Osmo izdanje Bosifesta, koje će se održati pod sloganom „Pokreni promenu“ od 10. do 12. oktobra u Sava centru, prikazaće 18 kvalitetnih dokumentarnih filmova na različite teme koje se tiču osoba sa invaliditetom, po izboru selektora Gorana Radovanovića, poznatog reditelja i jednog od naših najnagrađivanijih dokumentarista. Publika će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 18 filmova, 10 u takmičarskom i 8 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji, a očekuje nas i svetska pretpremijera odličnog izraelskog dokumentarca “Moj brat heroj” (r: Yonatan Nir, Enosh Cassel), koji prati grupu mladih ljudi sa Daunovim sindromom na zahtevnom putu kroz indijske Himalaje, u pratnji svojih braća i sestara. Film će biti prikazan u revijalnom delu programa.


Na konkurs 8. Bosifesta pristiglo je oko 90 filmova sa raznih strana sveta, kako ste generalno zadovoljni kvalitetom prijavljenih filmova?

- Imao sam predrasudu da će među ponuđenim filmovima dominirati filmovi-projekti, odnosno hibridna polufilmska-polutelevizijska ostvarenja sa dominatnim sociološkim ili čak medicinskim predznakom. Moja ogromna greška!! Drugačije rečeno: iznenađen sam kvalitetom! Odista nisam očekivao toliku koncentraciju estetike, humanosti i poziitivne energije na jednom mestu!

Koliko je teško bilo odabrati 18 filmova (10 u takmičarskom i 8 u revijalnom delu programa) koji će biti prikazani na predstojećem 8. Bosifestu?

- Bilo je izuzetno teško s obzirom da je bilo toliko sjajnih filmova koji su takođe mogli biti odabrani i za takmičarski i za revijalni program! Naravno, da je zbog limitiranog festivalskog vremena uveden kriterijum “teme i geografije”. Odnosno, morali smo da se lišimo onih sjajnih filmova koji su tematski slični ili filmova koji su izvanredni ali dolaze iz zemlje koja je već poprilično zastupljena u programu.

Predstavite molim vas ukratko program ovogodišnjeg Festivala.

- Program počiva na kriterijumu estetike i humanosti. U tom preseku nastao je program ovogodišnjeg izdanja Bosifesta! I taj presek obležen je nečim što bih ja nazvao prostim izrazom životnost! A iza svakog života stoji volja, nada, borba, dobrota, energija… Dakle, reč je o programu koji je s jedne strane tematski raznovrstan i koji pokriva gotovo sve aspekte pojma disability, a sa druge strane ovi filmovi počivaju na vrhunskoj estetici koja ovu tematsku specifičnost i ekskluzivnost uzdiže na nivo univerzalnog i večitog! Dakle, ni jedan film ne boluje od patetike niti pripada bidermajerskom svetu sažaljenja! Naprotiv! Život kao takav! Život kao mogućnost! Život kao nužnost koju možemo prevazići…

Direktor festivala Darko Ivić je naveo u izjavi povodom predstojećeg Bosifesta da ćemo „videti posebne filmove sa posebnim ličnostima, koje nisu drugačije zbog svog invaliditeta već zbog permanentne borbe i slavljenja života“. Činjenica da su priče tako „životne“ i emotivne je sigurno poseban kvalitet ovih dokumentaraca? 

- Ivić je u popunosti u pravu! I tu se mi dodirujemo, on kao direktor i ja kao njegov izabrani ovogodišnji selektor. Tu, oko “slavljenja života”. I na ovom mestu bih pozvao Godara u pomoć kada je rekao da “svi veliki dokumentarni filmovi deluju igrano a svi veliki igrani filmovi deluju dokumentarno”! To se najbolje ogleda u ovogodišnjem  programu čiji dokumentarnih filmovi imaju zajednički imenitelj: umetničku i životnu verodostojnost koja deluje imaginativno!

Vaš poslednji igrani film „Enklava“ se uspešno prikazivao širom sveta osvojivši tridesetak nagrada, objavljena je i knjiga “Kosovo, vera i pomirenje”, zbirka eseja domaćih i stranih autora o ovom filmu. Na kojim dokumentarnim i igranim projektima trenutno radite?

- Trenutno sam u pre-produkcoji igranog filma Autoportret koji je dobio sredstva na konkursu FCS-a za razvoj projekta. Reč je o filmu koji tematizuje veliku traumu savremenog srpskog društva: bombardovanje iz 1999. Ukoliko produkciono bude išlo sve po planu, ovim filmom obeležićemo 20 godina od bombradovanja naše zemlje!

Drugi film, takodje pobedik na konkursu FCS-a ali u drugoj kategoriji, je igrani film koji reflektuje srpsko-kineske odnose: reč je o filmu Čudotvorac koji je inspirisan životom i delom fudbalskog trenera Bore Milutinovića..

Posle senzacionalnog prvog koncertnog predstavljanja na Beogradskom džez festivalu 2009. godine, kad je sala Amerikana bila mala da primi sve zainteresovane, engleska plesna džez-fank grupa Red Snapper vraća se da sa nama proslavi dvadesetu godišnjicu svojeg remek dela - albuma “Prince Blimey” – koji je promenio svetske muzičke tokove godine 1996! U susret koncertu 16. septembra u Domu omladine Beograda, Richard Thair, bubnjar i jedan od osnivača ovog kultnog benda, govorio je za naš sajt o muzici Red Snappera, prisetio se početaka i podelio sa nama planove za budućnost.


Kako ste osnovali bend Red Spapper i koji je bio vaš cilj na početku? Šta biste rekli, koliko su vaši snovi ostvareni?

- Okupili smo se da napravimo album sa sviranim instrumentalnim deonicama, koje bi DJ kasnije mogao da koristi kad miksuje. Shvatili smo da imamo veliki potencijal kao bend i da imamo zaista nesvakidašnji zvuk za to vreme, a čim smo odsvirali nekoliko nastupa uživo bilo je jasno da se ljudima naša muzika dopala. Niko u to vreme nije kombinovao različite stilove kao što smo mi radili. Premašili smo svoja očekivanja i snove mnogo puta, ali nevolja je u tome što kad osetiš nešto dobro, poželiš još više! ;)

Možete li da rekapitulirate važnost albuma “Prince Blimey”? Šta je to što ovaj album i posle 20 godina od objavljivanja čini toliko važnim i uticajanim za ljude širom sveta?

- U to vreme nijedan bend niti producent nije svirao uživo hip-hop, džangl, džez, surf, filmsku muziku, i miksovao ih u koherentnu produkciju, tako da zaista nismo imali nikakva očekivanja. Ono što je izašlo iz studija posle kratkog vremena nas je baš iznenadilo ALI smo oduvek znali šta želimo da radimo. Takođe, imali smo vrlo kreativnu i uticajnu etiketu koja nam je pružala umetničku slobodu. Ono što ovaj album čini originalnim i uticajnim je kombinacija muzičkih uticaja trojice prijatelja, fokus na mračnoj atmosferi i želja da sve te uticaje reprodukujemo uživo, uz korišćenje onoga što studijska tehnologija može da proizvede. Mislim da je tu i uticaj agresivnog i psihodeličnog haosa, koji je blizak mnogim mladim muzičarima.
 
Da li se sećate nastupa na Beogradskom džez festivalu 2009. godine, koji do danas važi za jedan od najboljih u skorijoj istoriji ove manifestacije?

- Naravno! Sjajna svirka i divni ljudi u publici. Takođe se sećam da je Lufthansa “zarobila” naš kontrabas, tako da smo bili prinuđeni da pozajmimo drugi u Beogradu.

Bend ste poznat po fenomenalnim koncertima. Da li su vam nastupi uživo zabavniji od rada u studiju ili obrnuto? Zašto?

- Obožavamo da sviramo uživo. Naš bend je kao jedna veoma bliska porodica, tokom koncerata izražavamo mnogo ličnog humora, strasti i frustracija. Uz to, naše koncerte karakteriše i izvesna doza haosa – zapravo obožavamo činjenicu da nešto može da pođe naopako u bilo kom trenutku svirke! Volimo i rad u studiju, stvaranje je ono što nas “vozi”, dok je post produkcija prilično dosadna. Najviše volim kombinaciju živog nastupa i rada u studiju, jer na taj način vidite kako nastaju plodovi vašeg rada. Obe ove vrste izražavanja idu “ruku pod ruku” sa Red Snapperom.

Kuda vodi vaš trenutni muzički pravac, da li želite da doprete do nove publike sa najnovijim albumom?

- Mislim da smo se albumom “Hyena” povezali sa mnogo novih fanova, pogotovo jer je inspirisan muzikom koju smo radili za senegalski film “Touki Bouki”. Mnogo ljudi je trenutno zainteresovano za zvuk koji je inspirisan afričkom muzičkom, tako da je tajming dobar. Mislim da kada nas mladi ljudi čuju uživo, to čini i da muzika oživi.  Možda su oni manje navikli na muzičare koji sviraju rok ili tradicionalni džez, tako da kada nas vide uživo na sceni i razumeju muziku bolje. 

Mogu da najavim i da počinjemo sa radom na novom albumu.

Ulaznice za koncert su u prodaji preko Eventim mreže, po ceni od 1000 dinara.

Ilija Đoković spade među mlade DJ zvezde domaće elektronske scene. U poslednjih godinu dana njegova produkcija katapultirala ga je u sam vrh domaćih izvođača koji polako, ali sigurno grade svoj put i izvan granica naše zemlje. Slušaćemo ga i u petak 21. jula na Summer3p festivalu. U susret tom nastupu postavili smo Iliji nekoliko pitanja, evo šta nam je odgovorio.


U poslednjih godinu dana tvoja karijera rapidno ide uzlaznom putanjom. Koji momenat je bio presudan i šta je ono što te je izdvojilo u odnosu na druge?

Ima ih dosta, ali kao neku prekretnicu u karijeri bih izdvojio izdanje na Phobiqu, koje je imalo podršku od DJ-eva kao što su Adam Beyer, Umek, Sam Paganini itd. Takođe i “closing set” na žurci sa Dubfireom. Tu je i nastup na Dance Areni, kao i izdanje na Terminal M etiketi koju vodi Monika Kruse.

Šta te inspiriše i motiviše kada je produkcija u pitanju? Kako bi ti opisao muziku koju stvaraš i šta njome želiš da poručiš?

Muzika koju stvaram nosi sa sobom određenu dozu emocije i melanholije, dok su bitovi moćni i energični. Inspiraciju i motivaciju izvlačim iz raznih dešavanja u životu ili slušajući druge DJ-eve na žurkama – nema pravila.

Kako bi opisao domaću klupsku scenu, koje domaće DJ-eve i producente posebno ceniš i zašto?

Domaća klupska scena je trenutno na jako zavidnom nivou, svašta-nešto zanimljivo se dešava i skoro svakog vikenda možemo da slušamo nekog kvalitetnog stranog izvođača. Marko Milosavljević mi je oduvek bio favorit iz domaće ekipe, jako kvalitetan i specifičan DJ.

Opiši najuzbudljivi trenutak sa nekog nastupa u tvojoj DJ karijeri, kad i gde se desio?

Definitivno trenutak kada me je Monika Kruse izvela na binu u Depo Magacinu, dok je išla moja traka. Kao i saznanje da ću ove godine puštati na Dance Areni na Exitu i Lovefestu!

Leto je vreme festivala i na njima uvek vlada neko posebno raspoloženje i posebna energija. Šta ti najviše voliš kod festivalskih nastupa?

Iskren da budem, ja sam više za intimniju iliti klupsku varijantu, što ne znači da ne volim festivale :D

Kako se osećaš pred svoji prvi nastup na Summer3p festivalu? Šta bi poručio publici?

Spremam opasan techno i mnogo novih traka koje sam skoro završio. Jedva čekam da po prvi put zavrtim u Subotici :) Vidimo se!

Petnaesto, jubilarno izdanje Summer3p festivala održaće se od 20. do 23. jula na Termalnim bazenima i Muškom štrandu kraj jezera Palić uz verovatno najatraktiviniji muzički program do sad i jedinstven miks kvalitetne zabave i atraktivnih kulturnih sadržaja, uz obaveznu dozu aktivizma.

Na Moon Stageu u okviru muzičkog programa nastupiće 17 izvođača, pored Ilije Đokovića, tu su između ostalih superstar duo iz Severne Irske – Loco & Jam, zatim popularni nemački DJ Eric Sneo, domaća zvezda Ilija Đoković, dok nam sa Malte dolazi Daniel Blade, iz Mađarske Robin Futaki, a iz Hrvatske Andrologic. Tu je još jedan istaknuti predstavnik regionalne plesne scene Hibrid (BiH), kao i najbolja selekcija subotičkih DJ-eva...

Komplet ulaznica za sva 4 dana se u pretprodaji može kupiti u Subotici u Klein House-u (Štrosmajerova 9, od 9 do 23h) po ceni od 999 dinara. Cena ulaznica od prvog dana festivala iznosiće, za četvrtak 349 dinara, petak 449, subota 549 dinara a u nedelju 199 dinara ili 3 prazne limenke.

Detaljnije informacije o programu Summer3p festvala možete pronaći na sajtu





O Drum Dum Festu, polaznicima radionica i pogledu na svet ritma i bubnejva uoči Festivala, govorio je Petar Radmilović koji u Leskovac dolazi 14. jula. Stekao je osnovno i srednje muzičko obrazovanje u muzičkoj školi Stanković. Od 1994. je stalni član čuvenog RTS-ovog Big Benda. Neka od imena sa kojima je sarađivao: Duško Gojković, Bora Roković, Stjepko Gut, Mile Pavlović, Mića Marković, Vlada Maričić, Diane Shuur, Vito Giordano, Don Menza, Ack van Royen, Peter Herbotzheimer, Les McCann, Wilson de Oliveira, Shawn Monteiro, Catrine Finch, Nigel Kennedy, Eddie Henderson, Vic Vogel, Jessie Davis, Steve Turre, Randy Brecker. Publici u Srbiji i na Balkanu poznat je kao dugogodišnji bubnjar Đorđa Balaševića. Snimio je preko 50 studijskih albuma i više stotina snimaka za Radio Beograd. Zbog svog virtuoznog stila, stekao je nadimak "Pera Zver". Promoter je brendova Zilđan i Mapex.


Kada ste se odlučili za bubnjeve, ili su oni izabrali Vas?

- Dobro je to pitanje. Dopada mi se ovo, da su bubnjevi  mene izabrali (smeh). Jako mlad, davno je to bilo, bio sam Osnovna škola kada sam počeo da sviram.

Koliko ste vežbali i koliko zapravo treba vežbati da bi se dostigao ovaj nivo na kojem ste sada?

- Sa različitih tačaka gledano u nekom periodu kada sam ja bio mlađi, to je bilo ekstremno vežbanje, po 10, ili 12 sati u jednom trenutku, ne kažem ništa loše, ali nisam znao šta vežbam. Sa ove tačke sada mnogo manje, na primer sat, dva, ali konstruktivnog vežbanja, što je mnogo bolje, nego kada se setim pre mnogo godina.  Bitno je vežbanje, ali samo konstruktivno. Nisu sati toliko bitni, ali bitno je vežbanje.

Nastupićete na Drum Dum Festivalu u Leskovcu, ali ćete pre toga održati bubnjarsku radionicu. Šta ćete prvo, što se saveta tiče, reći polaznicima?

- Baš dugo pratim Festival i šta se na njemu dešava. Prvi put mi je sada koncepcija da krenem od nekih brutalno osnovnih stvari, dakle bazičnih. Cela priča mi je okrenuta koncepciji bubnja, krajnje jednostavna priča koja može da uključi sve posetioce. Generalno, ovo je priča koja muči sve bubnjare, samo nisu iskreni prema sebi, od početka pa do kraja. Neke stvari koje ni ja nisam mogao sa interneta da saznam, već kada sam malo porastao imao sam priliku da mi stariji kolega objasni na primer „Zašto ta ruka prati kontrabas, zašto ovo, itd...“ . To su saznanja koja generalno ne mogu da se čuju, osim ako se ne prenose s kolena na koleno, kojih se neko stidi, a neko shvata da nije bitno,  tako da bih samo malo temelj  učvrstio.

Spomenuli ste da ste dugo u džezu. Gledano do žanra do žanra muzike, kolika je razlika, ili sličnost u kompleksnosti sviranja bubnjeva?

- Ta tema je dugo bila tabu. Dugo sam slušao, da recimo ne treba toliko tehnike u roku, hevi metalu... Naprotiv! Svaki žanr, svaki stil traži i tehničku i mentalnu spremnost svirača. Ja recimo obožavam da sviram rok, ali sam toliko dugo u džezu, u ovom svetu, da počinjem samo na taj način da razmišljam. Dugo sam radio kao studijski muzičar, tako da sam znao da se mora skakati iz stila u stil, jer ne mogu ja kao džezer otići da snimim rok pesmu, izbaciće me s posla (smeh). Dakle, tu bih morao malo da se pripremim. Za mene je džez stil života, nekome je rok stil života i bilo koji stil traži svoje područije i mnogo odricanja.

Zašto je po Vašem mišljenu i koliko je važan DDF?

- Veoma je važan. Recimo, kada odemo u inostranstvo negde, a i na netu kada vidim Modern Drummer časopis, generalno bunjari su komuna, koja je mnogo bolje organizovana nego neke druge organizacije... Imate sada Bass day, Guitar day... Ali Drum day, odnosno Festival bubnjara mi je uvek bio jači, tako da mi je drago da je neko u Srbiji uopšte uspeo da opstane ovoliko. Kad god imam priliku , volim da kažem da je ovo velika borba i svaka čast za entuzijazam i sve ostalo,  znam da nije lako, jer i ja se bavim muzikom koja je krajnje nekomercijalna. Ovako nešto napraviti, uz takve goste... Nisam čuo da još negde postoji nešto tog tipa, bar ne na Balkanu. Dolaze i gosti sa strane, Fest je internacionalan, tako da je meni jako bitan i tačka koja me emotivno pogodi.

Šta bi ste poručili DDF-u, publici, polaznicama radionica?

- Ono što sam ja zamišljao kao klinac kada sam počinjao, kako bih voleo da kao i u drugim zemljama imamo svoj Fest bubnjara, kao što je recimo Festival u Minhenu. Sad sam doživeo da postoji! To je nešto što kao klinci sanjamo i sada konačno imamo. Jako smo srećni da imamo DDF, koji treba negovati i koji je Sveti gral za bubnjare.

 
 
 



Slavko  Štimac, glavni glumac u filmu “Ime: Dobrica, prezime: Nepoznato”


Reditelj Srđa Penezić je izjavio da ste ga Vi podsticali da snimi film, ali recite nam od koga je potekla konkretno ova priča o Dobrici?

- Zajednička je, Vesna (Golubović, supruga, prim.aut), Srđa i ja smo zajedno imali ideju o nečemu dobrom, nečemu pozitivnom, što će da neguje lepe vrednosti, ali i da bude posveta klasičnom filmu, ima svega tu.

Na početku filma prikazuje se detinjstvo glavnog junaka za šta su korišćeni isečci iz filmova u kojima ste Vi glumili kao dete. Čija je to ideja?

- Srđina. On je režirao dugometražni animirani film „Film noir“ i ima jako dobro tehničko iskustvo. Njemu je palo na pamet da imamo jedinstvenu priliku da pratimo istog glumca od malih nogu do današnjeg dana, s obzirom na to da sam ja rastao na filmu. Prema tome su birani isečci i prilagođeni dijalozi, to je sve malo odužilo post produkciju, trebalo je dosta čistiti, doterivati. Niko u svetu to do sad nije uradio tako da je to jedan mali kuriozitet ovog filma.

Likovi u filmu se često protive Dobričinoj pozitivnosti, kao da ne žele da čuju nešto lepo nego insistiraju da se sve okrene na negativno. Šta to govori o nama?

- Govori o navikama, na šta nas mediji navikavaju. Ljudi u većini jesu dobri i čine dobro, kažu da i okoreli kriminalci vole da budu u društvu dobrih ljudi.

Kakve su bile reakcije publike na film?

- Reakcije su vrlo zanimljive, često nam se ljudi javljaju da kažu da ih drži inspiracija i dobro raspoloženje i po nekoliko dana posle filma. Znam da su te reakcije iskrene i ne sećam se da sam to ranije doživljavao u tolikoj meri. Film nije dugo bio u bioskopima, ne znam koliko ljudi ga je videlo, koliko ljudi uopšte idu u bioskop i kako ih namamiti. Ali ima i svoj televizijski život, ide polako, najvažnije je da ga što više ljudi vidi.

Film je veoma bajkovit što odudara od onoga na šta smo navikli u domaćem filmu.

- To je i bio cilj, smatram da se treba malo odmaknuti od ovoga što se radi danas i baviti se nečim što može biti i podsticaj i inspiracija. Znam da su teška vremena, uvek se tako govorilo, i jesu zaista, ljudi teško žive, ali mislim da za ovakve filmove ima mesta i te kako u našem društvu. Sudeći po reakcijama ljudi vidim da je to tačno.

Kako ste izgradili lik Dobrice?

- Intuitivno sam ga gradio, jako je teško igrati lik koji je od početka do kraja isti, nema transformaciju, on je jednostavno suštinski dobar i ne menja se. To možda deluje lako ali je ustvari najteže. Mi smo napravili divnu atmosferu za vreme snimanja, smatram da je to jako važno, i mislim da se to vidi i oseća u filmu. Što se tiče mog lika, ja sam jako zadovoljan, on je upravo onakav kakav je trebalo da bude.

Dobrica završi u zatvoru zbog toga što otvoreno kritikuje državu, da li je to bio komentar na prošlo vreme, ili možda na neko trenutno stanje?

- To je osvrt na njegov lik, pre svega on je jako iskren i govori ono što misli, nema te stvari koja može da ga pokoleba u tome da bude dobar i da u svemu nalazi dobru stranu. Samim tim i boravak u zatvoru i sve nedaće koje on podnosi, to je sve u cilju prikazivanju lika. Što se tiče prošlog vremena i sadašnjeg, ja mislim da je tu najbolji primer novinarka koja predstavlja u velikoj meri današnju medijsku situaciju. Naročito kad priča o tome kako je bila proganjana, a Dobrica joj kaže „pa vi ste tako divno i nadahnuto govorili o tom sistemu i komunizmu, da je tu bilo i dobrih stvari“, a ona se zgrane, to je otprilike to. Često sam sretao ljude za koje znam da nisu imali nekih velikih problema u bivšem režimu ali su svi redom govorili kako su bili proganjani, disidenti. To je bio mali osvrt na tu situaciju, kako se preko noći pesma promeni.

 

 

Uoči domaće premijere filma "Mladi Karl Marks", koja će u okviru drugog festivala subverzivnog filma Plan B biti održana 28. maja od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, reditelj Raul Pek podelio je sa nama neke od izazova vezanih za snimanje filma o Karlu Marksu iz perspektive 21. veka. Pek je javnosti poznat kao reditelj kultnog filma “I’m not your Negro”, a u svom novom ostvarenju donosi nam uzbudljivu biografsku priču o prvom susretu Marksa i Engelsa i nastanku “Komunističkog manifesta” u grotlu Evrope 19. veka koju iz korena potresaju protesti i revolucije.


Od čega ste počeli u kreiranju filmske priče o Marksu?

- "Glavno pitanje za mene je bilo - kako se nositi sa Marksom? Da li je Marks osujećena utopija, ili mislilac i delo koje je bolje da zaboravimo, ili pak traumatično sećanje onih koji su živeli njegovu ideju? Da li je u pitanju kritičko mišljenje suviše komplikovano da bi bilo zaista ispravno shvaćeno? Opasna, prevaziđena doktrina? Ali dok svet prolazi kroz seriju kolosalnih finansijskih kriza, interes za Karla Marka, zajedno sa njegovom popularnošću, vrtoglavo raste."

Da li je bilo teško snimiti film o tako važnoj istorijskoj ličnosti kakav je Marks i tubulentnom vremenu u kojem je živeo, iz perspektive 21. veka?

-  "Od početka sam odlučio da napravim film za najširu publiku, bez izvrtanja istorijskih istina. Želeo sam moderan i dinamičan film, koji će pratiti mladački duh i godine glavnih junaka. Tri glavna glumca dugo su probala pre početka snimanja kako bih stvorio među njima istinski osećak drugarstva koji sam želeo da prenesem na platno.

Pre nego da napravim ko zna koju po redu kostimiranu istorijsku dramu, cilj mi je bio da dočaram atmosferu grozničave realnosti tog doba, kako bih precizno opisao Evropu sredinom 19. veka: brutalnost engleskih fabrika, ekstremnu prljavštinu mančesterskih ulica, ušuškan luksuz pariskih enterijera i energiju mladih ljudi željnih da promene svet. Sve je ovo bio odraz nejednakosti epskih razmera toga vremena.

Ova priča o Marksovoj mladosti nije fikcija u klasičnom filmskom smislu te reči. Želeo sam da ostanem što verniji stvarnoj i životnoj priči o ovim junacima većim od života, kao i duhu vremena."

Ko je Marks kojeg prikazujete gledaocima u Vašem filmu?

- "Pripremajući se za ovaj film, tokom više od 6 godina rada, pročešljali smo sve najrelevantnije biografske izvore i razna istraživanja o Marksovom životu i radu, uključujući i one čiji je ugao veoma kritički. Na kraju smo se fokusirali sa jedne strane na pisma koja su u periodu od 1843. do 1850. godine razmenjivali glavnih akteri kojima se film bavi (uključujući i obimnu prepisku između Marksa i Engelsa), a sa druge strane na predavanja Rejmonda Arona, sa College de France. Čitav pripremni rad rezultirao je scenariom koji se temelji na filmskom jeziku, daleko od bilo koje forme didaktike.

Nismo se bavili prikazom ostarelog bradonje koji se posmatra kroz prizmu dogme, već smo želeli da prikažemo intelektualne i životne avanture trija (Karl i Dženi Marks i Fridrih Engels) koji nije bilo lako obuzdati represivnim merama, u Evropi tog doba, nabijenoj tenzijama, punoj cenzure i proleterskih revolucija.

Iz današnje perspektive, Marksova duga brada ne krije samo njegovo lice: ona zaklanja mogućnost iskrene refleksije, ometa istraživanje njegovih pravih naučnih i političkih doprinosa, njegove izuzetne analitičke sposobnosti, humanističkih namera, opravdane zabrinutosti za raspodelu svetskog bogatstva, dečiji rad, jednakost žena i muškaraca… A to su sve bitna pitanja aktuelna i relevantna i danas u Evropi i svetu."

Intervju by DOB

Film “Ovo je naša zemlja” u četvrtak 25. maja od 20 časova otvara ovogodišnje izdanje festivala subverzivnog filma PLAN B, u Domu omladine Beograda. O ovom uzbudljivom, intimnom filmu o pretvaranju dobronamerne medicinske sestre u udarnu pesnicu ekstremističke političke partije u francuskom malu gradu, razgovarali smo sa rediteljem Lukasom Belvoom (Lucas Belvaux).


Polin je mlada i posvećena medicinska sestra, u novčanim problemima i suočena sa emocionalnom praznino. Ali da li ona ziasta pati?

- Naravno. Ona je samohrana majka dvoje dece i nedostaje joj ljubav. Svakodnevno se suočava sa patnjom. Sa patnjom drugih ljudi, fizičkom i društvenom. Ona je saosećajna osoba. I pruža podršku krhkim osobama sa kojima radi svaki dan. A onda je tu i njena lična patnja. Osećamo da nešto nije uredu u njenom odnosu sa ocem. I taj odnos, bilo da je u pitanju otuđenje ili neki sukob između njih, provlači se kroz čitav film. Mislim da pristupanje populističkoj, ekstremnoj političkoj partiji, ma kojoj, uvek i definitvno ima veze sa odnosom sa ocem.

Film prati i drugu žensku junakinju, Anjes, koja ima određene sličnosti sa Marin Le Pen. Šta je bila Vaša ideja?

- Želeo sam da ona više bude odjek, eho, nego pravi portret. Ona je filmski lik inspirisan realnom osobom, a ta osoba zaista nudi puno materijala da se inspirišemo. Na žalost. Radio sam na asoscijacijama na prvu loptu – plava kosa i njena oštrina. Za građane i glasače ova dva elementa se podsvesno prepoznaju i deluje i mimo političkih govora. Želeo sam da se fokusiram na javnu stranu njene ličnosti. Mi nju nikada ne viđamo u privatnom životu, iako je često viđamo kod kuće. Ona je predstavljena jedino u odnosu na politiku, na mitinzima i sastancima. To je slika koju ona želi da predstavi, slika koju ona bira i na kojoj radi, to je slika koja i mene zanima. Slika bez nijansi kako bi bila što efektnija moguća, skoro kao neka vrsta političkog slogana.

Vaš film nije samo još jedna “levičarska fikcija”, sa jasnom političkom porukom. VIše je pokušaj da razumemo šta to gura ljude da podrže ekstremne pokrete i partije. Ali, zar ne postoji opasnost da kroz ovaj film previse saosećamo sa takvim ljudima?

- Postoji ta opasnost, ali to saosećanje nam je potrebno. Ono je važno jer nam pomaže da razumemo kako smo dospeli do ovde. Ali saosećanje ne znači identifikaciju. Ne želim da se publika identifikuje sa junakinjom. Ideja je da se bude sa njom, pored nje, da se stavimo u njenu poziciju i da delimo njen pogled na svet kako bismo razumeli put koji ju je doveo dotle. Razumeti taj proces ne znači opravdavati ga. To je nešto čemu kao reditelj posvećujem veliku pažnju. Želim da publika misli šta god hoće. Mislim da imamo sa jedne strane “totalitranu” vrstu kinematografije koja nameće poglede na stvari  koristeći likove u filmovima, i pozitivice i negativce. Sa druge strane, imamo “demokratsku” kinematografiju, u kojoj reditelj u filmu ne skriva svoj pogled na svet, već daje publici dovoljno slobode da razvije sopstveno mišljenje.

[PLAN B INTERVJU] DOB

Big Bend Radio televizije Srbije, po prvi put nakon 50 godina od gostovanja Majnarda Fergusona (1928-2006.) u Beogradu, predstavlja posebno odabrane kompozicije iz slavnog i proslavljenog orkestra tog nesvakidašnjeg džez umetnika. Izuzetni gost ovog jedinstvenog projekta, na velikom koncertu 18. maja od 20 časova u Domu omladine Beograda, je Andrea Tofaneli, maestralni solista na trubi, virtuoz i instrumentalista koji je imao čast i privilegiju da sarađuje sa Fergusonom. Tim povodom smo popričali sa gospodinom Tofanelijem o njegovim sećanjima na legendarnog "The Boss"-a, kao i o saradnji sa našim renomiranim džez sastavom.


Imate impresivnu karijeru džez muzičara, koju su obeležili brojni koncerti, nastupi na festivalima širom sveta, učešće u velikim TV produkcijama, mnogobrojni snimci i muzička izdanja, kao i saradnja sa drugim istaknutim kolegama iz sveta muzike. Šta smatrate svojim najvećim profesionalnim dostignućem, i postoji li neki muzički san ili plan koji još uvek niste ostvarili?

- Ne bih izdvojio ni jedno konkretno iskustvo u svojoj karijeri kao ono najvažnije. Svi umetnici sa kojima sam sarađivao, svi koncerti koje sam održao, svi žanrovi koje sam svirao, sve zajedno je bilo izuzetno važno za moj razvoj i u pogledu sviračke tehnike i muzički. Sva saznanja i različiti izazovi tokom karijere su me podsticali da dostignem viši nivo u stvaranju muzike i tehnici. Jasno, moja saradnja i prijateljstvo sa Majnardom Fergusonom bili su vrhunac moje karijere kao trubača.Kada sam prvi put čuo njegovu ploču, još u vreme dok sam pohađao konzervatorijum, momentalno sam rekao: „Želim da sviram kao ovaj čovek! To je ono što želim da radim do kraja svog života...“ i počeo sam da radim na usavršavanju usne tehnike i tonskog opsega. Zaljubio sam se u tu impresivnu energiju koja je zračila iz njegove muzike i načina na koji je svirao trubu, a koju nikada nisam osetio slušajući bilo kog drugog muzičara u istoriji džeza. Imao je i jedinstvenu melodijsku liniju, koju bih uporedio sa italijanskim načinom operskog pevanja, dramatičnim i predivnim u isto vreme.

I danas nalazim inspiraciju u fantastičnim muzičarima, kao što je Arturo Sandoval. Imao sam neverovatnu sreću da pronađem izuzetnog učitelja kakav je bio Armando Gitala, nekadašnja prva truba Bostonskog simfonijskog orkestra, koji mi je pomogao da dođem do ambažure neophodne za pravilan pristup Majnardovom stilu sviranja. Gitala je bio klasični muzičar, ali jedan od najboljih svirača koji je umeo da pomogne drugim trubačima u prevazilaženju problema sa ambažurom ili njenom usavršavanju. Zauvek ću mu biti zahvalan za to što je kao učitelj učinio za mene i omogućio mi da na najbolji način usavršim svoju sviračku tehniku, jednako kao što sam Fergusonu zahvalan što me je primio u svoj muzički svet.
 
Poznati ste kao vrsan trubač, između ostalog i po specifičnoj lepoti tona i visokim registrima koje dostižete, uz neverovatnu kontrolu i opuštenost sviranja istovremeno. Da li je moguće da muzičar dođe do takvog izraza isključivo vežbom, ili je za takve sviračke podvige ipak neophodan urođeni dar?

- Najvažniji učitelj kojeg sam imao u karijeri, gospodin Gitala, mi je govorio da uvek možemo unaprediti svoje sviranje. Nije važno kada, ranije ili kasnije tokom karijere, ali ako svakog dana vežbamo dobro i mnogo, sa ispravnim konceptom, možemo veoma napredovati. Ovde ne mislim na neke specifične muzičke vežbe (svaki udžbenik ili metod je dobar za vežbanje trube), već na rad koji se tiče ispravnog koncepta sviranja trube, a podrazumeva ambažuru, disanje, svest, ispravan položaj tela, način proizvođenja tona. Naravno, talenat je važan i pravi razliku među muzičarima. U svakom slučaju, smatram da lepota tona dolazi od toga kako „pevamo“ muziku u glavi. Sviramo ono što naša svest čuje i oseti, bez obzira da li je reč o klasičnoj ili džez muzici. Rođen sam, odrastao i još uvek živim u gradu Đakoma Pučinija, čuvenog operskog kompozitora..Odlično znam šta znači „predivno pevanje“.
 
Veliki deo Vaše karijere posvećen je pedagoškom radu. Koliko je to važno i za Vaš lični i umetnički razvoj? Iz iskustva rada sa mladim umetnicima, kako vidite budućnost džeza u 21. veku?

- Podučavanje studenata i profesore čini boljim izvođačima, to je sigurno! Obožavam da predajem, posebno kada mogu da iskoristim lično iskustvo kako bih pomogao trubačima da prevaziđu određene probleme u svom sviranju. Moj otac Dino me je naučio da je prenošenje iskustva mladima, u svim segmentima života, važno zaveštanje za budućnost. Volim da razgovaram sa mojim studentima, pokušavajući da razumem ne samo njihove probleme sa muzikom i tehnikom sviranja, već i njihove lične probleme, njihove karaktere i način na koji razmišljaju. Jer, sve je povezano kada razgovaramo o muzici i sviranju instrumenta. Ne volim suvoparan način predavanja. Ponekad profesori samo pokušavaju da „prodaju“ nešto što znaju, ne mareći zapravo da pruže studentima potpunu psihološku, tehničku i moralnu podršku, koja će im biti od koristi čitavog života.

Mislim da će džez uvek moći da ostvari interakciju sa svim drugim žanrovima koji se pojave u budućnosti. Džez muzika ima sposobnost prilagođavanja i komunikativnosti sa bilo kojom vrstom umetnosti ili muzike, što nam i istorija vrlo jasno pokazuje. Verovatno ćemo nastaviti da sviramo diksilend u stilu Luja Armstronga i u narednom veku, kao i bi-bap ili fank... Čuvajući tradiciju, džez muzika će svakako razvijati nove izraze i boje, u skladu sa novim trendovima i razvojem ljudskog društva. Mislim da će kreativni umovi biti ono što je najvrednije u budućnosti.
 
Imali ste čast da svirate sa legendarnim Majnardom Fergusonom u njegovom čuvenom bendu. Možete li nam reći nešto više o tom jedinstvenom iskustvu? Kako se sećate saradnje sa njim, iz profesionalnog, ali i iz ličnog ugla?

- Kao što sam već pomenuo, Majnard je imao najveći uticaj na moje sviranje trube, još od kada sam prvi put čuo njegov album. On je bio čista inspiracija, ne samo kao trubač i muzičar, već i kao čovek. Duhovnost mu je bila veoma važna, na svakom koncertu pre izlaska na scenu,imao je običaj da peva mantru za širenje sreće ljudima kroz svoju muziku. Voleo je da pomaže mladim, talentovanim muzičarima, koje je rado primao u svoj bend. Mnogi od njih su postali veoma poznati i uspešni, upravo zahvaljujući njegovoj podršci i pomoći. 

Prvi put sam upoznao Majnarda tek 1997, kada je posle mnogo godina ponovo je došao u Italiju, da nastupa na Sori džez festivalu u Liguriji. Bilo je leto, seo sam u kola, odvezao sam se do koncertne dvorane i čekao njega i bend da stignu na tonsku probu. Bend je stigao tek kasno popodne, tako da sam proveo nekoliko sati na suncu koje je pržilo. Gledao sam dok su muzičari izlazili iz autobusa, Majnarda nije bilo među njima. Oni su radoznalo gledali u mene, jer sam potpuno sam stajao ispred  zgrade i čekao ih. Gospodin Ed Sardžent, Majnardov menadžer turneje, mi je prišao i sa smeškom rekao: „Trubač?“. Odgovorio sam: „Da, i Majnardov obožavalac!“. Bio je jako ljubazan, počeli smo da razgovaramo dok je bend ulazio da se pripremi za tonsku probu, na koju me je i pozvao kako bih se upoznao sa momcima i čuo ih kako sviraju. Svi su bili jako prijatni, raspitivali su se oko moje karijere u Italiji, koncerata na kojima sam svirao, TV emisija u kojim sam učestvovao... Na kraju probe Ed me je pozvao da krenem na večeru sa bendom, pa smo svi nastavili druženje i razgovor, a nakon večere me je pitao da li bih lično otišao po Majnarda u hotel i svojim kolima ga odvezao do koncertne sale. Bio sam veoma iznenađen ovim predlogom – tek što smo se upoznali! Nekoliko godina kasnije, Ed mi je rekao kako je odmah osetio moju pozitivnu i prijateljsku energiju, i da je bio siguran da sam prava osoba koju treba predstaviti Majnardu. Otišao sam do hotela i kada sam se prvi put sreo sa Majnardom umalo se nisam onesvestio – moj san se ostvario! Bio je izuzetno drag i ljubazan prema meni, zagrlio me je i počeo da mi priča o Italiji i operskoj muzici. Odvezli smo se do dvorane i proveli još malo vremena u razgovoru pre nastupa, a na koncertu mi je i posvetio jednu od numera koju je odsvirao. Na kraju smo svi zajedno otišli u pab, popili nekoliko piva i proveli ostatak večeri u sjajnom druženju. Nisam odsvirao ni jedan ton... naše prijateljstvo se jednostavno rodilo, i to van bilo kakvog konteksta sviranja. Čisto prijateljstvo! Potom sam, 1999. godine, snimio „Majnard Ferguson“ koncert, koji je obično izvodio sa Orkestrom Stena Kentona. To je bio prvi put da ga je neko snimio, još od pedesetih godina, i on je zaista bio veoma oduševljen, jako mu se dopalo. Od tog trenutka imao je običaj da o meni govori kao o „italijanskom Majnardu Fergusonu“, čak me je tako i predstavljao ljudima. To je za mene bila najveća moguća čast. Zahvaljujući Edu Sardžentu koji nas je upoznao, Majnard i ja smo ostali u kontaktu sve do njegove smrti 2006. godine. Često sam bio gostujući član njegovog benda, nastupali smo zajedno mnogo puta u Italiji, širom Evrope i SAD-a. Kada je preminuo, bio sam pozvan da kao solista učestvujem na koncertu koji je u njegovu čast održan u St. Luisu (SAD), i odsviram numeru „Tenderly“. Zauvek ću biti zahvalan Majnardu i Edu za sve neverovatne emocije i prijateljsvo koje smo podelili. Samo još jedno sećanje... Sve Majnardove stvari prenete su u „Jazz Trumpet Museum“ u Šermanu, Teksas. Kada sam otišao da ga posetim, direktor muzeja gospodin Bil Kolins, pokazao mi je Majnardov lični adresar u kojem je bilo zabeleženo samo nekoliko telefonskih brojeva. Među njima je bio i moj, zapisan Majnardovom rukom lično... Moram da priznam da sam zaplakao kada sam to video.
 
Kao specijalan gost na koncertu Big Benda RTS-a, 18. maja u Domu omladine Beograda, sviraćete omaž posvećen Fergusonu. Recite nam nešto više o saradnji sa ovim našim istaknutim džez sastavom i programu koji ćete zajedno izvesti.

- Po mom mišljenju, Big Bend RTS je jedan od najboljih džez sastava na svetu. U njemu svira toliko divnih muzičara! Jednog od njih poznajem bolje, to je Dragoslav „Freddie“ Stanisavljević, lead trubač, sa kojim sam prijatelj već mnogo godina. On je fantastičan muzičar, a ceo bend zvuči neverovatno. Dugo smo razgovarali o programu koji bi bio omaž Majnardu Fergusonu pre nego što smo ga sklopili. Počastvovan sam što ću svirati sa Big Bendom RTS-a i daću sve od sebe na ovom koncertu. Što se tiče programa, izvešćemo neke od najpoznatijih numera iz Majnardovog repertoara. Snimio je preko 60 albuma, svirajući sve stilove džeza, od klasičnog do modernog. Izabrali smo kompozicije za koje mislimo da na najbolji način predstavljaju njegov opus i muzički ukus, u različitim žanrovima. Numere kao što su „Maria“ (koja je u SAD postala obavezan deo repertoara za svakog trubača koji svira u visokom registru), „Got the Spirit“ i „Tenderly“ (iz njegovog bi-bap perioda), „MacArthur Park“ (Majnardovo izvođenje je postalo veliki hit, ali i pravi izazov za svakog trubača koji želi da svira u njegovom stilu), „Chameleon“, „Bridge Over Troubled Water“ i „Hey Jude“ (iz perioda koji je proveo u Velikoj Britaniji), i naravno „Gonna Fly Now“ iz čuvenog filma „Roki“ (najreprezentativnija numera iz njegovog sviračkog opusa, do dan danas jedina big bend kompozicija koja je ušla na Bilbordovu top listu popularne muzike). Biće mi izuzetno velika čast da izvedem ovaj program sa Big Bendom RTS-a.

Ulaznice za koncert Andree Tofanelija i Big Benda RTS su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 500 dinara. U pitanju su sedeća mesta.

<<  Septembar 2019  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
      
      

Putopisi, Intervjui..