Poslednji dani marta obogatiće aktuelnu kulturnu ponudu srpske prestonice i novim, a 64. po redu izdanju Martovskog festivala – Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, koji će u periodu od 30. marta do 2. aprila, publici na uvid dati svoje osveženo ruho sa nizom novih sadržaja. Od ove godine Martovski festival održava se u organizaciji i svim prostorima Doma omladine Beograda i sa novim umetničkim direktorom, dramaturgom Bobanom Jevtićem. Najdugovečnijeg filmski festivali kod nas se fokusira na domaću filmsku produkciju dokumentarnih, TV dokumentarnih, kratkih igranih, animiranih i eksperimentalnih filmova, postajući tako nacionalni festival u punom značenju te reči.


U slučaju Martovskog festivala nužno uvek pričamo o zamašnoj tradiciji, a kako se sa tradicijom uvek mora pažljivo baratati, koje su bile osnovne zamisli i postavke kada se pristupilo osmišljavanju ovog festivala?

- Krenuli smo od naoko jednostavne postavke – kako pomiriti i sjediniti to golemo nasleđe festivala, čije je ovo, evo, već 64. izdanje po redu i koji predstavlja najdugovečniji filmski festival u Srbiji, sa obrisima i darovima onog novog i nedavno pristiglog, i kako što celishodnije uposliti nemale prikazivačke i organizacione potencijale Doma omladine Beograda, u kome će se ovogodišnji u celosti odvijati. Uz pregršt želja i ideja, a duboko svesni mogućnosti i stvarnosti, došli smo do ove konkretne ponude – podosta novina i netakmičarskih segmenata, omaži preminulim autorima i naglasak na zaslužnim veteranima, i pre svega, oko sto odabranih filmova koja će publika biti u prilici da pogleda u samo četirii dana.

A na koji način se onda  taj upravo pomenuti nacionalni karakter odražava na konkretnu ponudu ovogodišnjeg izdanja Martovskog festivala?

- Za početak smo krenuli od očigledne i i jednostavne istine -  beogradska publika i gosti našeg glavnog grada tokom čitave godine bivaju barem u teoretskoj prilici da prate dokumentarni film  kroz niz ozbiljnih i uspešnih manifestacija posvećenih mahom toj sorti filmova (tu su, podsetimo, Beldocs, Sedam veličanstvenih, Slobodna zona, a tu je delom i FEST), a naš je festival naglaskom na tom nacionalnom krovnom okviru osnažio i proširio tu ponudu, i, naravno, pružio dodatnu podršku ovdašnjim autorima koji neretko stvaraju zanimljiva i vredna dela i u produkcionim neuslovima. U tom smislu, četiri dana u kome će samom centru ovako mnogoljudnog grada u žiži interesovanja biti prevashodno  ovdašnji stvaraoci u oblasti kratkog, eksperimentalnog, animiranog i dokumentarnog filma različitih metraža čini se kao minimum pažnje koje autori i njihova dela zavređuju.

Izvesna novina je i upadljivije prisustvo eksperimentalnog filma u programu ovog izdanja festivala?

- Da, polaznim kategorijama (kratki igrani film, dokumentarni film u trajanju do i preko 50 minuta, animirani film) sada je pridodat i segment koji je usredsređen na eksperimentalni film i video art. U festivalskom smislu, na nekom zamašnijem organizacionom nivou, pomenuti vid stvaralaštva nekako je poslednjih godina ostajao u zapećku, iako je sve više autora iz Srbije koji svojim delima iz ovog domena privlače i pažnju inostranog festivalskog sveta. A uz to, poetika eksperimentalnog filma poslednjih je, recimo, desetak godina unazad izvršila uočljiv uticaj i prodor unutar poetike arthaus filma radikalnije provinijencija. I na to smo želeli da ukažemo dodavanjem te selekcije, uvereni da u Beogradu ima i dovoljno publike i radoznalosti i za takve gledalačke izazove.

Sudeći po izboru filmova kojima ćete otvoriti Martovski festival, vodilo se računa o tradiciji i baštini, kao i zaslužnim autorima, zar ne?

- Upravo tako, svesno smo odabrali baš autobiografski dokumentarac Ljubiše Samardžića, Panta rei, za svečano otvaranje festivala, u četvrtak, 30. marta, a  pre njega biće prikazan još jedan premijerni film još jednog zaslužnog i iskusnog autora – u pitanju je kratki (osmominutni) film Puriše Đorđevića nazvan Bunker 93. Moramo negovati svest da film kao ni svet u kome živimo ne počinje sa nama i našim dometima, te s tim u vezi na sjajnu filmsku tradiciju ove zemlje podsećamo i nagradom za životno delo za neumornog dokumentaristu, Miroslava Batu Petrovića, kao i omaž-programima, kojima ćemo se nanovo osvrnuti na delić stvaralaštva i još jednom se zahvaliti dvojici autora koji su nas nedavno napustili - Krsti Škanati i Lazaru Stojanoviću.

S druge strane takmičarskim programom dominiraju ostvarenja mlađih i mladih autora...

- I sam film, kao medij, svih ovih godina, ponekad i neznano kako, zadržavao je mladalački duh i tu svoju, čini se, nepokolebljivu i neuništivu mladalačku bit. Stoga ni ne bi trebalo da čudi, premda je reč o potpunoj slučajnosti, odnosno, selektorskom odabiru unutar stotina prijavljenih filmova, što tom kategorijom kratkometražnog filma, ovog proleća dominaraju radovi mlađih i mladih autora. Kao što će publika moći sama da se uveri, u podosta slučajeva je evidentno da je kratki metar dobro promišljen i ciljani izbor autora, što onda ta dela čini dodatno intrigantnim, jer, podsetimo, današnji kratki metar nekada, na početku evolucije filma zapravo je bio izvorni i poželjni gabarit kada je minutaža u pitanju. U međunarodnom programu, pak, ponudućemo uvid u domete autora, takođe mlađih generacija, sa  čak tri kontinenta, premda će pažljiviji gledaoci brzo primetiti da su se i na tom, nazovimo ga tako, planetranom nivou izvesne teme nametnule kao zajedničke i dominantne. U pitanju su identitetske nedorečenosti i borbe, poriv za društvenim angažmanom i potreba za prevazilženjem mahom nametnutih ili ponekad i samonametnutih međa.

Pomenimo i specijalni program, za njega su odabrana ostvarenja na teme i o junacima koji su bliski ovdašnjoj publici. Da li je to bio krovni koncept za taj deo programa?

- Očekujem veliko interesovanje publike za taj deo programa, jer sva  ta tri filma tiču se ovdašnjih kulturoloških i socioloških tropa i pojedinaca koji i dalje pripadaju ovom kulturnom prostoru; reč je o dugometražnim dokumentarnim ostvarenja Trst, Jugoslavija Alesija Bozera, Svaka dobra priča je ljubavna priča Rajka Grlića i Matjaža Ivanišina, te  Prostor između: Marina Abramović i Brazil Marka del Fiola.

Martovski ove godine prisutnim autorima i gostima nudi i ponudu radioničarskog, esnafskog i muzičkog programa, šta se time dobija?

- Jednostavno, dobijamo na prilici da festival postavimo i iskoristimo i kaso mesto susreta i stručnog usavršavanja, a potom i zabave. Ponuđene radionice pružaju šansu učesnicima da se barem delimično upute i usavrše u čak sedam zanimljivih i relevantnih tema za stvaranje i rad na filmu danas; tu su: uloge scenariste u dokumentarnom filmu, kreativne upotrebe arhivskog materijala, izvora finasiranja dokumentarnog filma odnosa nezavisne produkcije i javnih televizija, osnove storiborda i dubine i prostora na platnima... Moraću da sam pomernem i program događanja koje smo naslovili Filmske stolice, a gde će od 14 do 20 časova svakog dana domaći autori biti na raspolaganju prisutnima za kratak razgovor, razmenu mišljenja ili saveta. Osim toga, obezbedili smo i neformalnije koncipirane razgovori sa prisutnim autorima prikazivanih filmova, kao i podprogram nazvan Speed Introduction: Festivals Meet Festivals, gde smo kao osnovni  cilj zacrtali  umrežavanje svih važnih domaćih festivala i trening programa u oblastima dokumentarnog i kratkometražnog filma danas.  I na kraju dana, nakon filmova i te silne priče o filmu i filmskoj profesiji, red je i da predahnemo, otud bogat i šarenolik  muzički program svih festivalskih večeri.

Za kraj, zašto baš Dom omladine Beograda kao dom za sve programe festivala ovog proleća?

- Dom omladine Beograda, vitalno i vibrantno središte kulture u samom centru grada, od početka se nametnuo kao najlogičniji izbor. Ponajpre, Dom omladine sa nizom multifunkcionalnih prostora pod jednim krovom pravi je dom za jednu ovako razmahanu i široko koncipranu festivalsku manifestaciju, ali ne smemo zanemariti i činjenicu da upravo Dom omladine, koji već i sam po sebi spaja tradiciju i već pomninjeni duh novog i svežeg, i u metforičkom smislu nudi savršenu rimu za ono što je naš organizacioni tim želeo da postigne  višekrakim konceptom o kome smo upravo pričali.

Intervju: DOB

Kezz ili Tamara Ristić, je pobednica nekoliko takmičenja za muzičke mlade nade, devojka koja ravnopravno forsira etno zvuk i (sopstvene) savremene muzičke matrice, te diplomirana istoričarka umetnosti, koja iz prve ruke upoznaje beogradsku galerijsku scenu…Rođena je u Kikindi, pravi svoju muziku od malih nogu i ne da se obeshrabriti.
Na proleće izlazi njen prvi album, a krajem marta očekuje nas i prvi veći beogradski koncert talentovane Kezz. 


Pobedila si do sada na nekoliko otvorenih takmičenja posvećenih početnicima i svežim licima, šta ti je to zaista donelo?

Donelo mi je uzlazno ubrzanje i otvaranje mogućnosti za ostvarenje želja.

Tvoja priča liči na neku našu lokalnu verziju "američkog sna", ipak ljudi ovde uglavnom sumnjaju u mogućnost fer takmičenja i konkursa. Kako si ti uspela da guraš svoje i ne sumnjaš previše?

Samo sam razmišljala na koje sve načine mogu da podelim moju muziku sa ljudima, a nema sumnje da su konkursi i demo festivali dobar vid promocije. Prijavljivala sam se na konkurse koji su meni zanimljivi i birala gde ću da se pojavim.

Sviraš i dalje i mtalofon koji ti je poklonila vaspitačica u obdaništu, čuvaš etno zvuke s kojima si se upoznala još u rodnoj Kikindi, a ipak si predstavnik veoma modernog zvuka i scene. Kakav je to muzički hibrid u tvom slučaju?

Da, ja to zamišljam kao drvo. Imam koren koji raste od detinjstva i veoma je duboko u zemlji. Dugo se granam, neke grane su dosta ojačale, a uskoro će i procvetati. Nije slučajno što album izlazi na proleće, imam čak i jednu pesmu “Cvet” u kojoj mislim da sam spojila istok i zapad. Dakle to je neki hibrid koji ima vertikalu, a i horizontalu.

Nakon pobede na regionalnom konkursu Ženski element, u pripremi je tvoj album prvenac, za Mascom Records, kako si zamišljala da će izgledati, a kako zaista izgleda ceo taj proces?

Zanimljivo je da nisam uopšte zamišljala proces, nego kako ću biti zadovoljna na kraju. A nisam ni mogla da zamislim, jer takav intenzitet osećanja nisam do sada doživela. Probaću ukratko – muzika i ja smo se posvađale, nisam mogla da spavam, plakala sam, tražila da se vrati, poklonila sam joj se i onda me je ispunila više nego ikad! Sam proces snimanja je trajao 10 dana u kontinuitetu. Kada sam otpevala prvu pesmu koja je izuzetno zahtevna, kao da sam otvorila zaglavljen čep na nekoj boci, sve je teklo brzo i energično. Marko Milošević – Mkdsl, moj producent, je najdivniji na svetu, i uz njegovu podršku uspela sam da izvučem mnogo toga iz sebe. A kada se udruže naši zahtevi i kriterijumi, nije ih lako ispuniti.

Verovatno si već uzor nekim devojčicama, a ko su (bile) tvoje muzičke inspiracije?

Prva i najjasnija koje se sećam je zvuk helikoptera sa magnetofonske trake koju mi je tata puštao, “The Happiest Days Of Our Lives” Pink Floyd, obožavala sam to. Kod muzike me je uvek inspirisao osećaj koji izaziva. Tako sam došla do izvorne muzike. Jer nju najviše osetim dok je izvodim, to je prirodna povezanost. Sa druge strane je inspiracija koja dolazi iz saradnje, uskoro ćete čuti kako to zvuči.

S obzirom na to da radiš i u jednoj gradskoj galeriji - a koje bi bile likovne?

Isto kao kod muzike, inspiriše me ono što prija mom senzibilitetu. Nije lako izdvojiti jer je to druga strana mog zanimanja – istoričarka umetnosti. Inspirišu me i mladi umetnici koji aktivno stvaraju, volim da sarađujem sa njima, recimo Irena Kovač i Aleksandar Joksimović – Ale.
 
Opiši u tri reči svoj prestojeći koncert u Elektropioniru /25.3/

Srešćemo se opet!

I logično pitanje za jednu Kezz, šta ti stavlja, a šta skida kez s lica?

Ima dosta stvari koje pokušavaju da skinu kez, a stvaranje ga fiksira tu gde jeste. Nadimak Kezz sam dobila jer sam često nasmejana. Odaću vam jedan trik – probajte češće da se smejete i radite to što volite, videćete da će taj osmeh biti sve teže skinuti.

Paralel PR




Svetski poznata cabaret-noir zvezda Michelle Gurevich - kod naše publike poznata pod umetničkim imenom Chinawoman, nastupiće pred domaćom publikom na velikom koncertu 18. marta u Domu omladine Beograda. Nedavno je objavila novi album, pod nazivom "New Decadence", koji koncertno promoviše na velikoj evropskoj turneji, a Beograd je jedna od prvih destinacija koje će posetiti. Ova kanadska kantautorka, ruskog porekla, iz Toronta, već godinama skreće na sebe pažnju izuzetno zanimljivim, jedinstvenim pristupom scenskom nastupu i komponovanju: radi se o veoma intimnom stvaralačkom svetu sa pesmama na ivici tišine, koje se odvijaju uz krajnje svedenu instrumentalnu pratnju, izdvajajući u prvi plan glas i poeziju. Na njenim koncertima uglavnom se sa strahopoštovanjem ćuti i prisustvuje dirljivom minimalističkom umetničkom majstorstvu, koje predstavlja potpuno posebno poglavlje na globalnoj alternativnoj sceni.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 1200 dinara.


Kako biste opisali Toronto kao grad za umetnike, šta je dobro a šta ne?

Michelle Gurevich: Iz Toronta sam, ali poslednjih šest godina živim u Berlinu. Toronto pruža miran život i otvoreno okruženje koje podstiče satiru i skromnost, dobre sastojke za stvaranje muzike. S druge strane, to je skup grad, veoma poslovno orijentisan. Berlin je mnogo pristupačniji i opušteniji, grad u kome je izvodljivije i prihvatljivije samo iznajmiti sobu i provoditi vreme fokusiran na svoju umetnost.

Kako ste odlučili da sebe zovete Chinawoman? Kakva se umetnička poruka krije iza tog imena? Zašto ste odlučili da se vratite svom imenu i prezimenu?

Michelle Gurevich: Kad sam prvi put otvorila Garageband (program za komponovanje, prim. aut.), pitao me je za naziv benda. Nisam imala snimljenu ni jednu notu u tom trenutku, i u šali sam napisala Chinawoman. Da sam znala da ću od muzike graditi karijeru, verujem da bih drugačije izabrala. Na poslednjem albumu konačno sam odbacila ovaj alijas i sada koristim svoje pravo ime, kao što čini većina mojih omiljenih umetnika.

Gde vidite sebe na globalnoj muzičkoj sceni? Ko je vaša publika, postoji li neka specijalna vrsta ličnosti koja uspostavlja odnos s vašom muzikom širom sveta? Kako biste opisali one koji vas slušaju?

Michelle Gurevich: Najpre su me slušali u Rusiji, pa se to proširilo na celu Istočnu Evropu, onda se priključila Zapadna Evropa i sad me najviše slušaju u Istanbulu, Teheranu i Meksiko Sitiju. Dakle, kakvim god teorijama da sam objašnjavala ko me sluša, pale su u vodu. Većina kultura u svojoj tradiciji ima balade i oni koji ih vole pronašli su u mojoj muzici nešto što im je dobro poznato. Sebe vidim kao predstavnicu novog bedroom art talasa, jednog od nezavisnih umetnika koji su stekli publiku zahvaljujući Internetu i relativno novoj mogućnosti da se sa slušaocima povežu direktno.

Da li se sećate prethodnih poseta Beogradu i kakvo je vaše iskustvo s ovim gradom i ljudima u njemu? Da li ste se promenili u međuvremenu i šta da očekujemo na koncertu 18. marta u Domu omladine Beograda?

Michelle Gurevich: Naši nastupi u Beogradu uvek su među najzabavnijim. Srpska publika uvek je bila veoma srdačna, predana, takođe i pomalo divlja. Mnogo toga se desilo u mom životu od prvog nastupa u Beogradu, naravno da sam se promenila, a promenili su se i nastupi. U neku ruku su teži, u drugu lakši. Sad, pošto sam završila četvrti album, mislim da imam veći izbor pesama za selekciju. Ali kako ne možemo pobeći od sebe, ja sam takođe ona ista Mišel.

Možete li da imenujete vaše ključne muzičke uzore, one uz koje ste odrastali?

Michelle Gurevich: Ala Pugačova, Šarl Aznavur, Lučo Dala, Adrijano Ćelentano, Amanda Lir, Fransis Laj, Vladimir Visocki. Onda su došli Metallica, Joy Division, Kraftwerk, Portishead, NIN, Lenard Koen…

DOB intervju

Vaš drugi dugometražni igrani film “Afterparti” imaće premijeru na Festu, u nacionalnom takmičarskom programu za koji je pre dve godine selektovan i Vaš debitantski film “Tmina”. Koliko je učešće na Festu bitno za Vas kao autora?
   
Ja sam dete Festa, začeto neplanirano i sticajem okolnosti.  Ustvari ja sam više Festovo kopile. Desilo se, eto tako, da bez naročite namere gostujem već drugi put, i svaki put se potrudim da iz toga izvučem sve što mogu i ono što nemam. Kao kad vas bogati otac pozove na porodični ručak svoje nove porodice a vi mu ukradete parfem ili svećnjak.

“Afterparti” otvaraju dokumentarni snimci izgradnje Novog Beograda, u kojem danas živi glavni junak Mare, mladi barmen u popularnom klubu i glumac u pokušaju. Na šta ukazujete kontrastirajući ono i ovo doba?

Analogije su razne, ona najdominantnija se tiče nasledja, onog što je “gradjeno” i onog što je sad. Kao i jedna vrsta održavanja utopijske izluzije koja je iz entuzijazma metastazirala u nihilizam. Meni je to vrlo fascinantno s obzirom na snažnu mladalačku energiju obe spomenute epohe, koja nije nestala već prosto pervertirala. Želeo sam da glavni junak ne živi samo “svoje vreme” već da se kroz njega oseća istorijski kontekst, želeo sam da ga sukobim sa prošlošću. Ima tu još dosta toga, ali bih voleo da publika bez sugestije doživi to na svoj način. Interpretacije su i tokom kontrolnih projekcija bile potpuno različite. Ubedjen sam, recimo, da montažer i dalje ne zna čemu odredjen sekvence služe.

Mada se u mnogobrojnim scenama klabinga insistira na dobrom provodu, prikazujete jednu u suštini neveselu stvarnost. Kako biste žanrovski opisali svoj film?

Jeste, u tom insistiranju upravo i leži sva tragedija. Za mene je ovaj film društvena satira, a žanrovski ipak čista crnohumorna drama. Komičan je isto onoliko koliko je komično i naše okruženje, dakle komično do bola.

Da li smatrate da je “Afterparti” angažovani film, na način na koji su to svojevremeno bili filmovi crnog talasa?

Trudim se da svoje filmove upakujem u formu koja mi najviše odgovara bez naročite želje da budem angažovan ili kritičan. Poetika, ukoliko za nju ima mesta, važnija mi je od pamfletiranja. Vodim sukob sam sa sobom po tom pitanju, a to je uticaj fakulteta kog pokušavam da se otarasim. Danas ne postoje “disidenti” jer ako imaš dovoljno novca možeš da radiš šta hoćeš, ne postoji vlast koja će ti zabraniti film, došlo je drugo vreme. Danas je disident onaj koji dodje do distribucije, disident je svako ko napravi film, jer se to kosi sa zdravim razumom, to je disidenstvo u odnosu na sebe samog i u odsustvu institucionalne prepreke koja bi omogućila lažni društveni značaj. Mislim da su filmovi “crnog talasa” pre svega bili kvalitetni filmovi, a tek nakon toga angažovani, to se zaboravlja. Umesto toga, potencira se njihov politički kontekst i autorstvo, što kod mladih reditelja stvara potrebu za jasno izgradjenim stavom o sebi, i svojoj političnosti, i to pre nego što nauče da naprave kvalitetan kadar. To je sve igra ega, jako dugo prisutna u domaćem filmu, i razlog zbog kog se svi pozivaju na “crni talas”. Kao kad u srednjoj školi promašite pismeni rad na temu Jesen u mojoj ulici, ali na kraju ipak negde provučete rečenicu “jesen u  mojoj ulici” pa vam profesorka oprosti. U skladu s tim voleo bih da kažem da je film Kad budem mrtav i beo za mene jako važan film, a za Afterparti direktna inspiracija u nekim delovima čak i vizuelno.

Koga smatrate krivim za mrak i ispraznost koje prikazujete u “Afterpartiju”?

Sve više se trudim da takvu situaciju prihvatim kao neminovnost života. Verovatno smo svi podjednako krivi, ili niko nije kriv ako takvu situaciju sagledamo kao jedan period koji će se konvertovati u nešto gore ili bolje. Kao pripadnik generacije kojom se film bavi, nisam sebe postavio u ulogu  kritičara, već pre hroničara i posmatrača.
Mislim da se scene u filmu oslanjaju na vrlo jasne reference u realnosti pa je on, bez obzira na igranu strukturu, jako blizak dokumentarcu, a to je ono što je najopasnije. Stvarnost Srbije je toliko apsurdna da postaje žanr ili bar film. Upravo ova deformisana forma filma na mikroplanu predstavlja naše deformisano društvo. Društvo koje je primitivizam inkorporiralo i prihvatilo kao nacionalni mentalitet, čija su najveća žrtva - mladi, i ja kao indvidua u toj grupi. Prostakluk, zaglupljenost i mržnja postaju opšte prihvaćeno stanje stvari - od kog svi profitiraju, mediji sa idejom da svoju robu prodaju potrošačima ili političari sa idejom da se prodaju glasačima. Primitivzam je svuda, ima ga i u našoj struci, na Festu, uvukao se u svaku poru života, i čeka da bukne.

U takvom prostoru, u kom se oni pametniji i kritičniji  povlače u safe zonu lažnog elitizma komunicirajući isključivo sa sebi sličnima, a oni gluplji grabe sve ono što im ne pripada šireći se dalje poput kuge, mesta za ljubav nema, a u takvoj sredini mogućnost rata je uvek vrlo prisutna. Dakle, ne radi se o pretencioznoj i davno prežvakanoj kritici kulturne politike, već o nečemu mnogo bitnijem - vapaju mladog čoveka da se spase.

Ako ste u “Tmini” referisali na stil Nikolasa Vindinga Refna, o kom autoru ste razmišljali radeći “Afterparti”?

Rani radovi reditelja “novog Holivuda”. Diplomac, Ponoćni kauboj, Fingers. Film Reality italijanskog reditelja Matea Garonea je pomogao u razumevanju miljea, Saturday night fever u tretiranju klupskih scena. Kad budem mrtav i beo na nivou apsurdnosti i tematski, poneki Soderberg. Razni fotografi, lokalni tv sadržaj, sve to je doprinelo. U nedostatku tehničkih sredstava koristili smo mehaničke zumove,  uglavnom prirodno svetlo, statiku. Hteli smo da 63. Blok, u kom smo snimali većinu eksterijera, tretiramo filmično, manje kroz naturalizam ali opet dovoljno realno. Oseća se ta prljava grain estetika sedamdesetih kojoj je doprineo i posvećeni rad snimatelja Dušana Grubina.

Kako doživljavate ocene da ste kontroverzni reditelj?

Bolno.

Za ulogu u “Tmini” Sonja Kovačević je dobila nagradu za najbolju glumicu na 43. Festu. Sada ste angažovali takođe mlade glumce Radeta Ćosića, Janu Milosavljević i Nikolu Šurbanovića. Kako birate glumce?

Glumci biraju mene. U slučaju ovog filma, Rade Ćosić mi je prišao sa idejom o zajedničkoj saradnji. Bilo mi je jako zanimljivo da saradjujem sa nekim ko je potpuno drugačiji tip ličnosti od mene. Volim da eksperimentišem i da se igram. Volim glumce koji se predaju liku, metodičare koji ne pristupaju filmskoj ulozi kao šljaci izmedju dve pozorišne predstave. Volim kad mi veruju i kad su hrabriji od mene. Jako mi je važno da otkrivam nove ljude. Veliki broj glumaca iz Srbije radi honorarne poslove, konobariše, radi u prodavnicama satova poput Jane Milosavljević ili se bavi fizikalijom kao Nikola Šurbanović, medju njima ima pravih bisera koji zaslužuju svoju priliku. Ne proizvode se glumci samo na Fakultetu dramskih umetnosti, ima ih po parkovima, u fabrikama, po prozorima koje peru, na zgradama iznad nas, treba samo baciti pogled.

Muzika je sveprisutna u “Afterpartiju” – tehno, pop, folk…  Po kojim kriterijumima ste sastavljali tako raznorodan skor?

Soundtrack je radio Ahmed Hajdarović aka Aki Species, tehno producent iz Beograda sa kojim sam saradjivao i na “Tmini”. Arhivska muzika je takodje postala vrlo bitan dramaturški element i ona boji živote naših junaka kako kroz liriks tako i ritmički. Klub je s druge strane postao neka vrsta muzičkog melting pota. Želeo sam da napravim arhetip balkanske Diskoteke u kojoj se sredom pušta tehno, a u petak Gagi bend nastupa uživo, što je u suštini samo prekopiran repertoar velike većine lokalnih mejnstrim klubova. Dakle, odsustvo bilo kakve ideje o muzičkom stilu i muzički bućkuriš, koji ovde nadam se dobija neki koncept. Sa ovakvim stvarima je bilo jako komplikovano raditi, jer odredjenim muzičkim autorima nije bilo jasno kako su takve stvari uopšte spojive. Na istom nivou na kom je i Bobi Beštiću, u početku, bio nejasan izbor Lidije Vukićević za njegovu filmsku partnerku.

U kakvim ste produkcionim uslovima radili? Da li ste mogli da realizujete sve što ste zamislili?

U odnosu na svoje studentske projekte više, ali za film ovakvog karkatera, ipak nije bilo dovoljno novca. Radili smo sa trećinom budžeta prosečnog srpskog filma. Organizacijski smo postigli nemoguće, ali smo u svojoj naivnosti sebi ipak dopustili maštanja o honorarima koje mnogi od nas i dalje nisu dobili. Drago mi je da je film uspeo da se snimi bez državne pomoći uglavnom iz privatnih fondova, čemu je najviše doprineo Rade Ćosić. Kad smo dobili novac i od Filmskog centra za stimulaciju postprodukcije, mogli smo malo da odahnemo.

Kakav je plan za “Afterparti” posle Festa, da li ćete ga slati na strane festivale, kada će ići u bioskope?

L. B. - Film je primljen na filmski festival Raindance, ali kako nam je to tada svima zvučalo kao siromašna verzija  festivala Sundance, odustali smo u nadi da će biti većih i važnijih, što se naravno nije desilo. Posle premijere na Festu, film kreće u redovnu bioskopsku distribuciju širom zemlje.

Valjevski alternative hip-hop/fjužn sastav Mr.Rabbit u subotu 4. marta od 21 čas u Klubu Doma omladine Beograda, koncertno će promovisati svoj najnoviji album pod nazivom „Postmoderna komedija“ u izdanju kuće Lampshade Media. U susret predstojećem nastupu, razgovarali smo sa Aleksandrom Danilovićem, frontmenom benda Mr.Rabbit, o muzici, domaćoj sceni i daljim planovima.


Bend Mr. Rabbit šira javnost upoznala je 2014. godine, kada ste objavili prvi album "NOĆNA LUKA BRODOVA", a postojite od 2013. godine, kada je bend osnovan u Valjevu. Kako je u vašem slučaju izgledao razvojni put od okupljanja benda do izdavanja prvog albuma? Koliko je bilo teško "probiti se" na sceni i privući pažnju publike?

Da, bend zvanično postoji od 2013. godine. Mada ideja i prvi snimci nastaju još 2010. godine dok smo Marko (klavijaturista), Mila (bivši vokal) i ja radili sa bendom Ira u Valjevu. Tada samo oformili sopstveni muzički studio i počelo je snimanje. Pre albuma smo izbacili nekoliko singlova, a kroz samo snimanje se lagano okupljala i stalna ekipa (Mila, Marko, Anđelko, Lazar, Miloš i ja). Prvi album smo objavili za Lampshade sredinom 2014. godine. Nekako su se kockice tek tada poklopile, jer smo se svi skupili u Beogradu, koji, moram reći na žalost, nudi mnogo više prilika i šansi nego Valjevo. Nakon toga nas Mila i Miloš (gitarista) napuštaju, a priključuju nam se Đurđa i nešto kasnije Branko. Ne bih se usudio da kažem da smo se sasvim “probili”. Još uvek radimo na tome i teško jeste.

Kod opisa vašeg muzičkog pravca pominje se više odrednica: alternativni zvuk, hip-hop, fjužn..., a neki muzički kritičari vašu muziku opisuju i kao "žanrovsko lutanje". Kako vi definišete svoj zvuk, kako biste ga predstavili nekome ko nije čuo vašu muziku? I da li su, po tvom mišljenju, u 21. veku u muzici uopšte moguće i potrebne čiste žanrovske odrednice?

Čini mi se da smo baš mi skovali tu odrednicu “alternative hip-hop/fusion”. Neko je vrlo lepo rekao da je naša muzika slična onome što rade popularni The Roots sa neretkim izletima u tvrđe žanrove. Ja bih dodao da umemo ponekad da zalutamo i u neke mekše momente. Ali taj neki hip-hop u sprezi sa soulom i fankom jeste okosnica našeg zvuka. U vezi sa tim, meni se čini da su klasične žanrovske klasifikacije danas prevaziđene. Kada bi neko sada napravio klasičnu rokenrol ili fank pesmu poput onih iz osamdesetih, ili neki pank devedesetih, verovatno bi prošao prilično nezapaženo. I rekao bih da se treba oslobađati svih ograničenja, bar kada je popularna muzika u pitanju. A žanrovi su, mislim, umeli i te kako da ograničavaju. Naravno, sve dok to što se kombinuje ima nekog smisla.

Završio si Bogoslovski fakultet, a nije retko da među tvojim kolegama ima muzičara ili umetnika drugih oblasti. Da li smatraš da postoji neka posebna veza između interesovanja za religiju i filozofiju i, u tvom slučaju, muziku?

Za početak mi je veoma drago kad čujem da je neko odvojio vreme da poradi na svom obrazovanju, bilo formalnom, bilo neformalnom. A veza postoji, rekao bih, utoliko što se sve te oblasti u svom korenu mogu svesti na taj neki momenat interesovanja za nešto izvan očiglednog. Na postavljanje pitanja i na odbijanje olakog prihvatanja kojekakvih stereotipa. Na neprekidno traganje, ako hoćete i za smislom kao takvim na kraju.

Autor si svih tekstova pesama koje izvodite, reci nam nešto više o temama i poruci koju želiš da pošalješ. Da li misliš da u današnje vreme, u kojem se uglavnom brzo živi i često površno prate sadržaji kojima su naša čula izložena, pa na žalost i umetnost, publika ima sluha za kompleksne i smislene sadržaje, o kojima treba razmišljati, kada uvek postoji opcija "lakih nota i lake zabave"? Kako slušaoca, a posebno mlade, "uvući" u priču koju pričaš kroz svoje tekstove i naterati na razmišljanje?

Analizirajući mnoge fenomene okruženja u kojem smo, možda bi poruka u najkraćem bila: “Razmišljajmo… Postavljajmo pitanja…” Jer, na kraju, nakon uzroka i posledice, uvek se pokrene pitanje smisla nečega što se dešava. Nismo li od malih nogu bili istraživači koji su na razne načine ispitivali svet oko sebe? Gde se to izgubilo u godinama odrastanja? Možda upravo u tom momentu brzine života. Nisam pametan. Kada sam ja bio u ranim tinejdžerskim godinama, a to nije bilo tako davno, nas je privlačila ta neka “drugačijost” koja je krasila alternativne pravce (bilo u muzici, filmu, fotografiji…). Šta je danas taj “okidač” koji će nekoga navesti da sluša, a ne da samo preslušava pesmu, ne znam. Možda bi i mi, koji želimo nešto da kažemo, trebalo da promenimo taj alternativni pristup “po svaku cenu”. Ako su nas pokretali treš spotovi i pesme od po deset minuta, ne mora da znači da to važi za današnje, u ovom slučaju, slušaoce. Čak suprotno, rekao bih da su danas aktuelni konciznost i kratkoća pesme, te spotovi gotovo holivudskog izgleda. Prosto, treba sebi da postavimo pitanje šta je bitno? Da li puka estetika ili poruka?

Nedavno ste objavili drugi album "POSTMODERNA KOMEDIJA", koji ćete 4. marta predstaviti publici na koncertu u Domu omladine Beograda. Šta nam donosi vaše novo izdanje, ima li promena u zvuku? Šta publiku očekuje na koncertnoj promociji naredne subote?

Prosečnom slušaocu donosi možda neobičan hip-hop. Jer, rekao bih da kod nas ljudi nisu navikli na takav način prenošenja reči na ritam. Kada je zvuk u pitanju nema neke velike promene, osim što smo konačno uspeli da snimimo album kao celinu. U subotu nas očekuje sigurno energično predstavljanje novog albuma, ali i starih pesma. Očekuju nas i neki gosti sa kojima smo do sada imali priliku da sarađujemo. Tako da obećavamo, ako ništa, dobru atmosferu.

Pored klasične svirke, publika je imala prilike da vas čuje i u akustičnoj session varijanti, i reakcije su bile dobre. Da li planirate neke izlete i u tom pravcu, kada je reč o predstojećim koncertima ili možda novom albumu?

Moram da priznam da su mi se veoma dopali ti akustični aranžmani i da mi je žao što to nismo još ranije uradili. Voleo bih da nekada organizujemo pravi ulični akustični koncert. Nekako mi je ta atmosfera nešto što svako ko se bavi muzikom mora nekada da oseti. Ili koncert poput onih koje je nekada MTV organizovao, MTV Unplugged. Kada je u pitanju album ili nešto slično, ne verujem da ćemo baš toliko menjati svoj zvuk, ali nekada neko izdanje koje će sadržati akustične obrade naših pesama – zašto da ne. Ja bih voleo.

Gde se bolje osećate, na klupskom nastupu ili festivalskom koncertu?

I klupski i festivalski nastupi imaju svoje prednosti i mane. Klupski nastup donosi veću bliskost sa publikom i dopušta više komunikacije. S druge strane festivali gotovo uvek donose bolji zvuk, što nama na bini, što publici. Festivali takođe pružaju i veću šansu da vas novi ljudi čuju. Nekako mi se čini da su danas, za mlade bendove, važnije festivalske svirke, koje će ih predstaviti većem broju ljudi. Naravno, ako uspeju da se izbore za nešto više od nepopularnog “trash time” termina.

Kako vidiš aktuelnu domaću muzičku scenu - koliko je kreativna, aktuelna, raznovrsna...? Ima li mesta za sve one koji imaju šta da kažu kroz muziku? Šta bi bila poruka mlađim kolegama, koji počinju svoj put na sceni - koje su 3 najvažnije stvari koje moraju da imaju na umu?

Raznovrsna jeste bez sumnje. Kreativna i aktuelna – o tome već može da se diskutuje... Ali sigurno je da postoji ogroman broj kreativnih bendova i pojedinaca za koje veći broj ljudi nije čuo. Jer, mesta ima za sve i to je nesporno. Internet daje neverovatne mogućnosti. Ipak, što je više muzike i što je način života sve brži, to je sve manje one prave publike koja zaista ima vremena da sluša muziku, umesto da je samo preslušava. A kada su mlađe kolege u pitanju, kao neko ko se i dalje smatra mladim i prilično novim u ovoj priči, ne bih sebi davao za pravo da nekome delim savete. Ali sigurno je da najpre želja, zatim rad i velika ulaganja, te na kraju ono najvažnije – strpljenje, ne smeju izostati ni jednog trenutka.

Planovi benda Mr. Rabbit do kraja 2017. godine?

Budući da je album izašao, planiramo da ga koncertno predstavljamo tokom ove godine što je više moguće. Osim toga, vreme je da se polako počne sa radom na nekim novim pesmama i projektima. Nadam se da ćemo odraditi bar neki Live Session do kraja godine. A ideja za ekranizacijom još neke pesme sa novog albuma je uvek aktuelna.

DOB intervju

Na Fest stižete pravo sa Berlinala, gde je „Rekvijem za gospođu J.“ imao svetsku premijeru u programu Panorama Special. Kakve utiske nosite iz Berlina?

Sve projekcije filma su bile pune i tražila se karta više. Reakcije, u razgovorima, sa publikom pokazale su da film prevazilazi naše balkanske okvire i na svakom nivou komunicira sa svetskom publikom. Kritike pre svega objavljene u „Holivud riporteru“, „Skrin dejliju“ i nekoliko ruskih i nemačkih časopisa su zasta fantastične. Takođe postoji veliko interesovanje distributera za kupovinu i prikazivanje filma u različitim zemljama Evrope. Drago mi je što je posle duže vremena srpski film ponovo pokazao da može da stoji rame uz rame sa najvećim svetskim kinematografijama, na tako prestižnom festivalu kao što je ovaj u Berlinu.

Šta očekujete od učešća na Festu, u nacionaloj takmičarskoj selekciji?

Pre svega počastvovan sam što će film imati premijeru na Festu, uz koji sam, sa većinom kolega sa kojima sam radio film, odrastao i formirao svoj filmski ukus. Učestvovanje u nacionalnoj selekciji svakako predstavlja privilegiju pogotovu kada se uzme u obzir bogata prošlogodišnja produkcija. U svakom slučaju očekujem da će se film dopasti publici i žiriju.

Kako ste došli na ideju za scenario o udovici kojoj birokratija u Srbiji otežava čak i planirano povlačenje iz života?

Ideja za priču “Rekvijem za gospođu J”  nastala je iz privatnog poznanstva žene koja, po svemu, predstavlja tipičnu žrtvu tranzicije u Srbiji. Ona je skromna, tiha žena, koja ne želi nikome da smeta. Bez posla i otpremnine, bez muža i volje da izadje iz stana, osećajući se nepotrebnom i odbačenom u porodici u kojoj komanduje onaj ko prvi “uzme pušku ujutro”, Gospodja J pronalazi stari porodični pištolj i odlučuje da ga sklopi.  Film se bavi bolnom i neizbežnom temom većine zemalja u Istočnoj Evropi – socijalnom tranzicijom, što neminovno vodi, kao u ovoj priči, ukupnoj krizi identiteta i depresiji.

Strana kritika dočekala je Vaš film kao prijatno iznenađenje, opisujući ga, između ostalog, kao kafkijansku komediju. A kako ga Vi žanrovski definišete?

Ovo je pre svega crna komedija, o tranziciji koja je pojela svoju decu, o ljudima koji su oduvek radili pošteno, pa nisu uspeli da se snadju u novom vremenu tranzicije, u kojem vladaju korupcija, birokratija i dupli moralni aršini. Ti ljudi više nemaju nadu. Oni više nemaju snage da se prilagodjavaju, oni su zbunjeni i umorni i jedina tranzicija koju danas vide kao spas je tranzicija na onaj svet. Hteo sam da ispričam priču o jednoj ozbiljnoj temi, tranziciji i depresiji, na duhovit način. Komedija je meni bliska, jer mislim da tužno bolje ide sa smešnim. Mi imamo dugu tradiciju komedije možda pre svega kao odbrambenog mehanizma od teške stvarnosti koju živimo.

„Rekvijem za gospođu J.“ je duboko ukorenjen u našu tranzicionu stvarnost, a istovremeno deluje univerzalno prijemčivo. Kako ste to postigli?

Humor je glavni razlog za to. Takođe, koncentrisali smo se na emocije. Mislim da i tu leži univerzalnost. Životni problemi sa kojima se susrećemo više nisu samo rezervisani za Balkan. Na žalost, otuđenje, kriza identiteta, poremećeni odnosi u porodici u kontekstu neuspele socijalne tranzicije i opšte ekonomske krize predstavljaju univerzalni okvir koji se prepoznaje čak i u najrazvijenijim zemljama. Otuda univerzalnost ove priča. Ona bi mogla da se dešava bilo gde. Samo bi kostim i scenografija malo drugačije izgledali.

Imati Mirjanu Karanović u naslovnoj ulozi već je priličan garant uspeha filma. Kako je protekla saradnja sa našom velikom glumicom, ali i sa mladom Jovanom Gavrilović i drugim članovima ansambla?

Mogu samo da kažem da je rad sa Mirjanom Karanović za mene bio jedna od najkreativnijih i najlepših saradnji do sada.  Njeno ogromno iskustvo kao vrhunske glumice, ali i kao pedagoga i rediteljke pomoglo je da shvatim koliko je poverenje ključno za dobar rezultat. Jovanu Gavrilović i Vučića Perovića znam još sa Akademije i njih dvoje su među najtalentovanijim glumcima mlađe generacije. Danicu Nedeljković, koja tumači lik mlađe ćerke, upoznao sam u jednoj dramskoj školi za decu, koju vodi Borka Tomović. Na probama koje smo dugo i temeljno radili, svi smo se sprijateljili i napravili neku vrstu zavereničke družine, koja je važna za dobru atmosferu.

Pohvale u Berlinu dobila je i direktorka fotografije Jelena Stanković. Šta ste tražili od autorskog tima?

Radeći sa Jelenom Stanković, direktorkom fotografije, Zoranom Petrov, scenografkinjom i Lanom Pavlović, kostimografkinjom, želeli smo da na najjednostavniji i najiskreniji način ispričamo priču o Gospođi J.  To su tri umetnice, autorke koje su zaslužne za vizuelni identitet filma. Zajedno smo radili na svakom detalju, pokušavajući da  mentalno stanje glavne junakinje prevedemo u kompoziciju, boju, oblik i ritam. Često smo menjali ideje, pokušavajući da pronađemo najbolji detalj u sceni ili u kadru. To je bio jedan od najlepših i najkreativniji procesa na ovom filmu.

Svi kažu da je snimanje filma u Srbiji glavobolan posao u produkcionom, finansijskom smislu. Kako ste Vi prošli ovoga puta, sa kućom SEE Film Pro i koproducentima?

Retko se desi da postoji takva harmonija između autora i produkcije. Moram da kažem da smo, kao autori, sve vreme bili podržani i zaštićeni od produkcije tokom celog procesa. Glavni producent Nenad Dukić i izvršni producent Miša Mogorović, pomogli su  da se koncentrišemo samo na svoj posao bez dodatnih stresova, kojih je naravno bilo.  Naravno, Filmski centar Srbije tu ima ključnu ulogu i očigledno je da posle dosta vremena postoji jedna sistemska briga za kinematografiju.

Kakvi su planovi posle premijere na Festu? Da li je pozitivan prijem na Berlinalu doneo pozive za druge strane festivale?

Apsolutno. Već imamo pozive sa nekoliko festivala i potvrdjeno učešće. Berlin je jedan od tri najveća festivala A kategorije i učestvovanje u bilo kom programu predstavlja veliki uspeh, naročito kada dolazite iz jedne male zemlje. To predstavlja odskočnu dasku za dalji plasman filma. Svi treba da budemo ponosni na to.

Kada film kreće u domaće bioskope i šta mislite sa kojom publikom će najbolje korespondirati?

Ubrzo nakon premijere na Festu, film će od 16.  marta krenuti u bioskope. Svaki reditelj želi da njegov film vidi što više ljudi. Mislim da smo napravili crno-humornu univerzalnu emotivnu priču koja se lako gleda. Definitivno je ženska publika naklonjenija filmu, ali sam u Berlinu imao prilike da razgovaram sa običnim građanima, Nemcima koji su takođe oduševljeni filmom.

Dok očekujete svoju premijeru na Festu, da li ćete gledati filmove iz drugih programa? Koji naslovi Vas posebno zanimaju?

Ima mnogo autora, neki su moji omiljeni. Svakako ću pogledati „Na mlečnom putu” Emira Kusturice, „Elle“ Pola Verhovena, novi film Havijera Dolana, Farhadija, Ozona, Skorsezea, Kaurismakija, Andree Arnold...

trejler: ovde

Na 45. Festu po treći put se održava industrijski program. Šta je ove godine u fokusu?

U okviru Festa se treći put organizuje industry program pod nazivom Fest Forward, a ovo je druga godina kako se realizuje koprodukcijski market. U fokusu koprodukcijskog marketa su igrani i dokumentarni projekti za dugometražne filmove u svim fazama razvoja koji se bave jakim ženskim temama ili čije su autorke žene.

Zašto ste se odlučili da ovaj segment programa bude posvećen ženama, bili kao autorima bilo kao temi filmskih projekata?

Kada smo razmišljali o fokusu koprodukcijskog marketa, najvažnije je bilo da budemo orginalni  i ne  ulazimo  u   polje   fokusa   drugih   evropskih   marketa  koji  imaju  višedecenijsku tradiciju i sa kojima bi bilo teško da se takmičimo. Tako smo došli do usko profilisanog marketa sa fokusom na projekte koji se bave ženama i/ili čiji su autori žene. Ideja je promovisanje rodne ravnopravnosti za žene profesionalce u filmskoj umetnosti, a samim tim i promovisanje vidljivosti filmskih projekata sa jakim ženskim temama.

O problem rodne ravnopravnosti u filmskoj umetnosti se već dugo polemiše u Evropi i svetu, čak i neki evropski fondovi među kojima je Eurimaž imaju radnu grupu koja se bavi razmatranjem pitanja rodne ravnopravnosti i zastupljenosti žena u filmskoj industriji. Istraživanja u EU pokazuju da samo jedan od pet filmova režira žena, a i da većina javnih sredstava za finansiranje filmova, čak 84 posto, ide u filmove koje režiraju muškarci.

Kako su na tu ideju reagovali domaći autori i autorke? Da li ste zadovoljni odzivom iz regiona i sveta?

Zahvaljujući velikom angažovanju kolega producenata - članova Udruženja filmskih producenata Srbije, vest o otvorenom javnom pozivu projektima se jako brzo raširila ne samo u Evropi, već i šire, pa su ove godine na "Women in film" stigle 52 prijave projekata iz 16 zemalja (Albanija, Amerika, Belgija, BiH, Bugarska, Čile, Engleska, Francuska, Finska, Gana, Gruzija, Holandija,   Hrvatska,   Mađarska,   Makedonija,   Nemačka,   Poljska,   Slovenija,   Srbija,   Španija, Turska). Selekciju je prošlo osam projekata koji će biti predstavljeni gostima Fest Forwarda.

Domaći autori i autorke pozdravljaju zalaganja da se iz godine u godinu industry program unapređuje i razvija, jer je svima u interesu da što više stranih producenata, direktora fondova, televizija i distributera dođe u Beograd i tako ostvari kontakt sa domaćim autorima. Treba pomenuti   da   u   okviru   koprodukcijskog   marketa  istog   dana, 4. marta)   imamo   i   prezentaciju selekcije  domaćih projekata, tako  da  svi  domaći  autori  imaju  šansu  da se predstave  našim gostima.

Industrijski program na Festu imaće za temu i bioskope, odnosno distribuciju. Kakvo je aktuelno stanje u toj oblasti?

Pitanje distribucije je goruće pitanje već duži niz godina. Mi od početka Fest Forwarda stavljamo fokus na distribuciju kako regionalnu, tako i svetsku. U prvom izdanju industrija 2015. godine  imali   smo  program   "Bits  and  Pieces"   u  okviru  koga  su   tek  završeni  ili filmovi  u postprodukciji predstavljeni svetskim distributerima i predstavnicima regionalnih televizija. Ove godine  je  ta   inicijativa   podignuta   na   još   kompleksniji   nivo   održavanjem   prve   Konvencije distributera  i prikazivača   Srbije  u  organizaciji  Filmskog centra Srbije  i  u saradnji  sa  MCF MegaCom Filmom.

Koje učesnike iz regiona očekujete?

Pored kolega producenata koji su najbrojniji,  gosti će nam biti direktori filmskih centara, predstavnici festivala i koprodukcijskih marketa, kao i distributeri.

Da li se mogu konstatovati neki pomaci nakon prethodna dva industrijska programa na 43. i 44. Festu?

Početak je najteži. Iako je ovo tek  treća   godina i   dalje  smo  na početku   i još  uvek postvaljamo   temelje.   Napredak   svakako   postoji   i  to  se  vidi  pre   svega  u   broju   prijavljenih projekata,  ali i u broju gostiju koji je ovoga puta najveći i broji oko 130 filmskih profesionalaca. Moram   da   naglasim   da   je   velika   zasluga   Filmskog   centra   Srbije i Udruženja  filmskih producenata Srbije koji finansijski, ali i svojim resursima i kontaktima podržavaju program.
 

Za istoriju Festa vezani ste na više načina, kroz aktivnosti svojevremeno u Savetu Festa, kao neko ko je u vreme sankcija dovodio u Beograd svetske zvezde (Džim Džarmuš, Džoni Dep, Beatris Dal, Harvi Kajtel), a sada ste dali svoj najnoviji film „Na mlečnom putu“ za svečano otvaranje festivala. Kako danas ocenjujete značaj Festa?

Fest je preživio. On je kao i naša država, pokušava da nađe svoje mjesto među festivalima kao i država prema drugim državama. Fest je bio mezimče Amerike i Evrope, svi filmovi su stizali do rumunske i bugarske gvozdene zavjese, nema ko od glumaca i autora u ono doba nije stigao u Beograd. Kada je srušena Jugoslavija meni je bilo žao pa sam, koliko je to bilo moguće, pomogao Fest. Ono što je važnije - Fest je u zlatnim godinama bio ogledalo svjetskog filma i ja mislim da bi on trebalo da nastavi sa onim što je ostalo u sjećanju iz tog doba: velika autorska dostignuća, veliki filmovi, to je ono što bi Fest trebalo da bude u budućnosti, pozornica na kojoj se smjenjuju najznačajniji autorski pothvati u svijetu.
 
Film „Na mlečnom putu“ je izazvao pozitivne reakcije na svetskoj premijeri na festivalu u Veneciji, zatim u Londonu, Moskvi, Lisabonu … i na domaćoj premijeri na Kustendorfu. Kakva su Vaša očekivanja od beogradske premijere?

Beogradska publika je oduvijek bila prava mjera za vrijednost jednog filma. Pošto je ta publika počela da me prati davno ja sam se uvijek trudio da ih dovedem do ushićenja. Nema razloga da to ne bude najbolja projekcija ovog filma.
 
Mediji su sa puno pažnje pratili nastanak ove, kako ste izjavili, savremene bajke, ali možete li za publiku Festa da podsetite na osnovnu ideju sa kojom ste ušli u projekat?

Ideja ovog filma je skrivena u tajni ljubavi, žrtvovanja i idealizovane forme koju njegujem od početka. Čovjek koji nosi mlijeko otkrije da zmija voli mlijeko, a žena koja je zaljubljena u njega sve čini da ga pridobije. K’o što to biva u životu, on se zaljubi u onu drugu. Nije ono što hoćeš nego će biti ono što je suđeno. Rječju, ovaj film aktivira ne samo zaplet koji vodi preko pogrešne odluke mlade žene koja je zaljubljena u Kostu, koja odluči da će svadba između njenog brata i one druge biti, što odvede u tragičan kraj, niti se njen brat i ona ne vjenčaju nego bivaju ubijeni od potjere koja goni onu drugu, koju igra Monika Beluči. U toj potjeri se pridruži Kosta i tada se javlja velika nerealizovana ljubav izmedju njih dvoje. Sve bude, na kraju, u znaku Foknera i njegove ideje iz romana “Divlje  palme” kada jedan čovjek prouzrokuje, ne htijući, smrt voljene osobe i kada želi da se ubije pomisli: ako se ubijem ko će se sjećati one žene gore i ljubavi naše!
 
Da li ste menjali scenario tokom snimanja? Koliko ste se držali plana, a koliko ste se prepuštali intuiciji, nadahnuću kao preduslovu za nastanak autorskog filma?

Nikada ni jedan film koji proizvodi potres u duši i koji ushićuje ljude nije pravljen tačno po scenariju. Ima i takvih ali su rijetki.
 
Mnogi su fascinirani učešćem zvezde kao što je Monika Beluči u srpskom filmu, a mnogi Vam i zavide na scenama koje ste imali sa njom kao glumac. Šta je za Vas značila ta umetnička saradnja i po čemu ćete je se najviše sećati?

Pošto sam ja tanak glumac, ali sam dobar komunista, moja uloga je bila da pratim rad oko sebe, Moniku Beluči i Slobodu Mićalović. Moram da kažem kako sam oduševljen njihovim kreacijama, koje su i meni pomogli da budem i reditelj, ali i glumac komunista.

Posle Festa „Na mlečnom putu“ će biti i na redovnom bioskopskom repertoaru. Sa kojom vrstom publike će, prema Vašem mišljenju, najbolje komunicirati?

Mislim da je moguća šira komunikacija zato što film barata potresnim, dramatičnim, ali i duhovitim situacijama iz ljudskog života.

<<  Jul 2019  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
    

Putopisi, Intervjui..