do sada, a šta su želje i planovi za budućnost?

Vladimir Nikolov: Možda ne zvuči previše spektakularno, ali za mene je najveći uspeh to što smo uspeli šest godina da, ne samo održimo ansambl u životu, nego da ga transformišemo u ono što smo oduvek želeli: konzistentan srednje veliki ansambl, koji promoviše svoju muziku i komunicira sa publikom i ovim vremenom. Jesmo dobili i nagradu na Made in New York Jazz Competition, i jesmo dobili veoma lepe kritike od strane uglednih svetskih kritičara za prošli projekat, i to veoma cenimo, ali nama je lično kao liderima dosta bitno šta se dešava unutar benda i muzike. To je glavni razlog zašto ovo i radimo.

Srđan Ivanović: Kao što kaže Vlada, ponosni smo na kritike i nagrade, ali ono što smatram najvećim uspehom je činjenica da jedan prilično ambiciozan bend i dalje traje i mislim da sastav i muzika postaju sve bolji. Planovi za budućnost su da nastavimo da se razvijamo i da predstavimo muziku u ostatku Evrope, što je u planu za 2024. godinu.

Vladimire, Vi ste pored autorskog rada (kompozitor, aranžer, instumentalista, dirigent) veoma angažovani kao pedagog. Između ostalog, šef ste Katedre za džez i popularnu muziku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, koja je vrlo aktivna i sa koje izlaze izvanredni mladi autori i izvođači. Šta su trenutno vaše druge profesionalne aktivnosti u fokusu, pored novog albuma sa Undektetom?

Vladimir Nikolov: Trenutno radim na pripremama za jedan veći projekat sa Afričkom kantautorkom Fatumatom Dijavarom koja nastupa uz orkestar u sali Pariske Filharmonije na jesen 2024. Upravo sam završio rad na projektu sa mladim zvezdama Domi & JD Beck uz Metropol orkestar iz Holandije. U međuvremenu dogovaramo završni koncert studenata džez odseka FMU za 21. januar 2024 na kom će nastupiti manji ansambli i Big Bend FMU. A u pauzi od svega toga sam stigao i da uletim sa jednim last minute aranžmanom za Big Bend udruženja džez muzičara u Makedoniji, za projekat muzike benda Leb i sol. Takođe, u januaru 2024. godine, zajedno sa Srđanom i Mihailom, radim poseban projekat sa Big Bendom Bugarskog radija u Sofiji.

Srđane, Vi živite u Francuskoj i vodite bendove Blazin’ Quartet i Xenos, sarađujete sa mnogim kolegama, ali za februar najavljujete prvi album pod autorskim imenom: Srđan Ivanović „Modular“. Recite nam nešto više o novom projektu.

Srđan Ivanović: Poslednjih par godina razvijam bend koji se bazira na triju Manu Kodža (Manu Codjia), vanserijskog gitariste koji svira džez sa rok energijom a ponekad i zvukom, basista Joni Zelnik (Yoni Zelnik) i na to se nadovezuju Olivje Lene, koji je i u Undektetu, i flautistkinja Ludivin Isambur (Ludivine Issambourg) a često smo nastupali i sa flautistom Medžik Malikom (Magic Malik) i saksofonistom Kristof Panzaniem (Christophe Panzani), koji su takođe na albumu. Modular se zove tako jer sam hteo da kompozicije budu što jednostavnijie da bi interakcija bila što veća i da bi čak i delovi mogli modularno da se ređaju po želji. Drugi razlog za ime je zato što mi je bitna interakcija svakog člana ili kako se muzika modulira kroz svakog muzičara.

Kako pamtite prethodni koncert u Domu omladine, na 35. Beogradskom džez festivalu?

Vladimir Nikolov: Moglo bi se reći jedan od najlepših koncerata ikada. Sećam se detalja da je i osećaj na sceni bio super, osetilo se da je publika zavolela to što radimo, bila je neka magija, baš retko lepa prilika.

Srđan Ivanović: Poseban osećaj, otvaranje festivala, bend Anri Teksijea, koji nas sluša iz bekstejdža , konkretno sećam se kako nas je Manu Kodža gledao iza zavesa, publika koja je pažljivo slušala i bodrila nas, prvi koncert sa flautistom Medžik Malikom koji svakom prilikom zaista stvara magiju na sceni.
Kako teku pripreme za predstojeći nastup 11. decembra u Domu omladine? Šta publika može da očekuje na koncertu?

Vladimir Nikolov: Predstavićemo kompletan materijal sa novog albuma, i ostavljamo prostora za neki eventualni stari “hit“. Publika nikada nije čula trenutnu postavu uživo, mislim da će biti prijatno iznenađena.

Srđan Ivanović: Prvi nastup sa novim sastavom, s kojim se već dobro znamo sa snimanja. Slično kao i na koncertu za Beogradski džez festival, ovo je prvi put da predstavljamo novi materijal, znam da ćemo svi hteti da damo sve od sebe i da izgorimo na sceni. I da se zabavimo i zabavimo publiku.

Srbija se može pohvaliti izuzetnim džez muzičarima, koji ostvaruju velike uspehe kako u zemlji, tako i u inostranstvu, a vas dvojica svakako spadate među njih. A ima li, po vašem mišljenju, džez muzika dovoljno publike kod nas?

Vladimir Nikolov: Moje je mišljenje da se publika gradi muzikom, i pored svih prepreka. Dakle, mi smo odgovorni koliko publike privlačimo, a svaki čovek je naravno uz to i odgovoran za svoj muzički ukus i navike da se ide na koncert, tako da je to dvosmerna ulica, i ne treba publiku gledati kao neku masu koja se sama od sebe gradi, pomera i smanjuje, nego je u pitanju komunikacija. U poslednjim godinama mislim da se Srbija može pohvaliti svojom džez scenom. Oseća se da se nešto razvija, menjaju se face, izdaju se albumi, nastupa se i klupski i na festivalima, iako džez klubova nema oficijalno. Gledano sa strane, mnogo se stvari dešava, što je znak da se nešto gradi. Neko će u budućnosti tome dati naziv i to će biti legitimna terminologija vremena u kojem živimo i delujemo.

Srđan Ivanović: Da, dvosmerna je ulica, mislim da ljudi žele da čuju dobru i zanimljivu autorsku muziku, zvala se ona džez ili kako god. Na nama je da privlačimo publiku svojim idejama i izvedbom, a na svima nama kao publici (jer i mi smo često publika) je da ne zaboravimo da je mnogo zabavnije otići na koncert ili dešavanje nego pregledati novu seriju na Netfliksu…

Izvor: DOB

Muzičar Igore Vince uoči koncerta u DOB-u: “Važno je samo da me emocija ponese”

2023-11-20T18:04:25+00:00

Igor Vince, umetnik jedinstvenog muzičkog izraza, nastupiće zajedno sa našim eminentnim džez orkestrom, Big Bendom RTS, na velikom koncertu 24. novembra od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Tom prilikom Igorova muzika će biti premijerno izvedena u aranžmanima pisanim za veliki džez orkestar. Ovaj koncert realizuje se u sklopu programsko-poslovne saradnje između Muzičke produkcije RTS i Doma omladine Beograda, a ulaznice po ceni od 1200 RSD su u prodaji na Ticket Vision prodajnim mestima i onlajn.

Kako je došlo do saradnje sa Big bendom Radio-televizije Srbije?

Igore Vince: Prvi razgovor na tu temu se desio pre godinu i po dana. Ono što nas je pri prvom kontaktu spojilo je to što je moja muzika prepoznatljiva po veoma izraženim i specifičnim deonicama za duvačke instrumente, a upravo ti instrumenti su esencija big benda, tako da smo se odmah pronašli na tom planu. Uz to, ritmovi mojih pesama su dosta izazovni i netipični, i obostrano smo dobili viziju da ta saradnja može da bude veoma atraktivna. Ova godina je jubilarna godina za Big Bend RTS, obeležavaju 75 godina postojanja, i ja sam veoma počastvovan da sam dobio priliku da budem deo takvog jubileja.

Publika će na koncertu imati priliku da čuje Vaše autorske kompozicije u novim aranžmanima, napravljenim specijalno za ovaj veliki orkestar. Kako ste zadovoljni rezultatom, kako Vaše pesme zvuče u ovakvoj verziji? Kako teku probe za koncert? Šta će biti na repertoaru?

Igore Vince: Presrećan sam što evo dolazi do realizacije tako ambicioznog projekta. Ogroman trud, puno vremena i materijalnih sredstava je uloženo u pripremu i raspisivanje aranžmana. Svaka pesma je dobila novu dimenziju i sve zvuči toliko raskošno. Na repertoaru je selekcija mojih autorskih pesama.

Zašto publika ne bi smela da propusti koncert 24. novembra u Domu omladine?

Igore Vince: Pored velike ljubavi i rada uloženog u pripremu, ovaj koncert nikako ne treba propustiti jer je to jedan jedini datum, dakle stvarno unikatan koncert, neće biti naknadne prilike, zaista je ekskluzivno.

U svom autorskom radu kombinujete različite žanrove – od fanka, preko regea, do džeza i pop muzike. Da li je uopšte presudno u kom žanru se krećete ili Vam je najvažnije da muzika ima dobar „gruv“?

Igore Vince: Odlično ste rekli, uopšte se ne ograničavam niti opterećujem u kom žanru stvaram. Važno je samo da me emocija ponese, da se nasluti magija. Nekad je to najsuptilnija balada, a nekad ritam sve diktira.

U proteklom periodu objavili ste nekoliko singlova, a imali ste i zapaženo učešće u polufinalu izbora za Pesmu Evrovizije, nastupali ste na nekoliko koncerata… Šta je ono što je za Vas lično na profesionalnom planu obeležilo godinu na izmaku?

Igore Vince: Bio sam prilično produktivan, kad uporedim ovu sa nekim prethodnim godinama. Objavio sam tri nova singla praćena spotovima i nastupio u polufinalu izbora za Pesmu Evrovizije. Upravo sam završio i dve nove pesme koje sam komponovao i pisao za hor Kolibri povodom njihovog jubileja – 60. rođendana, koje će se naći na njihovom albumu. Zaista sam uživao u tom radu i osećam da sam dao nešto najfinije i najvedrije iz sebe. Pored tog autorskog rada, moram posebno da istaknem to što sam ovog leta u Parizu snimao na albumu Šeuna Kutija i Lenija Kravica. Leni Kravic osim što je producent tog albuma, takođe ima ulogu gostujućeg pevača i gitariste. Nekoliko dana rada u najsavršenijim studijskim uslovima sa Lenijem Kravicom i Šeunom Kutijem su neprocenjivo iskustvo. Takođe, turneja sa Femijem Kutijem ovog leta je bila fantastična.

Da li je u pripremi novi album?

Igore Vince: Spremam nekoliko novih singlova. Kao i do sada, taj proces se odvija intimno u mom studiju. Svaki novi korak na tom putu me neviđeno ispunjava. Takođe, pripremam i reizdanje nekih dosadašnjih pesama, ali na francuskom jeziku.

Izvor: DOB

INTERVJU: Film “Negde u Kvinsu” čuvenog komičara Reja Romana na 9. IndieBelgrade festivalu

2023-11-18T11:57:28+00:00

U filmu “Negde u Kvinsu”, poznati komičar Rej Romano se prihvatio uloge zvezde, scenariste, producenta i režisera-debitanta kako bi snimio iskrenu i duhovitu odu univerzalnoj porodičnoj dinamici – i duhu Kvinsa u Njujorku. Film je na programu 9. IndieBelgrade festivala u subotu, 18. novembra od 20 časova, u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Ulaznice po ceni od 400 RSD su u prodaji putem eFinity prodajne mreže i onlajn. Romano igra Lea, čoveka u kasnim četrdesetim, bez većih uspeha u životu i pod večitim budnim okom žene, braće i svog oca, koji i dalje rukovodi zadružno-porodičnom firmom Italoamerikanaca. Ipak, kada shvati da njegov sin, stidljivi tinejdžer i vanserijski talenat za košarku, neće uspeti bez njegove pomoći, Leo najzad ustaje protiv celog porodičnog sistema.

Kako ste smislili priču? Čija je to bila ideja?

REJ ROMANO: Ni mene ni koscenaristu Marka Stegemana nije zanimalo pisanje konvencionalne komedije. U filmovima ne manjka prikaza Italoamerikanaca. Čini mi se da predstave italoameričkih porodica, koliko god bile brojne, imaju tendenciju da se oslanjaju na klišee i izostavljaju realnu kompleksnost porodice. Redovno sam dolazio na Istočnu obalu na proslave veridbi, na venčanja, krštenja – porodična okupljanja – i tu nalazio zlatan rudnik materijala u smislu jezika, dijaloga i gestova.

MARK STEGEMAN: “Negde u Kvinsu” je, u suštini, duboko lična priča za koju je Rej Romano shvatio da je na njemu da je ispriča, i to samo na njemu. Imao je ideju da snimi film o realnosti koju je poznavao: o Italoamerikancu odraslom u Kvinsu – kvartu koji je svet u malom. Ja ne pišem na osnovu istog sklopa iskustava u porodici italoameričkih imigranata. Ja sam poreklom Irac i Nemac iz Čikaga, ali su moj i Rejov pristup ovoj priči i likovima uvek težili ka univerzalnom. Isti problemi, drugačiji akcenat.

Da li biste onda rekli da je film NEGDE U KVINSU autobiografski?

REJ ROMANO: “Negde u Kvinsu” nije autobiografski ali likovi, teme i događaji su nastali na osnovu mog života. Leo Ruso i Stiks, italoamerička imigrantska porodica koja se u Kvinsu drži zajedno, sve to je spoj mog prošlog i sadašnjeg života. Ja jesam Italoamerikanac, ali tradicija, jezik i energija prikazani u filmu potiču iz porodice moje žene – živopisne i dinamične italijanske porodice koja je ostala verna vekovnoj tradiciji: svako se svakome petlja u život; proslave su raskošni rituali; jake emocije; i morate da se pojavite na nedeljnoj večeri – nema izgovora!

Čini se da je porodica Ruso glavni junak filma… i tu se zaista svako svakome petlja u posao.

Ruso je radnička porodica gde je ženska glava imigrantkinja iz Italije a muška glava Amerikanac druge generacije koji vodi porodični građevinski posao . Oni su ponosni, bliski, emotivni ljudi koji vole da slave i ističu sebe, porodica im je najvažnija. Oni su glasni (veoma glasni), verni i strastveni ljudi kojima je cilj da se venčaju, dobiju decu i rade stalan posao.

U filmu Vi ste Leo Ruso. Kako bi opisali taj lik?

REJ ROMANO: Leo Ruso je nastao iz dileme: šta ako bi čovek se koji se tokom većeg dela života osećao kao da je nevidljiv, u jednom trenutku zaista osetio kao da je neko bitan? Leo je definitivno bio slaba karika u lancu porodice Ruso. Nažalost, uvek je govorio pogrešnu stvar u pogrešnom trenutku, a otac i stariji brat su na njega uvek gledali kao na razočaranje. Žudeo je za priznanjem i mislio je da to može postići preko svog sina. Sa potencijalom da bude vrhunski sportista i stekne diplomu koledža, Stiks – Leov sin je bio u mogućnosti da svom ocu pruži osećaj ostvarenja.

U filmu NEGDE U KVINSU komični momenti često nastaju iz dramatičnih situacija. Čini nam se da se komedija ovde koristi kao nosilac drame.

REJ ROMANO: Iako će vas “Negde u Kvinsu” svakako nasmejati, film nastoji da u sebe uključi i dublje , mračnije istine. “Negde u Kvinsu” prenosi mnoge poruke, uključujući i onu koliko je važno istražiti ranjivost. Ponekad se čini kao da ste jedina osoba na svetu s velikim problemima, ali kada shvatite da svako ima svoju muku, osećate se manje usamljeno. Pokušavamo da pokažemo da se, bez obzira na sve naše mane, trudimo da poboljšamo i ojačamo porodične veze koje se prenose s kolena na koleno.

Izvor: DOB

Film Juana i Klare MekGregor otvara 9. IndieBelgrade festival!

2023-11-15T16:35:55+00:00

Čovek mora da bude hrabar da bi zajedno s rođenim detetom zaigrao u suptilnoj psihološkoj studiji karaktera, filmu koji je snimljen nakon neprijatnog razvoda u stvarnom životu. Ali Juan MekGregor ne žali što je sa ćerkom Klarom snimio “Ti pevaš glasno, a ja glasnije”, koji će domaća publika moći da pogleda na otvaranju 9. Festivala nezavisnog američkog filma “IndieBelgrade”. Projekcija je 17. novembra od 19.00 u Domu omladine Beograda, a ulaznice po ceni od 400 RSD su u prodaji putem eFinity prodajne mreže i onlajn. Zaplet filma je smešten u američki zapad i daleko je od stvarne situacije u porodici MekGregor. Juan igra izlečenog alkoholičara koji pokušava da opet uspostavi bliskost sa svojom ćerkom nakon što je izvodi iz bolnice. Ona misli da su krenuli u posetu tatinom drugaru umetniku, dok u stvari, u pokušaju da se oslobodi krivice koja ga godinama muči, on nju vodi u centar za odvikavanje od zavisnosti. U režiji Eme Vestenberg , to je narativno pitko, ali emocionalno intenzivno putovanje, usredsređeno na odnos međusobne zavisnosti i rivalstva koji, ako se ne kontroliše, vodi u tragediju. Ova krhka ravnoteža se ogleda u naslovu, kratkom stihu koji ilustruje način na koji se mladi ljudi bune protiv starijih grubo im uzvraćajući. Klara kaže: “To je onaj osećaj da kažeš roditeljima: Ti si to radio, pa ću i ja isto tako – samo više i jače”. Distributeri nisu oduševljeni naslovom, ali MekGregor ga strasno brani. “Ja ga obožavam”, kaže. “Mislim da naslov može da znači šta god gledalac želi. Volim misteriozne, poetske naslove.”

Kako je nastao ovaj film i kakav je uticaj imao na vaš odnos otac/ćerka?

JUAN MEKGREGOR: Klara može da priča o tome kako je do toga došlo, ali ono što je sigurno je da tu ima mene, ima Klare, kao i našeg odnosa. Nastalo je iz mog i Klarinog iskustva i veoma sam ponosan na to što je bila u stanju – što je odlučila – da jedno bolno iskustvo pretvori u umetničko delo. Bio sam veoma impresioniran time, a i scenario me je veoma dirnuo. Treba ipak napomenuti da mi ne igramo u potpunosti sebe u tom filmu, kao i da je priča izmišljena. Ovaj događaj se nije odigrao, ali je donekle zasnovan na našim doživljajima. I to nas je promenilo jer je bilo neverovatno to što me je Klara zamolila da uradim. Bilo je to neverovatno zajedničko iskustvo i bilo je divno provesti to vreme zajedno.

Klara, Vi ste se prvi priključili projektu?

JUAN MEKGREGOR: Ona ga je napisala. To jest, stvorila.

KLARA MEKGREGOR: Da. Ja sam producentkinja. Ja sam došla na ideju, a moja poslovna partnerka, Vera Balder i ja smo angažovale scenaristkinju Rubi Kaster. Napisale smo scenario s njom, uključile producentsku kuću “Kiler films”, našeg producenta Grega [Lauritana] i tatu.

Znači, nije bio u pitanju paket aranžman?

KLARA MEKGREGOR: Nikakvog paketa nije bilo u početku. Samo nas dve koje smo pisale scenario.

Je li to na neki način promenilo vaš međusobni odnos? Film je nabijen emocijama…

JUAN MEKGREGOR: Mislim da jeste, na pozitivan način. To je bilo istinsko povezivanje. I takođe mislim da, kad god dobijete priliku da drugačije sagledate tu temu [razvod], dođete i do novih vidova isceljenja. Zato nam je bilo tako posebno kad smo ulazili u te likove. Međutim, ovaj film prikazuje oca i ćerku koji se ne poznaju baš dobro, a to za nas dvoje nikada nije važilo. Nikada nismo [imali faze u kojima se] nismo viđali više godina zaredom, tako da se nismo, kao, sreli na snimanju i rekli: “Drago mi je što te ponovo vidim!” (Smeh) Nije bilo tako. Ne. Ali, u isto vreme, ne možete proći kroz ovako nešto, a da vas to ne dotakne. Svakog dana sam bio jedan veoma ponosan tata. Imao sam tu laganu dužnost da se samo pojavim i pomalo glumim sebe i gledam Klaru kao producentkinju, da budem ponosan na način na koji se ponaša kao producentkinja, kakva je prema ekipi, kao utorka i kao glumica. Prvi put sam imao priliku da izbliza vidim njenu glumačku veštinu, što je bilo sjajno.

Kakva je Ema Vestenberg kao režiserka?

KLARA MEKGREGOR: Ema je neverovatna. Poznavala sam Emu već neko vreme pre nego što smo ušle u ovaj projekat i uvek mi se sviđala njena vizija – muzički spotovi i kratki filmovi koje je radila bili su tako ekscentrični, uzvišeni i drugačiji. Bila je sjajna na setu. Dala nam je prostora da improvizujemo, igramo se, da se ne držimo scenarija, dok je istovremeno sve držala pod kontrolom i bila snažan oslonac. Ali bilo je i lako u društvu s njom.

JUAN MEKGREGOR: Ja smatram da je ona prava umetnica i da apsolutno ima izgrađen svoj stil. Poseduje hrabrost i lakoću, što je zaista uzbudljivo. Pogledajte samo koga je uzela da joj bude direktor fotografije – Kristofera Riplija. Ovo mu je prvi igrani film. On je genijalan snimatelj, ali kad neko prvi put režira, onda se uglavnom trudi da bude okružen iskusnim filmadžijama. Ema je mogla da uzme mnogo iskusnijeg snimatelja, ali je uradila mnogo hrabriju stvar, angažovala je još jednog debitanta. I tako ovaj ima atmosferu novine i originalnosti.

Juane, kad ste shvatili da Vaša ćerka želi da se bavi glumom?

JUAN MEKGREGOR: Ne sećam se tačno. To se desilo nekako postepeno. Ali nisam iznenađen. To je divna životna odluka. Ja sam veliki zagovornik glumačke profesije jer je meni gluma mnogo toga pružila u životu i nastavlja da mi pruža. I nikada neće prestati, na neki način. I tako, srećan sam što je Klara [sada glumica], ali sam takođe veoma ponosan na činjenicu da je i producentkinja. Ne znam, možda je to zbog toga što se ova industrija toliko promenila, ali sam veoma impresioniran time što ona sve sama radi. Verujem u [glumu] kao umetnost i verujem u ono što radimo. Stajemo pred kameru, ili pred publiku, i iz sebe izvlačimo nešto što zatim kroz kameru, ili kroz publiku, prenosimo do srca drugih ljudi. To je divna stvar.

Izvor: DOB

INTERVJU: GLUMICA IVANA ZEČEVIĆ - Кako sam postala štreber

2023-11-15T14:02:30+00:00

U predstavi „Кuća“ Zvezdara teatra ostvarila je prvu glavnu pozorišnu ulogu, dok je gledaoci znaju iz serija „Кalkanski krugovi“, „U klinču“ i nastavka filma „Munje“. Otkrila nam je zašto su umor i sreća saveznici glumačkog talenta.

Posle nekoliko izvođenja predstave pred publikom, glumica Ivana Zečević (28) je malo opuštenija nego uoči premijere kada je tresla „celodnevna trema“.

- Ovo je, ipak, moja prva glavna uloga u pozorištu i toliko sam joj se posvetila da sam pokušavala da pronađem neko pravilo kako taj dan treba da mi izgleda da bih bila uspešna te večeri. Onda sam shvatila da to ništa nema veze, jer se sve ili desi ili se ne desi. Osim dva pravila: da ne jedem previše tog dana i da manje spavam.

Manje sna! Prvi put čujemo za to pravilo u glumi! I Ivana se smeje svojim razdraganim detinjim osmehom koji ova, zapravo već mlada žena, krije iza lica starije tinejdžerke.

– Reditelj predstave Voja Brajović mi je rekao da je „umor najbolji prijatelj jednog glumca“ i tako ja vežbam nespavanje tri dana uoči predsatave.

Što znači...

– Sve beogradske kafane i splavovi su moji... i onda pokidamo!

Oboje se smejemo Vojinim „glumačkim pravilima“ u našoj interpretaciji, dok se polako vraćamo priči o predstavi „Кuća“, prvom pravom pozorišnom zalogaju Ivane Zečević nakon komada „Lepotica i zver“ koji je igrala u teatru „Boško Buha“. Sporednu ulogu, doduše.

– Meni je pozorište u dosadašnjoj karijeri mnogo nedostajalo, jer se nekako dogodilo da me televizija i film više uzmu pod svoje i otkako sam diplomirala čekala sam na ovakvu šansu. Zato mi je sve bilo toliko uzbudljivo i novo, od proba preko premijere do aplauza, treme, adrenalina.

Težak proces

Da nije bilo tih serija koje je Ivana do sada snimala, ne bi bilo ni njenog učešća u „Кući“. Voju Brajovića je kao glumca upoznala na snimanju „Кalkanskih krugova“, u selu Garaši na planini Bukulja.

– Jednog dana mi je prišao i pitao me da li znam da pevam i kada sam mu potvrdila, odgovorio je „čućemo se“ – seća se Ivana. – Posle nekog vremena poslao mi je tekst i sve je nekako išlo lagano i oprezno od trenutka zajedničkog čitanja teksta do prvih proba i definitivnog dobijanja uloge.

U to vreme je Ivana dosta radila na snimanju serije „Кalkanski krugovi“ i „bila sam prilično umorna, baš kakav treba da bude glumac za pozorišnu premijeru, kako smo maločas utvrdili“. I povremeno se pitala hoće li joj se desiti to pozorište već jednom, posle šest godina neprekidnog rada na filmovima („Munje 2“) i TV serijama („U klinču“, „Grupa“, „Branilac“).

„Кuća“ po scenariju Nebojše Ilića, koji igra i jednu od tri uloge, bila je prava prilika da se mlada glumica upusti u nešto novo, veliko, lepo i – nepoznato.

– Bio je to težak proces za mene, uz stalni nadzor Voje Brajovića koji nam je govorio „ovo je lično, ali ne privatno, tu priču morate da usvojite kao vašu, ličnu“. To je moralo da ide postepeno i da Voja nije bio takav pedagog i prijatelj, da me partneri Nebojša Ilić i Branimir Brstina nisu tako prihvatili, kao i ceo kolektiv „Zvezdara teatra“ ne znam da li bih uspela da postignem trenutak da me se lično tiče sve što se u predstavi dešava i da taj osećaj prebacim među gledaoce. Zaista sam imala sreću da stignem među takve ljude i u takav kolektiv.

Sigurno mesto

Izgleda da je pored umora za glumca i sreća jako važna. Srećni umor.Ta sreća je bila važna i mnogo je doprinela da Ivana, u sigurnom okruženju, postane prava mala čigra na sceni, glumački akcelerator koja peva, igra, voli, tuguje i raduje se.

Ivana igra devojku iz čije ranjivosti se rađa bunt, koja predstavlja sponu između njenog oca i dede, uz stalno osećanje izgubljenosti nakon nedavne majčine smrti. Postaje, na neki način, stub te male porodice koja je i fizički u limbu, između Кanade u kojoj žive i Srbije kojoj žele da se vrate. Ocu Кanada odgovara i misli da je to zemlja budućnosti za njegovu ćerku. U trenutku kada dobija novi posao na drugom kraju te prostrane zemlje, ćerka ne želi da ide tamo, jer mamin grob je tu, u Torontu. I ne posećuje ga često koliko bi želela. Oboje bi voleli i da češće dolaze u Srbiju i... vidimo na koliko mnogo mesta se cepa duša ovo dvoje ljudi, oca i ćerke.

Glumičina privatna porodična situacija nije ni nalik ovoj pozorišnoj. Ima majku, oca, stariju sestru, i taj roditeljski dom, i dalje smatra svojim sigurnim mestom. Samo delimično. Još traga za novim svojim sigurnim mestom.

– Ali, to mesto nije geografski prostor, već prostor duše, on se naziva „naša kuća“. Možda ću ga naći u glumi i muzici koje podjednako volim. Završila sam i osnovnu i srednju muzičku školu a da ih nisam volela, jer mene škola nikada nije privlačila mada sam bila dobar i vrlo dobar učenik. Nisam nikada imala ambiciju da studiram muzičku akademiju, jednostavno me to nije privlačilo. Često razmišljam kako je uzrok svega toga moj manjak osećaja za disciplinu, možda moja lenjost ili neodgovornost? A onda se setim kako sam za ovu predstavu bila pravi pravcati štreber, najsavesnija osoba na svetu. Možda zato što prvi put u životu verujem sto odsto u ono što radim i što mi je to najvažniji posao do sada. U muzici još nisam prešla taj prag čistog talenta, jer i tamo, ukoliko ste profesionalac, treba dosta rada.

Tokom školskih dana Ivana je imala neke svoje grupe, tada je počela da piše pesme i komponuje i rep muzika joj je bila zabavna. To nikada nije bio njen izbor. Ona lično, uvek ističe Eriku Badu, Vitni Hjuston ili Ninu Simon kao svoje uzore, a privlači je sve što može da odsvira na klaviru.

– Roditelji su sestru i mene čuvali od turbo-folka koji je bio zabranjen u kući, ali ulica je činila svoje – smeje se Ivana. – Danas mnoge od tih pesama, nažalost, znam napamet. Simboli roditeljskog doma bile su grupe „Smak“ i „Led Cepelin“, na njima sam odrasla. Кrenula sam da sviram na klaviru tako što mi je tata zapretio da za nedelju dana moram da skinem pesmu „Let it be“ od „Bitlsa“ inače će prodati klavir.

Tata je ekonomista po struci. Ivana ističe njegovu veliku harizmu i pita se da li je od njega nasledila nešto od toga. Mama ima kreativnu crtu, ume od ničega da napravi nešto, kako kaže Ivana. Posebno od drveta. Imala je i zanimljiv posao: bila je krupije u kazinu, radila je čak i u Africi gde je cela porodica jednom dočekala Novu godinu na plaži, u kupaćim kostimima.

– Ona i ja smo pre pet godina pokrenule akciju čišćenja našeg kraja na Novom Beogradu, imamo udruženje „Moj blok“ i skupljamo đubre, sadimo biljke, popravljamo klupe, krečimo fasade, našli smo i momka koji sjajno radi murale, besplatno.

Foto: Slobodan Ivetić

Intervju novinara Srđana Jokanovića i Ilustrovane politike

[INTERVJU] Žager Balaš, muzičar: “Pripremamo uzbudljiv nastup u Domu omladine”

2023-11-08T17:53:56+00:00

Beogradska publika će 16. novembra od 21 sat u Domu omladine doživeti nesvakidašnje audio-vizuelno iskustvo: magiju svetlosti i zvuka uz primamljive vizuelne efekte predstaviće mađarski umetnici Žager Balaš & Kati Katona, u saradnji sa srpskim umetnikom Kӣrom. Žager Balaš je klavijaturista i producent vodećeg mađarskog elektronskog projekta Žagar. Njegov debi album „Local Broadcast“ uvršten je u 50 najvažnijih mađarskih albuma svih vremena, po izboru časopisa Wan2Magazine. Koautor je kultnog albuma „Shallow and Profound“, popularnog mađarskog muzičara Lasla Fogarašija, poznatijeg kao Yonderboi. Komponovao je muziku za mnoge filmove i popularne TV emisije (CSI), a Žagerove kompozicije emitovane su i na BBC radiju. Njegove pesme remiksovali su mnogi muzički producenti, radi kao label menadžer dve izdavačke kuće, a u kreativnom radu ga opčinjavaju uzbudljivi novi pravci savremene umetnosti. Žager Balaš i Kati Katona do sada su nastupali na mnogim događajima i festivalima audio-vizuelne umetnosti, a njihov umetnički performans zasniva se na stalnoj interakciji pokretnih slika i zvukova oblikovanih u trenutku. Njihov nastup 16. novembra organizovan je u saradnji Mađarskog kulturnog instituta u Beogradu (Collegium Hungaricum) i Doma omladine Beograda, a ulaznice po ceni od 500 RSD su u prodaji preko eFinity prodajne mreže i onlajn. U susret koncertu u Domu omladine, razgovarali smo sa Žagarom o njegovoj muzici i predstojećem nastupu.

Publika u Beogradu imaće priliku da poseti Vaš audio-vizuelni performans, u okviru kojeg sarađujete sa vizuelnom umetnicom Kati Katonom. Recite nam nešto više o nastupu i šta publika u Domu omladine može da očekuje?

Žager Balaš: Očekujemo u publici sve one koji su zainteresovani za uzbudljivu simbiozu savremene elektronske muzike i spektakularnih generativnih vizuala. Pripremamo uzbudljiv materijal za ovaj nastup.

Naziv performansa je „Disordered Space-Time“, zašto ste izabrali to ime?

Žager Balaš: Na naše performanse obično utiče konkretan fizički prostor. To znači da akustika sale, njena veličina ili arhitektonski elementi igraju ulogu u oblikovanju našeg nastupa. Vizuelni i muzički elementi nisu unapred planirani ili statični, već ih kreiremo u realnom vremenu. Ovi elementi služe kao referentne tačke ili znakovi koji pomažu publici da interpretira i doživi protok vremena i fizičkog prostora i mogu usmeravati percepciju publike i njeno razumevanje našeg umetničkog čina.

Kako ste počeli da sarađujete sa Kati i kako biste opisali vaš kreativni process, u kojem kao dvoje umetnika stvarate zajedno u realnom vremenu?

Žager Balaš: Upoznali smo se pre nekoliko godina na festivalskoj bini gde sam ja bio izvođač, a Kati VJ. Posle nekog vremena odlučili smo da radimo zajedno na novom audio-vizuelnom iskustvu. Skoro odmah smo dobili pozive za velike umetničke festivale širom Evrope. Na našim nastupima instrumenti i oprema su povezani, tako da je uočljiva sinhronizacija muzike i video projekcije.

Jedan ste od najznačajnijih umetnika na mađarskoj elektronskoj sceni, šta su vaše profesionalne preokupacije u ovom trenutku?

Žager Balaš: U poslednje vreme uglavnom nastupam sa svojim solo programom, fokusirajući se na atmosferični, meditativni ambijent i eksperimentalnu elektronsku muziku. Takođe radim na novom solo albumu, koji će biti objavljen na proleće sledeće godine. Pored toga, pokrenuo sam dve izdavačke kuće, “Free Seqence” fokusira se na atmosferičnu elektronsku muziku, dok je “Move Gently Records” bazirana na predstavljanju novih pop izvođača sa istočnoevropske muzičke scene, kao što su Deva, Flanger Kids, Labek & Chrobak.

Mađarska i Srbija su susedne zemlje – da li mislite da se međusobno dobro poznajemo, kada je reč o savremenim umetničkim scenama?

Žager Balaš: Ne baš, međutim, deljenje i razmena spadaju u najvažnije stvari na savremenoj umetničkoj sceni danas. Bilo bi sjajno da istočnoevropski umetnici više sarađuju, mislim da imaju vrlo blizak pristup.

Kako je došlo do saradnje sa srpskim umetnikom Kӣrom, sa kojim ćete zajedno nastupati 16. novembra u Domu omladine?

Žager Balaš: Kada smo dobili poziv za ovaj događaj došli smo na ideju da podelimo binu sa srpskim umetnikom koji dolazi iz sličnog muzičkog žanra. Kӣr je zaista uzbudljiv umetnik sa srpske elektronske muzičke scene.

[39. BDŽF INTERVJU] Viktor Tumbas: “Želja mi je da emotivno dosegnem do svakog slušaoca ponaosob”

2023-10-24T18:01:26+00:00

Beogradski džez festival tradicionalno posebnu pažnju posvećuje promociji savremene srpske džez scene, sa naglaskom na koncertnom predstavljanju novih autorskih projekata najkreativnijih mladih umetnika. Jedan od njih je i vokalista Viktor Tumbas, čije ambiciozno debi ostvarenje Depths (Sekuoia Records) izlazi baš tokom 39. Beogradskog džez festivala. Viktor će sa svojim kvintetom održati koncert 25. oktobra u Domu omladine Beograda, u okviru programa Serbian showcase. Ulaznice su u prodaji preko eFinity mreže.

Veoma rano ste počeli profesionalno da se bavite muzikom, kada i kako ste se zainteresovali baš za džez? Ko su Vaši muzički uzori?

Viktor Tumbas: Još dok sam se školovao u Somboru, prilikom gostovanja na jednom koncertu, imao sam priliku da čujem učenike džez odseka Subotičke muzičke škole. Njihova virtuoznost, sloboda i improvizacija oduševili su me i naveli da dublje istražim džez muziku. Činilo mi se da džez stil i sam manir pevanja istog, prirodno pristaju mojoj boji glasa. To je dovelo do odluke da svoje dalje školovanje nastavim u Subotici, gde sam pored sviranja violončela, uporedo pohađao časove džez pevanja. Imam mnogo uzora iz raznih muzičkih žanrova ali ako bih morao da izdvojim nekoliko njih iz sveta džeza, to bi bili Johnny Hartman, Mel Tormé, Shirley Horn, Bobby McFerrin, Pat Metheny i Chick Corea.

Tokom nižeg i višeg muzičkog obrazovanja bili ste na vokalno-instrumentalnom odseku, modul violončelo, posle čega upisujete Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, na Katedri za džez i popularnu muziku u klasi Vesne Petković. Kakva su Vaša iskustva tokom dosadašnjeg školovanja i koji su planovi za dalje usavršavanje?

Viktor Tumbas: Moja iskustva su pozitivna. Imao sam priliku da učim od dobrih profesora, sviram sa sjajnim muzičarima i time još više istražim i produbim svoj odnos sa muzikom. S ozirom da i dalje istražujem, želja mi je da nastavim dalje da se usavršavam u inostranstvu. Privukle su me zemlje Skandinavije, ali još ne znam zasigurno gde ću nastaviti svoje studije.

Nedavno ste predstavili svoj prvi autorski singl „Underwater“ sa debi albuma „Depths“, koji će 26. oktobra 2023. objaviti izdavačka kuća Sekvoia. Recite nam nešto više o albumu, sa kim ste sve sarađivali i kakav zvuk on donosi?

Viktor Tumbas: Na svom albumu prvencu, dobio sam priliku da sarađujem sa renomiranim umetnikom Vladimirom Nikolovim, kao i sjajnim kamernim orkestrom Muzikon. Pored članova kvintenta sa kojima sviram od početka studija, na albumu će se naći i gosti: Vokalni Kvartet Ming i Irina Pejoska (harfa). Album donosi novi zvuk muzičkoj sceni Srbije svojom bogatom orkestracijom gudača, stihovima introspektivne prirode i autentičnom improvizacijom svih članova kvinteta. Predstavlja sintezu različitih uticaja i stilova od kojih džez ima primarnu ulogu.

Koncert na devetom Srpskom Showcase programu Beogradskog džez festivala 25. oktobra biće i koncertna premijera Vašeg debi albuma. Kako će biti koncipiran nastup i ko su muzičari sa kojima ćete biti na bini? Šta biste poručili publici koja nije upoznata sa Vašom muzikom, zašto ne treba da propusti koncert?

Viktor Tumbas: Na koncertnoj premijeri albuma, nastupiću sa članovima svog kvinteta, Stevanom Milijanovićem (klavir), Aleksom Milijanovićem (bubnjevi), Miroslavom Šarbanovićem (kontrabas) i Lukom Malkom (gitara). Zajedno ćemo u formaciji kvinteta izvesti autorske pesme koje će se naći na albumu. Publici koja nije upoznata sa našom muzikom bih poručio da dođe na nastup kako bi se upoznala sa novim i zanimljivim zvukom koji izvodimo. Smatram da je direktan kontakt sa slušaocem od krucijalne važnosti u muzici i time ću se zajedno sa članovima kvinteta voditi prilikom nastupa na devetom Srpskom Showcaseu. Želja mi je da emotivno dosegnem do svakog slušaoca ponaosob, pa se za razliku od većine tekstova koji se pišu u današnje vreme, svi tekstovi sa albuma bave odnosom individue sa samim sobom.

Vaš kvintet je jedan od pet džez sastava koji su odabrani na prvom nacionalnom konkursu Serbia Creates: The Spotlight, koji ima za cilj da pruži podršku najvećim srpskim muzičkim talentima. Platforma Serbia Creates Music podržala je vaš nastup u okviru devetog Serbian Showcase programa na 39. Beogradskom džez festivalu. Koliko je po Vašem mišljenju važan ovakav vid afirmisanja mladih džez umetnika? Šta za Vas znači prilika da svoje stvaralaštvo predstavite širokoj publici, stranim i domaćim medijima na najstarijem srpskom džez festivalu?

Viktor Tumbas: Ovakav vid afirmisanja je zaista bitan u našoj zemlji u kojoj do nedavno džez muzika nije bila dovoljno prepoznata i podržana, a po mom mišljenju, ona i dalje zaslužuje veću pažnju i podršku. Ovakvo afirmisanje je od velike važnosti kako bi džez umetnici dobili priliku da promovišu svoj rad i profesionalno se razvijaju. Zaista sam počastvovan što se baš moj kvintet našao kao jedan od pet izabranih džez sastava konkursa Serbia Creates: The Spotlight, što je moj autorski rad prepoznat i što sam dobio priliku da ga predstavim na ovako uticajnom i meni izuzetno dragom džez festivalu. Nastupom na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu dobiću priliku da podelim svoju muziku i pogled na nju sa ljudima iz Srbije, regiona i drugih država, a to je nešto što već dugo želim.

Iako ste veoma mlad muzičar već ste ostvarili značajne uspehe na profesionalnom planu, a šta su Vaše želje za budućnost?

Viktor Tumbas: Moja želja za budućnost je da nastavim da istražujem svet muzike sa istim entuzijazmom koji posedujem sada, upoznam se i sarađujem sa što više muzičara iz različitih krajeva sveta, snimim još mnogo albuma i dosegnem do one publike koja se zaista pronalazi u mojoj muzici.

Pored nastupa svog kvinteta, čije koncerte sa programa 39. Beogradskog džez festivala preporučujete publici?

Viktor Tumbas: Ovogodišnji, kao i svaki prethodni, Beogradski džez festival nudi sjajan i raznovrstan program publici. Moja topla preporuka je da posetioci poslušaju što više koncerata i upoznaju se sa imenima koja do sada nisu znali, na taj način i njima pružaju šansu i direktnu podršku. Svi koncerti su vredni slušanja a ja lično neću propustiti koncert Gerald Clayton Tria, koncert Manuel Hermia Freeteta i koncert Hayden Chisholm Quarteta.

Izvor DOB

[39. BDŽF INTERVJU] Miloš Čolović, džez muzičar: “Radujem se svakom nastupu u Beogradu”

2023-10-24T17:48:50+00:00

Srpski showcase program na Beogradskom džez festivalu ustanovljen je 2015. godine, sa željom da se u okviru jedne programske večeri domaćoj publici i medijima, kao i inostranim džez kritičarima koji festival tradicionalno posećuju u velikom broju, skrene posebna pažnja na visok umetnički nivo i raznovrsne kreativne postupke u savremenom srpskom džezu. Jedan od mladih srpskih džez talenata je i kontrabasista Miloš Čolović, koji će sa svojim triom nastupiti 25. oktobra u Domu omladine, u sklopu 39. Beogradskog džez festivala. Ulaznice su u prodaji preko eFinity mreže.

Kako ste se našli i pronašli u džez muzici i zašto baš kontrabas?

Miloš Čolović: Od malena me je privlačila uloga basa. Pre nego što sam počeo da se bavim džezom moji prvi muzički idoli su bili mahom bas gitaristi iz death metal bendova koje i dalje volim. Kada su u pitanju džez i kontrabas, presudni momenat je bio moj prvi kontakt sa muzikom Billa Evansa i Ahmada Jamala. Kontrabasisti u njihovim sastavima – Scott LaFaro i Israel Crosby su razlog zbog kojeg sam počeo da sviram taj instrument.

Neprevaziđeni gruv Jamalovog trija, emotivna dubina i težina Evansove muzike kao i njegova interakcija sa kontrabasistom, kreativnost i virtuoznost LaFara i Crosbyjev masivan ton i savršene walking bass linije su neke od stvari u kojim sam se pronašao.

Završili ste džez odsek u SMŠ Stanković, nakon toga upisujete Muzičku akademiju u Gracu, a dalje usavršavanje nastavljate na master studijama u Beču. Kakva su Vaša dosadašnja iskustva tokom školovanja na ovim prestižnim akademijama?

Miloš Čolović: Ljudi koje sam upoznao tokom studija u Gracu, profesori i studenti, su jako uticali na moj muzički razvoj. Koliko god korisna bila predavanja, najbitniji aspekat studiranja u inostranstvu jeste povezivanje sa drugim muzičarima. Ja trenutno mogu da kažem da se osećam kao domaći na džez sceni u Beogradu, Beču i Gracu i taj osećaj pripadnosti mi, kao i većini muzičara, dosta znači. Moram da istaknem značaj džez odseka SMŠ Stanković i pre svega profesora Predraga Revišina, koji mi je omogućio da na studije dođem sa velikim predznanjem i već formiranim muzičkim ukusom i poznavanjem istorije džeza.

Svoj trio, čiji članovi su Andreja Hristić (klavir) i Miloš Grbatinić (bubnjevi), osnovali ste 2015. godine, a sada pripremate i prvi album. Recite nam nešto više o autorskom debi albumu i kakav zvuk on donosi?

Miloš Čolović: Bend u ovoj postavi funkcioniše zaista dugo i pored nastupa u triju, Andreja, Miloš i ja smo nastupali i kao ritam sekcija Uglješe Novakovića i Maksa Kočetova. Album je nešto što smo dosta odlagali nakon što sam se preselio u Grac i trenutno imamo dovoljno materijala za dve ploče, tako da se radujem što ćemo u 2024. konačno objaviti naše prvo izdanje. Muzika koju pišem se definitivno može nazvati post bapom. Neki od uzora su mi Wayne Shorter, Joe Henderson, Andrew Hill, itd, a tu je i uticaj filmske muzike, koji se pre svega ogleda u numeri inspirisanoj muzikom koju je Basil Poledouris napisao za Konana varvarina. Takođe, pored trija, na albumu će biti i gostujući solisti dobro poznati našoj publici.

Nastupate u okviru devetog Serbian Showcasea 25. oktobra u Domu omladine Beograda. Više puta ste bili član bendova koji su nastupali na Beogradskom džez festivalu, a sada ćete održati koncert sa svojim triom. Šta za vas znači prilika da svoj autorski rad predstavite na najstarijoj srpskoj džez manifestaciji? Šta publika može da očekuje od koncerta Miloš Čolović Trija

Miloš Čolović: Kada god nastupam u Beogradu sa nekim od mojih bendova radujem se, jer u publici očekujem mnoge meni drage ljude, ali osećam i posebnu odgovornost da na što bolji način predstavim ovaj žanr u svom rodnom gradu. Kada je u pitanju Beogradski džez festival ta odgovornost je naravno još veća. Sva trojica imamo ogromnu ljubav prema bogatoj istoriji džeza i trudimo se da bez ikakvog kompromitovanja i uz neizbežni lični pečat približimo taj izraz publici, bilo to putem zanimljivog interplaya, atmosferičnih boja, sirove energije ili masnog svinga.

Kao jedan od najmlađih učesnika Beogradskog džez festivala govorili ste na svečanom otvaranju 31. izdanja manifestacije, 2015. godine. Kako se sećate te večeri?

Miloš Čolović: Beogradski džez festival 2015. je jako bitan koncert za mene. Bend Jelene Jovović sa kojim sam nastupao je pored vrhunske domaće ekipe sadržao i zaista neverovatne goste. I te večeri, kao i uvek tokom početka moje muzičke karijere, u Beogradu sam osetio ogromnu podršku i poverenje iskusnijih kolega u bendu. Takođe se sećam velike moralne podrške od strane ekipe iz organizacje festivala, koja mi je definitivno bila potrebna pošto sam po pitanju govora zapravo imao veću tremu nego oko samog nastupa.

Do sada ste imali priliku da sarađujete sa mnogim domaćim i inostranim uglednim kolegama muzičarima. Šta je ono najvažnije što ste naučili iz saradnji sa kolegama i kako je to uticalo na Vaš umetnički razvoj? Da li postoji neka saradnja na koju ste posebno ponosni?

Miloš Čolović: Između brojnih kolaboracija sa zaista neverovatnim muzičarima svih uzrasta je teško išta izdvojiti, ali morao bih da spomenem brojne saradnje sa Denaom DeRose i Renatom Chiccom, profesorima na muzičkoj akademniji u Gracu, kao i sa mladim njujorškim pijanistom, Davisom Whitfieldom. Saradnja sa luksemburškim bubnjarem, Mathieuom Clementom je rezultirala njegovim drugim albumom koji će izaći sledeće godine i sadrži dve moje pesme. Kao što sam već spomenuo, taj osećaj bratstva i pripadnosti na sceni je nešto što jako vrednujem. Tu se ističe činjenica da među brojnim lokalnim bendovima u Beču redovno nastupam i sa kvartetom legendarnog Romana Schwallera u kojem sviraju i Oliver Kent i Mario Gonzi.

Trenutno živite, svirate i studirate u Beču, gde ste član još jednog sastava – Soothsayer, sa kojim takođe radite na albumu. Da li planirate da nastavite da gradite karijeru u inostranstvu? Kakve su želje i profesionalni planovi za budućnost?

Miloš Čolović: Trenutni plan je da ostanem u Beču. Zaista sam se pronašao na austrijskoj sceni, a takođe sam i na lokaciji odakle vrlo lako mogu da povežem nastupe u susednim zemljama. Pored brojnih bendova u kojima sviram kao sajdmen glavni fokus mi je Soothsayer, bend sa kojim sva trojica nameravamo da što više snimamo i putujemo. Takođe se trudim da održavam kontakt sa beogradskom scenom i publikom za koju sam jako vezan i što više nastupam u Srbiji tako, da zaista koristim svaku priliku koju imam da dođem kući.

Pored nastupa Vašeg trija čije koncerte sa programa 39. Beogradskog džez festivala preporučujete publici?

Miloš Čolović: Definitivno Gerald Clayton, Dave Douglas i John Scofield! Preporučio bih i Max Kochetov Quartet featuring Fabrizio Bosso, gde možete čuti Andreju i Miloša u drugom kontekstu, kao i druga dva benda koja nastupaju na Serbian Showcaseu pre nas (Viktor Tumbas i Jovan Milovanović). Kvintet Fabiana Ruckera nisam još slušao, ali su mi i on i basista Andreas Waelti poznati iz drugih sastava kao vrhunski muzičari tako da to neću propustiti.

Izvor DOB

[39. BDŽF INTERVJU] Jovan Milovanović, džez muzičar “Ljubav ka istraživanju muzike"

2023-10-24T17:39:16+00:00

Najstarija srpska džez manifestacija nastavlja sa predstavljanjem i afirmacijom predstavnika Novog srpskog džez talasa. Na devetom “Serbian Showcase” programu, koji se održava u okviru 39. Beogradskog džez festivala, 25. oktobra u Domu omladine nastupiće kvartet Jovana Milovanovića. Ovaj talentovani gitarista, publici će predstaviti svoj autorski prvenac, album Away From You, koji je stekao značajnu pažnju međunarodne džez kritike.

Diplomirali ste džez kompoziciju na Berkli muzičkom koledžu početkom dvehiljaditih, ali ste ozbiljnije krenuli da se bavite muzikom tek pre nekoliko godina. Kako je izgledao Vaš profesionalni put u muzici i šta Vas je ponovo usmerilo ka džezu?

Jovan Milovanović: Mislim da nisam nikada napravio prekid sa muzikom i džezom. Ta ljubav ka muzici i istraživanje muzike i gitare je uvek bilo prisutno. Ono gde se nisam pronašao je potreba da provodim noći po klubovima, hang out da bih bio prisutan među muzičarima, da budem posvećen samo i isključivo muzici, itd. Meni je jedan moj profesor i vrhunski gitarista još tokom studija jednom rekao: devojka-žena da, porodica, odnosno deca, ne, ako želim da budem profesionalni gitarista. To je savet koji nisam prihvatio i ne kajem se. Porodica mi je bila na prvom mestu i životne okolnosti su odredile vreme kada ću snimiti album i biti u prilici da se muzički izrazim. Što se tiče mog profesionalnog puta, na Berkli koledžu sam studirao uporedo izvođenje i džez kompoziciju, ali sam se na kraju opredelio da diplomiram džez kompoziciju, jer su studije kompozicije u to vreme za mene bile muzički izazov i put u nepoznato. Pre Berkli muzičkog koledža sam učio na džez odseku u Muzičkoj školi Stanković.

Vaš debi album ,,Away From You” objavila je prošle godine američka izdavačka kuća Shifting Paradigm Records i privukao je pažnju kako domaćih tako i međunarodnih kritičara, ali i publike. Recite nam nešto više o svom prvom autorskom izdanju.

Jovan Milovanović: Moje prvo autorsko izdanje je nastalo iz potrebe da se izrazim i da kompozicije koje sam napisao podelim sa svetom. Da ne ostanu samo na papiru, odnosno kao nekakav dar koji sam zakopao. Ja kompozicije smatram darom jer situacija kada sednete ispred praznog papira i nemate ništa je najsličnija očaju. I posle mnogo muke i neuspešnih pokušaja, zgužvanih papira neka iskra odnosno ideja dođe kad se najmanje nadate u nekoj šetnji, ili dok svirate… I iz toga se uz zanatsko umeće rodi kompozicija koja vam priraste za srce i negde u sebi znate da je dobra. Te moje kompozicije su me naterale da snimim prvi album. Dobar deo kompozicija je nastao još početkom dvehiljaditih i bio inspirisan mojim uzorima u džez muzici kao što su Wayne Shorter, Chick Corea, John Scofield, Branford Marsalis, itd. Takođe veliku podršku i ohrabrenje da uopšte počnem da sviram i snimim moje kompozicije sam imao od bubnjara Aleksandra Cvetkovića Drame i pijaniste Aleksandra Grujića sa kojima sam pre nekoliko godina nastupao u formi organ trija.

Nastupićete na 39. Beogradskom džez festivalu u okviru devetog Serbian showcasea. Ovaj program organizuje se od 2015. godine sa željom da se domaćoj publici i medijima, ali i inostranim džez kritičarima skrene posebna pažnja na kreativne autore savremene srpske džez muzike. Koliko je po Vašem mišljenju važan ovakav vid afirmisanja džez muzičara i samog žanra?

Jovan Milovanović: Mislim da je svaki pokušaj afirmacije kulture u današnjem materijalističkom svetu veoma vredan. Takođe, afirmacija džeza je veoma važna kao jedinstvene umetničke forme koja možda nije za svakoga, ali je veoma posebna zbog improvizacije, složenosti forme, harmonije, stilske širine koje ima i same neponovljivosti vrhunskog muziciranja. Mislim da je srpska džez scena veoma kvalitetna i da je važno da podržimo domaće autore i muzičare.

Vaš koncert zakazan je za 25. oktobar u Domu omladine Beograda. Kako će biti koncipiran nastup? Recite nam nešto više o kolegama iz kvarteta i saradnji sa njima.

Jovan Milovanović: S obzirom da je vreme trajanja nastupa u okviru programa Serbian Showcase ograničeno na 45 minuta, moraću da izostavim neku od kompozicija sa albuma. Takođe, u dilemi sam kako da koncipiram sam nastup u smislu sleda kompozicija odnosno smenjivanja sporijih atmosferičnih kompozicija sa bržim i energičnim kompozicijama, odnosno kojim kompozicijama da dam prioritet.

Kolege iz kvarteta su vrhunski muzičari koji su dobro poznati našoj džez sceni. Kristijan Mlačak je saksofonista Big Benda RTS-a, a Milan Nikolić i Aleksandar Cvetković predaju na Fakultetu muzičke umetnosti. Oni su veoma aktivni na našoj i inostranoj džez sceni kao muzičari u raznim sastavima, ali i kao lideri svojih autorskih projekata. To su ljudi koji su mi pružli ruku i pomogli kada mi je bilo potrebno i imali su poverenje u jednog novajliju. Takođe, ono što mi je veoma bitno je da imamo dobru muzičku i nemuzičku komunikaciju i uzajamno poverenje i razumevanje.

Najstarija srpska džez manifestacija, Beogradski džez festival održava se po 39. put pod sloganom ,,JAZZSCAPES”. Šta za Vas kao muzičara znači ova manifestacija i da li su na Vas tokom prethodnih godina nastupi nekih kolega ostavili poseban utisak?

Jovan Milovanović: Beogradski džez festival nudi priliku slušaocima da čuju ono najbolje što postoji u svetu džez muzike što se tiče bendova i izvođača i to na najbolji način koji je primeren za umetničko izvođenje. Ovo se odnosi i na inostranu i na domaću džez scenu. Takođe, mislim da je veliki značaj ove manifestacije za domaće izvođače da budu u prilici da promovišu svoju muziku i budu viđeni od strane muzičkih kritičara, novinara i umetničkih direktora drugih muzičkih festivala.

Prethodnih godina nisam posećivao koncerte. Kao neko ko je veoma osetljiv i za čas pod uticajem dobre muzike bude odvučen u nekom drugom muzičkom pravcu, morao sam da napravim neku vrstu otklona i da oslušnem sebe i pokušam da nađem neki svoj izraz sa kojim ću biti zadovoljan. Tako da sam svesno pogasio spoljne uticaje kvalitetnih koncerata kao ometanje svog unutrašnjeg glasa i pravca. Sa druge strane, tokom studija u Bostonu sam bio u prilici da prisustvujem mnogim koncertima legendi džez muzike, ali koncerti koje sam doživeo na Beogradskom džez festivalu u mladosti zbog atmosfere i naboja srpske publike su bili najbolji na kojima sam prisustvovao. Jedan od njih je nastup Branforda Marsalisa sa Kenny Kirklandom u Beogradu.

Šta su Vaše želje i profesionalni planovi za budućnost?

Jovan Milovanović: Što se tiče sadašnjeg projekta želja mi je da pokušam da nastupim sa mojim kvartetom van granica naše zemlje. To je jedno iskustvo koje mi nedostaje. Nastup u nekom od evropskih klubava ili festivala. Što se tiče nekih budućih projekata, želja mi je da snimim drugi album koji će biti više kompozitorski koncipiran. Odnosno, snimio bih kompozicije pisane za različite instrumentalne sastave, od solo gitare do big benda. To su kompozicije koje su već spremne i koje traže veliku organizaciju i sredstva da bi bile snimljene kvalitetno i na odgovarajući način. Takođe, drugi album bi delimično bio inspirisan srpskom muzikom.

Ulaznice za ovaj i druge koncerte u okviru 39. Beogradskog džez festivala su u prodaji preko eFinity prodajne mreže i onlajn.

Izvor: DOB

39. Jazz Festival: KVARTET MAKSA KOČETOVA & FABRIZIO BOSSO

2023-10-24T16:25:42+00:00

Pod sloganom „JAZZSCAPES“, Beogradski džez festival od 24. do 29. oktobra povešće ove godine po 39. put publiku na jedinstveno putovanje muzičkim pejzažima celog sveta, zajedno sa sastavima koji pomeraju granice džeza i čine ovaj žanr uzbudljivim i umetnički vrednim. Svečano otvaranje 39. Beogradskog džez festivala zakazano je za 25. oktobar od 19.00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda, koncertnim programom kvarteta saksofoniste Maksa Kočetova, koji će nastupiti sa italijanskim trubačem Fabricijom Bosom, kao specijalnim gostom. Rodom iz Ukrajine, Kočetov od 2006. godine živi u Srbiji i svojim debi albumom iz 2014. postavio je kamen-temeljac Novom srpskom džez talasu. Prošle godine nastavio je diskografsku karijeru izvanrednim ostvarenjem za italijansku kuću A.MA Records, izazivajući pažnju svetske džez kritike. Na otvaranju najstarijeg srpskog džez festivala ove godine predstaviće novo izdanje koje uskoro objavljuje, sa svojim kvartetom: Andreja Hristić – klavir, Boris Šainović – kontrabas i Miloš Grbatinić – bubnjevi. Ulaznice za ovaj i druge koncerte u okviru 39. Beogradskog džez festivala su u prodaji preko eFinity prodajne mreže i onlajn.

Veoma rano ste ušli u svet muzike i započeli školovanje, prvo ste učili da svirate klarinet i harmoniku, a zatim saksofon. Kada ste se zainteresovali za džez muziku i zašto ste odabrali baš saksofon?

Max Kochetov: Već sa 6 godina počeo sam da učim paralelno 3 instrumenta: saksofon, klarinet i klavirsku harmoniku. Klavirska harmonika je bila želja moga oca, ali ja sam sebe pronašao u saksofonu. Kako je jedan srodni instrument obavezan na akademiji, u srednjoj muzičkoj sam se odlučio za saksofon i klarinet. Tokom emitovanja jedne džez emisije na TV-u, čuo sam trubača Arta Farmera koji je izvodio numeru „My Funny Valentine“. Tog trenutka sam se zaljubio u džez.

Studirali ste saksofon na kijevskom državnom muzičkom koledžu R.M.Gliera, a zatim ste 1997. otišli na specijalizaciju u Nemačku. Svirali ste po nemačkim i francuskim klubovima, osvojili nekoliko nagrada. Šta je ono što iz današnje perspektive smatrate najvažnijim profesionalnim iskustvom iz tog perioda?

Max Kochetov: Sve je to bilo iskustvo. Upoznavanje muzičara, druženje na klupi, jam-sessions sa profesorima, putovanja, sviranje u studentskim big bendovima, kad zaboraviš neki papir kad ideš preko granice… Na moje stvaralaštvo, pak, najviše su uticali muzičari sa kojima sam imao priliku da nastupam. Interakcija sa njima je ono što mi dalje pomaže da profesionalno rastem i da se razvijam.

Životni put Vas je sredinom dvehiljaditih, doveo u Srbiju i od tada živite i radite u Beogradu. Sarađivali ste sa brojnim kolegama, učestvovali u mnogim projektima, deset godina ste bili član Big benda RTS, kao prvi alt i najupečatljiviji solista, a potom ste se otisnuli u autorske vode i objavili dva autorska albuma (2014. i 2015. godine). Domaća kritika svrstala Vas je među začetnike i nosioce Novog srpskog džez talasa, kako Vi doživljavate tu ulogu? Kako biste definisali savremenu srpsku džez scenu, svoj doprinos i poziciju na njoj?

Max Kochetov: Pre svega hvala na komplimentu. Ja sam bio jedan od muzičara nove generacije koji je pokrenuo novi talas savremene autorske džez muzike. Što se tiče savremene srpske džez scene, ja sam lično baš ponosan na naše mlade muzičare. Svi oni rade punom snagom i vrhunskim kvalitetom.

Nastupali ste na Beogradskom džez festivalu 2014. godine, gde ste debitovali kao lider. Kako se sećate tog koncerta i šta je značio za Vašu karijeru u tom trenutku?

Max Kochetov: Bilo je stvarno mnogo uzbudljivo. Poseban je osećaj kad posle tebe na binu izlaze tvoji idoli – Perez, Patitucci, Blade… Mislim da smo i mi ostavili lep utisak, kako na publiku tako i na starije kolege u bek-stejdžu, sa kojima smo se posle družili.

Treći autorski album Altered Feelings objavili ste 2022. godine za A. MA Records, a na 39. Beogradskom džez festivalu premijerno ćete sa svojim kvartetom izvesti numere koje će se naći na sledećem albumu koji objavljujete uskoro za istog izdavača. Recite nam nešto više o izdanju koje pripremate: kakav zvuk donosi, šta je idejna osnova novih kompozicija, kako funkcioniše stvaralački proces sa kolegama u bendu?

Max Kochetov: Zvuk novog albuma biće potpuno drugačiji. Muzika je dosta zahtevna za vežbanje, ali svi iz benda zajedno uživamo u procesu njenog oblikovanja. Jedva čekamo koncert i reakciju publike.

Najstarija srpska džez manifestacija, Beogradski džez festival, pored toga što ima za cilj da pruža podršku domaćim džez muzičarima, takođe i povezuje domaće umetnike sa kolegama iz inostranstva. Ove godine sa Vašim kvartetom nastupaće i čuveni italijanski trubač Fabrizio Bosso. Na koji način će biti koncipiran vaš nastup i zbog čega ste se odlučili na saradnju baš sa ovim renomiranim italijanskim umetnikom?

Max Kochetov: Fabricija pratim odavno i on je za mene jedan od najboljih u svetu. Na saradnju sa njim sam se odlučio jer sam smatrao da bi njemu baš legla muzika koju sam napisao za novi album. Čuli smo se pre nekoliko dana, i on jedva čeka da sviramo taj novi materijal.

Već dugo godina se profesionalno bavite muzikom i poznato ste ime na džez sceni. Do sada ste ostvarili veoma značajne uspehe i saradnje, šta je ono na šta ste posebno ponosni? Kako gledate na svoju dosadašnju karijeru i šta su želje i planovi za budućnost?

Max Kochetov: Posebno sam ponosan na svoju ćerku Katarinu, koja je krenula mojim stopama i već pravi ozbiljnu karijeru. To je za mene najveći ponos! Što se moje karijere tiče, samo rad i mnogo snimanja. Materijala već ima i za peti album, a biće još iznenađenja, kako u vidu novih zvukova tako i gostiju na novim albumima.

Pored nastupa Vašeg kvarteta sa Fabriziom Bossom, čije koncerte sa programa 39. Beogradskog džez festivala preporučujete publici?

Max Kochetov: Osim glavnih zvezda, ja ću, iskreno, da probam da slušam sve! Ima mnogo izvođača koje sam preslušao na internetu i oduševljen sam.

izvor: DOB

Mihail Parušev (Leb i Sol): Jedva sam čekao da me pozovete na Drum Dum Fest!

2023-09-20T18:56:47+00:00

U okviru Drum Dum Festa 12, prvi put nakon više od trideset godina, nastupa legendarna makedonska grupa „Leb i Sol“. Za bubnjevima je neprikosnoveni Mihail Parušev.
Mihail ,1989. godine počinje da svira sa profesionalnim skopskim bendovima (Oktavijan, SETH, Arhangel, Kismet - Mizar, Vlatko Stefanovski Trio, Project Zlust, String Forces, BLLA BLLA BLLA, Parussion group, Amon Mra i mnogi drugi). Godinu dana kasnije proglašen je za najboljeg bubnjara na rok festivalu u Skoplju, a iste godine upisuje Muzičku školu „Ilija Nikolovski Luj“ na studije klasičnih udaraljki kod profesora, Zorana Spasovskog. Godine 1992. snima svoj prvi album sa grupom Set, dok je 1996. snimio album sa Arhangelom. Zajedno sa Aleksandrom Pop-Hristovim počinje da radi sa Vlatkom Stefanovskim, a 1998. snimaju album kao V.S. Trio, a iste godine zajedno sa Gjokom Grujevskim i Džijanom Eminom formira grupu „PROJECT – ZLUST“.

U bendu „Leb i Sol“ već 13 godina, šta je za tebe značio bend pre ulaska u sastav i nakon toga?

- Ja sam isto godište kao Leb i Sol (smeh). Od malih nogu sam ih slušao, budili smo se uz njihovu muziku. U mojoj porodici se nekako znalo da ću biti bubnjar. Imao sam set bunjeva već sa šest godina i tata me je odveo kod Garabeta Tavitjana, originalog bubnajra benda, da pohađam časove. Garo je rekao: „Pa on sve zna, šta da ga učim“ (smeh). Nekako sam se razvio, slušajući „Leb i Sol“ tako da sam baš bio spreman, kada su me pozvali. Svirali smo širom sveta.

Kažeš da je „Leb i Sol“ dosta uticao na tebe, koga bi još navao?

- Jako sam voleo „EKV“ pored toga. Nisam imao puno vremena da slušam domaće bendoove, jer sam uglavnom svirao. I ono što se u to vreme zvalo rokenrol, za mene su to bili EKV i Leb i Sol. Dosta sam slušao bendove „Deep Purple, Led Zeppelin, The Beatles, Nirvana, Red Hot Chili Peppers“... Onda sam malo zašao i među gotik bendove, a nakon srednje škole povukao me je džez. Kada sam upisao Akedemiju, malo sam „zaglavio“ svirajući džez i upoznao tu muziku, ne samo kao bubnjar, već kao i kompozitor. Imao sa sreće da se „muvam“ po prostrijama makedonske televizije gde su džez orkestri vežbali, a čiji sam bio i deo, imao sam sreće da budem deo tog „Big Benda“ u Makedoniji, pre nego što se raspao, nažalost. Uvek sam želeo da budem basista ili gitarista, ali sam se „provukao“ kao bubnjar (smeh). Znate šta, odaću vam jednu tajnu, ja sam čekao da me pozovete (smeh). Izvini, ja sam Jugosloven (smeh) naučio sam dosta i od Sedmorice mladih, beogradskog Big Benda, kada bih to video na televiziji, nisam znao da je to bio džez, za mene je to bila muzika! U Skoplju imamo dobar džez festival, pa sam imao prilike i sreće kao klinac da slušam te koncerte. Imao sam dosta „gurua“. Prvo mi je otac dao ploče u ruke da slušam rokenrol, ali da znam i makedonsku tradicionalnu muziku, zato što je ta muzika za nas Makedonce najbolja škola. Mi imamo taj makedonski tradicionalni džez, to je ta muzika koja nam daje sve ustvari, to je prava inspiracija.

Parušev, koji je u sastavu "Leb i Sol" već 12 godina, a koji ima puno uspešnih projekata iza sebe, kao jedan dominatniji je "Projekat AGOL" ili „Ansambl Parision Group“ njegovog benda „Parision“. Kompozicije su deo Paruševog rada, a za projekt "AGOL Parision Group" pripremljene su obrade za deveteročlani orkestar. Baza je makedonska muzika, ali u potpuno novoj i modernoj izvedbi.

Kada se moja muzika prvi put pojavila, negde 1999. godine, to je bila moja prva pesma koju sam napravio na gitari, dan danas je sviram sa bendom, jeziva je pesma i dosta koristim to doba, kada sam bio mlad za inspiraciju. Trudio sam se da ne ličim na ono što slušam ili na razne druge autore, ali vuče sve to na džez-rok, samo što nema džez harmonije u mojoj muzici, ti džez akordi su prisutni kod mene, ali su iz klasične muzike.

Šta je muzika za tebe?

- Ljudi se leče muzikom! Mi i kada sviramo slušamo muziku i kako zvuči taj celi bend, divimo se toj muzici i gledamo da bude što bolja, pogotovu Leb i Sol, to je svemirska muzika. Njihov vidik muzike, odnosno kako oni vide muziku, mislim da ni u jednom bendu nisam
imao takvo iskustvo, to su samo neke tajne koje se slušaju na sceni, prosto druga dimenzija i treba je razumeti.

Rekao si, da si čekao da te Drum Dum Fest pozove, pa mi reci kako karakterišeš naš festival i koliko je važan iz tvoje perspektive za mlade muzičare?

- Na Balkanu ima strašnih bubnjara, mlađih ili starijih, dobro je i samo to druženje. One bubnjarske priče, koje palice koristiš, bubnjeve, jesi probao ovo ili ono... Radionica u sklopu festivala je sjajna stvar zbog edukacije mladih bubnjara, iako današnja deca sa svim sredstvima informacija jako rano počinju da sviraju, po meni je nekako najbolje da sa mladima krene da se radi oko pete ili šeste godine. Svima preporučujem puno vežbanja, puno muzike i puno iskustava, što više sviraju na sceni, biće bolje.
Karte, po ceni od 1000 RSD, za revijalni program festivala, možete kupiti u Murphy’s pabu, u Leskovcu.

S nestrpljenjem vas očekujemo na dvanaestom druženju sa ritmom i muzikom na vašem jedinstvenom, prvom i jedinom festivalu bubnjeva u regionu.

Izvor: DDF

DRUM DRUM FEST Intervju sa profesorom Miroslavom Karlović Karlom

2023-09-18T16:16:37+00:00

Na 12. DDF-u biće organizovan dvodnevni bubnjarski seminar (29. i 30. septembra) gde će polaznici imati dovoljno vremena da sa jednim od najboljih pedagoga u ovoj oblasti u Srbiji, a i šire steknu nova znanja i veštine. Svoje umeće, sa bubnjarima koji zaista žele da uče od najboljih, podeliće Miroslav Karlović Karlo, profesor kod koga su svoje znanje sticali najbolji bubnjari regiona. Svi koji su prisustvovali bubnjarskim radionicama ili koncertima Drum Dum Festa, rado se sećaju Marka Đorđevića, Pere Radmilovića, Duce Ivaniševića pa će dragocena informacija biti, da su ti ljudi u nekoj od faza svog usavršavanja, učili od profesora Karlovića, a mi smo kratko sa njim porazgovarali o svemu.

- DDF: Kako će izgledati seminar? Da li možemo da dobijemo jedan kratak opis, kako bi sve ostalo sačuvali za sam seminar?

Karlo: Ja bih prvo ispričao to što mislim da je bitno, odnosno ono što sublimira moje iskustvo u kontaktu sa instrumentom, koje bi nadam se moglo da pomogne onima koje slušaju, da skrate put do uspešne kontrole nad instrumentom, što u mom slučaju išlo krivudavom linijom, dakle njima ispravim tu liniju.To neće biti stereotipna bubnajrska radinica. Svako od mojih obraćanja, biće podržano praktičnim delom. Ukoliko na tom seminaru ne budu dobili jasnu sliku šta je zapravo suština problema u vladanju instrumentom smatraću da sam promašio razlog za dolazak (smeh).

- DDF: U čemu je najveća draž pri Vašem predavanju?

Karlo: Vezano za instrument koji ja predajem, da shvate kako se taj instrument kontroliše. Dakle, ja ne učim nekog muzici, to nije u ljudskom domenu, ja mogu da ih naučim kako da prenesu to što je Bog dao, dakle to poimanje muzike, kako da to kroz instrument prenesu, sa što manje vremena provedenom ili pogrešno koncipiranih sati provedenim za instrumentom. Dakle, to je osnova, to je moje iskustvo, ja sam sam sebe

ispravljao tokom života i ja bih voleo da oni tu krivu liniju izbegnu i to je cilj mojih informacija.

- DDF: Koji je po Vama najbolji uzrast, da dete uzme palice u ruke?

Karlo: Da, to je decenijsko pitanje kada je moje iskustvo u pitanju i ovo što ću reći nema veze sa opštim, ima veze sa mnom. Nisam uspeo da doprem do svesti dece ispod 10 godina, ali to može biti moj lični problem, to je jedna druga vrsta pedagogije, ja sam možda malo „kockast“.

- DDF: Kako je sve počelo, Vaš prvi instrument nije bio bubanj?

Karlo: Obzirom da mi je otac bio čelista Beogradske filharmonije, ja sam prvo učio da sviram klavir, no negde u prvoj godini Gimnazije, ne znam kako, mi smo pravili bend. Ja sam svirao klavir, pa i gitaru onako malo amterski, ali rekao sam da želim da sviram bubnjeve i ako o tome, u tom momentu nisam ništa znao.

- DDF: Koja Vam je najdraža uspomena iz Vaše karijere?

Karlo: Ja sam u tom svom muzičkom delu imao nekoliko polja, a to su džez, klasika, savremena klasika. Govorimo o vremenu kada sam završio Muzičku akademiju 1980. godine u Gracu (Austrija), onda sam nekoliko godina sarađivao sa Beogradskom filharmonijom, što je bilo jedno neverovatno iskustvo, gde je to bio ozbiljan segment. Tu je bila saradnja sa velikim orkestrima i „Big bendovima“ iz Beograda, Novog Sada, Zagreba, Ljubljane, Budimpešte, ali svaka od tih saradnji je imala uticaja na moj rast.

- DDF: Iz Vaše perspektive, zašto je važan Drum Dum Fest?

Karlo: Zato što svest o tome šta jesu bubnjevi, još nije u glavi ljudi, a ni bubnjara, odnosno muzičara - nažalost, dovoljno jaka i jasna koliko taj instrument nije ono što se misli da jeste, a koliko jeste ono što ne znaju. Ono što jeste: jedan kordinaciono složen instrument i vrlo suptilan, muzikalan i koji ništa ne zastaje za jednim melodijskim instrumentom, pod uslovom da onaj koji ga svira jeste na tom nivou da to može iz njega da izvuče.

Za sve koji su zainteresovani da prisustvuju seminaru važno obaveštenje je i da je cena seminara ove godine samo 2000 dinara a prijavljivanje je putem mejla ddfseminar@gmail.com. Broj mesta je ograničen.

Izvor: DRUM DRUM FEST

TRIO UROŠA SPASOJEVIĆA ZA POČETAK CIKLUSA "DŽEZ ZA DŽ" U DOB-u

2023-09-08T16:26:30+00:00

Uroš Spasojević, basista i kompozitor iz Valjeva, jedan je od najvažnijih predstavnika savremene srpske konceptualne džez scene. Njegova muzika je beskompromisna, veoma lična i autentična, a njegova inspiracija neiscrpna. Do sada je objavio 12 albuma, uglavnom snimajući u manjim formacijama ili solo, a ovogodišnji ciklus koncerata „Džez za DŽ“ biće prilika za beogradsku publiku da premijerno čuje kompozicije sa njegovog novog albuma „Ballads“. Uroš Spasojević Trio, koji još čine izvanredni trubač Ivan Radivojević i perspektivni mladi bubnjar Petar Ružičić, nastupiće 9. septembra od 13:00 na Platou Milana Mladenovića.

Vaš nastup otvoriće jedanaesti ciklus koncerata ,,Džez za DŽ” u Domu omladine i tom prilikom beogradskoj publici premijerno ćete izvesti muziku sa novog albuma ,,Ballads”, čije je objavljivanje planirano za početak naredne godine. Recite nam nešto više o novoj trio postavi i zvuku koji donosi Vaše novo izdanje?

Uroš Spasojević: Najpre ću istaći da ovaj trio nazivam nekonvencionalnim ili neobičnim, imajući u vidu da se sastoji od instrumenata koje retko viđamo u predmetnoj formaciji, a to su truba, tenor bas gitara i bubnjevi. Sama ta činjenica ukazuje na specifičnu boju muzike, kao i na samo raspoloženje koje se stvara prilikom izvođenja. Mišljenja sam da je muzika sa pomenutog albuma apstraktnija u odnosu na muziku sa mojih ranijih izdanja, te da je stvoreno više tog neobjašnjivog i opčinjujućeg „prostora“ i atmosfere koje muzika kao takva omogućava.

Po mnogo čemu Vi ste atipičan predstavnik srpske džez scene: jedan ste od pionira autorskih muzičkih projekata u kojima bas gitara zauzima centralno mesto; bavite se konceptualnim savremenim džezom koji ne spada u komercijalnu muziku, ali imate vernu publiku koja sa pažnjom prati Vaš rad; jedan ste od najplodnijih domaćih džez umetnika sa 11 objavljenih autorskih albuma tokom decenije karijere; Vaše stvaralaštvo prepoznato je i visoko vrednovano u međunarodnoj džez zajednici, među kritičarima, izdavačima i publikom… Kada se osvrnete na prvu deceniju svoje karijere, šta biste definisali kao najvažnije postignuće? Šta su želje i profesionalni planovi za budućnost?

Uroš Spasojević: Smatram da je najvažniji lični osećaj koji se zasniva na uverenju da sam uvek davao lični maksimum u datom trenutku. Usresredio sam se na „zapisivanje“ momenata, a ne na besprekorne tehničke ili izvođačke detalje. Sve vreme sam pokušavao da izađem iz tzv. zone komfora, te da konstatno istražujem i izazivam sebe u smislu zvuka i ideja. Činjenica da sam izdao priličan broj albuma za to vreme jasno ukazuje da strasti i inspiracije nije falilo, što je po meni najbitnije. Sa druge strane, kritike i priznanja samo su potvrda da taj uloženi trud nije bio besmislen. Podstrek je stvaran tim pozitivnim kritikama i reakcijama slušalaca. Iskreno, ne razmišljam o željama i planovima već o načinu kako da još dublje istražim mogućnosti trija koji će nastupiti u subotu. Fokusiram se na ostvarenje punog potencijala ovog sastava, imajući u vidu veliku dozu optimizma koju osećam.

Čini se da radije provodite vreme u studiju, jer do sada u svojoj karijeri fokus niste stavljali na koncertne nastupe. Da li će se to u budućnosti promeniti?

Uroš Spasojević: Ključni razlog takvog pristupa leži u manjku slobodnog vremena koje bih morao izdvojiti za koncertne promocije. Činjenica da sam relativno daleko od „epicentra zbivanja“ definitivno nije bila olakšavajuća okolnost za organizovanje i održavanje većeg broja koncerata. Sa druge strane, više sam uživao u studijskom radu i eksperimentima svojstvenim za taj tip rada. Plan je da se u narednom periodu više posvetim održavanju živih nastupa, mada je na takvu odluku dosta i uticala želja ostalih članova trija da se muzika sa pometnutog albuma što češće izvodi.

Od 2013. godine kroz serijal septembarskih besplatnih koncerata ,,Džez za DŽ” Dom omladine Beograda nastoji da podrži domaće džez muzičare, odneguje novu publiku i pripremi domaću javnost za novo izdanje Beogradskog džez festivala krajem oktobra. Šta mislite o ovakvom načinu afirmisanja džeza? Kako ocenjujete stanje na savremenoj srpskoj džez sceni?

Uroš Spasojević: Gajim veoma afirmativno mišljenje o vašem, već čuvenom, serijalu i lično smatram da je to jedan od glavnih stožera razvoja srpske džez scene. Evidentan je nemerljiv doprinos promociji muzičara koji stvaraju savrmenu džez muziku u našoj zemlji. Mogu istaći da sam optimista što se tiče stanja na savremenoj srpskoj džez sceni, imajući u vidu da su obrazovne institucije sve kvalitetnije u tom pogledu.

U okviru programa 34. Beogradskog džez festivala 2018. godine nastupili ste sa postavom Uroš Spasojević Project. Kakve kakve utiske nosite sa tog nastupa i koliko se tadašnji zvuk razlikuje od onoga što svirate sa aktuelnim triom?

Uroš Spasojević: Bez ustezanja mogu reći da je to jedan od najbitnijih nastupa u mojoj karijeri, pa su samim tim i utisci izvanredni. Taj nastup smatram kao ostvarenje dečačkog sna, budući da sam dugogodišnji posetilac, po mom skromnom mišljenju, najznačajnijeg džez festivala na Balkanu. Ključna razlika u odnosu na nastup iz 2018. godine leži u činjenici da sam u toj postavi imao lidersku, čisto solističku ulogu, dok to sada nije slučaj. Moj trenutni „zadatak“ je da stvorim „uslove“ da dva izuzetna muzičara – Ivan Radivojević i Petar Ružičić, iskažu svoj nesvakidašnji talenat kroz međusobnu komunikaciju.

Šta publika može da očekuje na vašem koncertu 9. septembra na Platou Milana Mladenovića?

Uroš Spasojević: Možda bih na to pitanje mogao odgovoriti jednom rečju, biće – neobično! Muzika definitivno nije pod uticajem trenutnih trendova i zasniva se na soničnom bojenju, stvaranju zvučnih pejsaža, ali i na nesvakidašnjem ambijentu i atmosferi za ove prostore.

Izvor: DOB

Femi Kuti uoči koncerta u Barutani poručuje: "Beogradska publika nam je nedostajala!"

2023-07-22T18:06:04+00:00

Jedan od najvećih živih afričkih muzičara, svakako najveća zvezda afrobita, višestruko "Grammy" nominovani, ambasador Unicefa, legendarni Femi Kuti ponovo dolazi u Beograd! U organizaciji Doma omladine Beograd i Binta Sounda, za publiku priprema veliki afrobit spektakl 23. jula od 21 čas u Barutani na Kalemegdanu, a ulaznice su u prodaji na Ticket Vision prodajnim mestima i onlajn, po ceni od 2000 RSD. Povodom predstojećeg koncerta, Femi Kuti danas je bio gost Doma omladine Beograda, gde se susreo sa predstavnicima medija i istakao da je veoma uzbuđen što ima priliku da sa svojom grupom ponovo nastupa u Beogradu: "Koncert će biti pun pozitivne energije i nadam se da će posetioci iskoristiti priliku da igraju i uživaju u muzici. Želim da ta pozitivna energija donese svima mir, zajedništvo, razumevanje, inspiraciju i sve druge stvari koje su nam toliko potrebne u današnjem svetu", rekao je Femi Kuti. Vršilac dužnosti direktora Doma omladine Andrija Bojanić izrazio je zadovoljstvo što je ova institucija u prilici da organizuje koncert velikog umetnika i naglasio da su ovakvi koncerti dokaz koliko Grad Beograd vodi računa o kulturnim potrebama i sadržaju koji nudi Beograđanima. Kuti u Beograd dolazi u pratnji svog velikog benda „The Positive Force" koji, kako muzički kritičari širom sveta kažu, čini da nastup izgleda kao tri šoua u jednom. Na mestu perkusioniste nastupaće i naš istaknuti muzičar Igor Vince, koji već više od jedne decenije nastupa i sarađuje sa Femijem Kutijem. Vince je naglasio da mu je velika čast što sarađuje sa ovim fantastičnim umetnikom nepresušne energije. Slušati Femija Kutija uživo znači komunicirati sa velikom univerzalnom porukom mira. Sa scene The New Africa Shrine, njegovog kultnog kluba koji se nalazi u srcu uzavrelog Lagosa, u kom svira nekoliko puta nedeljno, do velike sale Filharmonije Pariza, preko Njujorka, Johanesburga, Sidneja ili Tokija, Femi nosi svoju poruku nade i jedinstva širom sveta.

U susret predstojećem koncertu Femi Kuti nam je odgovorio na nekoliko pitanja.

Šta je, po Vašem mišljenju srž afrobit muzike?

Femi Kuti: Sve! Melodije, poruka koja mora da bude autentična, bitovi, stav muzičara...

Vaša karijera je duga i ugledna, iza Vas je mnoštvo albuma i koncerata, dobitnik ste brojnih priznanja, hiljade ljudi širom sveta poštuju i vole Vašu muziku. Šta je ono što lično smatrate svojim najvećim dostignućem u karijeri?

Femi Kuti: Mislim da je moje najveće dostignuće to što sam osnovao klub "New Africa Shrine" u Lagosu, koji vodim sa svojom starijom sestrom. I, naravno, činjenica da sam uspeo da održim svoj bend tokom svih godina, uprkos mnogim poteškoćama.

Da li postoji muzičar koji je nepresušna inpiracija za Vaš autorski rad?

Femi Kuti: Najvećim delom to je moj otac Fela Kuti, kao i mnogi izuzetni džez muzičari: Majls Dejvis, Dizi Gilespi, Čarli Parker, Džon Koltrejn.

Šta bi bio Vaš savet mladim muzičarima? Koliko uspeha leži u talentu, a koliko u radu – vežbanju i stalnom učenju?

Femi Kuti: Posvećen rad uvećava talenat svakog muzičara, tako da smatram da je neophodno tokom celog života učiti i vežbati. Vežbanje utiče i na samopouzdanje i veru u ono što radite. Svaki muzičar bi, takođe, trebalo što više uživo da nastupa, kako bi izgradio sigurnost na sceni i odnos sa publikom.

Nemoguće je razdvojiti vašu posvećenost humanitarnom radu i aktivizmu za ljudska prava od Vaše muzičke karijere. Šta je ono što bi svaki čovek mogao da učini, kako bi planetu na kojoj živimo učinio boljim mestom?

Femi Kuti: Samoposvećenost, na prvom mestu. Svi bi trebalo da se trudimo da budemo pozitivan primer ljudima oko sebe. Čovek nikada ne bi trebalo sebi da dozvoli da odustane ili da ga nešto obeshrabri. Stremite uvek tome da sve što radite, radite najbolje što možete.

Kakav program ste pripremili za koncert u Beogradu, koji ćete održati 23. jula u Barutani?

Femi Kuti: Kao i obično, na svim našim koncertima, prenećemo mnogo pozitivne energije na publiku. Moj bend zvuči odlično, veoma je uvežban i kompaktan, tako da publika može da se pripremi za jedno od najboljih koncertnih iskustava sa nama.

Imate mnogo poštovalaca i verne publike u Srbiji, šta bi bila Vaša poruka svima njima?

Femi Kuti: Stižemo, spremite se za koncert, nedostajali ste nam!

izvor: DOB

The Prodigy ekskluzivno za fanove u Srbiji i The Prodigy u 10 činova

2023-06-30T15:49:57+00:00

Liam Howlett, idejni tvorac, muzička i pokretačka sila iza najuticajnijeg electro-punk sastava svih vremena, benda The Prodigy, u ekskluzivnom intervjuu uoči dolaska na Petrovaradinsku tvrđavu sledećeg četvrtka, 6. jula, otkriva zašto je upravo EXIT njihov omiljeni festival i obećava nastup za pamćenje! The Prodigy @ EXIT: To će biti istorijski trenutak!

Ćao ekipa, sjajno je razgovarati sa vama! Kako ste?

Yo, Liam H ovde, sve je odlično kod nas. Drago nam je što se vraćamo onome što najbolje radimo – pravimo buku za narod!

Kakav nastup na Sea Star festivalu, oduvali ste nas! Kako napreduje turneja?

Sea Star je bio epski, to je jedan od prvih nastupa koji smo imali na ovoj turneji, sve nam je bolje i bolje na svakom festivalu na kom sviramo!

Izjavio si da je EXIT vaš omiljeni festival, možeš li ga opisati u tri reči?

Divlje, divlje, divlje!

Imajući u vidu posebnu vezu između The Prodigy-ja i Exita, svi osećaju da će ovaj nastup biti istorijski. Delite li ovaj osećaj?

Zaista imamo posebnu vezu sa Exitom i ljudima tamo, volimo da sviramo na ovom festivalu, volimo ljude i podršku koju nam pružaju. Uvek kažemo da je EXIT nešto drugačije od drugih festivala, uvek je poseban… Dolazimo da unesemo maksimalni haos i ništa manje! Biće to noć za pamćenje!

Hvala, vidimo se u četvrtak, 6. jula!

Hvala vama na pozivu, ne možemo da dočekamo da ponovo sviramo na Exitu! Vidimo se tamo! Liam H & The Prodigy

---
Koliko toga znamo o kultnom sastavu The Prodigy? Koliko puta smo ih čuli? Koliko ih neizmerno volimo, u ovoj zemlji? Pogledajmo ovaj vanvremenski bend iz drugih, anegdotalnih uglova, u 10 činova, kao uvertiru za spektakl na Gorki List Glavnoj bini EXIT festivala u četvrtak, 6. jula!

ČIN #1: Istorijski koncert u Beogradu

Godina je 1995. i sankcije još nisu skinute. Niko se ne usuđuje da dođe u Srbiju da svira – em je država u bankrotu, kao i većina istočnoevropskih tranzicionih, pa je nemoguće naplatiti ulaznice, em se svi trude da zaobiđu SR Jugoslaviju. Nemoguće je naplatiti? Svi zaobilaze? Ovo ne važi za The Prodigy! Oni dolaze, znajući da je poslednja stvar pre sankcija bio talas elektronske muzike koji je, iz nekog razloga, u Srbiji procvetao tokom 90-ih i nastavio se i u najtežim uslovima. Rejv žurke su bile ogromne tih godina, a masa „nabrijana“, čak iako su u Velikoj Britaniji bile ilegalne. Ilegalno tržište CD-ova je radilo punom parom, i svi su znali sve pesme. Pola Beograda je došlo na koncert, kao i pola Srbije. Kasnije, na času engleskog, moja drugarica, profesorica, zadala je temu „Događaj koji mi je promenio život“. Sedam učenika je napisalo sastav o koncertu benda The Prodigy! Pitala me je, „pa, ko su ti ljudi“? Kako nije bilo interneta, doneo sam joj kasetu i pustio muziku. Tada je stvorena ta neraskidiva ljubav i veza Srbije i sastava The Prodigy.

ČIN #2: Jilted for jilted i ključevi grada

Možda rok-zvezde ili muzičke zvezde u širem smislu i ne shvataju šta čine nekim svojim potezima, ali sigurno su koncerti benda Metallica u Moskvi u vreme otvaranja SSSR, ili The Rolling Stonesa na Kubi, bili istorijski orijentiri. Tako je posle beogradske konferencije za štampu neko zakucao na vrata hotelskih soba benda The Prodigy, i članove obavestio da ih zove gradonačelnik Beograda. Ispred gradonačelnika im je tadašnji gradski sekretar za kulturu, iznenađenima, dodelio kjučeve grada, jer titulu počasnih građana Beograda nisu mogli dobiti – ukinute su 1986. i uvedene opet tek 2006. Tek su onda Liam Howlett i ekipa postali svesni istorije koju su ispisali: tvorci „muzike za odbačenu generaciju“ su postali voljeni od „odbačene zemlje“. Jilted for jilted, jilted loved by jilted.

ČIN #3: „Firestarter“ i frizura Keitha Flinta

Godina je 1996. i Keith Flint dolazi kod svog frizera. Kaže mu, „ošišaj me na ćelavo“. Frizer uzima mašinicu i, kako se to obično radi, prvo brije sredinu glave i zatim prelazi na delove iznad ušiju. Keith ga prekida i skače sa stolice: „To je to“! Frizer je u čudu: „Nisam završio“! Keith daje celu svotu novca i ushićeno odlazi. Kod kuće podiže gelom ostatak kose iznad ušiju kao „rogove“. Bend snima prvi spot za pesmu „Firestarter“ u jezivom napuštenom delu londonskog metroa, „looking twisted“. Ostalo je istorija.

ČIN #4: „Breathe“

Tokom spremanja ispita, puno vremena smo provodili uz TV, a najneutralnije je bilo gledati VIVA Zwei – beskonačni spotovi, muzika koja pomaže u štrebanju zadataka. Puštali su ih na 3K celu noć. Izlazilo se do pola 4, u celoj Srbiji. Bilo je zgodno posle izlaska svratiti na after i pustiti Viva 2. Jednog novembarskog dana 1996, pojavio se spot sa prljavom vodom iz slivnika, rupama u zidovima, pacovima, žoharima i čovekom sa reptilskim očima. A sve praćeno uvodnom bas linijom koja je oduzimala dah. Da li je to ona ista linija pesme „Breathe“ koja je premijerno izvedena u Beogradu pre godinu dana? Jeste! Moji prijatelji se dele u dve grupe: jedni su užasnuti estetikom i muzikom, drugi su oduševljeni. Toga dana sam znao da se uskoro neću više družiti sa ovom prvom grupom. „Breathe“, pesma koja je još 1995. postala himna mladih u Srbiji, postala je vododelnica unutar generacije.

ČIN #5: „The Fat of the Land“ i „smeh mladića“

Tokom dugih vojničkih dana svako želi da se izvuče i radi što manje glup posao, pa je tako meni, s obzirom na kolekciju diskova, dopalo da radim u kantini i da puštam muziku koja mi se sviđa. Godina je 1998. i „The Fat of the Land“ uveliko žari i pali svetom. The Prodigy su sada mejnstrim andergraunda. Dolazi grdosija od vojnika i kaže: „Pusti mi „Smeh mladića“! Koju? Nemam tu pesmu. „Imaš, puštaš je svaki dan! Ide ovako: smeh-mla-di-ća“! Meni svane i kažem, hej, evo je, imam je. I pustim „Smack My Bitch Up“. On odlazi zadovoljan. Shvatam da je The Prodigy transcendirao žanrove, kulture, jezike. Ljudi ne razumeju ni da pesma nije na srpskom, ni odakle su oni. Prosto, magnetizam ih je osvojio.

ČIN #6: The Prodigy na Exitu!

Godine 2009. dolazi trenutak da vidimo The Prodigy na Glavnoj bini EXIT festivala. Ali, ne lezi vraže! Gužva je toliko velika da se može doći samo do negde, a i onda nastaje takvo komešanje da se jedva može disati – moja devojka od 156cm niti uživa u pogledu, niti u vazduhu. Odmičemo se dalje. Shvatamo da smo toliko daleko da smo skoro izašli sa Glavne bine. Nikada, ali nikada, nije bilo toliko gužve kao tada. Osim kada opet dođe The Prodigy. Ova ljubavna priča Srbije i kultnog benda definitivno transcendira i vreme. I svi ih slušaju i vole, kao i 1995. – i oni koji vole elektroniku, i oni koji vole rok, i oni koji vole dobar, melodični pop. Sve fizionomije, stilovi oblačenja i frizure su tu. Okupljeni oko božanstva.

ČIN #7: The Prodigy nisu na Exitu?

Ali, ljubav ide dalje, i ponekad se valja i našaliti sa tim. Tako je 2017. godine osvanuo lajnap u kome nije bilo popularnih Britanaca, a Njuz.net se našalio sledećim tekstom: „Menadžment Exita prethodnih dana imao je čak 30 propuštenih poziva od benda The Prodigy, saznajemo u organizacionom štabu tog festivala. Članove ekipe Exita zvali su naizmenično Keith Flint, Liam Howlett i Maxim Reality, a bilo je i više poziva sa nepoznatih brojeva sa britanskim prefiksom.“ Zaista, bend je postao „household name“ Exita i dospeo je i u šale.

ČIN #8: „Srbija je jedna od duhovnih kuća benda The Prodigy“

„Nastupali smo u Srbiji kada je njima bilo najteže“, rekao je Liam svojevremeno. „Srbija je jedna od naših duhovnih kuća, i naš omiljeni festival“. The Prodigy su uticali na Srbiju, to je neosporno. A koliko je Srbija na njih? Puno! Pesma „The Day is My Enemy“ je inspirisana balkanskom tradicionalnom muzikom, rekao je u direktnoj prepisci sa fanovima Liam Howlett lično. Niste primetili? Poslušajte opet, pažljvo!

ČIN #9: Najlepše je biti tako velik, a tako običan

The Prodigy trenutno obilaze svet i njihova turneja je, kako se popularno kaže, „kidanje“. Ali, ni uspeh do zvezda nije ih omeo da zaborave da su obični, topli ljudi. Sada već davne 2014. godine Theo iz benda Hurts je uradio nešto što je najočekivanije na svetu – preobukao se iz svog odela, i sportski obučen otišao da prati Suede, pa zatim i na ostale stejdževe. Ljudi su ga zaustavljali u neverici da se fotkaju s njim, a on je sve nasmešeno prihvatao. Tako su i prijatelji iz benda The Prodigy na Sea Star festival ove godine došli dan ranije, u grad u kome su 2017. pomogli da se festival lansira, i opustili se u Umagu kao pravi lokalci. Liam Howlett i njegova devojka Natalie Appleton su rentali bicikle i slikali se po Umagu, šerujući lepote Sea Stara i Umaga po društvenim mrežama. Najlepše je biti tako velik, a tako običan!

ČIN #10: Veliki povratak benda The Prodigy u EXIT Univerzum!

Sve što je dobro valja ponoviti. Tako će The Prodigy ove godine ponoviti EXIT festival, a mi njih. Jer i mi smo s njima bili kad im je najteže, i bićemo uvek. To je „poslednji veliki punk bend“ i možda najveći elektronski bend ikada. GOAT, što bi rekli u tenisu ovih dana. Ako to nije „ono nešto“, ne znam šta jeste. Vidimo se na Gorki List Glavnoj bini da otvorimo festival u velikom stilu, u četvrtak 6. jula!

Potpis: EXIT Promo

INTERVJU: DAH teatar i Ivana Milenovic Popović povodom festivala "Umetnost i ljudska prava"

2023-06-19T07:28:20+00:00

Festival "Umetnost i ljudska prava" održaće se od 20. do 24. juna u Beogradu. Program je raznolik i može se ispratiti kroz pozorišne predstave, performanse, radionice, filmski program, vizuelne instalacije i mural na jednoj od lokacija u Beogradu, te kroz debatni program, tribine, razgovore i jedan koncert na samom kraju festivala, svestranog umetnika, aktiviste i borca za prava mladih, Marčela. Umetnici i aktivisti ove godine dolaze iz celog sveta pa ćemo biti u mogućnosti da vidimo šaroliki diverzitet različitih umetničkih poetika iz Argentine, Jermenije, Australije, Brazila, Danske, Nemačke, Holandije, Kosova, Norveške, Italije, Srbije i SAD. Povodom festivala i o svemu po malo, razgovaramo sa Ivanom Milošević Popović.

Otkud ideja za festival „Umetnost i ljudska prava“?

DAH Teatar, od samog osnivanja 1991. godine bavi se društveno angažovanim temama sa namerom da utiče na pozitivan razvoj društva. Ovaj festival prositekao kao prirodni sled našeg rada sa idejom da kreiramo neku vrstu platforme koja, sada već treću godinu za redom, ima za cilj pokretanje i predstavljanje umetnika I umetničkih kolektiva sa domaće I međunarodne scene koji u prvi plan stavljaju i povezuju umetnost i ljudska prava. Ideja za festivalom je dugo postojala, ali smo je konkretizovali na jednom putovanju u Irsku 2018. godine. Povod je bio projekat koji se zvao “Umetnost za ljudska prava”, a koji je takođe rezultirao Festivalom pod istim nazivom naših saradnica i prijateljica is Smashing Times teatra iz Dablina. Sada imamo dva sestrinska festivala u Srbiji i Irskoj, što nam daje mogućnost šireg povezivanja i okupljanja umetnika u različitim zemljama sa istom misijom.

Ovo je već treće izdanje festivala, šta nam možete reći o njegovoj temi i programu?

Ove godine smo bile inspirisane pesmom Martina Nimlera „Prvi su došli…“ sa ciljem da se građani podstaknu i osnaže da reaguju protiv nepravde nebitno da li se to njih direktno tiče ili ne, da preuzmu aktivnu ulogu u promenama u svojim zajednicama. Tema festivala “Zauzimanje za drugog je borba za nas same” poziva nas da unesemo više empatije i saosećanja u ovo vreme u kome svi živimo, postavljajući ljudskost ispred ličnih (sebičnih) potreba. Ideja je da pokušamo da podignemo svest da se ljudska prava više ne shvataju kao nešto što je nametnuto spolja, već da je odgovornost na svakom pojedincu da se angažuje.

Program je ove godine raznovrsan i bogat. Stižu nam gosti iz Argentine, Jermenije, Australije, Brazila, Danske, Nemačke, Holandije, Kosova, Norveške, Italije. Naravno sa nama su i naši domaći umetnici. Oni će kroz različite umetničke forme: od koncerta, predstava, performansa, vizuelnih radova tj oslikavanja murala sa zajednicom, izložbe, razgovora, filmova i specijalnih programa, predstaviti svoje radove u kojima govore o solidarnosti, ljubavi između dva muškarca, kolonijalizaciji ženskog tela, nestalim bebama u Srbiji, empatiji, o moći umetnosti u radu sa zajednicom. Biće prikazani i primeri feminističke prakse povezivanja, mirnog rešavanja konflikta i saradnje onih koji po zvaničnom narativu pripadaju suprostavljenim grupama. Predstavićemo i radove koji se bave ekološkkim temama kao što je „brze mode“ i zagađenja okeana, važnosti drveća za čovečanstvo kao i pitanjima rodne ravnopravnosti i seksizma u svakodnevnom životu i medijima i odrastanju žena u Srbiji.

Fokus je svakako na solidarnosti, razumevanju i prihvatanju drugog i drugačijeg, posebno danas kada društvo lako zaboravlja ili čak aktivno tlači svoje najslabije članove.

Prvo izdanje se desilo u nezavidno vreme pandemije, kakva je bila organizacija i poseta i koliko/kako su se lokalni i svetski umetnici uključili u (krizni) festivalski model?

To je bila ozbiljna prepreka koju smo uspeli da prevaziđemo sa punom svešću i odgovornošću uz pridržavanje zdravstevenih mera koje su u tom trenutku važile. Kada smo realizovali festival okupljanja su bila dozvoljena, nakon izolacije i dotadašnjih mera. Poseta je bila više od očekivane baš iz razloga što je ljudima bila potrebna živa reč i uživo izvođenje. Ta razmena koju pozorište omogućava je neprocenjiva i u tom trenutku je bila više nego neophodna. To se najviše videlo po broju publike koja je dolazila svakog dana sve više i više. Domaći umetnici su bili prisutni, večina stranih umetnka je gostovala onlajn, sa izuzetkom umetnika iz Brazila koju bili u Srbiji. Uspeh je bio izvan naših očekivnja I dalo nam motivaciju da nastavimo dalje.

Dah teatar već dugi niz godina ima vrlo jasan kulturni obrazac kroz angažovane predstave koje opažaju tekuća pitanja i probleme, ipak često se vraćate i u istorijska dešavanja, pa možete li nam nešto više reći o konceptu samog pozorišta?

DAH Teatar je osnovan iz potrebe za eksperimentalnim, istraživačkim pozorišnim radom. Međutim, te iste godine počeo je rat u Jugoslaviji, DAH Teatar se suočio sa suštinskim pitanjima: Kakva je odgovornost i dužnost umetnika u mračnim vremenima u vreme nasilja i ljudske patnje? Predstava “Ova vavilonska pometnja” bazirana na pesmama Bertolta Brehta, bila je prva izvedena predstava DAH Teatra. Antiratna predstava koju je DAH Teatar izvodio na otvorenom prostoru u centru Beograda, u vreme kada nije bilo dozvoljeno da se rat pominje.
Prva predstava je sigurno odredila sudbinu DAH Teatra, oblikujući glavne postulate njegovog delovanja. Teme kroz koje DAH Teatar iskazuje svoju poetiku ostaju povezane sa odnosom pojedinca i društva i ulogom umetnika u “mračnim vremenima”.

Od tada pa sve do danas umetnici DAH Teatra uvek reaguju na trenutak u kome se nalazimo, povezujući prošlost sa sadašnjošću. Kroz svoje predstave, projekte i sve ostale aktivnosti stalno je u potrazi za otkrivanjem mehanizama koji su doveli do sadašnjeg stanja u društvu lokalno i globalno, inspirišući publiku na promišljanje i kritičko mišljenje.

Proslava 20 godina Dah teatra bila je vrlo intenzivna i prikazana nam je čitava retrospektiva vašeg plodnosnog stvaralaštva, koliko se unutrašnja struktura promenila od tada i zašto ste 30 godina proslavljali „Spajajući vekove“?

Biti nezavisni, profesionalni pozorišni kolektiv koji je osnovan u prošlom veku, a aktivan i danas predstavlja svojevrsni fenomen u našem društvu i ogroman izazov, to je moralo biti proslavljeno baš pod tim na nazivom „Spajajući vekove“.

Bez kontinuirane podrške, bez svog prostora za izvođenje a opet delovanje na domaćoj i svetskoj sceni sa internacionalnom reputacijom već 32 godine, za nas predstavlja ogroman uspeh, pogotovo u našem društvu koje vrlo problematično na mnogim nivoima. Ono što je nas održalo jeste naša vizija u koju svi članovi i članice duboko veruju, ali i fleksiblinost u odnosu na različite društvene promene kroz koje smo prošli i još uvek prolazimo. Ta stalna neizvesnost nam ne dozvoljava opuštanje, a sa druge strane etika i disciplina koju svi posedujemo je nešto što nas sve drži na okupu, i podseća na smisao i neophodnost umetnosti i pozorišta kao načina otpora besmislu i destrukciji.

Nešto o vašem programu koji se bavi pedagoškim aspektima rada i edukacijom mladih.

DAH Teatar poklanja veliku pažnju pedagoškom aspektu rada u nastojanju da pruži mladima polaznu tačku za njihov razvoj u savremenom teatru i upoznaje ih sa ostalim granama umetnosti. Do sada smo imali veliki broj projekata koji uključuju decu i mlade, sa posebnim fokusom na decu i mlade iz marginalizovanih grupa u saradnji sa domaćim i međunarodnim organizacijama i pozorištima. Ovaj segment rada je jako važan jer želimo da razvijamo kod dece i mladih ideju zajedništva, tolerancije, razumevanja i kreativnog razmišljanja. Posebno bih izdvojila EU projekat u saradnji sa evropskim partnerima Prava za decu (Rights4Kids) čiji je cilj bio da se podigne svest o pravima deteta/mladih. U okviru ovog projekta Dah Teatar kreirao predstavu za mlade i odrasle pod nazivom ”Za tvoje dobro” koja se igra i danas.

DAH Teatar je godinama realizovao svoju Internacionalnu školu za glumce i reditelje, koja je na žalost prekinuta zbog kovida, ali je u planu za sledeću godinu. Od 2001. godine škola se organizovala svake godine u trajanju od dve nedelje intenzivnog rada. U školi učesnici iz celog sveta istražuju principe režije i glumačkog prisustva, prevođenje različitih umetničkih formi u scensku formu kao i kako lične priče i biografije mogu da posluže kao baza za rad na predstavi.

Naš cilj je takođe da stvorimo mesto koje će biti snažna podrška našim učesnicama, učesnicima, publici, a posebno mladima u suočavanju sa problemima društva koje je u tranziciji.

Mislite li da je festival do sada već uticao na publiku i ima li nade da se ljudi u njihovim lokalnim zajednicama, više povežu u odbrani svojih prava?

Apsolutno! Ono što nama daje nadu jeste što nakon svake predstave u Srbiji, regionu ili šire vidimo promenu. Čak iako je ta promena vidljiva kod samog jednog čoveka to je za nas veliki uspeh. Pre svega umetnost je nas iz DAH Teatra promenila da budemo bolji i u profesionalnom smislu i lično, tako da nema sumnje da ono što radimo ima pozitivan uticaj na podizanje svesti o određenim temama, i taj komentar dobijamo svakodnevno. To je ono što nas ohrabruje i osnažuje da nastavimo uprkos svim preprekama i izazovima.

Izvor: Izlazak