RICHIE HAWTIN

“U Beogradu mi je jako dobro”

Gordan Paunovic

Od tvog prvog nastupa na festivalu Urban Experience pa do danas, primetna je evolucija u zvuku.

Da, puno toga se svakodnevno dešava što utiče na mene i moju muziku. 2004., kada sam prvi put nastupio u Beogradu na festivalu Urban Experience, još sam bio u tranzicionoj fazi od tehna ka opuštenijem, minimal soundu. Tada sam u dvočasovnom setu kombinovao i jedno i drugo, dok sam danas potpuno posvećen minimalnijim muzičkim formama. Prošle godine je bilo vrlo uzbudljivo jer mi se desilo nešto što mi se nikada ne dešava na nastupima u Istočnoj Evropi. Moj beogradski promoter mi je prišao i rekao: “Richie, opusti se i sviraj kao da sviraš u Berlinu, na partyju u Panorama Baru utorkom”. Uzvratio sam mu pitanjem: “Da li si siguran?” a on mi je potvrdno odgovorio. Na kraju je ispalo fenomenalno, do te mere da prošlogodišnji beogradski nastup pamtim kao jedno od prvih mesta na kojima sam radio dinamičke eksperimente na samom setu, poigravanje sa fizičkim dimenzijama zvuka, glasnoćom, a ne samo sa njegovom strukturom.

Kakva su tvoja iskustva sa beogradskom publikom?

Volim Beograd. Teško je objasniti šta mi se tu svidja, ali meni je kao umetniku najvažniji osećaj da te publika prati svuda gde kreneš. Ja nisam komercijalni DJ, ili zabavljač na prvu loptu. Zabavljač, hmmmm. Zapravo volim da mislim o sebi više kao o zabavljaču nego kao o naučniku, ali znam da me mnogi percepiraju drugačije.

Moja muzika zahteva pažnju, koncentraciju i posvećenost i moram da priznam da ljudi ne reaguju svuda na svetu istovetno na moje setove. Beograd je jedno od onih posebnih mesta u kojima se osećam gotovo kao kada miksujem kod kuće, mogu da pokušam sve sto želim jer znam da će me publika razumeti. Već treći put dolazim, i uvek imam isti osećaj: zašto uvek ostanem tako kratko? Sledeći put ću se zadržati malo duže.

Puno se pričalo o tvom nastupu na otvaranju zimske Olimpijade u Torinu. Kakvi su tvoji utisci?

Iskreno, bilo je jako zabavno. Dugo smo se pripremali, pokušavajući da zamislimo kako će to izgledati, ali se sve okrenulo naglavačke kada sam došao sa svojim bratom i našom ekipom nekoliko dana ranije da bi osetili atmosferu Igara. Stvar „9:20“ je bila već ranije urađena u Berlinu zajedno sa koreografom Encom Kozinijem, tako da smo na licu mesta radili fine tuning. Generalno, bilo je to snažna slika za pamćenje, plesači, sneg, koreografija i moja muzika. Mislim da se dopalo mojim roditeljima, haha.

Ti si jedan od retkih, uslovno rečeno, veterana tehno scene koji 15 godina kasnije ne samo da opstaje na sceni, već je na svoj način i dalje vodi.

Hm, nemam baš neke liderske ambicije. Krećem se u svom svetu koji kreiram, menjam i stalno proveravam da li sam na dobrom pravcu. Znam na šta misliš – mnogi pioniri tehna su ostali zakopani u vremenu koje je ostalo iza nas. Ne znam, moj život se sastoji od beskonačne petlje kreativnih izazova. Jednostavno ne dozvoljavam da upadnem u kolotečinu, stalno radim na sebi, svojoj muzici, tehnologiji nastupa, konceptu. Kada ne razmišljam o nastupima, koncetrišem se na pripremu izdanja, za šta mi obično treba hiljade sati u studiju, biranja semplova, loopova i drugih elemenata koje treba procesirati pre samog čina finalnog miksa.

Plastikman ili Richie Hawtin?

Previše ljudi misli da je to nešto bitno različito. Ne znam, meni se ne čini tako. Prosto, nemam nikakav odnos prema tome, mislim da ga nikada nisam imao. Moraš da pitaš nekog ozbiljnijeg od mene ko se bavi definicijama i stavljanjem etiketa. Za sada je Richie Hawtin glavni, jer me trenutno – a to traje već neko vreme – više uzbuđuje umetnost DJ-inga u svakom mogućem obliku, miksovanje, seckanje, žive intervencije u miksu, nepredvidivost koja izvire iz svakog trenutka nastupa. Zapravo, mislim da je tehnologija presudno uticala, naročito činjenica da DJ nastupi danas, bar u mom slučaju, imaju mnogo veći „live“ feeling zahvaljujući upotrebi Abletona koji je već skoro tri godine konstanta u mojim nastupima.
Umetnički gledano, više ne vidim naročitu potrebu da delim nastupe na DJ i live, kao sto je to uobičajeno u tradicionalnom klupskom izrazu. Naime, mislim da sam uspeo konačno da dosegnem ono što sam ceo život pokušavao, a to je da moj nastup ne bude samo zbir pojedinačnih elemenata od kojih je on sastavljen. Možda na način jednog Andy Warhola koji je poput mene bio veliki kompilator spoljnih uticaja, u njegovom slučaju fotografije, masovne potrošacke kulture, marketinga i advertajzinga, a čiji je kreativni izraz bio jednostavno neponovljivo originalan. Dobro, možda sam bio malo neskroman, ali nije li to na neki način slično?

Da li imaš posle svih godina svoj omiljeni klub, festival i grad.

Postoji puno dobrih klubova danas. Za bar desetak me vežu razne dobre stvari i ne bih ni pokušao da ih poredim. Što se festivala tiče – svirao sam na mnogima, ali izgleda da je posle svega ipak Sonar u Barseloni, što se feelinga tiče, nepobediv. Možda je to više do same Barselone i osećaja koji u njoj postoji tokom nekoliko dana festivala, kada se bukvalno na svakom uglu dešava nešto uzbudljivo, bez razlike da li je deo zvaničnog programa ili ne. Za mene je Barselona zaista posebno mesto i čak imam obicaj da pozovem svoje roditelje da budu sa mnom za vreme Sonara. Šetati obalom Barselonete, sa mojim “matorcima”, to je nešto što zaista nisam mogao da predvidim pre 10 godina. Izgleda da ima nešto u tim gradovima koji počinju na B – Berlin, Barselona…. Beograd, haha.