“Običan narod voli naš film. Mi uvek potcenjujemo publiku, a ona je u stvari veoma otvorena, i mnogo inteligentnija nego što možemo da pretpostavimo” Teona Strugar Mitevska, rediteljka i koscenaristkinja filma “Bog postoji, ime mu je Petrunija”, prikazanog u sredu 24. jula u takmičarskom programu Festivala Evropskog filma Palić, jedna je od najzanimljivijih gostiju ove manifestacije. Činjenica da dolazi sa ovih prostora nije važna samo zbog lakoće komuniciranja na zajedničkim ili srodnim jezicima, već i zbog sličnih običaja, mentaliteta, i korpusa tema koje se javljaju u društvenom i političkom životu, a samim tim i u filmskoj umetnosti. Njeno aktuelno delo bavi se upravo temom i običajem koji je ovde dobro poznat i popularan – plivanju za časni krst. Šta se dešava kada, u patrijarhalnoj i konzervativnoj sredini, do krsta prva dopliva žena, a ne muškarac? Postoji li mogućnost promene običaja, revolucije? Ovim temama Strugar Mitevska se bavila kako na filmu, tako i na konferenciji za novinare na Paliću, gde je sa entuzijazmom govorila o svom delu.


Kada ste pisali scenario, koliko je bilo uživanje praviti ovakav ženski lik?

Mislim da film ne može da funkcioniše bez dobrog scenarija. Ali u ovom liku smo posebno uživali jer je Petrunija sve što smo mi: žene sa Balkana, naša generacija. Lik Petrunije nam je dao mogućnost u njega stavimo sve frustracije i sve što smo hteli da kažemo.

Film je po rađen istinitom događaju. Koliko ste zapravo nadograđivali sve ono što se dešavalo u Štipu?

Film je baziran na slučaju devojke koja je pre 6-7 godina skočila za krst i uhvatila ga. Ali van toga nismo zalazili u njenu privatnost, koja joj je veoma važna. MIslim da je to dovoljno za revoluciju – njen akt, to što je ona uradila. U pravom životu se slučaj razvlačio nekoliko dana, ona nije htela da vrati krst. Mi smo to stavili u jedan dan da bismo dobili više tenzije. Dramaturški nam je tako više odgovaralo pa smo adaptirali priču.

Da li se zapravo desila revolucija?

Jeste. Kad smo došli u Štip i hteli da snimamo film, pričali smo sa lokalnim stanovništvom i svi su nam govorili „Zašto hoćete da pravite film o toj ludoj ženi“. Polako smo pridobili lokalce, a moja sestra (producentkinja filma Labina Mitevska, op.a.) je napisala zvanično pismo Crkvi kako bi nam dopustili da snimamo crkvene običaje. Kasnije smo dobili odgovor od lokalnog popa, koji je u pismu napisao “Puno hvala na vašem interesu, ali neću da imam ništa sa vama i sa vašim filmom zbog toga što Bog postoji. On je muškarac i zove se Isus”. Ali, ove godine je opet devojka skočila za krst, uhvatila ga je i pop joj ga je dao bez problema. Eto, umetnost može da promeni svet.

Da li je film prikazan u makedonskim bioskopima? Kakve su bile reakcije, da li se nešto promenilo u glavama ljudi?

Makedonija je čudna. Film je prikazan prvo u Skoplju i tamo je prošao - onako. Politička elita ga nije baš prihvatila. Labina i ja smo bile u nekoj depresiji, i pitale smo se zašto pravimo film koji niko ne gleda. Međutim, jedan od glumaca u filmu ima ivent kompaniju i predložio je da napravimo putujući bioskop. Svakog vikenda film je prikazivan u malim gradovima po celoj Makedoniji.  Čudo se desilo, i film je prošao fantastično. Običan narod ga voli. Mi uvek potcenjujemo našu publiku, a ona je u stvari veoma otvorena, i mnogo inteligentnija nego što možemo da pretpostavimo. Mislili smo da će Crkva da reaguje, ali to se nije desilo.

Vaša umetnost je u stvari kao Petrunija u filmu, uporno bodete prstom u oko?

Koja je poenta umetnosti ako ne provociraš, ne govoriš o tabuima i nisi hrabar? Znate, toliko se filmova pravi. Moja majka je Crnogorka sa Cetinja - uvek prvo njoj dam scenario da pročita i ona uvek kaže: „Teona, ako nemaš šta da kažeš, nemoj da trošiš vreme. Ni meni ni publici“. I otprilike to je to. Ako nemaš šta da kažeš ili promeniš, radi nešto drugo.

Kako ste došli do glavne glumice? Kako je tekao njen rad i oslobađanje, zbog njene “prekomerne” težine?

Scenario nije napisan za nju lično, već za neku Petruniju koju bih ja pronašla na kastingu. Kad sam Zoricu prvi put upoznala, gledala sam je za ulogu prijateljice. Ponudila sam joj ulogu tek tri meseca kasnije. Za karakter Petrunije je esencijalno to da ona nije glasna, već ima neku tihu jačinu. To je bilo važno, da je prihvatimo i živimo s tim karakterom. Onda samo malo adaptirali scenario, pa je u suštini postalo još važnije da Zorica Nuševa dobije tu ulogu.

Mislim da je važno da junakinje i heroine u filmovima budu svakakvi ljudi, da to ne mora da bude model. Zorica je talentovana. Ona je Petrunija, ona je lepa. To što ne zadovoljava neke kriterijume na kraju je najmanje važno. Mislim da to niko ni ne registruje. Primećuju taj njen unutrašnji duh, jačinu, Jovanku Orleanku koja menja stvari. To što Zorica igra Petruniju nije ništa čudno. To je najnormalnije, i samo tako treba da bude.

Kakav će biti dalji život filma „Od Vardara do Triglava“, izvan Makedonije?

Ovo je arthaus film koji nije blokbaster, ali je veoma uspešan. Distribuiran je u 35 zemalja u celom svetu. To je izuzetno za ovakav film. Izašao je u Francuskoj, Švajcarskoj, Kini, Australiji, celom svetu. Pregovaramo i za teritoriju Severne Amerike. Na ovim prostorima imamo distributere za Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, tako da se nadam da ćemo, na našim prostorima, početi da gledamo i naše filmove. To je jako važno.

Sa selektorom Eco Dox programa Festivala evropskog filma Palić razgovarali smo o odabranim filmovima i gorućim ekološkim temama - Pogubni uticaji ljudskog delovanja na životnu sredinu i planetu Zemlju uopšte, pomalo neočekivano su dospeli i u globalni politički fokus na izborima za Evropski parlament, gde su stranke Zelenih postigle odlične rezultate u nekoliko zemalja. Imajući to u vidu, te činjenicu da se na domaćem tlu ove teme još uvek tretiraju sa nedovoljno pažnje i ekološke svesti, program Eco Dox na Festivalu evropskog filma Palić je relevantniji nego ikad, od svog pokretanja 2008. godine. Ovogodišnja selekcija Eco Dox prikazuje se od 21. do 26. jula u Filmskom klubu (II ulaz, prizemlje Otvorenog univerziteta Subotica) od 17.30 časova, i sadrži šest ostvarenja po izboru selektora Igora Toholja, počev od austrijskog “Zelena laž” koji otvara pomenuti program.  Eco Dox obuhvata i nemački dokumentarac “Nebo, zemlja i čovek” , italijanski “Sojalizam”, holandski “Heroj ovaca”, te “Speleonaut – Pod kamenim nebom” srpske rediteljke Sonje Đekić. Selekciju će zatvoriti film “Dobrodošli u Sodomu”.

Sa selektorom Igorom Toholjem razgovarali smo o samoj selekciji, ali i o gorućim ekološkim temama u svetu i kod nas, u Srbiji.


Pored uobičajenih kriterijuma kvaliteta i dostupnosti filmova, čime ste se rukovodili u izboru ostvarenja za selekciju Eco Dox?

Pošto je ta selekcija stara 12 godina, ona je postala i pomalo autorefleksivna. Na otvaranju te selekcije smo imali film Zelena laž autora Vernera Butea, čiji smo film ovde prikazivali pre 10 godina. Ovaj film na našem programu po prvi put preispituje neke aksiome ekologije. Jedan od tih postulata je da ćemo doprineti održivosti eko sistema ako konzumiramo ekološki opravdane proizvode. On zapravo preispituje tu celu stvar i dokazuje da iza kampanje za neke od ekološki opravdanih proizvoda takođe stoje multinacionalne kompanije. Koje na taj način opet zarađuju, ali kroz propagandu ekologije. To je vrlo zanimljiv pristup.

Trudim se i da svake godine, pored tih dominantnih tema, imamo i jedan domaći film. Ovog puta je to film Sonje Đekić „Speleonaut - pod kamenim nebom“ , zaista ličan i introspektivan dokumentarac koji prati dnevnik njenog protagoniste, koji je odlučio da postavi rekord u vremenu provedenim pod zemljom. Ali on takođe reinkarnira i povezanost sa prirodom, pa je na taj način zaista o životnoj sredini.

U svetu je trenutno hiperprodukcija dokumentaraca generalno, pa samim tim i ovih koji se bave životnom sredinom. Oni sve više nalaze svoje mesto čak i na festivalima A kategorije igranog filma. Sada je veći izbor čak i u tako maloj selekciji od nekoliko filmova. Vi možete da pokrijete skoro sve teme koje su vezane za životnu okolinu.

Selekcija Eco Dox postoji od 2008. godine. Koliko se od tog početka menjao korpus obrađenih tema u eko dokumentarcima, na globalnom nivou? Da li se radi o manje-više istoj problematici ili nadolaze neke nove teme i perspektive?

Primetio sam da je sada u opticaju bilo manje filmova koji se bave globalnim zagrevanjem. No posle ovih najnovijih poplava, pretpostavljam da će se ponovo snimati filmovi sa tom tematikom. Ima dosta filmova koji se bave proizvodnjom hrane, što je takođe goruća tema. Ali ja ipak preferiram one u kojima se posredno govori o nekim problemima, da to nisu uvek direktno angažovani filmovi. Meni su čak zanimljiviji neki dokumentarni eseji, kakav je svojevremeno bio film Petera Metlera „The End of time“. U tom smislu, trudim se da to budu par ekselans autorski filmovi koji imaju svoj odjek i u kinestetičkom smislu, a da su tek potom i tematski povezani sa ovim programom.

Po prirodi stvari ekološke teme su angažovane. Gde je, u dokumentarističkom izrazu, ta granica između pamfletskog pristupa i artizma? Može li direktno angažovani film da bude umetnički ili se te dve kategorije međusobno isključuju?

Može da bude pamfletski ako autor svoj stav ne dokazuje direktnim novinarskim angažmanom, već ima neku vrstu ironijske distance, ako ima drugačiji pristup. Mi smo, recimo, imali nekoliko tako napravljenih filmova – na primer “The Yes Men Fix the World”, gde vi gledate smišljenu provokaciju na filmu, a la Majkl Mur. Ali je to vrlo duhovito uobličeno. Naravno, tu uvek postoji opasnost da se sklizne u nešto što je televizijska produkcija. Nije uvek lako odrediti tu distinkciju.

Meni je drago što, iako ta publika nije uvek mnogobrojna, postoji jedan broj ljudi koji dolazi na te programe iz godine u godinu. Mi se već i znamo, pa u tom smislu mislim da on ima nekog odjeka i značaja, samim tim što se odvija u okruženju eko sistema (Palićkog jezera, op.a) koji je poslednjih godina u sanaciji.

Koji je vama lično najdraži film u ovogodišnjoj selekciji?

Što se tiče kinestetičkog kvaliteta, film Karoline Rojker„Nebo, zemlja i čovek“ je zaista upečatljiv. To je više antropološki dokumentarac nego ekološki, zato što preisputuje način života ljudi u marokanskoj pustinji u 21. veku, koji je potpuno apartan. Oni tek sada dolaze u dodir sa novim tehnologijama. „Dobrodošli u Sodom“ je možda malo repetitivan, ali zaista je šokantno videti takav svet, koji izgleda kao da je prenet iz nekog antiutopijskog filma, poput Pobesnelog Maksa. Vidite brda tog elektronskog otpada koji je neko doneo tamo, u Ganu. Ljudi na 50 stepeni prebiraju po tom otpadu.

Ta dva filma su najviše po mom ukusu. Ne kažem da najviše odgovaraju selekciji po svom angažmanu, koji nije direktan, ali baš u tome je njihova lepota. Film Karoline Rojker u stvari slavi i promoviše način života koji više ne postoji. Gde ljudi žive krajnje jednostavno i ne treba im mnogo da bi bili spokojni. Njihov posao uveliko zavisi od promena u prirodi, na koju su direktno upućeni. Dok se  mi, stanovnici urbanih naseobina, iznenađujemo svaki put kad nas priroda nešto opomene. Kao da nismo nekada živeli u skladu sa njom.

Kako se domaća dokumentaristika odnosi prema eko temama?

Mi smo imali nekoliko domaćih dokumentaraca. Trenutno je u produkciji jako zanimljiv film Nebojše Vojnovića na temu Vinčanske deponije. Dugo se već snima i pretpostavljam da će biti vrlo studiozan i kompleksan. Ali inače ih nema mnogo, pogotovo dugometražnih dokumentaraca. Mi smo prikazivali neke kraće i srednjemetražne filmove, imali smo i jedno zapaženo ostvarenje o pokušaju da se na reci Rzav napravi brana i hidrocentrala. Nema mnogo takvih filmova, ali ja pokušavam da ih vratim. Razmišljao sam i o ideji da se možda napravi okrugli sto, na kome bismo se bavili selekcijom filmova iz te godine. Da ne budu samo debate o pitanju Palićkog jezera.

Koliko eko film ima moć da zaista napravi neku konkretnu promenu? Ima li takvih primera na svetskom nivou?

Svakako, recimo pokret vezan za film „Yes Man...“. Ti filmovi su nešto promenili. Verner Bute je, recimo, u film „Zelena laž“ inkorporirao intervjue s menadžerima velikih multinacionalnih kompanija  - Unilevera, Ikee, Koka-Kole, koji otvoreno govore neistine. Vi vidite nekog generalnog menadžera koji daje izjavu, i onda u sledećoj sekvenci vidimo da to nije tako. Ako ti filmovi završe „samo“ na festivalima, onda opet dolazimo do pitanja da li je televizija taj medij koji najviše može da dopre do ljudi. Ja mislim da je ova stručna i zainteresovana publika na festivalima neka prva stepenica, a da bi bilo svakako dobro, što se mi trudimo inače, da dopremo i do šireg auditorijuma. U U Evropi su primeri konkretnog uticaja eko filmova svakako učestaliji nego kod nas.

Na nedavnim zborima za Evropski parlament, tzv. Zelene stranke su postigle izvanredan rezultat, naročito u Nemačkoj. Kako očekujete da će se ova politička promena odraziti na tretman ekoloških tema u praksi?

Mislim da, u razvijenim zemljama parlamentarne demokratije kakva je Nemačka, politička većina može da doprinese boljitku jer je to nepobitna stvar. Što se tiče svesti naroda, recimo na primeru Srbije, mislim da se ovde polako razvija svest o značaju reciklaže, zahvaljujući stranim trgovinskim lancima koje već imaju sortirane kontejnere za reciklažu plastike i druge ambalaže.  Ljudi polako shvataju da nije OK da bacaju plastiku gde i sav drugi otpad. To je na nekom osnovnom konzumerističkom nivou.

Malo globalnije gledano, mi još nismo dovoljno bogata sredina da možemo da razmišljamo o važnosti zagađivanja posredstvom energenata. Daleko smo od toga da ljudi počnu da koriste, recimo, električna prevozna sredstva, što je na Zapadu već standard. Neke velike kompanije planiraju da, za desetak godina, prestanu sa proizvodnjom vozila na fosilna goriva. Sa druge strane, veliki broj naših stanovnika ruralnih sredina i manjih gradova se još uvek greje na ugalj i drva.

Svedoci smo i skandala sa Folksvagenom, koji je u Americi morao da plati odštetu od 17-18 milijardi dolara samo zato što su njihovi motori bili drugačije deklarisani nego što je trebalo da budu. Taj minimum viška zagađivanja neko kažnjava kroz finansijske penale. Niko se zbog toga nije bunio, oni su priznali svoju grešku. Mi smo još daleko od svega toga.

Ovde, ipak, postoji svest o korišćenju alternativnih izvora energije. Sve više je u upotrebni solarna i geotermalna energija. To je stvar koja se čak i ovde podržava, tako da mislim da smo se malo pomerili u tom segmentu.


Ugledni scenograf Miljen Kljaković Kreka, ovogodišnji dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“ Festivala evropskog filma Palić, u kategoriji domaćih stvaralaca, ovo priznanje je primio lično na otvaranju festivala na Letnjoj pozornici. Tom prilikom je ovaj istaknuti filmski radnik napomenuo kako se nada da će scenografija konačno dobiti pažnju kakvu zaslužuje, a prikazan je i kratki dokumentarni film o njegovom stvaraštvu, u kome je publika mogla da vidi kako nastaju neki od impozantnih dekora koje je konstruisao i sagradio tokom bogate karijere. Intternacionalnu slavu stekao je ostvarenjem “Delikatesna radnja”, dok je u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji ostavio je veliki trag scenografijama u filmovima “Specijalno vaspitanje”, “Miris polјskog cveća”, “Sok od šlјiva”, “Dom za vešanje”, “Andergraund”, “Varljivo leto '68.” i mnogim drugim. Kljaković je nagrađivan mnogobrojnim nagradama, među kojima su Zlatna arena Festivala u Puli, francuska filmska nagrada Cezar, Evropska filmska nagrada za scenografiju u filmu "Delikatesna radnja", a bio je nominovan i za prestižnu nagradu za TV stvaralaštvo Emi - za scenografiju TV filma "Raspućin". Filmovi na kojima radi često prikazuju istorijske epohe iz davne prošlosti, te pružaju dosta mogućnosti Kljakoviću da realizuje velike, impozantne dekore. O ključnim momentima svoje karijere, izazovima posla i ambicijama, govorio je na na konferenciji za novinare, dan nakon svečanog otvaranja Festivala evropskog filma Palić.


Prvi ste scenograf koji je dobitnik ove nagrade. To govori, između ostalog, i o odnosu prema scenografiji u domaćoj kinematografiji. Nadamo se da će ova nagrada nešto da preokrene, tako da se scenografija ceni više.

Filmska scenografija je jedan od važnijih elemenata svakog filma, jedna od najvažnijih karika u tom čitavom procesu proizvodnje. Ali je, nažalost, uvek skrajnuta i gurnuta na margine filmskih dešavanja. To je velika šteta. Da li je to zbog toga što, u temama koje obrađuje domaći film, scenografija ne može da dođe do pravog umetničkog izraza, ili zbog nečeg drugog, to je veliko pitanje.

Dosta toga ste sagradili. Neko bi rekao da ste sagradili mnogo više nego neki ministri i predsednici vlada. Da li se vi osećate kao graditelj?

Filmska scenografija je umetnost za jednokratnu upotrebu. Ona je takva kakva jeste, posle svakog snimanja filma se ruši. Ona ne ostaje dugotrajno. Možda ostane par godina ako je solidnije urađena i ako je filmski objekat veliki, pa se koristi i u nekim drugim filmovima koji dolaze.

Kada dobijete temu koja je toliko daleko od nas, bilo da je to Venecija ili Meka i Medina, kao da završite čitav fakultet na temu epohe. Kako uđete u sve to?

Kada ozbiljan filmski projekat govori o prošlosti koje više nema, onda je priprema za takav posao dosta dugačka i obimna. Koristi se arhivska literatura i građa, sve što može da pomogne da bi se jedna scenografija napravila što realističnije, da bude što više  u funkciji filma. To je dugotrajan proces, zavisno od teme i flmske priče. Nekada se dešavalo da to traje po nekoliko meseci.

Vi ste završili likovnu, a ne Akademiju primenjenih umetnosti.  Da li mislite da biste bili drugačiji scenograf, da je bio obrnut slučaj?

Ne verujem da bi se nešto desilo drugačije. U to vreme, kad sam bio mnogo mlađi, konkurisao sam na grafičkom odseku koji uopšte nije imao kontakt sa filmskom scenografijom i pozorištem. Pošto sam odbijen par puta, konkurisao sam na Likovnoj akademiji i završio je. Ona mi je pružila dosta te likovne slobode. To je vrlo važno za umetnika, da ima odrešene ruke.

Kako izlazite na kraj sa sve češćim zahtevima producenata da se nešto preskoči, da ne mora biti baš istorijski istinito, da će se scenografija nadograditi digitalno? Kako branite svoju profesiju?

Te nove tehnologije koje se sada forsiraju sigurno pomažu scenografiji. Ali ja sam od onih scenografa koji voli pre svega da gradi i da napravi, zato što je spoj realne i digitalne scenografije uvek nekako vidljiv. Tu se gubi karakter i iluzija same slike. Postoji mnogo kompanija koje se bave digitalnim radom, ali su samo jedna ili dve u svetu vrlo dobre i garantuju kvalitet,tako da posle tih intervencija sve izgleda dobro. Ali 99% tih malih firmi koje rade na digitalnoj animaciji, toliko je loše urade da cela iluzija filma pada u vodu. Ja sam od onih scenografa koji voli da gradi. Tako sam radio u svim filmovima i uvek sam se izborio, jer su producenti shvatali da je to bolje i jeftinije.

Šta biste želeli da sagradite na filmu, a da do sada niste imali prilike? Imate li nekih neostvarenih želja?

Ja sam sve svoje želje, na neki način, ispunio. Radio sam dosta ozbiljne filmove i velike scenografije. Uvek priželjkujem velike dekore i pre svega scenografije, filmove i tekstove o vremenu kojeg više nema. Te filmove najviše volim da radim, i nadam se da ću ubuduće samo njih raditi. Ali specijalnih želja nemam, jer mislim da sam dosta toga uradio obuhvatajući praktično sve epohe koje postoje.

Čemu kažete ne, kada dobijete ponudu da radite film?

Ako tekst nije dovoljno inspirativan i nije dovoljno dobar da se može napraviti scenografska nadogradnja, takav film odbijam.

Radili ste sa mnogim velikanima evropskog i svetskog filma. Poslednji je Beri Levinson. Nedavno ste ste završili snimanje filma „Heri Haft“. Šta nam možete reći o tom filmu?
Priča obuhvata period od 1942. godine - nacističku Nemačku, logore, Aušvic, Poljsku... sve do 1963. godine. Sve smo snimali i radili u Budimpešti, nešto malo i u Americi. To je bio pozamašan projekat. Sa Berijem Levinsonom treba raditi. Ne možete ga odbiti, on je veliko ime svetskog filma. Ja sam prezadovoljan onim što sam video, verovatno će film biti gotov do kraja godine.

Da li dobijate ponude iz zemlje i regiona? Ako dobijate, zašto ih ne radite?

Radio sam dosta domaćih filmova sa svim našim eminentnim rediteljima – Goranom Markovićem, Paskaljevićem, Šijanom, Karanovićem, tu je bio i Kusturica, ali to je bilo neko drugo, nevinije vreme. Filmovi su se radili na neki drugi način. Čini mi se da više nema ni takvih ideja, ni takvog prostora, da se scenografski nešto napravi na domaćem filmu. Zato na neki način „izbegavam“ da radim domaći film. Napolju mi se pružaju dobri uslovi, veće šanse za realizaciju pravih filmskih dekora, tako da verovatno zbog toga ne prihvatam ponude.

Kakav je vaš osećaj kada na kraju snimanja sruše dekor, kada nestaje nešto u šta je uložen ogroman trud?

To jeste bolno. Toliko truda uložite, pravite, napravite, sa ekipom svojih ljudi, arhitekata, crtača, direktora, građevinara i svega ostaloga, pogotovu na velikim setovima. Taj poslednji momenat, kad se to sve ruši, i kada dolaze sa buldožerima direktno u dekor, to je vrlo, vrlo bolno.  Ali to je neminovnost filma. Svaki film je takav, i to tako mora da bude. Ja sam svestan toga, ali nikada ne prisustvujem zatvaranju seta. To vam je kao kad bi slikaru isekli platno.



Federico Schmuckler, autor filma “Refugio” i prošlogodišnji pobjednik Star Film Festa, ove godine će sudjelovati na festivalu u nešto drugačijoj ulozi. Mladi argentinski redatelj i producent ove godine pridružit će se žiriju Star Film Festa, a mi smo ga nakratko ukrali od redateljskih obaveza i postavili mu nekoliko pitanja vezano uz njegovo žiriranje.


Je li Vam pobjeda na Star Film Festu u kategoriji igranog filma donijela dodatni kredibilitet u svijetu filma?

Federico: Uistinu ne znam… Krajnja stanica izrade filma je nagrada iako to redatelji često ne shvaćaju svjesno. Mislim kako je pobjeda na Star Film Festu bila početak nečeg većeg u mojoj karijeri.
 
Priča o susretu dva protagonista, dječaka Lazara i ribara Gonzala, dirnula je gledatelje filma “Refugio”. Gdje odlazi Lazaro na kraju filma, vraća li se kući svojoj obitelji ili nastavlja lutati? Može li se odnos Lazara i Gonzala smatrati ubrzanim pregledom odrastanja svakog čovjeka- iznenadni dolazak, bijeg od vlastite stvarnosti, pronalazak prijatelja i konačan povratak u stvarnost ili nastavak lutanja?

Federico: Da naravno, to je ideja… Uživam u tome kada gledatelji imaju svoje verzije završetka. Svatko gleda na stvari drugačije, a “Refugio” je imao velik uspjeh u smislu poistovjećivanje publike s filmom.  A Lazaro… Mislim da Lazaro samo nastavlja bježati… Sve dok se ne pronađe.

Što očekujete od ovogodišnjih natjecatelja? Što treba imati film kako bi bio proglašen najboljim u kategoriji?

Federico: Ovisno o kategoriji očekujem kvalitetno prenesenu priču, dobru glumu te svježu i originalnu ideju. Svakako će film biti bolje ocijenjen ako će ti elementi dati publici alate potrebne za shvaćanje trenutne globalne situacije.
 
Hoćete li filmove ocjenjivati i na temelju svog prošlogodišnje iskustva kao natjecatelja?

Federico: Ne baš… Ocjenjivat ću filmove s obzirom na budžet, originalnost i podrijetlo svakog filma.

Je li na vama veći pritisak i imate li veću tremu sada kao član žirija s velikom odgovornošću ili ste prošle godine bili više uzbuđeni zbog prezentiranja svog filma publici Film Star Festa?

Federico: U pitanju su dvije različite vrste odgovornosti… Prošle godine je to bilo više nalik avanturi, a ove godine imam više samopouzdanja s obzirom na to da poznajem festival i član sam žirija.

Iako ste aktivni u filmskoj branši te ste se dokazali kao produktivan redatelj, zanima nas imate li iskustva i kao član žirija na sličnim filmskim festivalima?

Federico: Treći put sam sudac… Ali po prvi put u Europi. U Argentini sam bio sudac na dva festivala, na festivalu fotografije i na festivalu kratkog filma…  Iskustva su bila odlična i uistinu uživam raditi sa sudcima drugih nacionalnosti i drugih perspektiva zato što to predstavlja većinu onoga što smatram filmom. Taj kolektivni rad, taj timski rad…
 
Što biste poručili mladim autorima, redateljima, a što gledateljima?

Federico: Mladim bih autorima poručio da nastave snimati. Najvažnije je reći nešto što stvarno želite reći. A publici bih poručio da budu otvoreni za poruke te da na film gledaju kao na umjetničku formu.  Također neka istražuju autore. Prepoznati sebe u filmu je nešto najvrijednije.
 
Na kraju ostaje slatko iščekivanje ovogodišnjeg Star Film Festa, a uz pregršt novih filmova svakako preporučamo da pogledate i film “Refugio”, ako to već niste.

U četvrtak, 18. jula, na Drum Dum Festu 009 u Narodnom pozorištu u Leskovcu nastupiće neprikosnoveni "Niški Big Band". Niški Big Band formiran je kao gradski festivalski orkestar početkom 1995. godine na inicijativu Nišvil džez festivala. U svojoj kulturnoj misiji orkestar dugi niz godina muzicira u svim gradovima širom Srbije, ostvarivši preko sto pedest nastupa. Jedni od značajnijih nastupa su: Beogradski Njuport džez festival, Novosadski džez festival, SKC Beograd, koncert na Platou ispred Filozofskog fakulteta, Dom Vojske Beograd. Sa orkestrom su do sada nastupali naši najeminentniji umetnici iz oblasti džeza i zabavne muzike kao vokalni ili instrumentalni solisti i dirigenti: Vladana Marković, Boba Stefanović, Ana Sofrenović, Xilda Kazasijan, Leo Martin, Dejan Najdanović, Goran Šepa, Filip Žmaher, Đorđe David, Vladimir Savčić Čobi, Mihailo Blam, Lazar Tošić, Fredi Stanisavljević, Stjepko Gut, Mića Marković, Bora Roković, Eduard Sađil, Vojislav Simić, Zvonimir Skerl, Vili Kazasijan. Imali smo tu čast da porazgovaramo sa dr Dragoslavom B. Petrovićem, predvodnikom ovog nesvakidašnjeg sastava.


DDF 009: Kao dirigent vojnih orkrestara u Nišu i Beogradu formirali ste i vodili uspešne džez formacije, po čemu se Niški Big Bend (Niški Big Band) razlikuje?

dr Dragoslav B. Petrović: Niški Big Bend razlikuje se pre svega po kvalitetu, dakle, on je kvalitetniji po sastavu od vojnih orkestara u Beogradu i Nišu koji više ne postoje, ali nažalost razilkuje se i po uslovima u kojima radi. Tada su tehnički uslovi bili daleko bolji, toga nema ovde, ali mi  pokušavamo to da nadomestimo ozbiljnošću i odnosu prema repertoaru.

DDF 009: Nakon svih ovih godina i ogromnog iskustva, šta je za Vas danas najuzbudljivije kada je o muzici i umentosti reč?

dr Dragoslav B. Petrović: Za mene je najuzbudljiviji momenat kada iznesem neki novi aranžman, ili novu kompoziciju i kada orkestar odsvira to po prvi put. Da ne budem neskroman, mene takođe uzbuđuje kada neki svoj aranžman iznesem. Ja inače znam kako to mora da zvuči  imam ga u sebi, ali kada orkestar to uspešno interpretira, to je taj trenutak koji je najuzbudljiviji i koji me najviše drži da radim ovo što radim. Ja bih i platio da ovo  radim, a ne samo da mene plaćaju (smeh).

DDF 009: Ko Vam je najomiljeniji od kompozitora i kako to izgleda dirigovati omiljeno delo i autora?

dr Dragoslav B. Petrović: Ja sam imao sreću da sam učio od najboljih kod nas kao što su, Zvonko Skerl, Franjo Jenč, to su dvojica po meni najboljih kompozitora i aranžera. Naravno, tu je i moj dugogodišnji prijatelj, veteran naše džez muzike, Vojislav Bubiša Simić, a koji je bio i moj gost nedavno u Sava Centru, kada smo imali promociju Nišvila u Beogradu. On je dirigovao svoju kompoziciju kojom je orkestar tadašnje Radio teleizije Beograd, pre 60 godina, pobedio u Žoan le Penu, u Francuskoj, na prvom festivalu džez orkestara Evrope, kada je prvi put nastupio neki orkestar iz takozvane komunističke zone i onda su pobedili. Leskovac će imati prilike i tu čast da kompoziciju čuje 18. jula, ja ću dirigovati, a delo se zove "Pozdrav Kaunt Bejziju".

DDF 009: Koji je Vaš zadatak u svetu muzike?

dr Dragoslav B. Petrović: Ja nekako doživljavam sebe i to pokušavam da usadim i orkestru sa kojim radim u svest, da je naša misija na ovim prostorima u Jugoistočnoj Srbiji, da dopremo do svih onih mesta gde građani neće imati priliku da vide i čuju pravu muziku. Kada kažem "pravu" to znači da nema kiča. Ja tako koncipiram i repertoar, da ne bude tu samo onaj pravi džez, već da ima svega, ali da je u vrhunskim aranžmanima i da je to vrlo dopadljivo.

Niški Big Band će otvoriti jubilarni dvadest peti Nišvil džez festival gde će nastupiti pet Big bendova i za sada se ne zna, da li se to ikada desilo u svetu, da toliko orkestara nastupi kao Džambo bend odjednom.

Gotovo svi orkestri na svetu ne bi bili to što jesu bez svojih bubnjara, perkusionista, a jedan od njih u Niškom Big bendu je i  student niškog Fakulteta umetnosti, a kome su možda bubnjevi bili predodređeni. Sa nama je razgovarao dvadesetdvogodišnji Đorđe Hartl.

DDF 009: Vаš otаc vаži zа za jednog od najboljih bubnjаrа sа ovih prostorа, dа li su bubаnj, odnosno udаrаljke bili logičаn sled dogаđаjа?

Đorđe Hartl: Pretpostavljam da su svi očekivali da ću uzeti palice u ruke i nastaviti tatinim stopama, ali meni je sve to počelo kao neka igra, te sam kasnije upisao i klavir, a nakaon više godina krenuo da sviram i bubanj.

DDF 009: Kada si počeo da sviraš?

Đorđe Hartl: Zvanično sa možda nekih 4, ili 5 godina života otac je počeo da me uči. Išao sam u neku školicu bubnejva, koju je on držao u Nišu. Mislim da sam 2010. godine upisao nižu školu za udaraljkeu Beogradu, u klasi profesora Dušana Vrbića i nakon toga sam kupio svoj prvi bubanj. I baš kada je bubanj stigao, zvali su me da osnujemo Džezbuku, tako da sam u isto vreme i svoj enki prvi bend oformio.

DDF 009: Osvаjаli ste rаzne nаgrаde između ostаlog i nа Međunаrodnom tаkmičenju prekusionistа u Skoplju, pobedili ste i nа Drаm Dum Festu, kаkve utiske nosite iz tog periodа? Recite nаm nešto više o tome?

Đorđe Hartl: Tada je za mene ceo taj svet bio nešto novo, prvi veliki bubnajrski festival, a ja se takmičim... Celo to iskustvo je jedna predivna stvar. Sama manifestacija je odlična, a okuplja bubnjare i perkusinosite sa celog Balkana. Što se Skoplja tiče, to je isto baš lepo iskustvo i sklapanje novih prijateljstava. Tamo je bilo ljudi iz cele bivše Jusgoslavije i najvažnije od svega nije ta nagrada, već da smo svi mi nastavili saradnju.

DDF 009: Šta je tata i kada savetovao?

Đorđe Hartl: Uglavnom me je savetovao kada ja to nisam želeo (smeh). Sve što mi je pričao, shvatam tek sada nakon mnogo godina. Uvak sam imao njegovu podršku, uvek je znao da mi kaže i šta je dobro i šta je loše. Uvek se ponosio mojim radom.

DDF 009: Šta je muzika za tebe?

Đorđe Hartl: Muzika za mene je život! Ja svoj život živim kroz muziku i jedva čekam Drum Dum Fest. Ponosan sam na Leskovac.

Sa Niškim Big Bendom nastupiće i jedan od najpoznatijih muzičara u Nišu, Dejan Najdanović Najda. Oduvek posvećen muzici, ovaj roker kako kaže ima poseban odnos sa Niškim Big Bendom.

Dejan Najdanović Najda: Oni neguju muziku koja se zove evergrin (evergreen). Muzika koja je vanstilska i van svega, dobra muzika koja traži veliku ekipu da bi bila realizovana. Za naše uslove ovo je ipak jedna grandiozna priča. Ja sam poznat po tome, da nisam veliki egzibicionistа što se muzike tiče, ali volim muziku i njene pravce koji su dobri i taj rokenrol kome sam ostao veran i dan danas, ta priča o evergrin muzici, zapravo njena postavka je u današnje vreme opet hrabrost.

DDF 009: Iz ugla muzičara, zašto je važno imati festival poput DDF-a?

Dejan Najdanović Najda: Fantastična prilika za još veću afirmaciju bubnja kao insturmenta i za promociju novih mladih ljudi koji žele da se uhvate ukoštac sa sviranjem bubnja. I kompletna organizacija po meni ima jednu ogromnu plaketu i diplomu za to što rade.

DDF 009: Šta smatraš svojom ulogom u svetu muzike i umetnosti?

Dejan Najdanović Najda: U tom svetu umetnosti, mi uloge ne biramo sami, ja tako to vidim, nego nam se uloge dodeljuju. Nekom se na primer dodeljuje uloga da bude ekstra poznat, a da nivo kvaliteta nije zadovoljavajući, a nekom ko dolazi do nadimka "kultno" da je to ono što je istrajno i nepromenjivo. Ja sam do sada pokazao svoju ulogu u svetu muzike i da je sve što sam radio imalo smisla, da to ostaje van vremena, zapisano negde.
 
DDF 009: Šta bi izdvojio kao tvoj najsvetliji trenutak?

Dejan Najdanović Najda: U muzici, najsvetliji trenutak je onaj kontakt zapravo sa publikom. Izvođač koji je pred neborajano hiljada ljudi, koji istovoremeno daje i crpi energiju, uzajemano se to tog trenutka razmenjuje. I sem toga najsvetliji trenutak je i biti deo jedne besmrtne priče.

DDF 009: Deca su krenula istim stopama?

Dejan Najdanović Najda: Oni su hteli, ne hteli poprimili to od mene (smeh). U početku nisam bio oduševljen, jer znam koje teškoće nosi sve to što ja radim i način na koji radim. Međutim, neke stvari su izgleda sudbinski predoređene i nemam ja tu šta da se mešam.

Niški roker Dejan Najdanović Najda ove godine  obeležava 25 godina svog učešća u kragujevačkoj grupi Smak. Pripremljen je i  CD, koji je nedavno objavljen. Album ima devet pesama, a u izdanju HI FI Centra. To su najpoznatije Smakove pesme koje su nastale pre trideset, četrdeset godina. Prava velika promocija biće održana u oktobru 2019. godine u Nišu.

Drum Dum Fest 009 biće održan 18. i 19. jula u Leskovcu. Tokom predfestvalkse večeri, 17. jula, biće otovrena izložba radova koji su pristigli na DDF foto konkurs “Objektivom kroz muziku Vol. 2”. Ulaz na sve programe festivala je besplatan.

Murska Percussion Ensemble formirana je 2007. godine. Okosnicu grupe čine 3 učitelja lokalnih muzičkih škola: Lazar Čolović ( Murska Sobota), Tomi Došen  (Lendava), Denis Dimitrić (Beltinci). Ostali članovi su bivši i sadašnji učenici muzičkih škola i sve ih naravno povezuje  ljubav prema muzici i zajedničkom muziciranju. Nastup na Drum Dum Festu 009 zakazan je za četvrtak, 18. jul. Početak je u 20 časova i 30 minuta. Za publiku u Leskovcu pripremili su raznovrstan program. Sa sobom nose celu paletu udaraljki: zvona, marimbe, vibrafon, ksilofon, timpane, zvončiće, koncertne tomove. Publika će imati priliku da vidi sve te instrumente na jednom mestu u različitim kombinacijama. U prvom delu  oni će izvesti ozbiljniji program tematskog karaktera poznatih kompozitora za udaraljke: Nathan Daughtrey, Lynn Glassock, Leo Outderits, Rick Dior. Slede dva sola: prvi,  za ksilofonom uz pratnju melodijskih instrumenata i solo za bubnjevima uz pratnju membranofonih instrumenata. Drugi deo programa predstaviće originalne kompozicije za udaračke ansamble u duhu swinga, bossa nove, tehna i popa. Na kraju će dočarati Bliski Istok i završiti  koncert muzikom iz hit video igre. Nadamo se da će publika uživati u nečemu nesvakidašnjem.


DDF 009: Da li ste nastupali u Srbiji?

Denis Dimitrić (MPE): Nastupali smo već  u Srbiji, u Novom Sadu, ali ovo bi nam bio prvi Međunarodni festval, tako da se veoma radujemo nastupu. Mogu Vam reći da jedva čekamo taj 18. jul.

DDF 009: Koliko članova broji sastav?

Denis Dimitrić (MPE): Trenutno nas je sedmoro, toliko nas dolazi i na Drum Dum Fest. Program prilagođavamo i broju članova, probe su vikendom zbog obaveza, ali naravno bez dobre volje i entuzijazma od svega ne bi bilo ništa.

DDF 009: Između ostalog, bili ste i član Simfonijskog orkestra RTS-a?

Denis Dimitrić (MPE): Tako je, do 2002. godine, a kao bivši član vojnog orkestra do 1995. Svirao sam i u Beogradskoj operi, ako se ne varam balet je bio u pitanju, Doktor Džekil i Mister Hajd. Paralelno sa nama je tu bio i Ivan Dimitrijević, kao i Dragoljub Đuričić.

DDF 009: Zašto baš udaraljke?

Denis Dimitrić (MPE): Mogu Vam reći da su meni palice poturili u ruke, da tako kažem. Svojevremeno 1987. godine nakon niže muzičke škole u Šapcu, upisao sam Vojnu muzičku školu u Sarajevu... Nama su dodeljivali instrumente za potrebe vojnih orkestara i s obzirom na to, da sam imao zube za klarinet, a sune za trombon (smeh), rekli su "Evo tebi udaraljke" i tako mi odredili sudbinu te godine.

Drum Dum Fest 009 biće održan 18. i 19. jula u Leskovcu. Tokom predfestvalkse večeri, 17. jula, biće otovrena izložba radova koji su pristigli na DDF foto konkurs "Objektivom kroz muziku Vol. 2". Ulaz na sve programe festivala je besplatan.




Rade Šerbežija, posle skoro tri decenije nastupa pred beogradskom pozorišnom publikom na otvaranju ovogodišnjeg  28. Beogradskog letnjeg festival BELEF-a u predstavi „Antigona - 2000 godina kasnije" u izvođenju pozorišta Ulysses. Samo dan ranije, od 20. juna u bioskopima širom Srbije u distribuciju kreće fantastično filmsko ostvarenje u kome je Rade Šerbedžija nastupa tumačeći jednog od glavnih likova, dr. Dabrovskog u psihološkom trileru "Anđeo čuvar". Anđeo čuvar (Guardian Angel) je psihološki triler zasnovan na istinitom događaju o zapanjujućoj seriji ubistava pod hipnozom koji su se odvijali u Danskoj u 1950-ima; u režiji renomiranog finskog reditelja Arto Halonena i sjajnom međunarodnom glumačkom glumačkom postavkom predvođenom Radetom Šerbedžijom, Džošom Lukasom i Pilu Asbekom, film u distribuciji 2i Filma stiže u domaće bioskope 20. juna! Rade nam je u susret novom filmu, kome se domaća publika izuzetno raduje, odgovorio na nekoliko pitanja. 


Koliko je bilo zahtevno tumačiti lik doktora Dabrovskog, kako ste se pripremali za ulogu, koliko ste se posvetili istraživanju hipnoze?

Uloga dr. Dabrowskoga u filmu Guardian Angel bila je uistinu sjajno napisana i jako zahtijevna. Kao i uvijek kada snimam tako izazovne karaktere, pokušao sam se što bolje pripremiti. Razgovarao sam sa prijateljem ,koji je poznati zagrebački psihijatar, o hipnozi  i svemu onome što bih kao profesionalni psihijatar trebao znati. To mi je pomoglo u kreiranju toga interesantnoga lika. Osim toga naš režiser Arto Halonen je bio jako dobro pripremljen za film koji je snimao...

Film je baziran na istinitim događajima. Verujete li da je moguće čoveka u tolikoj meri izmanipulisati putem hipnoze, da se odluči na čin ubistva?

Teško je povjerovati da je to danas moguće činiti...Ali ako jeste, onda je to zastrašujuće....

Film je finsko-dansko-hrvatska koprodukcija, veliki deo članova tima na filmskom setu je bio iz Hrvatske, u filmu u epizodnim ulogama učestvuje niz hrvatskih glumaca, deo enterijera sniman je u Zagrebu. Da li je zbog toga na setu vladala domaća atmosfera, koliko vama to znači, kada na setu imate podršku “domaće”ekipe?

Ja u posljednjih 25 godina, rijetko snimam filmove sa domaćim filmskim radnicima. A kada se to dogodi uvijek se ponovo ugodno iznenadim i obradujem, jer shvatim i vidim koliko su naši filmski djelatnici dobri i profesionalni… I drago mi je što postoje neki pravi filmski vukovi poput moga prijatelja Igora Nole koji su odgojili jednu novu generaciju filmskih radnika u Hrvatskoj, koja je spremna i sposobna odraditi sve izazove i poslove koji se pred njih postavljaju. Zaista su tako spremni i spretni da se osjećam kao da sam u velikim Hollywoodskim filmskim projektima…

Koji su vam budući planovi, uskoro kreće nova sezona pozorišta Ulysses, da li spremate još nešto uskoro u Hrvatskoj i/ili inostranstvu? Poslednjih godina se spominje da ćete s rediteljem Artom Halonenom ponovo snimati film, ovoga puta o Nikoli Tesl. U kojoj je fazi projekat?

Trenutno se pripremam za nasu novu sezonu  Ullysses teatra na Brijunima. Radimo novu predstavu “Tko se boji Virginie Woolf“, a tu su i moje uloge u našim starim predstavama. Igraću 19-tu godinu zaredom Kralja Leara i četvrtu sezonu Kreonta u našoj predstavi „Antigona 2000 poslije”… Što se tiče filmova, vjerojatno ću snimati jedan umjetnički film u New Yorku slijedećeg septembra, a pripremam i ulogu u hrvatskom filmu “Brdo “ sa režiserom Brunom Gamulinom…Postoji i dalje dogovor sa Artom Halonenom oko njegova projekta “Nikola Tesla“.

Anđeo čuvar prati inspektora Andersa Olsena (Pilu Asbek) koji rešava slučaj pljačke i dvostrukog ubistva uz sumnju da je počinilac izmanipulisan zbog zloupotrebe hipnoze i tako naveden na spomenuti zločin. Priča se zasniva na istinitim događajima i šokantnoj kriminalističkoj istrazi koja je potresla Dansku 1950. U rešavanju istrage, Olsen traži pomoć čuvenog psihijatra specijalizovanog za hipnozu, Dr. Dabrovskog (Rade Šerbedžija), s kojim kreće u regresivan svet manipulacije uma.

U glavnoj ulozi nastupa trenutno jedan od najpopularnijih danskih glumaca mlađe generacije, Pilu Asbek. Svoju karijeru započeo je svetski priznatom i nagrađivanom danskom serijom Borgen, glumio je u nizu izuzetno uspešnih naslova (Lucy Luka Besona, u za Oskara nominovanog A war, The Ghost in the Shell uz Scarlett Johansson, Woodshock uz Kirsten Dunst), a široj publici svakako je trenutno najpoznatiji po ulozi Eurona Greyjoya u poslednje tri sezone Igre prestola. Ulogu psihijatra odigrao je Rade Šerbedžija, a u ulozi kriminalca Bjørna S. Nielsena koji hipnozom manipuliše i navodi pojedince na ubustva nastupa Džoš Lukas, jedan od najrelevantnijih američkih glumaca svoje generacije, koji je nastupao u nizu svetski poznatih i uspešnih naslova.

Anđeo čuvar nastao je kao finsko-dansko-hrvatska koprodukcija, sniman je u Hrvatskoj i Danskoj, hrvatsku produkciju potpisuje Igor Nola iz kompanije Mainframe Production. U bioskope širom Srbije stiže od 20. juna.

Distribucija: 2i Film

The Black Lips su savremeni “kraljevi” psihodeličnog underground garage rokenrola. Osnovani su 1999. u Atlanti, počeli su da sviraju kada su imali po 15 godina, a do danas su nastupali širom sveta i postali alternativne legende. Iako već odavno nisu klinci, uporno čuvaju srednjoškolsku eksplozivnu energiju divljih rokenrol nastupa. Premijerni nastup u Srbiji imaće 13. juna u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Tim povodom razgovarali smo sa Džaredom Svilijem (Jared Swilley), jednim od osnivača benda The Black Lips.


Recite nam nešto više o počecima benda – šta je bila vaša najveća inspiracija (u muzici i van nje) da osnujete The Black Lips?

Džared Svili: Mislim da je naša glavna inspiracija krenula od svega i svakoga što je oličavalo antiautoritet. Oduvek smo prezirali sistem. Političare, profesore, policiju. I roditelji su nas smarali, ali roditelje volimo.
 
Postoji li nešto što bi se moglo okarakterisati kao globalna alternativna zajednica danas? Kako vidite mesto The Black Lips i sličnih rok bendova na globalnoj sceni? Ima li uopšte nekog ko je sličan vama?

Džared Svili: Možda Fat White Family imaju sličnosti sa našim stavom. Mislim da u ovim godinama više ne volim revoluciju. Ovde smo da bi nam bilo lepo, a to neće dugo trajati. Samo želim da svi budu OK i da svako može da radi šta želi u životu.

Da li na aktuelnoj muzičkoj sceni postoji neko koga smatrate svojim herojima? I da li nekoga ne podnosite?

Džared Svili: Moji trenutni muzički heroji su moji prijatelji. Srećan sam kada ljudi koje volim i poštujem stvaraju i uspešni su u tome. King Khan, Shannon Shaw, Quintron and Miss Pussycat, Mark Sultan, The Coathangers. Naša životna misija je stvaranje muzike, to je ono što radimo i što ćemo uvek raditi. Ništa me ne čini srećnijim nego kada vidim da su moji prijatelji uspeli u tome. To i mene pokreće i motiviše. Sigurno da ima onoga što mi se ne sviđa, ali ne mrzim nikoga. Toliko toga dobrog ima u mom životu, nemam razloga da mrzim bilo koga ili bilo šta. Nemam ni vremena za to, a i mržnja izjeda čoveka.

Šta vam je važnije, nastupi uživo ili rad u studiju?

Džared Svili: I jedno i drugo nam je važno. Živim za turneje i priliku da na koncertima vidim srećne ljude koji se dobro zabavljaju. To je ravno religijskom iskustvu. Ali, volim da budem i u studiju i stvaram neke fenomenalne stvari.  Zapravo, ne mogu ni da uporedim ta dva iskustva.

Dom omladine Beograda ovaj koncert organizuje u saradnji sa Pop Depresijom i Kišobranom.

Ulaznice su u pretprodaji preko Ticket Vision mreže, po ceni od 1400 RSD. Na dan koncerta cena ulaznice će iznositi 1600 RSD.

<<  Oktobar 2019  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
 
   

Putopisi, Intervjui..