Rade Šerbežija, posle skoro tri decenije nastupa pred beogradskom pozorišnom publikom na otvaranju ovogodišnjeg  28. Beogradskog letnjeg festival BELEF-a u predstavi „Antigona - 2000 godina kasnije" u izvođenju pozorišta Ulysses. Samo dan ranije, od 20. juna u bioskopima širom Srbije u distribuciju kreće fantastično filmsko ostvarenje u kome je Rade Šerbedžija nastupa tumačeći jednog od glavnih likova, dr. Dabrovskog u psihološkom trileru "Anđeo čuvar". Anđeo čuvar (Guardian Angel) je psihološki triler zasnovan na istinitom događaju o zapanjujućoj seriji ubistava pod hipnozom koji su se odvijali u Danskoj u 1950-ima; u režiji renomiranog finskog reditelja Arto Halonena i sjajnom međunarodnom glumačkom glumačkom postavkom predvođenom Radetom Šerbedžijom, Džošom Lukasom i Pilu Asbekom, film u distribuciji 2i Filma stiže u domaće bioskope 20. juna! Rade nam je u susret novom filmu, kome se domaća publika izuzetno raduje, odgovorio na nekoliko pitanja. 


Koliko je bilo zahtevno tumačiti lik doktora Dabrovskog, kako ste se pripremali za ulogu, koliko ste se posvetili istraživanju hipnoze?

Uloga dr. Dabrowskoga u filmu Guardian Angel bila je uistinu sjajno napisana i jako zahtijevna. Kao i uvijek kada snimam tako izazovne karaktere, pokušao sam se što bolje pripremiti. Razgovarao sam sa prijateljem ,koji je poznati zagrebački psihijatar, o hipnozi  i svemu onome što bih kao profesionalni psihijatar trebao znati. To mi je pomoglo u kreiranju toga interesantnoga lika. Osim toga naš režiser Arto Halonen je bio jako dobro pripremljen za film koji je snimao...

Film je baziran na istinitim događajima. Verujete li da je moguće čoveka u tolikoj meri izmanipulisati putem hipnoze, da se odluči na čin ubistva?

Teško je povjerovati da je to danas moguće činiti...Ali ako jeste, onda je to zastrašujuće....

Film je finsko-dansko-hrvatska koprodukcija, veliki deo članova tima na filmskom setu je bio iz Hrvatske, u filmu u epizodnim ulogama učestvuje niz hrvatskih glumaca, deo enterijera sniman je u Zagrebu. Da li je zbog toga na setu vladala domaća atmosfera, koliko vama to znači, kada na setu imate podršku “domaće”ekipe?

Ja u posljednjih 25 godina, rijetko snimam filmove sa domaćim filmskim radnicima. A kada se to dogodi uvijek se ponovo ugodno iznenadim i obradujem, jer shvatim i vidim koliko su naši filmski djelatnici dobri i profesionalni… I drago mi je što postoje neki pravi filmski vukovi poput moga prijatelja Igora Nole koji su odgojili jednu novu generaciju filmskih radnika u Hrvatskoj, koja je spremna i sposobna odraditi sve izazove i poslove koji se pred njih postavljaju. Zaista su tako spremni i spretni da se osjećam kao da sam u velikim Hollywoodskim filmskim projektima…

Koji su vam budući planovi, uskoro kreće nova sezona pozorišta Ulysses, da li spremate još nešto uskoro u Hrvatskoj i/ili inostranstvu? Poslednjih godina se spominje da ćete s rediteljem Artom Halonenom ponovo snimati film, ovoga puta o Nikoli Tesl. U kojoj je fazi projekat?

Trenutno se pripremam za nasu novu sezonu  Ullysses teatra na Brijunima. Radimo novu predstavu “Tko se boji Virginie Woolf“, a tu su i moje uloge u našim starim predstavama. Igraću 19-tu godinu zaredom Kralja Leara i četvrtu sezonu Kreonta u našoj predstavi „Antigona 2000 poslije”… Što se tiče filmova, vjerojatno ću snimati jedan umjetnički film u New Yorku slijedećeg septembra, a pripremam i ulogu u hrvatskom filmu “Brdo “ sa režiserom Brunom Gamulinom…Postoji i dalje dogovor sa Artom Halonenom oko njegova projekta “Nikola Tesla“.

Anđeo čuvar prati inspektora Andersa Olsena (Pilu Asbek) koji rešava slučaj pljačke i dvostrukog ubistva uz sumnju da je počinilac izmanipulisan zbog zloupotrebe hipnoze i tako naveden na spomenuti zločin. Priča se zasniva na istinitim događajima i šokantnoj kriminalističkoj istrazi koja je potresla Dansku 1950. U rešavanju istrage, Olsen traži pomoć čuvenog psihijatra specijalizovanog za hipnozu, Dr. Dabrovskog (Rade Šerbedžija), s kojim kreće u regresivan svet manipulacije uma.

U glavnoj ulozi nastupa trenutno jedan od najpopularnijih danskih glumaca mlađe generacije, Pilu Asbek. Svoju karijeru započeo je svetski priznatom i nagrađivanom danskom serijom Borgen, glumio je u nizu izuzetno uspešnih naslova (Lucy Luka Besona, u za Oskara nominovanog A war, The Ghost in the Shell uz Scarlett Johansson, Woodshock uz Kirsten Dunst), a široj publici svakako je trenutno najpoznatiji po ulozi Eurona Greyjoya u poslednje tri sezone Igre prestola. Ulogu psihijatra odigrao je Rade Šerbedžija, a u ulozi kriminalca Bjørna S. Nielsena koji hipnozom manipuliše i navodi pojedince na ubustva nastupa Džoš Lukas, jedan od najrelevantnijih američkih glumaca svoje generacije, koji je nastupao u nizu svetski poznatih i uspešnih naslova.

Anđeo čuvar nastao je kao finsko-dansko-hrvatska koprodukcija, sniman je u Hrvatskoj i Danskoj, hrvatsku produkciju potpisuje Igor Nola iz kompanije Mainframe Production. U bioskope širom Srbije stiže od 20. juna.

Distribucija: 2i Film

The Black Lips su savremeni “kraljevi” psihodeličnog underground garage rokenrola. Osnovani su 1999. u Atlanti, počeli su da sviraju kada su imali po 15 godina, a do danas su nastupali širom sveta i postali alternativne legende. Iako već odavno nisu klinci, uporno čuvaju srednjoškolsku eksplozivnu energiju divljih rokenrol nastupa. Premijerni nastup u Srbiji imaće 13. juna u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Tim povodom razgovarali smo sa Džaredom Svilijem (Jared Swilley), jednim od osnivača benda The Black Lips.


Recite nam nešto više o počecima benda – šta je bila vaša najveća inspiracija (u muzici i van nje) da osnujete The Black Lips?

Džared Svili: Mislim da je naša glavna inspiracija krenula od svega i svakoga što je oličavalo antiautoritet. Oduvek smo prezirali sistem. Političare, profesore, policiju. I roditelji su nas smarali, ali roditelje volimo.
 
Postoji li nešto što bi se moglo okarakterisati kao globalna alternativna zajednica danas? Kako vidite mesto The Black Lips i sličnih rok bendova na globalnoj sceni? Ima li uopšte nekog ko je sličan vama?

Džared Svili: Možda Fat White Family imaju sličnosti sa našim stavom. Mislim da u ovim godinama više ne volim revoluciju. Ovde smo da bi nam bilo lepo, a to neće dugo trajati. Samo želim da svi budu OK i da svako može da radi šta želi u životu.

Da li na aktuelnoj muzičkoj sceni postoji neko koga smatrate svojim herojima? I da li nekoga ne podnosite?

Džared Svili: Moji trenutni muzički heroji su moji prijatelji. Srećan sam kada ljudi koje volim i poštujem stvaraju i uspešni su u tome. King Khan, Shannon Shaw, Quintron and Miss Pussycat, Mark Sultan, The Coathangers. Naša životna misija je stvaranje muzike, to je ono što radimo i što ćemo uvek raditi. Ništa me ne čini srećnijim nego kada vidim da su moji prijatelji uspeli u tome. To i mene pokreće i motiviše. Sigurno da ima onoga što mi se ne sviđa, ali ne mrzim nikoga. Toliko toga dobrog ima u mom životu, nemam razloga da mrzim bilo koga ili bilo šta. Nemam ni vremena za to, a i mržnja izjeda čoveka.

Šta vam je važnije, nastupi uživo ili rad u studiju?

Džared Svili: I jedno i drugo nam je važno. Živim za turneje i priliku da na koncertima vidim srećne ljude koji se dobro zabavljaju. To je ravno religijskom iskustvu. Ali, volim da budem i u studiju i stvaram neke fenomenalne stvari.  Zapravo, ne mogu ni da uporedim ta dva iskustva.

Dom omladine Beograda ovaj koncert organizuje u saradnji sa Pop Depresijom i Kišobranom.

Ulaznice su u pretprodaji preko Ticket Vision mreže, po ceni od 1400 RSD. Na dan koncerta cena ulaznice će iznositi 1600 RSD.

Ovogodišnji Festival subverzivnog filma biće otvoren u petak, 7. juna (21:00) debitantskim celovečernjim igranim filmom „Vidar Vampir“, horor komedijom koja može biti priča o svakom od nas – o ljudima koji žele da budu posebni, drugačiji, i o tome šta im se dešava kada to odjednom postanu. Očajnički želeći da raskrsti sa svojim zapuštenim i dosadnim životom Vidar Har se moli bogu da mu podari drugačiji život, život bez ograničenja. Želja mu biva uslišena i on se budu kao Princ Tame. Sada mora da se prilagođava svom novom vampirskom životu. Film prikazuje norvešku kulturu i religiju, ali mnogo više i dublje govori o ljudskoj prirodi i društvu u kome živimo. Iako su teme kojima se film bavi ozbiljne, autor ih suptilno obrađuje, unoseći dozu humora i zabave. Nakon projekcije filma razgovor sa Tomasom Bergom vodiće Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević. Tomas Aske Berg je svoj filmski zanat pekao u Americi, tačnije na Njujorškoj nezavisnoj filmskoj sceni (Circle in the Square Theatre School), odakle se vratio u rodnu Norvešku i osnovao nezavisnu producentsku kuću UFOh! Pre celovečernjeg igranog filma „Vampir Vidar“ (2017), kao scenarista, producent i reditelj, realizovao je više kratkih filmova i muzičkih spotova. Njegovo ostvarenje „BELIEVEtheDANCE“ (2012), fantazi-horor-plesna komedija, sa uspehom je prikazano na više svetskih festivala i osvojilo je nekoliko nagrada za najbolji kratki film.


U susret gostovanju na 4. Festivalu PLAN B u Domu omladine, porazgovarali smo sa Tomasom Aske Bergom o filmu „Vampir Vidar“, nezavisnom filmu u Evopi i SAD, o vampirima i umetnosti…

Da li su, po Vašem mišljenju, vampiri pozitivni ili negativna bića?

Tomas Aske Berg: Na filmu, vampiri mogu biti i pozitivni i negativni. Zavisi od toga kako je kreiran lik i kakav je njegov odnos prema okruženju u kojem je. Neki vampiri su prikazani kao „dobri“, neki kao „loši“, a ostali su negde između – slično kao i mi, smrtnici.

Ko su vampiri danas? Da li postoje?

Tomas Aske Berg: Generalno, mislim da su ljudi vampiri današnjice. Živimo u komercijalizovanom svetu, u kojem su ljudi konzumenti više nego ikad. Čini se da naša žeđ za novcem, moći, statusom, seksom, zabavom i „gedžetima“ ničim ne može biti utoljena. Ljudi su postali najveći paraziti na planeti, a šta je vampir drugo nego parazit?

Koliko je teško snimiti nezavisan film u Norveškoj i da li je „Vampir Vidar“ nezavisan film?

Tomas Aske Berg: Snimiti film, bilo da je nezavisan ili ne, izuzetno je teško, posebno ako želite da snimite dobar film. Potrebno je mnogo napornog rada i neverovatna količina discipline i snage. Proveo sam osam godina kreirajući ovaj film, od pisanja, preko produkcije, do konačnog pojavljivanja pred publikom, koje je podrazumevalo i godinu dana promotivne turneje i prikazivanja na međunarodnim filmskim festivalima. „Vidar“ je verovatno urađen najnezavisnije moguće. Sam sam ga finansirao, a budžet je bio oko 60.000 dolara.

Pored svih poslova koje ste obavljali u pripremi i realizaciji filma, režirali ste ga i igrate glavnu ulogu u njemu. Kako je izgledalo to iskustvo?

Tomas Aske Berg: Skakanje iz uloge reditelja u ulogu glumca, zapravo je bilo lakši deo, jer sam znao sve Vidarove osobine i predistoriju, budući da sam i napisao scenario. To mi je dalo mogućnost da iznesem scene kao glumac koji gleda očima reditelja. A imao sam i neprocenjivu pomoć mog ko-reditelja Fredrika Valdelanda (Fredrik Waldeland). Ipak, kada na sve ove uloge dodate i producentsku, može da postane teško da se fokusirate samo na jedan zadatak, pa čovek lako može da napravi grešku ili da zaboravi neki važan aspekt celog procesa.

Kakva su Vaša iskustva rada na filmu u SAD?

Tomas Aske Berg: Studirao sam glumu u Njujorku i radio kao glumac u Njujorku i Los Anđelesu, od 2003. do 2009. godine. Igrao sam i glavne i sporedne uloge, uglavnom u (ne tako poznatim) nezavisnim filmovima, ali sam igrao i epizodne uloge u velikim Holivudskim produkcijama, kako bih zaradio novac.

Koji su Vaši omiljeni filmovi? Šta volite od muzike i književnosti?

Tomas Aske Berg: Što se tiče filma gledam sve u svim žanrovima, ako je film dobar, sa sjajnom pričom i odličnom glumom. Neki od mojih omiljenih filomva su „The Big Lebowski“, „The Grand Budapest Hotel“, „Pulp Fiction“, „Bladerunner“ „There Will Be Blood“, „The Witch“, „Intouchables“… Isti slučaj je i sa muzikom – slušam sve od elektronike, preko hip-hopa, do blek metala i džeza, ako su mi kompozicije i produkcija interesantni (to uglavnom podrazumeva pesme koje nisu na top-listama). Što se tiče književnosti, uglavnom čitam nefikciju. Trenutno je to knjiga „Screenwriting 434“, koju je napisao Lew Hunter.

Šta očekujete od posete Beogradu i gostovanja na festivalu Plan B?

Tomas Aske Berg: Obično se trudim da ne očekujem ništa, jer tada obično budem pozitivno iznenađen. Ipak, siguran sam da ću upoznati jedan lep grad sa bogatom istorijom, da ću gledati subverzivne filmove sa „oštricom“ i, nadam se, upoznati neke nove, interesantne prijatelje.

Da li radite na nekom novom projektu?

Tomas Aske Berg: Trenutno pišem scenario za svoj drugi dugometražni film. Ne mogu još uvek mnogo da otkrivam, ali biće to mešavina fantastike i horora, zasnovana na norveškom folkloru.

Autor kultnog filma Careva vojska i dalje maršira, japanski dokumentarista Kazuo Hara gost je ovogodišnjeg Beldocsa. Ovo je njegova prva poseta Beogradu tokom koje će Hara u sklopu festivala u subotu, 11. maja od 16 časova u Jugoslovenskoj kinoteci (Sala Makavejev) održati masterklas kao jedno svojevrsno putovanje kroz njegovo osvajanje autorske slobode. Sastavni deo Beldocs programa je retrospektiva njegovih filmova o kojima je čuveni japanski reditelj govorio na konferenciji za medije u Domu omladine Beograda.


Od njegovih pet filmova, Hara je kao najdraži izdvojio film Ekstremno privatni eros: Ljubavna pisma 1974:

“Film Ekstremno privatni eros: Ljubavna pisma 1974 govori o meni, iako je kamera bila okrenuta od mene. Glavni lik je moja supruga sa kojom sam proveo tri godine bračnog života, tokom kojih su se dešavale neke stvari koje izazivaju stid. Okrenuvši kameru ka njoj mnoge intimne stvari, od kojih me je bilo stid, izašle su na videlo, a ja sam morao da se sučeljavam sa tim. “

Kazou Hara dodao je da su mu svi filmovi veoma bliski i dragi, a da je razlog zbog koga izdvaja Ekstremno privatni eros: Ljubavna pisma 1974 taj što je film nakon završetka bio najpribližniji njegovoj ideji kako treba da izgleda:

“Uglavnom kada počinjem da pravim dokumentarne filmove imam neku sliku kako bih hteo to da izgleda, i uglavnom je to nakon montaže daleko od onoga što je bila moja prvobitna zamisao. Od mojih pet filmova jedini film koji je bio najbliži onom što sam želeo bio je Ekstremni privatni eros: Ljubavna pisma 1974 i u tom smislu mi je on možda malo više draži od ostalih.”

Na koferenciji za medije, čuveni reditelj najavio je novi film o ekološkoj katastrofi Minamato koji je nakon petnaest godina u procesu montaže, a o kome je takođe američki glumac Džoni Dep snimao film u Beogradu.

Retrospektiva njegovih dostupnih dokumentarnih filmova broji pet dela od kojih su u okviru Beldocsa do sada prikazani filmovi Ekstremno privatni eros: Ljubavna pesma 1974, Posvećeni život (1994), i Zbogom CP (Goodbye CP) (1972), film koji će imati još jedno reprizno prikazivanje tokom festivala.

Od danas će publika moći da pogleda filmove Careva ogoljena vojska i dalje maršira (1987), i Azbestno selo u Japanu (Sennan Asbestos Disaster) (2016), koji će po prvi put biti prikazani u Srbiji.

Careva ogoljena vojska i dalje maršira je remek delo o Japancu Kenzu Okazakiju, netipičnom veteranu Drugog svetskog rata, jednom od samo 30 preživelih pripadnika puka koji se kao okupacijska vojska borila u Novoj Gvineji. On biva angažovan na otkrivanju zavere koju su njegovi sunarodnjaci počinili tokom rata, poput ubijanja saboraca, pa čak i kanibalizma.

Trejler – Careva ogoljena vojska i dalje maršira: ovde

U dokumentarcu Azbestno selo u Japanu reditelj slika napore nekadašnjih radnika fabrike azbesta u Osaki da na sudu dobiju japansku vladu, tražeći naknadu štete zbog narušenog zdravlja.

Trejler –Azbestno selo u Japanu: ovde


Dom omladine Beograda i Beogradski džez festival ove godine za Svetski dan džeza, koji se obeležava širom sveta 30. aprila kao zvaničan UNESCO praznik, publici predstavljaju sasvim poseban, dvostruki muzički program, kojim pokazuju svu raznolikost džeza kao umetničke muzike, uzbudljive i aktuelne u muzičkim tokovima 21. veka, bliske svim generacijama. Ulrih Dreksler (Ulrich Drechsler) i Peter Zirbs, nosioci najaktuelnijih muzičkih tokova sa austrijske scene, predstaviće dinamičnu duo postavu „Azure“, a jedan od ključnih srpskih džez muzičara nove generacije, lider sastava EYOT, Dejan Ilijić, premijerno će promovisati svoj novi klavirski solo album „DYAD“. Ulaznice su u pretprodaji preko Ticket Vision mreže, po ceni od 500 RSD.
Karijera Dejana Ilijića od samih početaka vezana je za Dom omladine Beograda, u kojem je sa grupom EYOT održao nekoliko ključnih koncerata u karijeri, te je sasvim prirodno da upravo u ovoj instituciji koncertno predstavi svoj četvrti solo album, na Svetski dan džeza. Izdanje „DYAD“ donosi 10 novih Ilijićevih kompozicija, a kao gost se pojavljuje engleski trubač Pit Džadž (Pete Judge) iz sastava Get the Blessing. Podržano je od strane SOKOJ-a, a objavljeno je sredinom aprila 2019. u izdanju kuće Metropolis Jazz.


Kako si uopšte otkrio džez muziku i da li postoji neki trenutak za koji možeš da kažeš da je prelomno uticao na tvoje opredeljenje da se profesionalno okreneš upravo džezu?

Potičem iz muzičke porodice, od malena sam bio okružen muzikom, dobrom muzikom, bez obzira na pravac. Neki prvi kontakt sa džezom, džez-rokom, desio se preko prvih albuma sastava „Leb i Sol“ (usput, smatram da se EYOT po konceptu najviše može porediti sa njima, daleko više nego što nas vezuju za bendove sa zapada). Sting i „Bring on the Night“, film – koncert iz Pariza, zatim album „Nothing like the Sun“, Herbie Hancock, Billy Cobham, Chick Corea Electric Band, Stanley Jordan „Live in Montreal“, Miles Davis live in Paris… To su neki od muzičara i naslova koje sam u osnovnoj i početkom srednje škole upijao, da bi se to kasnije proširilo na sve što mi se iz sveta džeza svidelo.

Publika te uglavnom prepoznaje kao lidera uspešnog džez sastava EYOT, ali tvoja solo karijera nije zanemarljiva: četiri solo albuma, autorska muzika za film i televiziju, solo koncerti… Koliko se umetnički i idejno razlikuje ono što radiš sa bendom od solo karijere? Da li je stvaralačka odgovornost veća kada radiš sam ili, baš suprotno, kada si jedan od ljudi koji zajednički stoje iza projekta?

Stvaralačka odgovornost raste uporedo sa razvitkom karijere i uspehom, jer postoje i očekivanja publike, ali ujedno raste i iskustvo, tako da mi nije problem da se nosim sa tim. Sve što radim, bez obzira na vrstu muzike i namenu, radim sa podjednakim žarom i do tačke kad intuitivno osetim da je nešto spremno i gotovo. Volim da stvaram, taj osećaj je gorivo zbog kojeg stalno idem napred.

Koncert na Svetski dan džeza, 30. aprila u Domu omladine Beograda, biće prilika da publici premijerno predstaviš svoj novi klavirski solo album “DYAD” – šta u kreativnom smislu “DYAD” predstavlja u tvojoj karijeri, šta tebi lično znači – šta si njime umetnički želeo da “kažeš” i podeliš sa publikom?

Rad na albumu “Innate” me je prilično istrošio, i fizički i psihički, i osetio sam da mi je potrebna pauza. Neko vreme nisam ništa stvarao da bih se lagano uz klavir, sam sa sobom, vratio muzici u tom smislu, uz redovne nastupe sa bendom. Kroz rad na albumu “DYAD” sam se osvežio, našao neka nova rešenja i to ćemo sigurno iskoristiti u radu na petom albumu EYOT-a. DYAD je iskren i emotivan album od kojeg nisam imao velika očekivanja, ipak, iako je prošlo deset dana od objavljivanja, reakcije su sjajne, pojavljuju se ponude za turneju u Velikoj Britaniji, Španiji, Portugaliji, sredinom maja nastupam u Bugarskoj u salama Nacionalnog radija u Blagoevgradu, Sofiji i Plovdivu, u avgustu na Karusel festivalu, dobre su šanse da se emituje na BBC-ju… Videćemo gde će me sve DYAD odvesti.

Važno je reći da je ovaj materijal za solo klavir na neki način prvi deo albuma, jer će na jesen izaći i muzika za gudački kvartet da upotpuni celinu. To nije mnogo daleko od onoga što radim sa EYOT-om, ali je dovoljno drugačije da privuče i neku samo svoju publiku. Mešavina ambijentalne klasične i džez muzike sa neizbežnim motivima Balkana i istočne Evrope. DYAD predstavlja i opisuje povezanost grada u kome sam odrastao (Donji Milanovac) i onog u kojem živim (Niš), takođe, ljude koji su ostali u ovoj zemlji i one koji su otišli, one koji žele da odu i one koji sanjaju o tome da se vrate. Pokušao sam da muzikom opišem ta osećanja.

Koliko je teško objediniti u jednom danu sve uloge koje imaš u životu (umetnik, profesor, menadžer benda, suprug i otac…), zadržati svežinu u kreativnom izrazu i imati motiva da se konstantno razvijaš? Šta je ono što te najviše pokreće u životu?

Ume da bude veoma teško. Imam veliku podršku supruge, ona je, kako je često zovem, tihi heroj moje karijere, „unsung hero“, i ne samo to, aktivno učestvuje u razvoju strategije, bukinga, presa, svega onoga što prati jedan bend, ili rad muzičara. Ljubav porodice me pokreće, ali i sve ono što je EYOT kao bend do sada ostvario. Posvetili smo do sada deset godina jedni drugima i stvorili nešto što će ostati iza nas, neka je čak i samo za naše potomke, opet je dovoljno. Sve što smo prošli, metaforička i bukvalna kilometraža, daju mi veliko samopouzdanje i energiju da nastavimo dalje. Došli smo do stadijuma kad iskreno znamo da ne postoji nemoguće i da smo spremni da rušimo sve zidove. Oko nas postoji i ceo tim ljudi koji radi za nas i našu muziku i svi zajedno delimo tu energiju.

EYOT ima uspešnu karijeru na međunarodnom planu, prošle godine ste koncertima u Domu omladine Beograda i u Narodnom pozoristu u Nišu proslavili desetogodišnjicu rada – kakvi su dalji planovi sa bendom?

Ljudi će moći 13. maja da vide nešto na čemu smo, sa našim timom, radili tri godine. “Koncert za prirodu” će biti emitovan na kanalu kulture RTS3 i to će predstavljati krunu proslave destogodišnjice rada. U novembru ćemo snimiti peti album u “Real World Studios” Pitera Gebrijela, u saradnji sa producentom Džimom Barom, sa kojim smo sarađivali na trećem albumu, i tako otvoriti novu dekadu. Smanjili smo koncertnu aktivnost da bismo se posvetili stvaralačkom radu, ali zato očekujem da sledeća godina, kada se album pojavi, bude aktivna u svakom smislu. Nadamo se i najuspešnija do sad.

Šta je na profesionalnom planu tvoja neostvarena želja?

Verovatno je da imam dobre šanse da do kraja karijere ispunim sve želje vezane za muzički rad, ali moram reći da sam i ovim što sam do sada ispunio više nego zadovoljan i srećan. Naročito što mi je cilj da imam dobar i zdrav privatni život, a svestan sam da određeni uspeh ne ide u korak sa tim. “Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari”, je nešto o čemu sve češće razmišljam kad povlačim poslovne poteze.

Budući da se koncert na kojem ćeš nastupiti u Domu omladine održava na Svetski dan džeza, šta bi bila tvoja poruka na ovaj praznik?

Džez i uopšte muzika je jedna od stvari koja postoji na ovom svetu da bi nas povezala i ukazala na sve ono u čemu smo isti i jednaki, savršeno upijajući u svoj razvoj i istoriju različitosti iz svih krajeva sveta, preko ritma, melodije, boje,  harmonije i izraza. Tu negde u tom procesu je i moja poruka, kao i svih kolega širom sveta koji se tog dana okupljaju, sviraju i slave džez.

Zona B, jedan od najdugovečnijih domaćih sastava, ne posustaje sa inspiracijom i za 19. april priprema koncertnu promociju novog albuma! Vatreni bluz veterani vraćaju se tamo gde je sve počelo – u Dom omladine Beograda, u kojem je domaća bluz scena jednom davno našla svoju prvu kuću! Ulaznice su u pretprodaji preko Ticket Vision mreže, po ceni od 500 RSD. Zona B je po svemu nesvakišanja grupa na ovim prostorima, kad je u pitanju bluz scena – od sobnih početaka i druženje ljubitelja ovog zvuka, do jednog od najoriginalnijih autorskih sastava ovog tipa kod nas. Kroz bend je prošlo više eminentnih muzičara, da bi  se postava ustalila u sastavu: Petar Zarija – vokal, Dušan Duda Bezuha – gitara, Petar “Pera Joe” Miladinović – usna harmonika, Zdenko Kolar – bas, Dušan Ristić – bubnjevi i Zoran Žikić – udaraljke. 


Da li ste, pre više od 30 godina kada ste se okupili na žuru kod prijatelja i oformili grupu, mogli da pretpostavite da će Zona B postati jedan od najdugovečnijih i najuspešnijih domaćih bluz bendova? Kako gledate na godine koje su za vama – šta je ono što je ostalo u sećanju kao najvažnije iz tako duge karijere?

Zdenko Kolar:  Te 1987. godine niko od nas nije razmišljao šta će biti sutra i šta nas čeka u dalekoj budućnosti. Bili smo mladi i bezbrižni, tako da nikom od nas ideja za osnivanjem benda nije izgledala ozbiljno. Sticajem okolnosti bend se iz ideje pretvorio u dugotrajno bavljenje bluzom, muzičkom formom koja nije finansijski isplativa, ali zato ima vrlo vernu publiku među svim generacijama. I to je razlog dugovečnosti benda. Zona B svira 50-tak svirki godišnje i teško je istaći neki događaj koji bi se izdvojio. Svaka svirka je bila interesantna na svoj način. Ipak pamtim koncert u KST-u 1989. godine, kada je bila tolika gužva da se nije moglo proći kroz hodnik, a kamoli ući u sam klub. Na toj svirci smo prodali 600 karata, a kapacitet kluba je 400 ljudi. Organizator nam je rekao da je na ulazu ostalo 400-500 ljudi koji nisu mogli da uđu. Svirali smo na festivalima kao što su Mariborski “Lent”, na niškom “Nišvilu”, Belgrade Beer Festu, festivalu u Mostaru, Skoplju i drugim, gde smo na velikim binama uživali pred velikim auditorijumom. Uzrok dugovečnost benda je i prijateljstvo koje vlada među članovima benda. Prijateljstvo i uzajamno poštovanje su koheziona sila Zone B.

Novi album promovisaćete na koncertu 19. aprila u Domu omladine Beograda. Recite nam nešto više o novom izdanju?

Zdenko Kolar: Na žalost, sticajem okolnosti, nismo uspeli da uđemo u studio i snimimo nekoliko numera za ovaj album. Hteli smo da na YouTube okačimo bar jednu stvar sa tog, iz današnjeg ugla gledanja budućeg albuma. Pola numera za taj CD hteli smo da snimimo na koncertu 19. aprila u “Amerikani” Doma omladine. To ćemo i uraditi jer smo hteli da nam na ovom koncertu gostuje hor koji peva “gospel” i otpeva sa nama jednu numeru za novi album. Kako je hor dosta brojan, jedini prostor gde se to može snimiti je “Amerikana” Doma omladine. I ne samo to, mišljenja smo da će atmosfera sa živog nastupa pred publikom mnogo bolje leći u produkciji ove numere.

Šta očekuje publiku na predstojećem koncertu, da li ćete imati goste i šta će biti na repertoaru osim novih kompozicija?

Zdenko Kolar: Pored nas petorice (Pera Zarija, Duda Bezuha, Pera Joe, Zdenko Kolar i Dušan Ristić) na bini će se naći Rade Radivojević, dugogodišnji saradnik Zone B i Hor KST (Klub studenata tehnike). Na ovom koncertu ćemo pored novih, do sada neizvođenih pesama, odsvirati nekoliko novih aranžmana naših starih pesama sa ranijih albuma, kao i nekoliko aranžmana bluz standarda za koje mislimo da će se dopasti beogradskoj publici.

Kakvi su planovi Zone B tokom 2019. godine?

Zdenko Kolar: Nama muzičarima nikad nije dosta svirke i publike koja će podeliti sa nama emocije. Mi ne planiramo, već samo sviramo svoje instrumente i pevamo naše pesme. Za nas je događaj kad se nađemo u isto vreme i na istom mestu, jer to znači da smo u “bluz” raspoloženju i da uživamo.

Igor Vince, autor, vokal i instrumentalista i njegov internacionalni, 13-člani bend Drum, Brass And Keys, sa snažnom duvačkom sekcijom, upečatljivom ritam sekcijom, egzotičnim pratećim vokalima, dve afro-funky plesačice, nastupiće 6. aprila na velikom koncertu u Domu omladine Beograda. Ulaznice su u pretprodaji po ceni od 600 RSD na svim Ticket Vision prodajnim mestima, kao i putem sajta www.tickets.rs. Igorovu autorsku muziku karakteriše zanimljiv spoj dva izražena senzibiliteta, sa jedne strane veoma emotivnih i opuštajućih balada i sa druge vrlo ritmičnih i eksplozivnih numera. Izučavao je muziku u Senegalu, Beninu, Maliju, Nigeriji, Etiopiji, Kubi, Francuskoj, Nemačkoj i Srbiji. Kao talentovani instrumentalista nastupao je sa nekima od najvećih imena svetske muzike danas kao što su Keziah Jones, Fatoumata Diawara, Cheick Tidiane Seck, Dean Bowman, Cheikh Lo i Femi Kuti. Godine 2011. posvetio se svom solo projektu sa ekipom muzičara iz svih delova planete. Njegov album prvenac „Let’s Do It” na kome gostuju legendarni Femi Kuti, Dean Bowman i Tommy T objavljen je u maju 2015. godine. Iste godine na poziv legendarnog afričkog muzičara Femija Kutija, Igor postaje zvaničan član čuvenog benda “Femi Kuti & The Positive Force“, sa kojim je od tad svirao na nekoliko velikih turneja širom sveta.


Kako si ušao u svet muzike, a posebno sviranja i nastupanja na sceni? Da li je neko u tvojoj porodici bio primer ili si sam sebe ohrabrivao u tom smeru?

Moj otac je veliki ljubitelj muzike, njega muzika duboko pogađa. On mi je otkrio svet muzike i ubacio me u njega. Oduvek me neograničeno podržavao i i dalje me podržava u svim mojim muzičkim aktivnostima i avanturama. Ali što se tiče nastupanja na sceni, to iskustvo i taj put sam krčio sam.

Na koje sve načine si otkrivao afričku muziku, ona nije baš zastupljena kod nas u medijima i retko se može čuti u javnosti? Kakvo je tvoje mišljenje, da li ta vrsta muzike može u Srbiji da doživi širu popularnost?

Afričku muziku sam najviše otkrivao u Parizu, što je i logično jer je Pariz centar sveta kada je u pitanju afrička muzika, ali čovek koji mi je prvi otkrio konkretno Felu Kutija, još 2001. godine, je naš cenjeni umetnik Papa Nik, kojem sam izuzetno zahvalan i koga duboko poštujem. Mislim da su afrički muzičari bez razloga, rekao bih greškom domaćih promotera, zapostavljeni na koncertnoj i festivalskoj sceni Srbije u odnosu na druge evropske zemlje. Dovoljan primer da su ljudi željni afričke muzike je i 18000 posetilaca na prošlogodišnjem koncertu Femija Kutija na Kalemegdanu, a godinu dana pre toga i rasprodat koncert u okviru BELEF-a… Isti ili sličan odziv bi bio i kada bi došao Youssou N’Dour, Salif Keita i drugi.

Kako si upoznao Femija Kutija, i kako je došlo do saradnje? Šta možeš sad da kažeš o tom iskustvu i koliko ti je ono pomoglo da se dalje izgradiš kao umetnik?

To je dugačka priča, ali u suštini formula je veoma jednostavna – sledio sam svoju ljubav i strast, i to me je odvelo do njega. Iskustvo koje sam stekao svirajući sa njim kao jednim od najvećih, ako ne i najvećim živim umetnikom Afrike, je zaista neprocenjivo, jedinstveno. Naučio sam mnogo, mnogo toga, prepoznao sam brojne predrasude i saznao sam razne tajne muzičkog biznisa. I te kako mi je pomoglo da prepoznam kojim putem ja treba da nastavim da idem, otkrivajući i razvijajući moj muzički izraz. Pomoglo mi je da jasnije percipiram svoje lične umetničke potencijale. I donelo mi je još jednu, bitnu, dozu ohrabrenja i samopouzdanja.

Da li je za naše kreativne muzičare sada pravi put da se usmere na međunarodne kooperacije i karijeru koja podrazumeva nastup na globalnom tržištu?

Meni lično to sada nije prioritet. Shvatio sam da mi najviše znače i da su mi najvrednije reakcije mojih ljudi. Kad kažem mojih ljudi, mislim na ljude koji na isti način vole, koji odrastaju i žive u istim okolnostima, koje zasmejava isti humor, koje dele iste probleme… Dakle mislim na sve ljude iz regiona. Ono što mene najviše ispunjava i uzbuđuje, i zbog čega sa ogromnim nestrpljenjem čekam koncert u Domu omladine Beograda je upravo reakcija mojih ljudi, ljudi koji su mi bliski. U ovom trenutku ja bih radije svirao pred ljudima koji me bolje razumeju, i na meni blizak način reaguju na moje emocije. To jeste mnogo teže, pokazati emocije na svom terenu gde smo mnogo ranjiviji. Ima i rizika, jer kada otvoriš dušu reakcije publike mogu lako da te povrede, ali isto tako mogu i da te uzdignu do neba.

Šta očekuješ od svog novog albuma i nastupa u Domu omladine, a šta publika može očekivati 6. aprila u Amerikani?

Moj upravo objavljeni audio/video album “Live @ Kalemegdan” je, za razliku od studijskog albuma, uspeo da prenese taj žar, koji ja i muzičari koji sviraju sa mnom, imamo na živim nastupima. To mi je veoma važno. Kada se radi studijski album, lako se skrene u neku sterilnu produkciju, a to mom izrazu ne prija. Osim što slušaoci mogu da uživaju u atentičnosti muzike i visokoj produkciji kako slike tako i zvuka, sada je to zaista verodostojna prezentacija i neko zaista može da vidi kako naš nastup izgleda i zvuči. Veliki posao smo uradili, i mnogo sam ponosan na ovaj živi album. Mislim da tek ovaj album mene i moju muziku predstavlja u pravom svetlu. Težište ovog izdanja je video, koji doprinosi da se muzika doživi još intimnije, i očekujem da će upravo zbog toga što video uspostavlja direktniji kontakt sa ljudima, ovaj album dopreti do šire publike i do ljudi koji do sada nisu primetili moj rad.

A u Amerikani 6. aprila ćemo premijerno svirati i četiri potpuno nove pesme, koje do sad nisu objavljene niti smo ih svirali uživo!

Bili smo prepuni inspiracije u prethodnom periodu i jedva čekamo da to podelimo sa publikom i osetimo njihove reakcije.

Dođite u subotu 6. aprila da sjedinimo ritam i ljubav!

Popularni beogradski The Beatles tribute sastav The Bestbeat 21. decembra od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda izvešće program posvećen legendarnoj ploči “White Album“, koja je objavljena 22. novembra 1968. godine. U mnogim izborima za najbolju ploču svih vremena ovo delo se našlo u vrhu, a neretko mu se dodeljuje i posebna pozicija najzagonetnijeg i najuticajnijeg albuma grupe The Beatles. Ulaznice za koncert su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 800 dinara. Grupa The Bestbeat je nastala 2005. godine i čine je Vladimir Banovčanin kao John Lennon, Damjan Dašić kao Paul McCartney, Marko Ćalić kao George Harrison i Vitomir Milićević kao Ringo Starr. Nastupajući po velikim evropskim festivalima i manifestacijama, klubovima i gradskim trgovima – ovaj beogradski kvartet poslednjih godina uvrstio u najbolje kontinentalne atrakcije koja svojim izvođenjem i scenskim nastupom verno dočarava duh fenomena grupe The Beatles. 


Po čemu je The White Album značajan u karijeri grupe The Beatles?

The Bestbeat: To je prvi i jedini dupli studijski album grupe The Beatles. Album se u stvari zove “The Beatles” ali je naziv “beli album” dobio zbog svog minimalističkog dizajna koji karakteriše totalno beli omot bez ikakvih oznaka osim serijskog broja i blago utisnutog imena grupe. To je namerno urađeno kao oštar kontrast prethodnom omotu albuma Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Na albumu se uočavaju prvi pokušaji solo radova članova grupe, javljaju se prvi znaci razdora u bendu koji se produbljuju u narednim godinama sve do raspada 1970.

Budući da je u pitanju dupli album, da li ćete izvoditi sve pesme ili ćete napraviti izbor i po kojim kriterijumima?

The Bestbeat: Pošto je u pitanju dupli album sa preko 90 minuta muzike napravili smo selekciju ključnih pesama sa The White Album-a, ali i još neke od pesama koje su obeležile stvaralaštvo Bitlsa u 1968. godini, što uključuje film i album Yellow Submarine, kao i singlove Lady Madonna, Revolution, Hey Jude itd.

Da li publiku na koncertu u Domu omladine i ove godine, pored izvođenja albuma koji slavi 50 godina od objavljivanja, očekuju i neka iznenađenja?

The Bestbeat: Gost koncerta će biti muzički kritičar Moma Rajin koji će publici ispričati nekoliko rečenica o Belom albumu. Iznenađenja su pesme koje ni Bitlsi nikad nisu izveli zajedno kao četvrorka. Mislimo da je to poslastica za ljubitelje Bitlsa. Pored pesama sa belog albuma odsviraćemo i najveće hitove benda.

Ko čini većinu vaše verne publike?

The Bestbeat: Našu publiku čine sve generacije, od petogodišnjaka do ljudi u poznim godinama. Muzika Bitlsa je našla put do srca svih generacija u poslednjih 55 godina, mi samo nastavljamo tu tradiciju i upoznajemo nove generacije sa njihovim stvaralaštvom.

Šta je obeležilo 2018. godinu kada je reč o radu grupe The Bestbeat i šta planirate za sledeću godinu?

The Bestbeat: Tekuću godinu su obeležili mnogi nastupi grupe po zemlji i inostranstvu od kojih bismo izdvojili rasprodat koncert u nacionalnom teatru u Bukureštu pred preko 2500 ljudi, turneju po Francuskoj i nastup u alpskom skijalištu Obertauern na istoj bini gde su Bitlsi održali jedini koncert u Austriji 1965. godine. To je uvek velika čast za nas. Kruna ovogodišnjih nastupa će biti naš tradicionalni novogodišnji koncert 21. decembra u Domu omladine Beograda. Planiramo da nastavimo sa radom i nastupima kao i do sada. Dokle god bude publike koja želi da čuje kako bi Bitlsi zvučali uživo, mi ćemo svirati i davati sve od sebe da to radimo što bolje i što vernije originalu.

<<  Septembar 2019  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
      
      

Putopisi, Intervjui..