Na Fest stižete pravo sa Berlinala, gde je „Rekvijem za gospođu J.“ imao svetsku premijeru u programu Panorama Special. Kakve utiske nosite iz Berlina?

Sve projekcije filma su bile pune i tražila se karta više. Reakcije, u razgovorima, sa publikom pokazale su da film prevazilazi naše balkanske okvire i na svakom nivou komunicira sa svetskom publikom. Kritike pre svega objavljene u „Holivud riporteru“, „Skrin dejliju“ i nekoliko ruskih i nemačkih časopisa su zasta fantastične. Takođe postoji veliko interesovanje distributera za kupovinu i prikazivanje filma u različitim zemljama Evrope. Drago mi je što je posle duže vremena srpski film ponovo pokazao da može da stoji rame uz rame sa najvećim svetskim kinematografijama, na tako prestižnom festivalu kao što je ovaj u Berlinu.

Šta očekujete od učešća na Festu, u nacionaloj takmičarskoj selekciji?

Pre svega počastvovan sam što će film imati premijeru na Festu, uz koji sam, sa većinom kolega sa kojima sam radio film, odrastao i formirao svoj filmski ukus. Učestvovanje u nacionalnoj selekciji svakako predstavlja privilegiju pogotovu kada se uzme u obzir bogata prošlogodišnja produkcija. U svakom slučaju očekujem da će se film dopasti publici i žiriju.

Kako ste došli na ideju za scenario o udovici kojoj birokratija u Srbiji otežava čak i planirano povlačenje iz života?

Ideja za priču “Rekvijem za gospođu J”  nastala je iz privatnog poznanstva žene koja, po svemu, predstavlja tipičnu žrtvu tranzicije u Srbiji. Ona je skromna, tiha žena, koja ne želi nikome da smeta. Bez posla i otpremnine, bez muža i volje da izadje iz stana, osećajući se nepotrebnom i odbačenom u porodici u kojoj komanduje onaj ko prvi “uzme pušku ujutro”, Gospodja J pronalazi stari porodični pištolj i odlučuje da ga sklopi.  Film se bavi bolnom i neizbežnom temom većine zemalja u Istočnoj Evropi – socijalnom tranzicijom, što neminovno vodi, kao u ovoj priči, ukupnoj krizi identiteta i depresiji.

Strana kritika dočekala je Vaš film kao prijatno iznenađenje, opisujući ga, između ostalog, kao kafkijansku komediju. A kako ga Vi žanrovski definišete?

Ovo je pre svega crna komedija, o tranziciji koja je pojela svoju decu, o ljudima koji su oduvek radili pošteno, pa nisu uspeli da se snadju u novom vremenu tranzicije, u kojem vladaju korupcija, birokratija i dupli moralni aršini. Ti ljudi više nemaju nadu. Oni više nemaju snage da se prilagodjavaju, oni su zbunjeni i umorni i jedina tranzicija koju danas vide kao spas je tranzicija na onaj svet. Hteo sam da ispričam priču o jednoj ozbiljnoj temi, tranziciji i depresiji, na duhovit način. Komedija je meni bliska, jer mislim da tužno bolje ide sa smešnim. Mi imamo dugu tradiciju komedije možda pre svega kao odbrambenog mehanizma od teške stvarnosti koju živimo.

„Rekvijem za gospođu J.“ je duboko ukorenjen u našu tranzicionu stvarnost, a istovremeno deluje univerzalno prijemčivo. Kako ste to postigli?

Humor je glavni razlog za to. Takođe, koncentrisali smo se na emocije. Mislim da i tu leži univerzalnost. Životni problemi sa kojima se susrećemo više nisu samo rezervisani za Balkan. Na žalost, otuđenje, kriza identiteta, poremećeni odnosi u porodici u kontekstu neuspele socijalne tranzicije i opšte ekonomske krize predstavljaju univerzalni okvir koji se prepoznaje čak i u najrazvijenijim zemljama. Otuda univerzalnost ove priča. Ona bi mogla da se dešava bilo gde. Samo bi kostim i scenografija malo drugačije izgledali.

Imati Mirjanu Karanović u naslovnoj ulozi već je priličan garant uspeha filma. Kako je protekla saradnja sa našom velikom glumicom, ali i sa mladom Jovanom Gavrilović i drugim članovima ansambla?

Mogu samo da kažem da je rad sa Mirjanom Karanović za mene bio jedna od najkreativnijih i najlepših saradnji do sada.  Njeno ogromno iskustvo kao vrhunske glumice, ali i kao pedagoga i rediteljke pomoglo je da shvatim koliko je poverenje ključno za dobar rezultat. Jovanu Gavrilović i Vučića Perovića znam još sa Akademije i njih dvoje su među najtalentovanijim glumcima mlađe generacije. Danicu Nedeljković, koja tumači lik mlađe ćerke, upoznao sam u jednoj dramskoj školi za decu, koju vodi Borka Tomović. Na probama koje smo dugo i temeljno radili, svi smo se sprijateljili i napravili neku vrstu zavereničke družine, koja je važna za dobru atmosferu.

Pohvale u Berlinu dobila je i direktorka fotografije Jelena Stanković. Šta ste tražili od autorskog tima?

Radeći sa Jelenom Stanković, direktorkom fotografije, Zoranom Petrov, scenografkinjom i Lanom Pavlović, kostimografkinjom, želeli smo da na najjednostavniji i najiskreniji način ispričamo priču o Gospođi J.  To su tri umetnice, autorke koje su zaslužne za vizuelni identitet filma. Zajedno smo radili na svakom detalju, pokušavajući da  mentalno stanje glavne junakinje prevedemo u kompoziciju, boju, oblik i ritam. Često smo menjali ideje, pokušavajući da pronađemo najbolji detalj u sceni ili u kadru. To je bio jedan od najlepših i najkreativniji procesa na ovom filmu.

Svi kažu da je snimanje filma u Srbiji glavobolan posao u produkcionom, finansijskom smislu. Kako ste Vi prošli ovoga puta, sa kućom SEE Film Pro i koproducentima?

Retko se desi da postoji takva harmonija između autora i produkcije. Moram da kažem da smo, kao autori, sve vreme bili podržani i zaštićeni od produkcije tokom celog procesa. Glavni producent Nenad Dukić i izvršni producent Miša Mogorović, pomogli su  da se koncentrišemo samo na svoj posao bez dodatnih stresova, kojih je naravno bilo.  Naravno, Filmski centar Srbije tu ima ključnu ulogu i očigledno je da posle dosta vremena postoji jedna sistemska briga za kinematografiju.

Kakvi su planovi posle premijere na Festu? Da li je pozitivan prijem na Berlinalu doneo pozive za druge strane festivale?

Apsolutno. Već imamo pozive sa nekoliko festivala i potvrdjeno učešće. Berlin je jedan od tri najveća festivala A kategorije i učestvovanje u bilo kom programu predstavlja veliki uspeh, naročito kada dolazite iz jedne male zemlje. To predstavlja odskočnu dasku za dalji plasman filma. Svi treba da budemo ponosni na to.

Kada film kreće u domaće bioskope i šta mislite sa kojom publikom će najbolje korespondirati?

Ubrzo nakon premijere na Festu, film će od 16.  marta krenuti u bioskope. Svaki reditelj želi da njegov film vidi što više ljudi. Mislim da smo napravili crno-humornu univerzalnu emotivnu priču koja se lako gleda. Definitivno je ženska publika naklonjenija filmu, ali sam u Berlinu imao prilike da razgovaram sa običnim građanima, Nemcima koji su takođe oduševljeni filmom.

Dok očekujete svoju premijeru na Festu, da li ćete gledati filmove iz drugih programa? Koji naslovi Vas posebno zanimaju?

Ima mnogo autora, neki su moji omiljeni. Svakako ću pogledati „Na mlečnom putu” Emira Kusturice, „Elle“ Pola Verhovena, novi film Havijera Dolana, Farhadija, Ozona, Skorsezea, Kaurismakija, Andree Arnold...

trejler: ovde

Na 45. Festu po treći put se održava industrijski program. Šta je ove godine u fokusu?

U okviru Festa se treći put organizuje industry program pod nazivom Fest Forward, a ovo je druga godina kako se realizuje koprodukcijski market. U fokusu koprodukcijskog marketa su igrani i dokumentarni projekti za dugometražne filmove u svim fazama razvoja koji se bave jakim ženskim temama ili čije su autorke žene.

Zašto ste se odlučili da ovaj segment programa bude posvećen ženama, bili kao autorima bilo kao temi filmskih projekata?

Kada smo razmišljali o fokusu koprodukcijskog marketa, najvažnije je bilo da budemo orginalni  i ne  ulazimo  u   polje   fokusa   drugih   evropskih   marketa  koji  imaju  višedecenijsku tradiciju i sa kojima bi bilo teško da se takmičimo. Tako smo došli do usko profilisanog marketa sa fokusom na projekte koji se bave ženama i/ili čiji su autori žene. Ideja je promovisanje rodne ravnopravnosti za žene profesionalce u filmskoj umetnosti, a samim tim i promovisanje vidljivosti filmskih projekata sa jakim ženskim temama.

O problem rodne ravnopravnosti u filmskoj umetnosti se već dugo polemiše u Evropi i svetu, čak i neki evropski fondovi među kojima je Eurimaž imaju radnu grupu koja se bavi razmatranjem pitanja rodne ravnopravnosti i zastupljenosti žena u filmskoj industriji. Istraživanja u EU pokazuju da samo jedan od pet filmova režira žena, a i da većina javnih sredstava za finansiranje filmova, čak 84 posto, ide u filmove koje režiraju muškarci.

Kako su na tu ideju reagovali domaći autori i autorke? Da li ste zadovoljni odzivom iz regiona i sveta?

Zahvaljujući velikom angažovanju kolega producenata - članova Udruženja filmskih producenata Srbije, vest o otvorenom javnom pozivu projektima se jako brzo raširila ne samo u Evropi, već i šire, pa su ove godine na "Women in film" stigle 52 prijave projekata iz 16 zemalja (Albanija, Amerika, Belgija, BiH, Bugarska, Čile, Engleska, Francuska, Finska, Gana, Gruzija, Holandija,   Hrvatska,   Mađarska,   Makedonija,   Nemačka,   Poljska,   Slovenija,   Srbija,   Španija, Turska). Selekciju je prošlo osam projekata koji će biti predstavljeni gostima Fest Forwarda.

Domaći autori i autorke pozdravljaju zalaganja da se iz godine u godinu industry program unapređuje i razvija, jer je svima u interesu da što više stranih producenata, direktora fondova, televizija i distributera dođe u Beograd i tako ostvari kontakt sa domaćim autorima. Treba pomenuti   da   u   okviru   koprodukcijskog   marketa  istog   dana, 4. marta)   imamo   i   prezentaciju selekcije  domaćih projekata, tako  da  svi  domaći  autori  imaju  šansu  da se predstave  našim gostima.

Industrijski program na Festu imaće za temu i bioskope, odnosno distribuciju. Kakvo je aktuelno stanje u toj oblasti?

Pitanje distribucije je goruće pitanje već duži niz godina. Mi od početka Fest Forwarda stavljamo fokus na distribuciju kako regionalnu, tako i svetsku. U prvom izdanju industrija 2015. godine  imali   smo  program   "Bits  and  Pieces"   u  okviru  koga  su   tek  završeni  ili filmovi  u postprodukciji predstavljeni svetskim distributerima i predstavnicima regionalnih televizija. Ove godine  je  ta   inicijativa   podignuta   na   još   kompleksniji   nivo   održavanjem   prve   Konvencije distributera  i prikazivača   Srbije  u  organizaciji  Filmskog centra Srbije  i  u saradnji  sa  MCF MegaCom Filmom.

Koje učesnike iz regiona očekujete?

Pored kolega producenata koji su najbrojniji,  gosti će nam biti direktori filmskih centara, predstavnici festivala i koprodukcijskih marketa, kao i distributeri.

Da li se mogu konstatovati neki pomaci nakon prethodna dva industrijska programa na 43. i 44. Festu?

Početak je najteži. Iako je ovo tek  treća   godina i   dalje  smo  na početku   i još  uvek postvaljamo   temelje.   Napredak   svakako   postoji   i  to  se  vidi  pre   svega  u   broju   prijavljenih projekata,  ali i u broju gostiju koji je ovoga puta najveći i broji oko 130 filmskih profesionalaca. Moram   da   naglasim   da   je   velika   zasluga   Filmskog   centra   Srbije i Udruženja  filmskih producenata Srbije koji finansijski, ali i svojim resursima i kontaktima podržavaju program.
 

Za istoriju Festa vezani ste na više načina, kroz aktivnosti svojevremeno u Savetu Festa, kao neko ko je u vreme sankcija dovodio u Beograd svetske zvezde (Džim Džarmuš, Džoni Dep, Beatris Dal, Harvi Kajtel), a sada ste dali svoj najnoviji film „Na mlečnom putu“ za svečano otvaranje festivala. Kako danas ocenjujete značaj Festa?

Fest je preživio. On je kao i naša država, pokušava da nađe svoje mjesto među festivalima kao i država prema drugim državama. Fest je bio mezimče Amerike i Evrope, svi filmovi su stizali do rumunske i bugarske gvozdene zavjese, nema ko od glumaca i autora u ono doba nije stigao u Beograd. Kada je srušena Jugoslavija meni je bilo žao pa sam, koliko je to bilo moguće, pomogao Fest. Ono što je važnije - Fest je u zlatnim godinama bio ogledalo svjetskog filma i ja mislim da bi on trebalo da nastavi sa onim što je ostalo u sjećanju iz tog doba: velika autorska dostignuća, veliki filmovi, to je ono što bi Fest trebalo da bude u budućnosti, pozornica na kojoj se smjenjuju najznačajniji autorski pothvati u svijetu.
 
Film „Na mlečnom putu“ je izazvao pozitivne reakcije na svetskoj premijeri na festivalu u Veneciji, zatim u Londonu, Moskvi, Lisabonu … i na domaćoj premijeri na Kustendorfu. Kakva su Vaša očekivanja od beogradske premijere?

Beogradska publika je oduvijek bila prava mjera za vrijednost jednog filma. Pošto je ta publika počela da me prati davno ja sam se uvijek trudio da ih dovedem do ushićenja. Nema razloga da to ne bude najbolja projekcija ovog filma.
 
Mediji su sa puno pažnje pratili nastanak ove, kako ste izjavili, savremene bajke, ali možete li za publiku Festa da podsetite na osnovnu ideju sa kojom ste ušli u projekat?

Ideja ovog filma je skrivena u tajni ljubavi, žrtvovanja i idealizovane forme koju njegujem od početka. Čovjek koji nosi mlijeko otkrije da zmija voli mlijeko, a žena koja je zaljubljena u njega sve čini da ga pridobije. K’o što to biva u životu, on se zaljubi u onu drugu. Nije ono što hoćeš nego će biti ono što je suđeno. Rječju, ovaj film aktivira ne samo zaplet koji vodi preko pogrešne odluke mlade žene koja je zaljubljena u Kostu, koja odluči da će svadba između njenog brata i one druge biti, što odvede u tragičan kraj, niti se njen brat i ona ne vjenčaju nego bivaju ubijeni od potjere koja goni onu drugu, koju igra Monika Beluči. U toj potjeri se pridruži Kosta i tada se javlja velika nerealizovana ljubav izmedju njih dvoje. Sve bude, na kraju, u znaku Foknera i njegove ideje iz romana “Divlje  palme” kada jedan čovjek prouzrokuje, ne htijući, smrt voljene osobe i kada želi da se ubije pomisli: ako se ubijem ko će se sjećati one žene gore i ljubavi naše!
 
Da li ste menjali scenario tokom snimanja? Koliko ste se držali plana, a koliko ste se prepuštali intuiciji, nadahnuću kao preduslovu za nastanak autorskog filma?

Nikada ni jedan film koji proizvodi potres u duši i koji ushićuje ljude nije pravljen tačno po scenariju. Ima i takvih ali su rijetki.
 
Mnogi su fascinirani učešćem zvezde kao što je Monika Beluči u srpskom filmu, a mnogi Vam i zavide na scenama koje ste imali sa njom kao glumac. Šta je za Vas značila ta umetnička saradnja i po čemu ćete je se najviše sećati?

Pošto sam ja tanak glumac, ali sam dobar komunista, moja uloga je bila da pratim rad oko sebe, Moniku Beluči i Slobodu Mićalović. Moram da kažem kako sam oduševljen njihovim kreacijama, koje su i meni pomogli da budem i reditelj, ali i glumac komunista.

Posle Festa „Na mlečnom putu“ će biti i na redovnom bioskopskom repertoaru. Sa kojom vrstom publike će, prema Vašem mišljenju, najbolje komunicirati?

Mislim da je moguća šira komunikacija zato što film barata potresnim, dramatičnim, ali i duhovitim situacijama iz ljudskog života.

U opisu programa za koje birate filmove stoji da su u pitanju subverzivna arthouse ostvarenja. Koji su to elementi subverzivni u savremenom arthouse filmu, pa i u onima koje Vi birate?

Filmovi u programu Granice su, od godine do godine, na različite načine subverzivni. Ovaj program se, shodno svom imenu, bavi preispitivanjem granica. Možemo da kažemo da se ove godine, bar što se tiče dela programa, radi o granici između dokumentarnog i igranog, odnosno, brisanju iste. U programima najuglednijih svetskih festivala više nije neobično da se rame uz rame takmiče dokumentarni i igrani filmovi, i da dokumentarni neretko pobeđuju.

U programu Granice ove godine imamo tri veoma dobra dokumentarna filma, to su: “Safari”, kultnog austrijskog reditelja Ulriha Zajdla (po meni jednog od najznačajnijih evropskih reditelja danasnjice), koji je i prethodne godine bio prisutan u ovom programu sa ostvarenjem “U podrumu”. “Safari” je provokativan portret zapadnog društva, film koji se bavi zapadnim turistima, pripadnicima srednje klase, koji odlaze u Afriku u lov na životinje. Oni ubijanjem doživljavaju neku vrstu emocionalnog oslobođenja; pritom, treba imati u vidu da to nisu bogati turisti, pošto je ta vrsta putovanja postala pristupačna i pripadnicima srednje klase.

Odličan dokumentarni film “Liberami” se bavi sve vecim brojem slučajeva rituala isterivanja djavola koji se dešavaju u okviru katoličke crkve u Italiji.  Tu je i film “Roko”, o jednoj od najvećih zvezda svetske porno industrije. Roko je u intervjuima pred kamerama veoma iskren, ponekad čak toliko da dovodi svoj mit u pitanje. U ovom dokumentarcu publika će moći da sazna dosta o njegovim počecima, odnosu sa porodicom, i surovim odnosima u svetu šou biznisa.

FEST ima tradiciju provokativnih selekcija, a neke od njih pravili su Dušan Makavejev i Miroljub Vučković. Međutim, da se ne vraćamo u prošlost ovog velikog festivala: zašto je za FEST danas važno da isprovocira publiku?

Mislim da je provokacija publike danas posebno važna, pošto je konformistički, apatičan duh jači neko ikada. Takođe mislim da ta situacija nije karakteristična samo za nas, nego i Evropu, i Zapad uopste. Naravno, treba razdvojiti prvoloptašku, malograđansku subverziju od one temeljne.
 
Da li vam se čini da su takozvane “provokacije” privilegija samo ove tri selekcije u okviru festivala, ili nije baš tako? Fest se najčešće pozicionira kao festival kojeg krasi kvalitetan, ali mainstream program.

Provokacije koje pominjete postoje i u mainstream programu. Međutim, to su mahom filmovi koje publika može da vidi u bioskopima, odmah ili gotovo odmah nakon Festa.  Programi o kojima pričamo čine raritetniji filmovi koje, što se tice Srbije, uglavnom možete pogledati samo na Festu. Dakle, to su filmovi za prave filmske sladokusce, odnosno one najposvećenije što se tiče kulta.

Na koji način birate filmove za selekcije - putujete li po drugim festivalima, ili opipavate još neistražena polja autorskog filma?

Selektovanje filmova podrazumeva putovanje po festivalima, ali i gledanje filmova preko linkova. To je najbolji način da se opipaju neistražena polja autorskog filma.

Koliko vam je važno ono što je za glavne programe neretko presudno, da je film nagrađivan ili ima poznatog reditelja? Smatrate li hrabrim uzimanje nekog filma koji, u inače subverzivnoj selekciji, ni po čemu nije blizak publici?

Festivali se dele na one ključne, koji odredjuju modu tj. osnovna kretanja u svetskom arthouse filmu (ima  ih najviše deset), i prateće festivale, koji mahom prikazuju nagrađivane i hvaljene filmove sa pomenutih mainstream festivala. Tih pratećih, satelitskih festivala, u kojima težiste nije na otkrivanju novih naslova i autora, u svetu ima na stotine. Ja pokusavam da, kolko je to moguće, povremeno  u selekcije stavim bisere, odnosno prikažem i one filmove koji nisu prethodno dobili pečat odobrenja od tih najvežih festivala, ili nisu bili na pravi način vrednovani nakon tamošnjih premijera. Takvih naslova, koji možda nisu na pravi način vrednovani, ima i u glavnom takmičarskom programu.

Microvawe je selekcija koja predstavlja domaće niskobudžetne filmove, estetska osveženja, kako ste jednom prilikom izjavili. Međutim, po čemu se ona značajno razlikuje od selekcija Thrills&Kills i Granice?

Microwave selekcija je vezana pre svega za domaće filmove i posledica je moje namere da motivišemo domaće autore da, ukoliko su prinuđeni, stvaraju filmove mimo podrške na konkursima. Da li su, na koji način i u kolikoj meri, to subverzivni filmovi, za ovu selekciju nije važno. U nekim primerima se vidi da je moguće u produkcijskim uslovima štap - kanap stvoriti vredna umetnička dela.To se dešava  onda kada je estetska koncepcija unapred pomirena sa pomenutim produkcijskim uslovima. To pomirenje zahteva, pored talenta, iskustvo i zrelost.




Najbolji bosanski rokenrol sastav, Zabranjeno pušenje, koji donosi autentični kolokvijalni pank iz srca Olimpijskog Sarajeva, vraća se pred našu publiku da uveliča novogodišnje praznike! U Domu omladine Beograda nastupiće 2. januara 2017. godine, kad se praznična euforija već pomalo smiri, da doprinesu svečanoj atmosferi na mestu na kome će se okupiti sva bivša SFRJ raja. Tokom ove muzičke svečanosti, obnoviće se sećanja na sve što je bilo lepo i dobro, na sve što je bilo veselo i sjajno, uz dosta odgovarajuće satire – dakle, pevaće se onako kako je bilo.U susret koncertu razgovarali smo sa Sejom Seksonom, frontmenom Zabranjenog pušenja.


Da li ste ikada bili u Beogradu za vreme novogodišnjih praznika? U to vreme se ovde okuplja publika iz cele bivše Jugoslavije – da li će program za koncert biti presek cele vaše karijere?

Sejo Sekson: "Pa, iskreno, nisam nikad bio u Beogradu svirati za Novu godinu pošto postoje ozbiljne alternative u Jahorini i Bjelašnici i planinama koje smo voljeli za opijanje, ali znam za ovaj događaj, za ovaj ritual okupljanja i nadam se da ćemo odgovoriti pozivu saveznog kapitena, da ćemo zadovoljiti ljude izborom pjesama. Nije lako za Pušenje koje ima toliko ploča i toliku karijeru napraviti neki raspored koji će zadovoljiti sve. Uvijek bude tih pitanja zašto niste “Piccola Storia”, zašto niste “Na straži pored Prizrena”, ali to je valjda usud, mada mi odsviramo i po tri sata koncert, ali teško je odsvirati sve pjesme koje ljudi vole. I tako… Elvis J. Kurtovich kaže za mene: “Sejo Sexon – zabava za cijelu obitelj” pa se nadam i da će ljudi u Beogradu otići zadovoljni s koncerta."

Kakva su iskustva sa poslednjih koncerata i turneja, da li mlađa publika poznaje stare pesme? A kako starija publika reaguje na nove?

Sejo Sekson: "Pa ja to često govorim, mislim da je tajna naše dugovječnosti vjerojatno u roditeljima ovih klinaca koji danas dolaze i u nekoj porodičnoj tradiciji u kojoj je srećom i ploča ili CD Zabranjenog pušenja. Vjerujem, pošto Pušenja nema puno u medijima i na radio stanicama, da se ta neka tradicija prenosi nekom usmenom porodičnom predajom, tako da bude puno ljudi, puno generacija i mislim da to svaki bend mora smatrati velikim komplimentom."

Kakvo je po vama nasleđe Zabrenjenog pušenja, kao vrha jednog potkulturnog pokreta, i kako poruka tog pokreta komunicira sa savremenim svetskim i regionalnim zbivanjima?

Sejo Sekson: "Umjetnost nikada nije mijenjala svijet, tako ni naš pokret. Stvari idu svojim tokom, ali sve ovo što smo radili i komunicirali kroz sve ovo vrijeme, zapravo je bilo kao onaj pijanac za šankom koji se izjada konobaru. Čovjek jednostavno ima potrebu nešto da kaže o tome, da neka svoja razmišljanja, pogotovo kad smo bili klinci, iskomunicira sa svijetom. Pošto je Novi primitivizam uvijek bio reakcija na akutni, mainstream primitivizam, koji je danas sveprisutan, mislim da za Novi primitivizam nema zime. I inače naš region, na sreću ili na žalost, uvijek daje inspiraciju i uvijek daje teme koje su zanimljive i atraktivne za raditi ih, bilo kroz film, bilo kroz muziku, bilo kroz knjige, bilo kroz pozorište, tako da mislim da za umjetnike u regionu bez obzira što možda skromno zarađuju i skromno žive, što se tiče inspiracije, nikad neće biti problema."

Kako vidite savremenu rok scenu, u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji? Ima li novih talenata koje cenite? Pod kojim uslovima oni danas rade, ako se stanje tržišta uporedi sa nekadašnjim?

Sejo Sekson: "Nadovezujemo se na prethodno pitanje… Znači, puno je bendova koji su imali Pušenje u svojoj lektiri i ja sam jako sretan zbog toga. Pogotovo što su to danas najuspješniji bendovi u regionu, kao što je Dubioza, T.B.F, Hladno pivo… To su sve, u stvari, bendovi koje vidim kao svoju djecu i jako sam sretan zbog njihovog uspjeha jer to govori puno i o Pušenju, a govori i o nekoj našoj stvarnosti koja još uvijek traži takve teme i takve bendove i nisu svi završili u tom moru žabokrečine u kojem se nalazi najveći dio današnje estrade. Ako se uporedi sa prije, u svakom slučaju, teže se probiti. Naši mali feudalizmi su, kako bi uzeli svoj danak, doveli do toga da je danas teško saznati za bend iz Srbije u Hrvatskoj. Izgubila se ta moćna poluga te omladinske strukture, omladinskih klubova, omladinske štampe, koja je podržavala rock’n’roll i možemo otvoreno reći da ni režim nije baš zazirao od njega, mada smo često bili na suprotnim stranama. Ali s druge strane, tu su puno veće mogućnosti snimanja, tu su danas velike mogućnosti promocije putem Interneta, tako da, što kažu u Bosni, dobiješ na ćupriji, izgubiš na mostu."

Šta Zabranjeno pušenje trenutno radi, kada će izaći novi album?

Sejo Sekson: "Pušenje je trenutno na turneji koja obuhvata nekih 4-5 zemalja. Svirat ćemo novogodišnje partyje i u Skopju i u Beogradu. Imali smo sad nekoliko koncerata u Hrvatskoj i Sloveniji. Poslije toga imamo jedan koncert u Sarajevu. Počeli smo polako raditi i novi album, ali sve su pripreme usmjerene na film o Pišonji i Žugi, koji bi se trebao početi snimati negdje krajem aprila. Pozdravljam svu raju što vas čita i nadam se da se vidimo na koncertu!"


Predvodnik nove struje kantautora na našoj muzičkoj sceni, poznat pod enigmatičnim imenom Kralj Čačka, na velikom koncertu, u četvrtak 22. decembra od 21:00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda, promovisaće svoj prvi album "Zemlja snova". Očekuju vas nove, stare i razne druge pesme koje će Kralj i ekipa odsvirati samo za vas, u raskošnijem ambijentu nego ikad. Tim povodom popričali smo sa Kraljem Čačka o predstojećem koncertu, novom albumu i daljim planovima.


Šta je za tebe zemlja snova? Mesto iz mašte ili neki san koji može da se ostvari? Da li uopšte misliš da ironija i metafore mogu da se shvate na prvo slušanje pesama?

Kralj Čačka: Da, to je metafora i ironija, u isto vreme, za mesta iz stvarnosti, a shvatanje zavisi od percepcije slušaoca. Da li će biti na prvo ili peto slušanje ili stoto slušanje, ili uopšte neće biti, ne znam, pretpostavljam da zavisi od frekvencije na kojoj se slušalac i pesma nalaze.

Pesme na albumu su žanrovski različite, ambijent ide od bluza do šansone, u kom se ti okruženju osećaš najprijatnije?

Kralj Čačka: Muziku za svoje pesme pokušavam da izvučem iz samih tekstova, odatle i dolazi žanrovska šarolikost, a bluz je vrlo često prisutan kao stanje.

Kada bi morao da izabereš jednu pesmu sa albuma da se prestaviš nekome ko nikada nije čuo Kralja Čačka, koja bi to pesma bila i zašto?

Kralj Čačka: Sve pesme me određuju, ali ako bih baš morao da biram onda bi to bila pesma ‘’Na margini’’, jer odatle je sve krenulo.

Tokom poslednjih meseci bend se potpuno definisao i stabilizovao u sadašnjoj postavi. Predstavi momke i šta je emocija koju svaki od njih donosi u pesmama.

Kralj Čačka: Za bubnjevima je gospodin Igor Božić, svojim ritmom unosi nemir i stabilnost, kad je to potrebno, zatim  gospodin Miladin Stojković za kontrabasom, snažna harmonsko-ritmička podrška, gospodin Marko Marić za klavirom i el. gitarom, svojom šarolikom ulogom obogaćuje aranžmane i doprinosi ekspresiji pesama.
Često te porede sa Tomom Vejtsom, drugi pominju Đorđa Balaševića, treći Džonija Štulića ili Boru Đorđevića. U svim tim licitacijama imenima ostaješ nekako svoj i autentičan. Kada bi ti isticao uzore, ko bi to bio i šta ti se kod njih najviše dopada.

Kralj Čačka: Tom Waits, Bob Dylan, Leonard Cohen, Nick Cave, Howlin Woolf, Zvonko Bogdan, Arsen Dedić, Toma Bebić, Dado Đurić, Kurt Weill, Bertolt Breht, Louis Bunuel, Federico Felini, Ingmar Bergman, Robert Jonson, Howe Gelb, Giant Sand, Fernardo Pesoa, K.G.Jung, Žan Bodrijar, Bela Hamvaš kao i još mnogi drugi čija dela su uticala i utiču na mene.

Šta ćeš svirati na koncertu u Domu omladine Beograda i da li će biti i pesama koje nisu ušle na album?

Kralj Čačka: Naravno, sviraćemo pesme sa prvog albuma i pesme sa narednih još nesnimljenih albuma.
Samo nekoliko meseci će deliti izlazak knjige poezije i prvog albuma Kralja Čačka. Šta se u tebi promenilo ove godine, Kralj kao da je spreman da preuzme tron koji mu se dugo nudi... Da li to znači da si sada konačno sazreo kao muzičar, pesnik i pevač?

Kralj Čačka: Ove godine, izašla je zbirka pesama i konačno debi album, sa kojima sam zaokružio deo svog stvaralaštva. Samim tim odnos prema onome što radim postaje zreliji i ozbiljniji, naravno, takvom procesu nema kraja.

Šta su planovi za 2017. godinu?

Kralj Čačka: Više svirati, promovisati album i pripremiti se za snimanje novih pesama koje odavno čekaju da budu snimljene.

Odlukom petočlanog žirija Beogradskog festivala igre i kompanije Vip mobile, prestižna nagrada „Vip poziva“ pripala je Branislavu Henselmanu, izvršnom direktoru Baleta BC iz Vankuvera i predsedniku Kanadske asocijacije baletskih kompanija. Henselman će se sa BaletomBC iz Vankuvera, po prvi put predstaviti domaćoj publici 24. marta, na otvaranju 14. izdanja Beogradskog festivala igre, kada će mu i biti uručeno ovo priznanje. Sedmu godinu zaredom nagrada „Vip poziva“promoviše rad istaknutih baletskih umetnika sa naših prostora, koji su svojim raskošnim talentom već osvojili srca ljubitelja svetske plesne scene. Kompanija Vip mobile i Beogradski festival igre dodeljuju ovu nagradu sa ciljem da domaćoj publici približe umetničku igru kroz njene najsavremenije domete, dok istovremeno odaju priznanje domaćim plesnim stvaraocima koji afirmišu našu baletsku umetnost i van granica Srbije. Branislav Henselman, ovogodišnji laureat priznanja „Vip poziva“ je svakako jedan od njih.

Beograđanin Branislav Henselman, svoje prvo baletsko obrazovanje stekao je u Minhenu, odakle nastavlja školovanje u čuvenoj Rambert školi baleta i savremene igre u Londonu. Diplomu magistra lepih umetnosti stiče na Univerzitetu u Njujorku, nakon čega postaje umetnički kurator za Koreografski institut Njujork Siti baleta. Njegovo interesovanje i želja da što više doprinese zajednici vodi ga na mesto šefa programa i studija nacionalne plesne organizacije Dance East. Član je DAAD - nemačke akademske razmene i saradnik dekana Univerziteta u Njujorku, kao i nosilac titule uspešnog preduzetnika Vankuvera za 2014. godinu, među poslovnim ljudima mlađim od 40 godina. Nakon ispunjenja svog mandata izvršnog producenta u Kompaniji Majkla Klarka u Londonu, gde je producirao i putovao širom sveta sa brojnim pozorišnim radovima visokog profila i muzejskim instalacijama, Henselman se pridružio Baletu BC iz Vankuvera.

Vip mobile i Beogradski festival igre uspešno sarađuju već dugi niz godina kroz projekte kao što su nagrada „Vip poziva“, novinarska nagrada „Vip iskorak“, projekat za najmlađe „Vip talenti“, ali i kroz podršku Nacionalnoj fondaciji za igru, i kontinuirano doprinose popularizaciji umetničke igre i razvoju domaće baletske publike.
Četrnaesto izdanje Beogradskog festivala igre pod sloganom „Velika igra” biće održano od 24. marta do 11. aprila 2017. godine, u Beogradu i Novom Sadu.


Pre 25 god ste otišli iz Srbije u svet. Šta se dogodilo do sada? Koji gradovi i kompanije su obeležili vašu životnu karijeru od odlaska iz Beograda?
 
Otišao sam veoma mlad iz Srbije. U vreme kada sam živeo u Beogradu, uglavnom su me zanimale knjige, i želeo sam da postanem bibliotekar. Bilo je određene utehe u ideji da se okružim knjigama, i do današnjeg dana, knjige koje sam sakupio i dobijao su moje najveće blago. Iako sam sve vreme igrao, moja prva profesionalna težnja je bila da postanem naučnik, i tako, pre konačne odluke da krenem na konzervatorijum, studirao sam matematiku i biologiju u Minhenu, gde sam išao i u srednju školu. Na neki način, taj bibliotekar iz detinjstva i naučnik iz mladosti i dalje utiču na moje razmišljanje i moj pristup radu.
 
Kada ste ipak shvatili da je igra ono čime ćete se baviti?
 
Kada mi je ponuđeno mesto u londonskoj Rambert školi, jednom od najprestižnijih konzervatorijuma u Evropi pod tutorstvom čuvenog baletskog pedagoga Ričarda Glastona, apsolutno nisam mogao da odbijem. Po diplomiranju, igra me je odvela ponovo u Minhen, a zatim u Njujork, gde sam imao sreću da se sretnem, radim i učim od nekih od najplodnijih umetnika i istinskih prosvetitelja u mojoj oblasti, uključujući i Mersa Kaningema. Zapravo, sve vreme me je pratila sreća!  Počeo sam da studiram u Njujorku, i to paralelno igru i biznis. To me je vodilo do mog posla u Njujork Siti Baletu, najvećoj baletskoj organizaciji Severne Amerike. Koreografski institut Njujork Siti Baleta, gde sam radio kao umetnički kurator, je takođe, i mesto gde sam upoznao Emili Molnar, umetničku direktorku Baleta BC. Moje interesovanje za mogucnosti drustva i obrazovanje, učinilo je da prihvatim mesto Šefa edukativnih programa i programskih aktivnosti zajednice DanceEast u Engleskoj, gde sam bio supervizor svih projekata u vezi sa igrom na celom istoku Engleske. Nakon toga, sam se pridružio Kompaniji Majkla Klarka u Londonu, kao izvršni producent. Tamo sam inicirao, producirao i organizovao turneje brojnih celovečernjih radova visokog profila, u teatrima i muzejima širom sveta.
 
A kako ste stigli u Kanadu?
 
Na jednom prijemu u Donjem domu Parlamenta u Londonu, 2012. godine, ponovo sam sreo Emili Molnar.  Pričali smo o Baletu BC. Započeo sam saradnju sa ovom vankuverskom kompanijom kao njen izvršni direktor, već u julu te iste godine.
 
Ove godine na 14.  Beogradskom festivaluigrepredstavićete se srpskoj publici.Da li ste uzbuđeni zbog toga?
 
Strahovito uzbuđen!
 
Šta Vasa trupa donosi u Beograd ? Šta nas očekuje?
 
Balet BC je kompanija zajedničkog interesa, neverovatno talentovanih pojedinaca – naših umetnika, službenika i članova Upravnog odbora iz Kanade i ostatka sveta – svih posvećenih baletu i igri danas. Kompanija je otelotvorenje svega što me je zanimalo tokom moje karijere, najpre kao igrača, a kasnije i kao kuratora i direktora; a uvek je sve bilo zasnovano na opstanku inovacije u umetnosti. Trupa kombinuje klasični integritet sa savremenim senzibilitetom. Naš rad se zasniva na strogosti i umetnosti klasičnog baleta, a ipak se fokusira i naglašava inovaciju i trenutak koji pripada 21. veku. Radovi koje ćemo prikazati na samom otvaranju 14. Beogradskog festivala igre, odnosno koreografkinje Kristal Pajt i Šaron Ejal, potvrđuju neverovatnu raznolikost umetnika Baleta BC, dok zatvaraju publiku u magični, poetični svet suštine ljudskog izraza, koji obe umetnice mogu da uhvate na tako veličanstveni način.
 
Šta mislite o nagradi Vip poziva?
 
Moj privatni i profesionalni život su toliko isprepletani, međusobno povezani i paralelni, da je teško povući granicu između njih. Posvetio sam se umetnosti, i ako je, u najboljem slučaju, umetnost odraz društva na širem planu, onda je jasno zašto je važno stalno opipavati puls svemu što je savremeno. Zaista, postoji ogroman osećaj ponosa, koji dolazi iz duboko ukorenjene, zajedničke kulture. Dok su na Beogradskom festivalu igre predstavljeni neki od najistaknutijih umetnika i plesnih kompanija, podjednako je važno da se prizna rad, strast i posvećenost toliko pojedinaca koji čine mogućim ono što mi radimo. Samo u posebnim trenucima zastanemo, napravimo pauzu u našem neumornom maršu napred, i pogledamo sve što je urađeno – i još važnije, ono što tek treba da bude urađeno. Nagrada Vip poziva je jedna od retkih, dragocenih mogućnosti koja, po svojoj čistoj prirodi, može da nas natera da zastanemo, napravimo pauzu i razmislimo.
 
Da li Vas je iznenadila vest da steupravo Vi njen laureat za 2016. godinu?
 
Umetnost igra suštinsku ulogu u oživljavanju naše zajednice, čineći je životnom i kreativnom. Ona neguje dijalog i toleranciju, ekonomski razvoj, ohrabruje turizam i kreira osećaj identiteta u okviru našeg globalnog, multi-kulturalnog okruženja koje se neprekidno razvija. Ovaj dijalog i društvena interakcija je u srcu svake saradnje – i svake saradnje koju Balet BC podržava. I kao sa svakom saradnjom, zahteva uključivanje mnogih, kako bi postigla uzvišeno i kako bi se uzvratila na smisleni način. Bio sam neverovatno dirnut i počastvovan kada sam saznao da sam laureat za 2017 godinu, jer za mene je sve uvek bilo zasnovano na kolektivnom radu, i da bi pogurali neku kompaniju unapred, i otkrili sav njen potencijal, potrebna je neverovatna količina energije mnogih posvećenih pojedinaca. Tako, kada me je Aja Jung pozvala da popričamo o nagradi, bio sam siguran da je htela da se konsultuje oko mogućih kandidata iz celog sveta, za nagradu. Zapravo sam počeo da joj izlistavam imena, i čak i kada me je prekinula, da me obavesti da zapravo misli na mene, i dalje nisam skroz shvatio da je govorila o nagradi i meni. Sve do sledećeg dana, kada sam se probudio, novosti nisu doprle do mene. Tako da je malo reći da sam bio iznenađen!
 
Šta bi poručili publici koja vas poznaje ,ali i onima koji bi trebalo da dođu i pogledaju nešto od festivalskog programa?
 
Rečima čuvene Marte Grem: “Postoji vitalnost, životna sila, energija, oživljavanje koje se kroz vas prevodi u akciju, i zbog toga što ste vi jedni jedini svih vremena, ovaj izraz je jedinstven. I ukoliko ga zaustavite, nikada više neće postojati ni kroz jedan drugi medij, i biće izgubljen. Svet ga neće imati. Nije vaša stvar da određujete koliko je dobar, ili koliko vredan, ili kakav je u poređenju sa drugim izrazima. Vaš zadatak je da ga čuvate za sebe, jasno i direktno, da držite kanal otvorenim. Ne morate čak ni da verujete u sebe ili svoj rad. Treba da ostanete otvoreni i svesni… Ne postoji apsolutno zadovoljstvo, u bilo kom vremenu. Postoji samo čudno, božansko zadovoljstvo, blagosloveni nemir, koji nas tera da korčamo, i čini nas življim od drugih.”  Veoma smo srećni što je Aja Jung uspela da stvori jedan od najuticjnijih, zaista uzvišenih kulturnih događaja na svetu. Beograd je jako srećan što ima BFI, i što slavi njegovo 14. izdanje naredne godine. Tako da ne oklevajte, krenite – ne, potrčite!  Da, pogledate SVAKU predstavu ovogodišnjeg programa Beogradskog festival igre. Što više vidite, više ćete razumeti, a što više razumete, više živi ćete biti.
 
Šta Vas vezuje za Beogradski festival igre?
 
I Beogradski festival igre i Balet BC su uspeli da se učvrste kao dve najinovativnije, dinamične i poštovane organizacije izvođačkih umentosti na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Za mene, duboke veze sa festivalom dolaze iz zajedničkog pragmatičnog pristupa izvrsnosti u igri, rezultujući kulturnom demokratijom i društvenim – i dalje – ekonomskim razvojem i održivošću, poput svetionika dobre prakse i primera na koji način umetnost i uloga umetnika u društvu može da evoluira.
 
Koliko poznajete baletsku scenu u Srbiji danas? Kako posmatrate baletsku scenu u Srbiji? Sta se promenilo od Vaseg odlaska do sada?
 
Balet, i savremena igra u Srbiji – i na Balkanu -  su, čini se, pod velikom senkom gorostasa današnje umetnosti, kao što je Marina Abramović, a zatim i potpuno nove generacije umetnika iz regiona. Nakon post-modernizma izgleda da postoji praznina u informacijama i razmeni ideja. Pitam se da li je u pitanju samo marketing, ili je ipak nedostatak obrazovanja u savremenoj igri i baletu doveo do stvarnog nedostatka koreografa i izvođača, koji se mogu takmičiti na međunarodnim scenama. Postalo je očigledno da je veoma malo nas koji radimo u oblasti igre širom sveta danas, za razliku od onoga kako je bilo nekad, kada je Beograd je bio jedan od najvećih rasadnika talenata... Jako se radujem da vidim da se ovaj trend menja, i nadam se da ću biti deo te promene.
 
 
 
 
 
 
 
 

U subotu, 10. decembra u 19 časova u okviru osmog Merlinka festivala biće prikazan austrijski dokumentarac „Braća noći“ u režiji Patrica Chihe. Film je premijerno prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, a dobio je nagradu za najbolji dokumentarni film na Međunarodnom filmskom festivalu u Kuritibi – Brazil. Film prati grupu mladih bugarskih Roma koji su došli u Austriju tragajući za slobodom i brzim novcem. Oni prodaju svoja tela kao da je to sve što imaju i novac šalju svojim ženama i porodicama u Bugarsku. Reditelj Patric Chiha predstaviće film na Merlinka festivalu i odgovarati na pitanja publike nakon projekcije. On je rođen u Austriji 1975. godine, a trenutno živi u Parizu. Prvi kratki film snimio je 2001. godine, a njegov prvi igrani film „Domaine“ iz 2009. godine premijerno je prikazan na Biennalu u Veneciji. Najveći uspeh doživeo je s filmom „Boys Like Us“ koji je imao i bioskopsku distribuciju.


Mladići koji su glavna tema filma „Braća noći“ su heteroseksualci, mnogi od njih su oženjeni, ali zarađuju bavljenjem prostitucijom u Beču. Ovde se o toj temi retko priča i pretpostavljam da o tome ne razgovaraju sa svojom porodicom u Bugarskoj. Kako si pristupio toj tabu zoni?

Naišao sam na njih tokom istraživanja za jedan drugi film na temu homoseksualnosti i imigracije. Jedne večeri sam se našao u jednom baru za žigole u Beču, oni su svi bili tu i proveo sam celo veče sa njima. Veoma brzo su razumeli da ja nisam ni mušterija niti žigolo - bio sam previše mlad za prvo, a previše star za ovo drugo. Odmah su mi se svideli, ali u kinematografskom smislu. Dugo u filmovima nisam video takva tela, vragolast način na koji se kreću, igraju, poziraju, tumaraju, i konstantno pričaju jedni sa drugima. Podsećaju me na prelepe i nepredvidive likove u filmovima Fasbindera, Kopole i Pazolinija. Za mene, težnja da se snimi film je bazirana na ljudima. Želeo sam da snimim te ljude. Zanimalo ih je šta ja to radim, ali prošlo je vreme dok nisu razumeli šta je meni u stvari bilo bitno. Kada su videli da ih ja poštujem, postepeno su počeli da mi veruju. Sa njima sam proveo godinu dana. Često smo izlazili zajedno, da bismo se upoznali i da bismo stvorili jednu atmosferu poverenja, i kako bih mogao da im ukažem šta tačno želim da radim sa njima. Stavljam akcenat na to „sa njima“. Nisam želeo da napravim film o njima, hteo sam da to bude sa njima.

Koliko je velika njihova zajednica u Beču? Kako bi to opisao?

Postojala su dva bara (noćna kluba) u Beču u kojima su se ovi ljudi sastajali. Jedan su zatvorili, ubrzo nakon početka našeg snimanja, tako da je ostao samo jedan koji je svake večeri bio pun. Tamo sam upoznao prvo Rumune, hteo sam da napravim film sa njima, ali su oni postepeno nestali. Tako je to u ovoj zajednici. Meni nije bilo lako da napravim film sa ljudima koji nisu želeli da me čekaju, kojima nisam bio potreban i koji su nestajali.
Rumuni su se stalno žalili na Bugare, posebno Rome iz Bugarske, zato što su se zbog njih cene smanjivale. Na kraju su ostali samo Bugari. To je jedna brutalna zajednica, sa grupama nalik na prave bande. Oni su prijatelji, braća ili rođaci, i bilo ih je previše za posao koji se nudio. Kada su novi i mladi, mogu imati dosta uspeha, ali on veoma brzo nestane.

Iskoristio si reč „brutalne“ kada si opisivao te bande. To je aspekt koji se odmah dovodi u vezu sa njima, ali mislim da se ni na jedan način to nije odrazilo u filmu.

To je dobar komentar. Ja sam takođe primetio, kada sam počeo da uređujem film, da nedostaje taj osećaj opasnosti koji sam iskusio kada sam prvi put izašao sam njima. Brutalnost nestaje istog trenutka kad počneš da snimaš. „Brutalnost“ je jaka reč, možda je bolje reći da su mi preneli osećaj straha. Bio sam fasciniran njima, a u isto vreme su me plašili, ali na kraju krajeva, ove dve stvari često idu zajedno. Ali nisam hteo da ponovo stvorim taj strah kada sam počeo sa snimanjem, to ne bi bilo fer prema njima. Shvatio sam tokom procesa snimanja da sam u stvari pravio film o deci. Njihova brutalnost u stvarnom životu je jednim delom gluma. Bilo mi je bitno da prikažem ljude i šta cenim, i zašto su mi interesantni. Kada počneš sa snimanjem postoji prijateljstvo i međusobno poverenje. Posle godinu dana zajedničke saradnje, postali smo kao braća.

Tvoji poslednji filmovi pripadaju kategoriji fikcije. Da li si ovde naišao na pitanje da li da priđeš temi na skroz fiktivan ili na dokumentarni način? Kako si razvio ovu hibridnu formu?

Uvek sam bio siguran da će ovo biti dokumentarac, ali sam u isto vreme bio siguran da postoji granica između dokumentarca i igranog filma. Tačna pozicija ove granice ostaje misterija. Istog trenutka kada se kamera uključi, sve postaje izveštačeno. Film je jedna veštačka forma. Braća Darden takođe prave veštačke filmove. Kada sam to shvatio, osećao sam se dosta slobodnije u svom poslu. Ta izveštačenost je moj put ka realnosti, ljudima i njihovim osećanjima. Takođe je bitna činjenica da su barovi u kojima oni rade veoma slični onim barovima iz Fasbinderovog filma „Kerel“: crveno svetlo, kič lampe, teatralna atmosfera, bugarska muzika sa turskom aromom. Ti barovi su tako izvan svog vremena: otrcani, a u isto vreme glamurozni. Kao da ste u odeljku za filmske kostime ili na pozorišnoj sceni. Momci u kožnim jaknama, sa gelom u kosi, pričaju kao Marlon Brando ili muškarci iz Pazolinijevih filmova. Realnost takođe može biti teatralna. Ovi momci uglavnom žive noću, a noć je svet veštačke svetlosti i iluzije. Postavljaju se pitanja kao što su: „Ko smo mi?“, „Koji igru igramo?“, „Koje uloge poprimamo?“.

Trejler: ovde

<<  Oktobar 2019  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
 
   

Putopisi, Intervjui..