Dva’es’osmicom do makrokosmosa

Dok pišem ove redove muči me paklena vrućina. Sedim u sobi koja je u potkrovlju studentskog doma „Rifat Burdžević“ na Zvezdari i pokušavam da malo eskiviram ovu vremensku nepogodu. Ali, nema šanse. Poslednjih dana u svojoj sobi često ostajem bez daha. Tek kad padne noć bude malo lakše.

I tek u večernjim satima, tj. kad temperatura padne za nekoliko stepenji, počinje akcija. Tada se ispred doma skupi narod na ćaskanje. Neki studenti proslavljaju svoj pre nekoliko sati položen ispit, drugi se druže uz pratnju gitare i uz zvuke starih yu-rock-hitova, a neki pevaju meni ne baš privlačne turbo-folk pesme i druge narodnjake do kasno posle ponoći.

Već deset meseci na Zvezdari provodim dosta vremena. Sve to vreme blok za strance, gde stanujem, bio je pun. Tu, u mom komšiluku, do pre neki dan govorili su se uglavnom italjanski i španski, ali i portugalski, ruski... Bilo mi je malo neobično što su mi, iako sam Srbiji, ponekad nedostajali ljudi s kojima bih mogao da pričam jezik koji studiram - srpski.

Okolina se sada promenila. Lektori i studenti odlaze na letnji odmor u svoje zemlje i vraćaju se tek u septembru. Njihova mesta su zauzeli studenti letnjih kurseva srpskog iz čitave Evrope, koji za tri nedelje pokušavaju da malo nauče srpski.
U prvo vreme dolaze uglavnom početnici, a tek krajem avgusta stižu oni koji već nešto znaju.

Tu su i oni koji su došli na kraće, preko neke studentske razmene - najviše studenata tehničke i informatičke struke iz Perua, Irske, SAD itd. Ali i sa njima mogu da razgovaram samo na engleskom.

Da bih to nekako izbegao engleski i pričao srpski, u poslednje vreme češće izlazim. Na terenu ispred doma se družim sa srpskim studentima, ali ponekad imam potrebu da se bacim u noćni život u centru grada - da u bioskopu pogledam neki novi „domaći“ film, da odem na koncert neke meni omiljene grupe ili na fudbalsku ili košarsku utakmicu.

Ponekad, pak, hoću da se u centru vidim sa prijateljima koji žive u drugim delovima ili izvan grada - da malo ćaskamo, diskutiramo ili debatujemo o nekoj temi i pijuckamo dobro „domaće“ piće.
 
U starom delu Beograda ne osećam potrebu da uđem u neki „fensi“ klubu. Više mi odgovara neka sasvim obična pivnica ili neka kafana sa alternativnom muzikom.

Da bih stigao do grada moram da koristim gradsko saobraćajni prevoz. Najčešće je to trola 28, sa kojoj sam i do sada svakog radnog dana putovao do Studentskog trga, gde se nalazi Filološki fakultet i gde sam pohađao do pre nedavno predavanja na katedri za srpski jezik i književnost, te srpski za strance.

U starom gradu imam neka svoja omiljena mesta gde sednem na piće i razgovaram sa kolegima o svemu i svačemu. Ali o tome o čemu je priča kasnije, u nekom drugom članku gde ću izaći iz mikrokosmosa studenstskog doma na Zvezdari u beogradski makrokosmos.
Pepo Jenšac

Pepo Jenšac je Slovenac iz Austrije, novinar, koji je još kao dete obilazio nekadašnju Jugoslaviju, a prošle godine je došao u Beograd da usavrši svoj srpski. I Pepo će pisati za www.izlazak.com  Insistira da to bude na srpskom.