Godinu dana nakon objavljivanja prvog studijskog albuma, pod naslovom „Limunada“ i niza medijskih i koncertnih nastupa, VIS Limunada održaće veliki solistički koncert u sali Amerikana Doma omladine Beograda, u subotu 29. aprila. O muzici ovog vokalno instrumentalnog sastava, novom singlu, predstojećem koncertu i daljim planovima, popričali smo sa Miodragom Ninićem, ritam gitaristom i vokalom "Limunade".


Predstavite nam VIS Limunada - ko su članovi i kako je su podeljene uloge u kreativnom procesu?

- VIS Limunada je šestočlani sastav čiji se zvuk oslanja na gitarsko jezgro koje čine Duška Rajković, bas gitara i vokal, Vladimir Živković solo gitara i vokal te Miodrag Ninić, ritam gitara i vokal i Stefan Pejatović na bubnjevima. Ovaj često veoma snažni gitarski zvuk obogaćen je električnim orguljama i klavirom koje svira Borko Milojković te perkusijama i drugim zanimljivim instrumentima poput ukulelea koje svira Marija Kovačina koja je takođe i vokalni izvođač u sastavu. Koncepte i pravce rada često predlažemo Vlada (Vladimir Živković) i ja, a razrada dolazi u zajedničkom radu.

Odakle ideja da se u svom stvaralaštvu okrenete retro izrazu, muzici inspirisanoj međunarodnom popularnom kulturom pedesetih i šezdesetih godina XX veka, da li je to nostalgija za nekim boljim vremenima za muziku i čoveka? Kako publika prihvata vaš stil?

- Nostalgija svakako nije motiv u radu VIS-a Limunada. Mi cenimo muziku i kulturu perioda za koji smo se konceptualno vezali, ali to je za nas polazna tačka i to pre svega u kulturološkom smislu kao moguća kvalitetna osnova za savremeni razvoj, za jednu rekonstrukciju na osnovu vrednosti za koje smo se u međuvremenu uverili da su trajne i da nam mogu biti od koristi – nama kao sastavu ali i nama kao društvu u celini. Za jedan muzički sastav je to dosta ambiciozan program, pa je u tom smislu bilo teško odmah preneti te poruke, te smo imali neku vrstu komunikacione barijere. Publika i kritika su nas od samog početka relativno lepo prihvatili, ali kao neku vrstu simpatične retro atrakcije bez stvarnih umetničkih i društvenih vrednosti. To se u poslednje vreme menja. Sve češće imamo prilike da komuniciramo naš umetnički i društveno kulturološki koncept. Publika i kritika imaju sve bolji uvid u naš rad i sve bolje razumevanje za ono što nastojimo da učinimo te stičemo utisak da više cene to što radimo, zbog čega nam je veoma drago.

Debi album Limunada objavili ste pre godinu dana, kako ste zadovoljni reakcijama javnosti i kritike?

- Ono što važi za sastav u celini važi i za album „Limunada“. Muzički stručnjaci su pohvalili pojedine numere te bogate vokalno instrumentalne aranžmane i izbor u produkciji zvuka, ali je ostalo nepoverenje prema ozbiljnosti ukupnog umetničkog koncepta iz gore pomenutih razloga. Međutim i u tom smislu dolazi do pozitivnog razvoja tako da se album sada razume i prihvata bolje nego kada je objavljen.

U susret koncertu objavili ste novi singl "Kupili smo gramofon". Recite nam nešto više o novoj pesmi i spotu koji je prati, a najavljena je kao zaokruživanje priče o debi albumu.

- Numera “Kupili smo gramofon” je jedna od manje poznatih numera jugoslovenske popularne muzike. Izvodile su je Trio jeka, zagrebački devojački vokalni trio poput onih sa kojima je radio Fil Spektor u Njujorku. Numera nije bila veoma popularna i takođe nisu sačuvani podaci o autorima. S obzirom na izvorni smisao teksta te smisao koji ukupna numera dobija u sklopu umetničke direkcije VIS Limunada za nas je ona neki vid duhovite sublimacije našeg dosadašnjeg rada.

VIS LIMUNADA - "KUPILI SMO GRAMOFON"

Kako vidite domaću muzičku scenu i mesto VIS Limunade na njoj?

- Postoji veliki broj novih sastava koji izvode zanimljivu i kvalitetnu muziku, takođe još uvek postoje i stariji sastavi čiji kvalitet traje. Smatramo da postoji i publika koju je moguće sagledati i angažovati na regionalnom nivou odnosno na čitavom prostoru jugoslovenskog kulturnog nasleđa. Međutim kulturološki fokus produkcije, kao poslovne podrške kreativnom sektoru muzičke scene i industrije, je na drugom mestu. To su pomalo derivati prošlog perioda društvene krize na ovim prostorima čiji recidivi i dalje traju, ali je u pitanju i razvijeni poslovni model koji funkcioniše i koji sa stanovišta poslovnih ljudi ne treba dovoditi u pitanje ili rizik. Potrebno je da se pojave novi preduzetnici i da se razvije poslovni model koji bi se fokusirao i na ovaj vid muzičkog stvaralaštva koji je trenutno svakako marginalizovan, te da se metodološki razvija ponuda i potražnja u jednoj muzičkoj sceni koja bi tada mogla biti od šireg privrednog ali i kulturnog značaja. VIS Limunada je deo ove muzičke, privredne i društveno kulturološke stvarnosti kao i drugi autori i izvođači te u tom smislu sve ovo važi i za VIS Limunadu. Mi se trudimo da uobličimo naš umetnički sadržaj na najbolji način i da budemo komunikativni sa publikom, medijima i poslovnim ljudima na čitavom jugoslovenskom kulturnom prostoru koliko je u datim prilikama moguće, te se u tom smislu kao i drugi autori i izvođači nadamo najboljem ishodu.

Nastupate na velikom solističkom koncertu 29. aprila u Domu omladine Beograda, a najavili ste gala scenski spektakl sa gostujućim izvođačima, koreografskim tačkama, video artom i nesvakidašnjom scenografijom. Otkrijte nam bar nešto od onoga što planirate za to veče.

- VIS Limunada je sastav „omladinskih žurki“ i „gala festivala“ kako mi to pomalo u šali često navodimo. Da bi to stvarno i bilo tako, trudimo se da nastupi budu raznoliki i prilagođeni okolnostima u kojima se odvijaju bilo da su u pitanju klupske svirke, festivalski nastupi ili solistički koncerti, kao ovaj sada u Domu omladine Beograda. U tom smislu stalno nastojimo da unapredimo audio vizuelni i scenski sadržaj i kvalitet nastupa i koliko god je moguće pružimo publici scenski spektakl. Ovoga puta pripremamo zanimljivu scenografiju sa specijalnim efektima i video artom za koji su zadužene Sofija i Jelena Budimir ispred KUD-a Sestre. Takođe pripremamo i baletske i plesne koreografije koje će izvoditi baletski sudio Piruet (Pirouette) i plesni studio Sinatra, kao i uživo izvođenje duvačkih i gudačkih aranžmana u kojima će nam pomoći Ivan Simić iz beogradskog sastava Bullet for the Badman na saksofonu i gudački kvartet Intermezzo. Konferansu će voditi glumac Nemanja Jokić, a posebnu tačku izvešće i naša prijateljica Jovana Čavorović primenjena umetnica keramike.

Da li je u planu drugi album i kada ga možemo očekivati?

- U planu i pripremi je mnogo toga. Uradili smo nekoliko novih autorskih numera kao i autorskih prepeva, koji su nam posebno zanimljivi. Takođe radimo i na nizu novih autorskih numera koje nameravamo da realizujemo samostalno ili u saradnji sa drugim izvođačima. Upravo je to nešto što nas sada najviše zaokuplja. Saradnje su sjajan povod i okvir za eksperimente a na taj način se i jača ukupna scena, što nam je u krajnjoj linij svima cilj. Nadamo se da ćemo uskoro biti u prilici da publici predstavimo nešto i od tog segmenta našeg rada.

Ulaznice za koncert su u pretprodaji, po ceni od 400 dinara, preko Eventim mreže.

Gregory Porter je američki pevač, tekstopisac i glumac. Uoči svog koncerta koji će se održati večeras u Domu Sindikata u okviru Barcaffè Musicology sessions, Gregory priča o tome kako je jednog fudbalera povreda navela da put muzike, Gremmy nagradi, šta misli o Beogradu i našoj publici.


Postigli ste veliki uspeh u muzičkoj sferi, osvojili značajne nagrade, nema sumnje da vas je povreda usmerila na pravi put. Da li vam fudbal ipak nedostaje?

Da, povredio sam desno rame. Na žalost, zbog neadekvatne fizikalne terapije nikada nisam uspeo da dovoljno ojačam rame i vratim se treninzima.  Sećam se da sam sedeo u svom stanu u San Dijegu cmizdreći. Ali ispostavilo se da to i nije toliko loša stvar. Mislim da je moja majka videla pozitivnu stranu povrede pre mene. Rekla je: “Sada imaš više vremena da se  posvetiš muzici, fokusiraš se na studije i vidiš šta će se desiti.” Svako ko dobije sportsku stipendiju, želi da iskoristi potencijal toga da bi postigao uspeh na koledžu – možda čak izgradio i karijeri u NFL-u. Na kraju dana, mislim da sam završio na pravom mestu.

Majka je puno uticala na taj put, prepoznjući da je muzika ono što ste vi u stvari?

To je istina. Ona mi je ulila hrabrost da nastavim sa muzikom kao karijerom. Razbolela se kada sam imao 21. Godinu, i nisam želeo da brine oko moje budućnosti. Želeo sam da zna da ću završiti studije. Ali ona me je ohrabrila da sledim svoj san, čak i kada to nije bila sigurna opcija. Sada, kada sam i sam otac, želim da svojoj deci pružim tu vrstu podrške. Želim da budem deo njihovog života. Zar to ne bi trebalo svaki roditelj?

Teško vas je svrstati u određeni žanr. Gde vi sebe vidite?

Uvek pokušavam da prevaziđem granicu žanrova. Areta Frenklin je fantastično pevala džez, bluz i gospel, ali je bila prinuđena da se odluči za jedan od njih. Podela između žanrova je, po meni, krajnje bespotrebna. Nekada određenom krugu ljudi kažem da sam džez pevač, iako mnogi ljudi još uvek ne znaju šta to znači. Tada objašnjavam da ako se ta posebna energija i osećanje koje džez pevač nosi izgube, možemo da razgovaramo o automobilima, bogatstvu i imovini i svemu onom od čega naše duše ostaju prazne.

Vaši tekstovi uglavnom govore o ljubavi, ali su univerzalni i bezvremenski. Koliko autobiografskog ima u njima?

Objavili smo tekstove pesama u knjižici poi menu “Budi dobar”, jer je svaki imao sopstvenu priču i značaj. Svako ko čita ove tekstove može da se pronađe. Većina mojih pesama predstavlja različita lična iskustva – nekad dobra, nekad loša. Tekstovi, melodije i bas tonovi tada samo iskaču iz moje podsvesti. Govore o vezama i problemima u njima, ali i o detinjstvu, društvenim konfliktima, predrasudama i rasizmu. Srećom, nikada nisam imao krize tokom komponovanja. Inspiracija mi pomaže da pronađem prave reči i puteve.

Vaša muzička karijera je kasno počela, imali ste oko 40 godina. Na koji način su se vaša karijera i život promenili nakon Gremija?

Zapravo, promenila se samo jedna stvar. Posle oba Gremija, stekao sam mnogo više fanova. Imamo više svirki i koncerata. I to je sve. Ali to me nije promenilo, niti način na koji se ljudi do kojih mi je stalo ponašaju prema meni. Želim da to ostane jednostavno. Ja sam jednostavan čovek.

Imate li planove za saradnju poput one sa Disclosure?

Sarađivao sam sa nekim neverovatnim ljudima pre i posle njih, na albumu i na sceni. Nastupao sam sa Stivijem Vonderom i to je bilo neverovatno iskustvo, na poslednjem albumu snimio sam pesmu sa pevačicom kojoj se beskrajno divim, Lalom Hatavej. Uvek sam otvoren za saradnju sa talentovanim ljudima i sa ljudima koji imaju ideju. Volim tu vrstu kreativne energije.   

Nazivaju vas “čovekom sa blesavom kapom”, zašto je nosite sve vreme?

Imao sam operaciju na koži, pa sam ga nosio neko vreme, a onda se to nekako spontano nastavilo. Ljudi me prepoznaju po tome sada. Tako je kako je. 

Šta mislite o Beogradu?

Zaljubio sam se veoma lako. Ponekad želim da ostanem u gradovima u kojima budem samo jedan dan. Nekad čeznem za povratkom, i to sam i uradio, vratio sam se u Beograd. Musicology festival pre dve godine je bio divno iskustvo. Fantastična energija sa publikom. Obično ne idem na after partije, ali u klubu Bitefartcafe, sastali su se mladi muzičari koji su svirali džez, i ja sam izašao da ih slušam i upoznam neke ljude koji su bili na koncertu. Atmosfera je bila veoma opuštena, pa sam otišao na scenu i odsvirali smo nekoliko pesama. Sledeći dan smo otišli na splav gde sam probao najukusniji pasulj! Gurman sam i volim da probam nove stvari. Takve stvari čoveku ostanu u lepom sećanju. Zato jedva čekam da se ponovo sretnem sa beogradskom publikom.

Musicology Barcaffè Sessions je događaj za sve one sa istančanim ukusom. A u ovako intenzivno muzičko iskustvo idealno se uklapa šoljica kafe vrhunskog kvaliteta. Zato se prepustite uživanju u najboljim notama i ukusu Barcaffè espresso kafe. Vidimo se 20. i 26.  aprila na Musicology Barcaffè Sessions.


Prvi put nakon tačno 5 godina, i to tačno u dan, grupa Autopark će 1. aprila 2017. održati koncert na istom mestu: u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Za sobom imaju 4 albuma i brojne singlove - poslednji od njih, nedavno objavljeni “Isplaniraj mi dan”, najavljuje nove snimke i ovaj koncert. Koncert je deo programa Martovskog festivala – 64. Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma.


Gde je bio i šta je radio Autopark šest godina?

- Razmišljao. Živeli smo mirno i povučeno. Istina je da Autopark nikad nije zapravo prestao da radi, samo smo se umorili od ovog klasičnog oblika postojanja benda, pa smo isprobavali drugačije pojavne oblike. Takođe, usled nekih životnih okolnosti smo se malo povukli, što nikako ne znači da smo prestali da pravimo muziku.

Kakva je ideja koncertnog povratka – šta možemo da očekujemo da ćemo čuti na vašem nastupu 1. aprila u Domu omladine Beograda? Zašto baš taj datum? Koja će postava biti na bini tom prilikom?

- Taj datum nam je značajan iz privatnih razloga, i prošli koncert u Amerikani pre mnogo godina je bio istog tog datuma. Shvatili smo da nam se svira, vratili smo se na probe u nešto izmenjenoj postavi, uzbudljivo nam je. Što se tiče postave, pojačanje je stiglo u vidu Miroslava Cakića na klavijaturama i bubnjara Lava Bratuše, koji su tu pored našeg basiste Milana, i naravno, Nikole (gitarista i autor pesama Autoparka), i mene.

Čak i kad niste nastupali, objavljivali ste svake godine novogodišnji singl? Kad, kako i zašto ste počeli sa tom tradicijom i šta vam ona znači?

- Ovo se nadovezuje na prvo pitanje. Eto, od prvog trenutka kada smo započeli, hteli smo da za svaku Novu godinu da poklonimo pesmu onima koji su i dalje bili zainteresovani za opstanak Autoparka, čisto da im se javimo, da smo dobro i da još uvek imamo šta da kažemo. Kao kad odete u inostranstvo pa se povremeno nekome javite pismom ili razglednicom i kažete, dobro sam, mislim na tebe, evo o čemu razmišljam u poslednje vreme…

Koje su Autoparku najomiljenije nove grupe iz sveta, koja muzika vas danas inspiriše?

- Volim Molly Nilsson, Motoramu, Radio Department, Twilight Sad od bendova aktivnih poslednjih godina. Ali, ako pričamo o nečemu baš baš novom, kao da me ništa od toga ne pokreće toliko. Tu i tamo mi se dopadne po koja nova pesma, ali ne toliko albumi. Fale mi veliki albumi. S druge strane, veoma sam verna muzici koju sam slušala i koju volim, u stanju sam da se po milioniti put oduševljavam jednom istom pesmom ili albumom, nešto što sam zavolela pre. To mi se dešava i sa filmovima, i po prvi put nemam utisak da je problem do mene.

Autopark je uvek promovisao odlične mlade grupe kao svoje predgrupe. Kako procenjujete šta se u međuvremenu dešavalo sa našom muzičkom scenom? Da li se pojavila neka nova generacija grupa na koju bi vi skrenuli pažnju, neki novi talenti?

- Nikoli se dopada Krešo Bengalka (iz Splita), meni Dogs in Kavala.

Da li je danas teže baviti se muzikom nego kad ste vi počinjali?

- Na neki način je lakše zbog postojanja interneta i društvenih mreža i svih platformi na kojima možeš da prezentuješ muziku, a s druge strane, to mi je sve toliko manje uzbudljivo, i dok sve aploudujes i sam se izreklamiraš, smoriš se a pritom ti je i nelagodno što promovišeš sam sebe.

Na koji način ste povezani sa Martovskim festivalom i šta vam znači prisustvo na takvom festival koji promoviše naše filmsko stvaralaštvo?

- Dolazili smo i ranije na Festival kratkog metra. Mi volimo filmove, to je suština, i u martu, i u aprilu.

Poslednji dani marta obogatiće aktuelnu kulturnu ponudu srpske prestonice i novim, a 64. po redu izdanju Martovskog festivala – Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, koji će u periodu od 30. marta do 2. aprila, publici na uvid dati svoje osveženo ruho sa nizom novih sadržaja. Od ove godine Martovski festival održava se u organizaciji i svim prostorima Doma omladine Beograda i sa novim umetničkim direktorom, dramaturgom Bobanom Jevtićem. Najdugovečnijeg filmski festivali kod nas se fokusira na domaću filmsku produkciju dokumentarnih, TV dokumentarnih, kratkih igranih, animiranih i eksperimentalnih filmova, postajući tako nacionalni festival u punom značenju te reči.


U slučaju Martovskog festivala nužno uvek pričamo o zamašnoj tradiciji, a kako se sa tradicijom uvek mora pažljivo baratati, koje su bile osnovne zamisli i postavke kada se pristupilo osmišljavanju ovog festivala?

- Krenuli smo od naoko jednostavne postavke – kako pomiriti i sjediniti to golemo nasleđe festivala, čije je ovo, evo, već 64. izdanje po redu i koji predstavlja najdugovečniji filmski festival u Srbiji, sa obrisima i darovima onog novog i nedavno pristiglog, i kako što celishodnije uposliti nemale prikazivačke i organizacione potencijale Doma omladine Beograda, u kome će se ovogodišnji u celosti odvijati. Uz pregršt želja i ideja, a duboko svesni mogućnosti i stvarnosti, došli smo do ove konkretne ponude – podosta novina i netakmičarskih segmenata, omaži preminulim autorima i naglasak na zaslužnim veteranima, i pre svega, oko sto odabranih filmova koja će publika biti u prilici da pogleda u samo četirii dana.

A na koji način se onda  taj upravo pomenuti nacionalni karakter odražava na konkretnu ponudu ovogodišnjeg izdanja Martovskog festivala?

- Za početak smo krenuli od očigledne i i jednostavne istine -  beogradska publika i gosti našeg glavnog grada tokom čitave godine bivaju barem u teoretskoj prilici da prate dokumentarni film  kroz niz ozbiljnih i uspešnih manifestacija posvećenih mahom toj sorti filmova (tu su, podsetimo, Beldocs, Sedam veličanstvenih, Slobodna zona, a tu je delom i FEST), a naš je festival naglaskom na tom nacionalnom krovnom okviru osnažio i proširio tu ponudu, i, naravno, pružio dodatnu podršku ovdašnjim autorima koji neretko stvaraju zanimljiva i vredna dela i u produkcionim neuslovima. U tom smislu, četiri dana u kome će samom centru ovako mnogoljudnog grada u žiži interesovanja biti prevashodno  ovdašnji stvaraoci u oblasti kratkog, eksperimentalnog, animiranog i dokumentarnog filma različitih metraža čini se kao minimum pažnje koje autori i njihova dela zavređuju.

Izvesna novina je i upadljivije prisustvo eksperimentalnog filma u programu ovog izdanja festivala?

- Da, polaznim kategorijama (kratki igrani film, dokumentarni film u trajanju do i preko 50 minuta, animirani film) sada je pridodat i segment koji je usredsređen na eksperimentalni film i video art. U festivalskom smislu, na nekom zamašnijem organizacionom nivou, pomenuti vid stvaralaštva nekako je poslednjih godina ostajao u zapećku, iako je sve više autora iz Srbije koji svojim delima iz ovog domena privlače i pažnju inostranog festivalskog sveta. A uz to, poetika eksperimentalnog filma poslednjih je, recimo, desetak godina unazad izvršila uočljiv uticaj i prodor unutar poetike arthaus filma radikalnije provinijencija. I na to smo želeli da ukažemo dodavanjem te selekcije, uvereni da u Beogradu ima i dovoljno publike i radoznalosti i za takve gledalačke izazove.

Sudeći po izboru filmova kojima ćete otvoriti Martovski festival, vodilo se računa o tradiciji i baštini, kao i zaslužnim autorima, zar ne?

- Upravo tako, svesno smo odabrali baš autobiografski dokumentarac Ljubiše Samardžića, Panta rei, za svečano otvaranje festivala, u četvrtak, 30. marta, a  pre njega biće prikazan još jedan premijerni film još jednog zaslužnog i iskusnog autora – u pitanju je kratki (osmominutni) film Puriše Đorđevića nazvan Bunker 93. Moramo negovati svest da film kao ni svet u kome živimo ne počinje sa nama i našim dometima, te s tim u vezi na sjajnu filmsku tradiciju ove zemlje podsećamo i nagradom za životno delo za neumornog dokumentaristu, Miroslava Batu Petrovića, kao i omaž-programima, kojima ćemo se nanovo osvrnuti na delić stvaralaštva i još jednom se zahvaliti dvojici autora koji su nas nedavno napustili - Krsti Škanati i Lazaru Stojanoviću.

S druge strane takmičarskim programom dominiraju ostvarenja mlađih i mladih autora...

- I sam film, kao medij, svih ovih godina, ponekad i neznano kako, zadržavao je mladalački duh i tu svoju, čini se, nepokolebljivu i neuništivu mladalačku bit. Stoga ni ne bi trebalo da čudi, premda je reč o potpunoj slučajnosti, odnosno, selektorskom odabiru unutar stotina prijavljenih filmova, što tom kategorijom kratkometražnog filma, ovog proleća dominaraju radovi mlađih i mladih autora. Kao što će publika moći sama da se uveri, u podosta slučajeva je evidentno da je kratki metar dobro promišljen i ciljani izbor autora, što onda ta dela čini dodatno intrigantnim, jer, podsetimo, današnji kratki metar nekada, na početku evolucije filma zapravo je bio izvorni i poželjni gabarit kada je minutaža u pitanju. U međunarodnom programu, pak, ponudućemo uvid u domete autora, takođe mlađih generacija, sa  čak tri kontinenta, premda će pažljiviji gledaoci brzo primetiti da su se i na tom, nazovimo ga tako, planetranom nivou izvesne teme nametnule kao zajedničke i dominantne. U pitanju su identitetske nedorečenosti i borbe, poriv za društvenim angažmanom i potreba za prevazilženjem mahom nametnutih ili ponekad i samonametnutih međa.

Pomenimo i specijalni program, za njega su odabrana ostvarenja na teme i o junacima koji su bliski ovdašnjoj publici. Da li je to bio krovni koncept za taj deo programa?

- Očekujem veliko interesovanje publike za taj deo programa, jer sva  ta tri filma tiču se ovdašnjih kulturoloških i socioloških tropa i pojedinaca koji i dalje pripadaju ovom kulturnom prostoru; reč je o dugometražnim dokumentarnim ostvarenja Trst, Jugoslavija Alesija Bozera, Svaka dobra priča je ljubavna priča Rajka Grlića i Matjaža Ivanišina, te  Prostor između: Marina Abramović i Brazil Marka del Fiola.

Martovski ove godine prisutnim autorima i gostima nudi i ponudu radioničarskog, esnafskog i muzičkog programa, šta se time dobija?

- Jednostavno, dobijamo na prilici da festival postavimo i iskoristimo i kaso mesto susreta i stručnog usavršavanja, a potom i zabave. Ponuđene radionice pružaju šansu učesnicima da se barem delimično upute i usavrše u čak sedam zanimljivih i relevantnih tema za stvaranje i rad na filmu danas; tu su: uloge scenariste u dokumentarnom filmu, kreativne upotrebe arhivskog materijala, izvora finasiranja dokumentarnog filma odnosa nezavisne produkcije i javnih televizija, osnove storiborda i dubine i prostora na platnima... Moraću da sam pomernem i program događanja koje smo naslovili Filmske stolice, a gde će od 14 do 20 časova svakog dana domaći autori biti na raspolaganju prisutnima za kratak razgovor, razmenu mišljenja ili saveta. Osim toga, obezbedili smo i neformalnije koncipirane razgovori sa prisutnim autorima prikazivanih filmova, kao i podprogram nazvan Speed Introduction: Festivals Meet Festivals, gde smo kao osnovni  cilj zacrtali  umrežavanje svih važnih domaćih festivala i trening programa u oblastima dokumentarnog i kratkometražnog filma danas.  I na kraju dana, nakon filmova i te silne priče o filmu i filmskoj profesiji, red je i da predahnemo, otud bogat i šarenolik  muzički program svih festivalskih večeri.

Za kraj, zašto baš Dom omladine Beograda kao dom za sve programe festivala ovog proleća?

- Dom omladine Beograda, vitalno i vibrantno središte kulture u samom centru grada, od početka se nametnuo kao najlogičniji izbor. Ponajpre, Dom omladine sa nizom multifunkcionalnih prostora pod jednim krovom pravi je dom za jednu ovako razmahanu i široko koncipranu festivalsku manifestaciju, ali ne smemo zanemariti i činjenicu da upravo Dom omladine, koji već i sam po sebi spaja tradiciju i već pomninjeni duh novog i svežeg, i u metforičkom smislu nudi savršenu rimu za ono što je naš organizacioni tim želeo da postigne  višekrakim konceptom o kome smo upravo pričali.

Intervju: DOB

Kezz ili Tamara Ristić, je pobednica nekoliko takmičenja za muzičke mlade nade, devojka koja ravnopravno forsira etno zvuk i (sopstvene) savremene muzičke matrice, te diplomirana istoričarka umetnosti, koja iz prve ruke upoznaje beogradsku galerijsku scenu…Rođena je u Kikindi, pravi svoju muziku od malih nogu i ne da se obeshrabriti.
Na proleće izlazi njen prvi album, a krajem marta očekuje nas i prvi veći beogradski koncert talentovane Kezz. 


Pobedila si do sada na nekoliko otvorenih takmičenja posvećenih početnicima i svežim licima, šta ti je to zaista donelo?

Donelo mi je uzlazno ubrzanje i otvaranje mogućnosti za ostvarenje želja.

Tvoja priča liči na neku našu lokalnu verziju "američkog sna", ipak ljudi ovde uglavnom sumnjaju u mogućnost fer takmičenja i konkursa. Kako si ti uspela da guraš svoje i ne sumnjaš previše?

Samo sam razmišljala na koje sve načine mogu da podelim moju muziku sa ljudima, a nema sumnje da su konkursi i demo festivali dobar vid promocije. Prijavljivala sam se na konkurse koji su meni zanimljivi i birala gde ću da se pojavim.

Sviraš i dalje i mtalofon koji ti je poklonila vaspitačica u obdaništu, čuvaš etno zvuke s kojima si se upoznala još u rodnoj Kikindi, a ipak si predstavnik veoma modernog zvuka i scene. Kakav je to muzički hibrid u tvom slučaju?

Da, ja to zamišljam kao drvo. Imam koren koji raste od detinjstva i veoma je duboko u zemlji. Dugo se granam, neke grane su dosta ojačale, a uskoro će i procvetati. Nije slučajno što album izlazi na proleće, imam čak i jednu pesmu “Cvet” u kojoj mislim da sam spojila istok i zapad. Dakle to je neki hibrid koji ima vertikalu, a i horizontalu.

Nakon pobede na regionalnom konkursu Ženski element, u pripremi je tvoj album prvenac, za Mascom Records, kako si zamišljala da će izgledati, a kako zaista izgleda ceo taj proces?

Zanimljivo je da nisam uopšte zamišljala proces, nego kako ću biti zadovoljna na kraju. A nisam ni mogla da zamislim, jer takav intenzitet osećanja nisam do sada doživela. Probaću ukratko – muzika i ja smo se posvađale, nisam mogla da spavam, plakala sam, tražila da se vrati, poklonila sam joj se i onda me je ispunila više nego ikad! Sam proces snimanja je trajao 10 dana u kontinuitetu. Kada sam otpevala prvu pesmu koja je izuzetno zahtevna, kao da sam otvorila zaglavljen čep na nekoj boci, sve je teklo brzo i energično. Marko Milošević – Mkdsl, moj producent, je najdivniji na svetu, i uz njegovu podršku uspela sam da izvučem mnogo toga iz sebe. A kada se udruže naši zahtevi i kriterijumi, nije ih lako ispuniti.

Verovatno si već uzor nekim devojčicama, a ko su (bile) tvoje muzičke inspiracije?

Prva i najjasnija koje se sećam je zvuk helikoptera sa magnetofonske trake koju mi je tata puštao, “The Happiest Days Of Our Lives” Pink Floyd, obožavala sam to. Kod muzike me je uvek inspirisao osećaj koji izaziva. Tako sam došla do izvorne muzike. Jer nju najviše osetim dok je izvodim, to je prirodna povezanost. Sa druge strane je inspiracija koja dolazi iz saradnje, uskoro ćete čuti kako to zvuči.

S obzirom na to da radiš i u jednoj gradskoj galeriji - a koje bi bile likovne?

Isto kao kod muzike, inspiriše me ono što prija mom senzibilitetu. Nije lako izdvojiti jer je to druga strana mog zanimanja – istoričarka umetnosti. Inspirišu me i mladi umetnici koji aktivno stvaraju, volim da sarađujem sa njima, recimo Irena Kovač i Aleksandar Joksimović – Ale.
 
Opiši u tri reči svoj prestojeći koncert u Elektropioniru /25.3/

Srešćemo se opet!

I logično pitanje za jednu Kezz, šta ti stavlja, a šta skida kez s lica?

Ima dosta stvari koje pokušavaju da skinu kez, a stvaranje ga fiksira tu gde jeste. Nadimak Kezz sam dobila jer sam često nasmejana. Odaću vam jedan trik – probajte češće da se smejete i radite to što volite, videćete da će taj osmeh biti sve teže skinuti.

Paralel PR




Svetski poznata cabaret-noir zvezda Michelle Gurevich - kod naše publike poznata pod umetničkim imenom Chinawoman, nastupiće pred domaćom publikom na velikom koncertu 18. marta u Domu omladine Beograda. Nedavno je objavila novi album, pod nazivom "New Decadence", koji koncertno promoviše na velikoj evropskoj turneji, a Beograd je jedna od prvih destinacija koje će posetiti. Ova kanadska kantautorka, ruskog porekla, iz Toronta, već godinama skreće na sebe pažnju izuzetno zanimljivim, jedinstvenim pristupom scenskom nastupu i komponovanju: radi se o veoma intimnom stvaralačkom svetu sa pesmama na ivici tišine, koje se odvijaju uz krajnje svedenu instrumentalnu pratnju, izdvajajući u prvi plan glas i poeziju. Na njenim koncertima uglavnom se sa strahopoštovanjem ćuti i prisustvuje dirljivom minimalističkom umetničkom majstorstvu, koje predstavlja potpuno posebno poglavlje na globalnoj alternativnoj sceni.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 1200 dinara.


Kako biste opisali Toronto kao grad za umetnike, šta je dobro a šta ne?

Michelle Gurevich: Iz Toronta sam, ali poslednjih šest godina živim u Berlinu. Toronto pruža miran život i otvoreno okruženje koje podstiče satiru i skromnost, dobre sastojke za stvaranje muzike. S druge strane, to je skup grad, veoma poslovno orijentisan. Berlin je mnogo pristupačniji i opušteniji, grad u kome je izvodljivije i prihvatljivije samo iznajmiti sobu i provoditi vreme fokusiran na svoju umetnost.

Kako ste odlučili da sebe zovete Chinawoman? Kakva se umetnička poruka krije iza tog imena? Zašto ste odlučili da se vratite svom imenu i prezimenu?

Michelle Gurevich: Kad sam prvi put otvorila Garageband (program za komponovanje, prim. aut.), pitao me je za naziv benda. Nisam imala snimljenu ni jednu notu u tom trenutku, i u šali sam napisala Chinawoman. Da sam znala da ću od muzike graditi karijeru, verujem da bih drugačije izabrala. Na poslednjem albumu konačno sam odbacila ovaj alijas i sada koristim svoje pravo ime, kao što čini većina mojih omiljenih umetnika.

Gde vidite sebe na globalnoj muzičkoj sceni? Ko je vaša publika, postoji li neka specijalna vrsta ličnosti koja uspostavlja odnos s vašom muzikom širom sveta? Kako biste opisali one koji vas slušaju?

Michelle Gurevich: Najpre su me slušali u Rusiji, pa se to proširilo na celu Istočnu Evropu, onda se priključila Zapadna Evropa i sad me najviše slušaju u Istanbulu, Teheranu i Meksiko Sitiju. Dakle, kakvim god teorijama da sam objašnjavala ko me sluša, pale su u vodu. Većina kultura u svojoj tradiciji ima balade i oni koji ih vole pronašli su u mojoj muzici nešto što im je dobro poznato. Sebe vidim kao predstavnicu novog bedroom art talasa, jednog od nezavisnih umetnika koji su stekli publiku zahvaljujući Internetu i relativno novoj mogućnosti da se sa slušaocima povežu direktno.

Da li se sećate prethodnih poseta Beogradu i kakvo je vaše iskustvo s ovim gradom i ljudima u njemu? Da li ste se promenili u međuvremenu i šta da očekujemo na koncertu 18. marta u Domu omladine Beograda?

Michelle Gurevich: Naši nastupi u Beogradu uvek su među najzabavnijim. Srpska publika uvek je bila veoma srdačna, predana, takođe i pomalo divlja. Mnogo toga se desilo u mom životu od prvog nastupa u Beogradu, naravno da sam se promenila, a promenili su se i nastupi. U neku ruku su teži, u drugu lakši. Sad, pošto sam završila četvrti album, mislim da imam veći izbor pesama za selekciju. Ali kako ne možemo pobeći od sebe, ja sam takođe ona ista Mišel.

Možete li da imenujete vaše ključne muzičke uzore, one uz koje ste odrastali?

Michelle Gurevich: Ala Pugačova, Šarl Aznavur, Lučo Dala, Adrijano Ćelentano, Amanda Lir, Fransis Laj, Vladimir Visocki. Onda su došli Metallica, Joy Division, Kraftwerk, Portishead, NIN, Lenard Koen…

DOB intervju

Vaš drugi dugometražni igrani film “Afterparti” imaće premijeru na Festu, u nacionalnom takmičarskom programu za koji je pre dve godine selektovan i Vaš debitantski film “Tmina”. Koliko je učešće na Festu bitno za Vas kao autora?
   
Ja sam dete Festa, začeto neplanirano i sticajem okolnosti.  Ustvari ja sam više Festovo kopile. Desilo se, eto tako, da bez naročite namere gostujem već drugi put, i svaki put se potrudim da iz toga izvučem sve što mogu i ono što nemam. Kao kad vas bogati otac pozove na porodični ručak svoje nove porodice a vi mu ukradete parfem ili svećnjak.

“Afterparti” otvaraju dokumentarni snimci izgradnje Novog Beograda, u kojem danas živi glavni junak Mare, mladi barmen u popularnom klubu i glumac u pokušaju. Na šta ukazujete kontrastirajući ono i ovo doba?

Analogije su razne, ona najdominantnija se tiče nasledja, onog što je “gradjeno” i onog što je sad. Kao i jedna vrsta održavanja utopijske izluzije koja je iz entuzijazma metastazirala u nihilizam. Meni je to vrlo fascinantno s obzirom na snažnu mladalačku energiju obe spomenute epohe, koja nije nestala već prosto pervertirala. Želeo sam da glavni junak ne živi samo “svoje vreme” već da se kroz njega oseća istorijski kontekst, želeo sam da ga sukobim sa prošlošću. Ima tu još dosta toga, ali bih voleo da publika bez sugestije doživi to na svoj način. Interpretacije su i tokom kontrolnih projekcija bile potpuno različite. Ubedjen sam, recimo, da montažer i dalje ne zna čemu odredjen sekvence služe.

Mada se u mnogobrojnim scenama klabinga insistira na dobrom provodu, prikazujete jednu u suštini neveselu stvarnost. Kako biste žanrovski opisali svoj film?

Jeste, u tom insistiranju upravo i leži sva tragedija. Za mene je ovaj film društvena satira, a žanrovski ipak čista crnohumorna drama. Komičan je isto onoliko koliko je komično i naše okruženje, dakle komično do bola.

Da li smatrate da je “Afterparti” angažovani film, na način na koji su to svojevremeno bili filmovi crnog talasa?

Trudim se da svoje filmove upakujem u formu koja mi najviše odgovara bez naročite želje da budem angažovan ili kritičan. Poetika, ukoliko za nju ima mesta, važnija mi je od pamfletiranja. Vodim sukob sam sa sobom po tom pitanju, a to je uticaj fakulteta kog pokušavam da se otarasim. Danas ne postoje “disidenti” jer ako imaš dovoljno novca možeš da radiš šta hoćeš, ne postoji vlast koja će ti zabraniti film, došlo je drugo vreme. Danas je disident onaj koji dodje do distribucije, disident je svako ko napravi film, jer se to kosi sa zdravim razumom, to je disidenstvo u odnosu na sebe samog i u odsustvu institucionalne prepreke koja bi omogućila lažni društveni značaj. Mislim da su filmovi “crnog talasa” pre svega bili kvalitetni filmovi, a tek nakon toga angažovani, to se zaboravlja. Umesto toga, potencira se njihov politički kontekst i autorstvo, što kod mladih reditelja stvara potrebu za jasno izgradjenim stavom o sebi, i svojoj političnosti, i to pre nego što nauče da naprave kvalitetan kadar. To je sve igra ega, jako dugo prisutna u domaćem filmu, i razlog zbog kog se svi pozivaju na “crni talas”. Kao kad u srednjoj školi promašite pismeni rad na temu Jesen u mojoj ulici, ali na kraju ipak negde provučete rečenicu “jesen u  mojoj ulici” pa vam profesorka oprosti. U skladu s tim voleo bih da kažem da je film Kad budem mrtav i beo za mene jako važan film, a za Afterparti direktna inspiracija u nekim delovima čak i vizuelno.

Koga smatrate krivim za mrak i ispraznost koje prikazujete u “Afterpartiju”?

Sve više se trudim da takvu situaciju prihvatim kao neminovnost života. Verovatno smo svi podjednako krivi, ili niko nije kriv ako takvu situaciju sagledamo kao jedan period koji će se konvertovati u nešto gore ili bolje. Kao pripadnik generacije kojom se film bavi, nisam sebe postavio u ulogu  kritičara, već pre hroničara i posmatrača.
Mislim da se scene u filmu oslanjaju na vrlo jasne reference u realnosti pa je on, bez obzira na igranu strukturu, jako blizak dokumentarcu, a to je ono što je najopasnije. Stvarnost Srbije je toliko apsurdna da postaje žanr ili bar film. Upravo ova deformisana forma filma na mikroplanu predstavlja naše deformisano društvo. Društvo koje je primitivizam inkorporiralo i prihvatilo kao nacionalni mentalitet, čija su najveća žrtva - mladi, i ja kao indvidua u toj grupi. Prostakluk, zaglupljenost i mržnja postaju opšte prihvaćeno stanje stvari - od kog svi profitiraju, mediji sa idejom da svoju robu prodaju potrošačima ili političari sa idejom da se prodaju glasačima. Primitivzam je svuda, ima ga i u našoj struci, na Festu, uvukao se u svaku poru života, i čeka da bukne.

U takvom prostoru, u kom se oni pametniji i kritičniji  povlače u safe zonu lažnog elitizma komunicirajući isključivo sa sebi sličnima, a oni gluplji grabe sve ono što im ne pripada šireći se dalje poput kuge, mesta za ljubav nema, a u takvoj sredini mogućnost rata je uvek vrlo prisutna. Dakle, ne radi se o pretencioznoj i davno prežvakanoj kritici kulturne politike, već o nečemu mnogo bitnijem - vapaju mladog čoveka da se spase.

Ako ste u “Tmini” referisali na stil Nikolasa Vindinga Refna, o kom autoru ste razmišljali radeći “Afterparti”?

Rani radovi reditelja “novog Holivuda”. Diplomac, Ponoćni kauboj, Fingers. Film Reality italijanskog reditelja Matea Garonea je pomogao u razumevanju miljea, Saturday night fever u tretiranju klupskih scena. Kad budem mrtav i beo na nivou apsurdnosti i tematski, poneki Soderberg. Razni fotografi, lokalni tv sadržaj, sve to je doprinelo. U nedostatku tehničkih sredstava koristili smo mehaničke zumove,  uglavnom prirodno svetlo, statiku. Hteli smo da 63. Blok, u kom smo snimali većinu eksterijera, tretiramo filmično, manje kroz naturalizam ali opet dovoljno realno. Oseća se ta prljava grain estetika sedamdesetih kojoj je doprineo i posvećeni rad snimatelja Dušana Grubina.

Kako doživljavate ocene da ste kontroverzni reditelj?

Bolno.

Za ulogu u “Tmini” Sonja Kovačević je dobila nagradu za najbolju glumicu na 43. Festu. Sada ste angažovali takođe mlade glumce Radeta Ćosića, Janu Milosavljević i Nikolu Šurbanovića. Kako birate glumce?

Glumci biraju mene. U slučaju ovog filma, Rade Ćosić mi je prišao sa idejom o zajedničkoj saradnji. Bilo mi je jako zanimljivo da saradjujem sa nekim ko je potpuno drugačiji tip ličnosti od mene. Volim da eksperimentišem i da se igram. Volim glumce koji se predaju liku, metodičare koji ne pristupaju filmskoj ulozi kao šljaci izmedju dve pozorišne predstave. Volim kad mi veruju i kad su hrabriji od mene. Jako mi je važno da otkrivam nove ljude. Veliki broj glumaca iz Srbije radi honorarne poslove, konobariše, radi u prodavnicama satova poput Jane Milosavljević ili se bavi fizikalijom kao Nikola Šurbanović, medju njima ima pravih bisera koji zaslužuju svoju priliku. Ne proizvode se glumci samo na Fakultetu dramskih umetnosti, ima ih po parkovima, u fabrikama, po prozorima koje peru, na zgradama iznad nas, treba samo baciti pogled.

Muzika je sveprisutna u “Afterpartiju” – tehno, pop, folk…  Po kojim kriterijumima ste sastavljali tako raznorodan skor?

Soundtrack je radio Ahmed Hajdarović aka Aki Species, tehno producent iz Beograda sa kojim sam saradjivao i na “Tmini”. Arhivska muzika je takodje postala vrlo bitan dramaturški element i ona boji živote naših junaka kako kroz liriks tako i ritmički. Klub je s druge strane postao neka vrsta muzičkog melting pota. Želeo sam da napravim arhetip balkanske Diskoteke u kojoj se sredom pušta tehno, a u petak Gagi bend nastupa uživo, što je u suštini samo prekopiran repertoar velike većine lokalnih mejnstrim klubova. Dakle, odsustvo bilo kakve ideje o muzičkom stilu i muzički bućkuriš, koji ovde nadam se dobija neki koncept. Sa ovakvim stvarima je bilo jako komplikovano raditi, jer odredjenim muzičkim autorima nije bilo jasno kako su takve stvari uopšte spojive. Na istom nivou na kom je i Bobi Beštiću, u početku, bio nejasan izbor Lidije Vukićević za njegovu filmsku partnerku.

U kakvim ste produkcionim uslovima radili? Da li ste mogli da realizujete sve što ste zamislili?

U odnosu na svoje studentske projekte više, ali za film ovakvog karkatera, ipak nije bilo dovoljno novca. Radili smo sa trećinom budžeta prosečnog srpskog filma. Organizacijski smo postigli nemoguće, ali smo u svojoj naivnosti sebi ipak dopustili maštanja o honorarima koje mnogi od nas i dalje nisu dobili. Drago mi je da je film uspeo da se snimi bez državne pomoći uglavnom iz privatnih fondova, čemu je najviše doprineo Rade Ćosić. Kad smo dobili novac i od Filmskog centra za stimulaciju postprodukcije, mogli smo malo da odahnemo.

Kakav je plan za “Afterparti” posle Festa, da li ćete ga slati na strane festivale, kada će ići u bioskope?

L. B. - Film je primljen na filmski festival Raindance, ali kako nam je to tada svima zvučalo kao siromašna verzija  festivala Sundance, odustali smo u nadi da će biti većih i važnijih, što se naravno nije desilo. Posle premijere na Festu, film kreće u redovnu bioskopsku distribuciju širom zemlje.

Valjevski alternative hip-hop/fjužn sastav Mr.Rabbit u subotu 4. marta od 21 čas u Klubu Doma omladine Beograda, koncertno će promovisati svoj najnoviji album pod nazivom „Postmoderna komedija“ u izdanju kuće Lampshade Media. U susret predstojećem nastupu, razgovarali smo sa Aleksandrom Danilovićem, frontmenom benda Mr.Rabbit, o muzici, domaćoj sceni i daljim planovima.


Bend Mr. Rabbit šira javnost upoznala je 2014. godine, kada ste objavili prvi album "NOĆNA LUKA BRODOVA", a postojite od 2013. godine, kada je bend osnovan u Valjevu. Kako je u vašem slučaju izgledao razvojni put od okupljanja benda do izdavanja prvog albuma? Koliko je bilo teško "probiti se" na sceni i privući pažnju publike?

Da, bend zvanično postoji od 2013. godine. Mada ideja i prvi snimci nastaju još 2010. godine dok smo Marko (klavijaturista), Mila (bivši vokal) i ja radili sa bendom Ira u Valjevu. Tada samo oformili sopstveni muzički studio i počelo je snimanje. Pre albuma smo izbacili nekoliko singlova, a kroz samo snimanje se lagano okupljala i stalna ekipa (Mila, Marko, Anđelko, Lazar, Miloš i ja). Prvi album smo objavili za Lampshade sredinom 2014. godine. Nekako su se kockice tek tada poklopile, jer smo se svi skupili u Beogradu, koji, moram reći na žalost, nudi mnogo više prilika i šansi nego Valjevo. Nakon toga nas Mila i Miloš (gitarista) napuštaju, a priključuju nam se Đurđa i nešto kasnije Branko. Ne bih se usudio da kažem da smo se sasvim “probili”. Još uvek radimo na tome i teško jeste.

Kod opisa vašeg muzičkog pravca pominje se više odrednica: alternativni zvuk, hip-hop, fjužn..., a neki muzički kritičari vašu muziku opisuju i kao "žanrovsko lutanje". Kako vi definišete svoj zvuk, kako biste ga predstavili nekome ko nije čuo vašu muziku? I da li su, po tvom mišljenju, u 21. veku u muzici uopšte moguće i potrebne čiste žanrovske odrednice?

Čini mi se da smo baš mi skovali tu odrednicu “alternative hip-hop/fusion”. Neko je vrlo lepo rekao da je naša muzika slična onome što rade popularni The Roots sa neretkim izletima u tvrđe žanrove. Ja bih dodao da umemo ponekad da zalutamo i u neke mekše momente. Ali taj neki hip-hop u sprezi sa soulom i fankom jeste okosnica našeg zvuka. U vezi sa tim, meni se čini da su klasične žanrovske klasifikacije danas prevaziđene. Kada bi neko sada napravio klasičnu rokenrol ili fank pesmu poput onih iz osamdesetih, ili neki pank devedesetih, verovatno bi prošao prilično nezapaženo. I rekao bih da se treba oslobađati svih ograničenja, bar kada je popularna muzika u pitanju. A žanrovi su, mislim, umeli i te kako da ograničavaju. Naravno, sve dok to što se kombinuje ima nekog smisla.

Završio si Bogoslovski fakultet, a nije retko da među tvojim kolegama ima muzičara ili umetnika drugih oblasti. Da li smatraš da postoji neka posebna veza između interesovanja za religiju i filozofiju i, u tvom slučaju, muziku?

Za početak mi je veoma drago kad čujem da je neko odvojio vreme da poradi na svom obrazovanju, bilo formalnom, bilo neformalnom. A veza postoji, rekao bih, utoliko što se sve te oblasti u svom korenu mogu svesti na taj neki momenat interesovanja za nešto izvan očiglednog. Na postavljanje pitanja i na odbijanje olakog prihvatanja kojekakvih stereotipa. Na neprekidno traganje, ako hoćete i za smislom kao takvim na kraju.

Autor si svih tekstova pesama koje izvodite, reci nam nešto više o temama i poruci koju želiš da pošalješ. Da li misliš da u današnje vreme, u kojem se uglavnom brzo živi i često površno prate sadržaji kojima su naša čula izložena, pa na žalost i umetnost, publika ima sluha za kompleksne i smislene sadržaje, o kojima treba razmišljati, kada uvek postoji opcija "lakih nota i lake zabave"? Kako slušaoca, a posebno mlade, "uvući" u priču koju pričaš kroz svoje tekstove i naterati na razmišljanje?

Analizirajući mnoge fenomene okruženja u kojem smo, možda bi poruka u najkraćem bila: “Razmišljajmo… Postavljajmo pitanja…” Jer, na kraju, nakon uzroka i posledice, uvek se pokrene pitanje smisla nečega što se dešava. Nismo li od malih nogu bili istraživači koji su na razne načine ispitivali svet oko sebe? Gde se to izgubilo u godinama odrastanja? Možda upravo u tom momentu brzine života. Nisam pametan. Kada sam ja bio u ranim tinejdžerskim godinama, a to nije bilo tako davno, nas je privlačila ta neka “drugačijost” koja je krasila alternativne pravce (bilo u muzici, filmu, fotografiji…). Šta je danas taj “okidač” koji će nekoga navesti da sluša, a ne da samo preslušava pesmu, ne znam. Možda bi i mi, koji želimo nešto da kažemo, trebalo da promenimo taj alternativni pristup “po svaku cenu”. Ako su nas pokretali treš spotovi i pesme od po deset minuta, ne mora da znači da to važi za današnje, u ovom slučaju, slušaoce. Čak suprotno, rekao bih da su danas aktuelni konciznost i kratkoća pesme, te spotovi gotovo holivudskog izgleda. Prosto, treba sebi da postavimo pitanje šta je bitno? Da li puka estetika ili poruka?

Nedavno ste objavili drugi album "POSTMODERNA KOMEDIJA", koji ćete 4. marta predstaviti publici na koncertu u Domu omladine Beograda. Šta nam donosi vaše novo izdanje, ima li promena u zvuku? Šta publiku očekuje na koncertnoj promociji naredne subote?

Prosečnom slušaocu donosi možda neobičan hip-hop. Jer, rekao bih da kod nas ljudi nisu navikli na takav način prenošenja reči na ritam. Kada je zvuk u pitanju nema neke velike promene, osim što smo konačno uspeli da snimimo album kao celinu. U subotu nas očekuje sigurno energično predstavljanje novog albuma, ali i starih pesma. Očekuju nas i neki gosti sa kojima smo do sada imali priliku da sarađujemo. Tako da obećavamo, ako ništa, dobru atmosferu.

Pored klasične svirke, publika je imala prilike da vas čuje i u akustičnoj session varijanti, i reakcije su bile dobre. Da li planirate neke izlete i u tom pravcu, kada je reč o predstojećim koncertima ili možda novom albumu?

Moram da priznam da su mi se veoma dopali ti akustični aranžmani i da mi je žao što to nismo još ranije uradili. Voleo bih da nekada organizujemo pravi ulični akustični koncert. Nekako mi je ta atmosfera nešto što svako ko se bavi muzikom mora nekada da oseti. Ili koncert poput onih koje je nekada MTV organizovao, MTV Unplugged. Kada je u pitanju album ili nešto slično, ne verujem da ćemo baš toliko menjati svoj zvuk, ali nekada neko izdanje koje će sadržati akustične obrade naših pesama – zašto da ne. Ja bih voleo.

Gde se bolje osećate, na klupskom nastupu ili festivalskom koncertu?

I klupski i festivalski nastupi imaju svoje prednosti i mane. Klupski nastup donosi veću bliskost sa publikom i dopušta više komunikacije. S druge strane festivali gotovo uvek donose bolji zvuk, što nama na bini, što publici. Festivali takođe pružaju i veću šansu da vas novi ljudi čuju. Nekako mi se čini da su danas, za mlade bendove, važnije festivalske svirke, koje će ih predstaviti većem broju ljudi. Naravno, ako uspeju da se izbore za nešto više od nepopularnog “trash time” termina.

Kako vidiš aktuelnu domaću muzičku scenu - koliko je kreativna, aktuelna, raznovrsna...? Ima li mesta za sve one koji imaju šta da kažu kroz muziku? Šta bi bila poruka mlađim kolegama, koji počinju svoj put na sceni - koje su 3 najvažnije stvari koje moraju da imaju na umu?

Raznovrsna jeste bez sumnje. Kreativna i aktuelna – o tome već može da se diskutuje... Ali sigurno je da postoji ogroman broj kreativnih bendova i pojedinaca za koje veći broj ljudi nije čuo. Jer, mesta ima za sve i to je nesporno. Internet daje neverovatne mogućnosti. Ipak, što je više muzike i što je način života sve brži, to je sve manje one prave publike koja zaista ima vremena da sluša muziku, umesto da je samo preslušava. A kada su mlađe kolege u pitanju, kao neko ko se i dalje smatra mladim i prilično novim u ovoj priči, ne bih sebi davao za pravo da nekome delim savete. Ali sigurno je da najpre želja, zatim rad i velika ulaganja, te na kraju ono najvažnije – strpljenje, ne smeju izostati ni jednog trenutka.

Planovi benda Mr. Rabbit do kraja 2017. godine?

Budući da je album izašao, planiramo da ga koncertno predstavljamo tokom ove godine što je više moguće. Osim toga, vreme je da se polako počne sa radom na nekim novim pesmama i projektima. Nadam se da ćemo odraditi bar neki Live Session do kraja godine. A ideja za ekranizacijom još neke pesme sa novog albuma je uvek aktuelna.

DOB intervju

<<  Oktobar 2019  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
 
   

Putopisi, Intervjui..