Uoči domaće premijere filma "Mladi Karl Marks", koja će u okviru drugog festivala subverzivnog filma Plan B biti održana 28. maja od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, reditelj Raul Pek podelio je sa nama neke od izazova vezanih za snimanje filma o Karlu Marksu iz perspektive 21. veka. Pek je javnosti poznat kao reditelj kultnog filma “I’m not your Negro”, a u svom novom ostvarenju donosi nam uzbudljivu biografsku priču o prvom susretu Marksa i Engelsa i nastanku “Komunističkog manifesta” u grotlu Evrope 19. veka koju iz korena potresaju protesti i revolucije.


Od čega ste počeli u kreiranju filmske priče o Marksu?

- "Glavno pitanje za mene je bilo - kako se nositi sa Marksom? Da li je Marks osujećena utopija, ili mislilac i delo koje je bolje da zaboravimo, ili pak traumatično sećanje onih koji su živeli njegovu ideju? Da li je u pitanju kritičko mišljenje suviše komplikovano da bi bilo zaista ispravno shvaćeno? Opasna, prevaziđena doktrina? Ali dok svet prolazi kroz seriju kolosalnih finansijskih kriza, interes za Karla Marka, zajedno sa njegovom popularnošću, vrtoglavo raste."

Da li je bilo teško snimiti film o tako važnoj istorijskoj ličnosti kakav je Marks i tubulentnom vremenu u kojem je živeo, iz perspektive 21. veka?

-  "Od početka sam odlučio da napravim film za najširu publiku, bez izvrtanja istorijskih istina. Želeo sam moderan i dinamičan film, koji će pratiti mladački duh i godine glavnih junaka. Tri glavna glumca dugo su probala pre početka snimanja kako bih stvorio među njima istinski osećak drugarstva koji sam želeo da prenesem na platno.

Pre nego da napravim ko zna koju po redu kostimiranu istorijsku dramu, cilj mi je bio da dočaram atmosferu grozničave realnosti tog doba, kako bih precizno opisao Evropu sredinom 19. veka: brutalnost engleskih fabrika, ekstremnu prljavštinu mančesterskih ulica, ušuškan luksuz pariskih enterijera i energiju mladih ljudi željnih da promene svet. Sve je ovo bio odraz nejednakosti epskih razmera toga vremena.

Ova priča o Marksovoj mladosti nije fikcija u klasičnom filmskom smislu te reči. Želeo sam da ostanem što verniji stvarnoj i životnoj priči o ovim junacima većim od života, kao i duhu vremena."

Ko je Marks kojeg prikazujete gledaocima u Vašem filmu?

- "Pripremajući se za ovaj film, tokom više od 6 godina rada, pročešljali smo sve najrelevantnije biografske izvore i razna istraživanja o Marksovom životu i radu, uključujući i one čiji je ugao veoma kritički. Na kraju smo se fokusirali sa jedne strane na pisma koja su u periodu od 1843. do 1850. godine razmenjivali glavnih akteri kojima se film bavi (uključujući i obimnu prepisku između Marksa i Engelsa), a sa druge strane na predavanja Rejmonda Arona, sa College de France. Čitav pripremni rad rezultirao je scenariom koji se temelji na filmskom jeziku, daleko od bilo koje forme didaktike.

Nismo se bavili prikazom ostarelog bradonje koji se posmatra kroz prizmu dogme, već smo želeli da prikažemo intelektualne i životne avanture trija (Karl i Dženi Marks i Fridrih Engels) koji nije bilo lako obuzdati represivnim merama, u Evropi tog doba, nabijenoj tenzijama, punoj cenzure i proleterskih revolucija.

Iz današnje perspektive, Marksova duga brada ne krije samo njegovo lice: ona zaklanja mogućnost iskrene refleksije, ometa istraživanje njegovih pravih naučnih i političkih doprinosa, njegove izuzetne analitičke sposobnosti, humanističkih namera, opravdane zabrinutosti za raspodelu svetskog bogatstva, dečiji rad, jednakost žena i muškaraca… A to su sve bitna pitanja aktuelna i relevantna i danas u Evropi i svetu."

Intervju by DOB

Film “Ovo je naša zemlja” u četvrtak 25. maja od 20 časova otvara ovogodišnje izdanje festivala subverzivnog filma PLAN B, u Domu omladine Beograda. O ovom uzbudljivom, intimnom filmu o pretvaranju dobronamerne medicinske sestre u udarnu pesnicu ekstremističke političke partije u francuskom malu gradu, razgovarali smo sa rediteljem Lukasom Belvoom (Lucas Belvaux).


Polin je mlada i posvećena medicinska sestra, u novčanim problemima i suočena sa emocionalnom praznino. Ali da li ona ziasta pati?

- Naravno. Ona je samohrana majka dvoje dece i nedostaje joj ljubav. Svakodnevno se suočava sa patnjom. Sa patnjom drugih ljudi, fizičkom i društvenom. Ona je saosećajna osoba. I pruža podršku krhkim osobama sa kojima radi svaki dan. A onda je tu i njena lična patnja. Osećamo da nešto nije uredu u njenom odnosu sa ocem. I taj odnos, bilo da je u pitanju otuđenje ili neki sukob između njih, provlači se kroz čitav film. Mislim da pristupanje populističkoj, ekstremnoj političkoj partiji, ma kojoj, uvek i definitvno ima veze sa odnosom sa ocem.

Film prati i drugu žensku junakinju, Anjes, koja ima određene sličnosti sa Marin Le Pen. Šta je bila Vaša ideja?

- Želeo sam da ona više bude odjek, eho, nego pravi portret. Ona je filmski lik inspirisan realnom osobom, a ta osoba zaista nudi puno materijala da se inspirišemo. Na žalost. Radio sam na asoscijacijama na prvu loptu – plava kosa i njena oštrina. Za građane i glasače ova dva elementa se podsvesno prepoznaju i deluje i mimo političkih govora. Želeo sam da se fokusiram na javnu stranu njene ličnosti. Mi nju nikada ne viđamo u privatnom životu, iako je često viđamo kod kuće. Ona je predstavljena jedino u odnosu na politiku, na mitinzima i sastancima. To je slika koju ona želi da predstavi, slika koju ona bira i na kojoj radi, to je slika koja i mene zanima. Slika bez nijansi kako bi bila što efektnija moguća, skoro kao neka vrsta političkog slogana.

Vaš film nije samo još jedna “levičarska fikcija”, sa jasnom političkom porukom. VIše je pokušaj da razumemo šta to gura ljude da podrže ekstremne pokrete i partije. Ali, zar ne postoji opasnost da kroz ovaj film previse saosećamo sa takvim ljudima?

- Postoji ta opasnost, ali to saosećanje nam je potrebno. Ono je važno jer nam pomaže da razumemo kako smo dospeli do ovde. Ali saosećanje ne znači identifikaciju. Ne želim da se publika identifikuje sa junakinjom. Ideja je da se bude sa njom, pored nje, da se stavimo u njenu poziciju i da delimo njen pogled na svet kako bismo razumeli put koji ju je doveo dotle. Razumeti taj proces ne znači opravdavati ga. To je nešto čemu kao reditelj posvećujem veliku pažnju. Želim da publika misli šta god hoće. Mislim da imamo sa jedne strane “totalitranu” vrstu kinematografije koja nameće poglede na stvari  koristeći likove u filmovima, i pozitivice i negativce. Sa druge strane, imamo “demokratsku” kinematografiju, u kojoj reditelj u filmu ne skriva svoj pogled na svet, već daje publici dovoljno slobode da razvije sopstveno mišljenje.

[PLAN B INTERVJU] DOB

Big Bend Radio televizije Srbije, po prvi put nakon 50 godina od gostovanja Majnarda Fergusona (1928-2006.) u Beogradu, predstavlja posebno odabrane kompozicije iz slavnog i proslavljenog orkestra tog nesvakidašnjeg džez umetnika. Izuzetni gost ovog jedinstvenog projekta, na velikom koncertu 18. maja od 20 časova u Domu omladine Beograda, je Andrea Tofaneli, maestralni solista na trubi, virtuoz i instrumentalista koji je imao čast i privilegiju da sarađuje sa Fergusonom. Tim povodom smo popričali sa gospodinom Tofanelijem o njegovim sećanjima na legendarnog "The Boss"-a, kao i o saradnji sa našim renomiranim džez sastavom.


Imate impresivnu karijeru džez muzičara, koju su obeležili brojni koncerti, nastupi na festivalima širom sveta, učešće u velikim TV produkcijama, mnogobrojni snimci i muzička izdanja, kao i saradnja sa drugim istaknutim kolegama iz sveta muzike. Šta smatrate svojim najvećim profesionalnim dostignućem, i postoji li neki muzički san ili plan koji još uvek niste ostvarili?

- Ne bih izdvojio ni jedno konkretno iskustvo u svojoj karijeri kao ono najvažnije. Svi umetnici sa kojima sam sarađivao, svi koncerti koje sam održao, svi žanrovi koje sam svirao, sve zajedno je bilo izuzetno važno za moj razvoj i u pogledu sviračke tehnike i muzički. Sva saznanja i različiti izazovi tokom karijere su me podsticali da dostignem viši nivo u stvaranju muzike i tehnici. Jasno, moja saradnja i prijateljstvo sa Majnardom Fergusonom bili su vrhunac moje karijere kao trubača.Kada sam prvi put čuo njegovu ploču, još u vreme dok sam pohađao konzervatorijum, momentalno sam rekao: „Želim da sviram kao ovaj čovek! To je ono što želim da radim do kraja svog života...“ i počeo sam da radim na usavršavanju usne tehnike i tonskog opsega. Zaljubio sam se u tu impresivnu energiju koja je zračila iz njegove muzike i načina na koji je svirao trubu, a koju nikada nisam osetio slušajući bilo kog drugog muzičara u istoriji džeza. Imao je i jedinstvenu melodijsku liniju, koju bih uporedio sa italijanskim načinom operskog pevanja, dramatičnim i predivnim u isto vreme.

I danas nalazim inspiraciju u fantastičnim muzičarima, kao što je Arturo Sandoval. Imao sam neverovatnu sreću da pronađem izuzetnog učitelja kakav je bio Armando Gitala, nekadašnja prva truba Bostonskog simfonijskog orkestra, koji mi je pomogao da dođem do ambažure neophodne za pravilan pristup Majnardovom stilu sviranja. Gitala je bio klasični muzičar, ali jedan od najboljih svirača koji je umeo da pomogne drugim trubačima u prevazilaženju problema sa ambažurom ili njenom usavršavanju. Zauvek ću mu biti zahvalan za to što je kao učitelj učinio za mene i omogućio mi da na najbolji način usavršim svoju sviračku tehniku, jednako kao što sam Fergusonu zahvalan što me je primio u svoj muzički svet.
 
Poznati ste kao vrsan trubač, između ostalog i po specifičnoj lepoti tona i visokim registrima koje dostižete, uz neverovatnu kontrolu i opuštenost sviranja istovremeno. Da li je moguće da muzičar dođe do takvog izraza isključivo vežbom, ili je za takve sviračke podvige ipak neophodan urođeni dar?

- Najvažniji učitelj kojeg sam imao u karijeri, gospodin Gitala, mi je govorio da uvek možemo unaprediti svoje sviranje. Nije važno kada, ranije ili kasnije tokom karijere, ali ako svakog dana vežbamo dobro i mnogo, sa ispravnim konceptom, možemo veoma napredovati. Ovde ne mislim na neke specifične muzičke vežbe (svaki udžbenik ili metod je dobar za vežbanje trube), već na rad koji se tiče ispravnog koncepta sviranja trube, a podrazumeva ambažuru, disanje, svest, ispravan položaj tela, način proizvođenja tona. Naravno, talenat je važan i pravi razliku među muzičarima. U svakom slučaju, smatram da lepota tona dolazi od toga kako „pevamo“ muziku u glavi. Sviramo ono što naša svest čuje i oseti, bez obzira da li je reč o klasičnoj ili džez muzici. Rođen sam, odrastao i još uvek živim u gradu Đakoma Pučinija, čuvenog operskog kompozitora..Odlično znam šta znači „predivno pevanje“.
 
Veliki deo Vaše karijere posvećen je pedagoškom radu. Koliko je to važno i za Vaš lični i umetnički razvoj? Iz iskustva rada sa mladim umetnicima, kako vidite budućnost džeza u 21. veku?

- Podučavanje studenata i profesore čini boljim izvođačima, to je sigurno! Obožavam da predajem, posebno kada mogu da iskoristim lično iskustvo kako bih pomogao trubačima da prevaziđu određene probleme u svom sviranju. Moj otac Dino me je naučio da je prenošenje iskustva mladima, u svim segmentima života, važno zaveštanje za budućnost. Volim da razgovaram sa mojim studentima, pokušavajući da razumem ne samo njihove probleme sa muzikom i tehnikom sviranja, već i njihove lične probleme, njihove karaktere i način na koji razmišljaju. Jer, sve je povezano kada razgovaramo o muzici i sviranju instrumenta. Ne volim suvoparan način predavanja. Ponekad profesori samo pokušavaju da „prodaju“ nešto što znaju, ne mareći zapravo da pruže studentima potpunu psihološku, tehničku i moralnu podršku, koja će im biti od koristi čitavog života.

Mislim da će džez uvek moći da ostvari interakciju sa svim drugim žanrovima koji se pojave u budućnosti. Džez muzika ima sposobnost prilagođavanja i komunikativnosti sa bilo kojom vrstom umetnosti ili muzike, što nam i istorija vrlo jasno pokazuje. Verovatno ćemo nastaviti da sviramo diksilend u stilu Luja Armstronga i u narednom veku, kao i bi-bap ili fank... Čuvajući tradiciju, džez muzika će svakako razvijati nove izraze i boje, u skladu sa novim trendovima i razvojem ljudskog društva. Mislim da će kreativni umovi biti ono što je najvrednije u budućnosti.
 
Imali ste čast da svirate sa legendarnim Majnardom Fergusonom u njegovom čuvenom bendu. Možete li nam reći nešto više o tom jedinstvenom iskustvu? Kako se sećate saradnje sa njim, iz profesionalnog, ali i iz ličnog ugla?

- Kao što sam već pomenuo, Majnard je imao najveći uticaj na moje sviranje trube, još od kada sam prvi put čuo njegov album. On je bio čista inspiracija, ne samo kao trubač i muzičar, već i kao čovek. Duhovnost mu je bila veoma važna, na svakom koncertu pre izlaska na scenu,imao je običaj da peva mantru za širenje sreće ljudima kroz svoju muziku. Voleo je da pomaže mladim, talentovanim muzičarima, koje je rado primao u svoj bend. Mnogi od njih su postali veoma poznati i uspešni, upravo zahvaljujući njegovoj podršci i pomoći. 

Prvi put sam upoznao Majnarda tek 1997, kada je posle mnogo godina ponovo je došao u Italiju, da nastupa na Sori džez festivalu u Liguriji. Bilo je leto, seo sam u kola, odvezao sam se do koncertne dvorane i čekao njega i bend da stignu na tonsku probu. Bend je stigao tek kasno popodne, tako da sam proveo nekoliko sati na suncu koje je pržilo. Gledao sam dok su muzičari izlazili iz autobusa, Majnarda nije bilo među njima. Oni su radoznalo gledali u mene, jer sam potpuno sam stajao ispred  zgrade i čekao ih. Gospodin Ed Sardžent, Majnardov menadžer turneje, mi je prišao i sa smeškom rekao: „Trubač?“. Odgovorio sam: „Da, i Majnardov obožavalac!“. Bio je jako ljubazan, počeli smo da razgovaramo dok je bend ulazio da se pripremi za tonsku probu, na koju me je i pozvao kako bih se upoznao sa momcima i čuo ih kako sviraju. Svi su bili jako prijatni, raspitivali su se oko moje karijere u Italiji, koncerata na kojima sam svirao, TV emisija u kojim sam učestvovao... Na kraju probe Ed me je pozvao da krenem na večeru sa bendom, pa smo svi nastavili druženje i razgovor, a nakon večere me je pitao da li bih lično otišao po Majnarda u hotel i svojim kolima ga odvezao do koncertne sale. Bio sam veoma iznenađen ovim predlogom – tek što smo se upoznali! Nekoliko godina kasnije, Ed mi je rekao kako je odmah osetio moju pozitivnu i prijateljsku energiju, i da je bio siguran da sam prava osoba koju treba predstaviti Majnardu. Otišao sam do hotela i kada sam se prvi put sreo sa Majnardom umalo se nisam onesvestio – moj san se ostvario! Bio je izuzetno drag i ljubazan prema meni, zagrlio me je i počeo da mi priča o Italiji i operskoj muzici. Odvezli smo se do dvorane i proveli još malo vremena u razgovoru pre nastupa, a na koncertu mi je i posvetio jednu od numera koju je odsvirao. Na kraju smo svi zajedno otišli u pab, popili nekoliko piva i proveli ostatak večeri u sjajnom druženju. Nisam odsvirao ni jedan ton... naše prijateljstvo se jednostavno rodilo, i to van bilo kakvog konteksta sviranja. Čisto prijateljstvo! Potom sam, 1999. godine, snimio „Majnard Ferguson“ koncert, koji je obično izvodio sa Orkestrom Stena Kentona. To je bio prvi put da ga je neko snimio, još od pedesetih godina, i on je zaista bio veoma oduševljen, jako mu se dopalo. Od tog trenutka imao je običaj da o meni govori kao o „italijanskom Majnardu Fergusonu“, čak me je tako i predstavljao ljudima. To je za mene bila najveća moguća čast. Zahvaljujući Edu Sardžentu koji nas je upoznao, Majnard i ja smo ostali u kontaktu sve do njegove smrti 2006. godine. Često sam bio gostujući član njegovog benda, nastupali smo zajedno mnogo puta u Italiji, širom Evrope i SAD-a. Kada je preminuo, bio sam pozvan da kao solista učestvujem na koncertu koji je u njegovu čast održan u St. Luisu (SAD), i odsviram numeru „Tenderly“. Zauvek ću biti zahvalan Majnardu i Edu za sve neverovatne emocije i prijateljsvo koje smo podelili. Samo još jedno sećanje... Sve Majnardove stvari prenete su u „Jazz Trumpet Museum“ u Šermanu, Teksas. Kada sam otišao da ga posetim, direktor muzeja gospodin Bil Kolins, pokazao mi je Majnardov lični adresar u kojem je bilo zabeleženo samo nekoliko telefonskih brojeva. Među njima je bio i moj, zapisan Majnardovom rukom lično... Moram da priznam da sam zaplakao kada sam to video.
 
Kao specijalan gost na koncertu Big Benda RTS-a, 18. maja u Domu omladine Beograda, sviraćete omaž posvećen Fergusonu. Recite nam nešto više o saradnji sa ovim našim istaknutim džez sastavom i programu koji ćete zajedno izvesti.

- Po mom mišljenju, Big Bend RTS je jedan od najboljih džez sastava na svetu. U njemu svira toliko divnih muzičara! Jednog od njih poznajem bolje, to je Dragoslav „Freddie“ Stanisavljević, lead trubač, sa kojim sam prijatelj već mnogo godina. On je fantastičan muzičar, a ceo bend zvuči neverovatno. Dugo smo razgovarali o programu koji bi bio omaž Majnardu Fergusonu pre nego što smo ga sklopili. Počastvovan sam što ću svirati sa Big Bendom RTS-a i daću sve od sebe na ovom koncertu. Što se tiče programa, izvešćemo neke od najpoznatijih numera iz Majnardovog repertoara. Snimio je preko 60 albuma, svirajući sve stilove džeza, od klasičnog do modernog. Izabrali smo kompozicije za koje mislimo da na najbolji način predstavljaju njegov opus i muzički ukus, u različitim žanrovima. Numere kao što su „Maria“ (koja je u SAD postala obavezan deo repertoara za svakog trubača koji svira u visokom registru), „Got the Spirit“ i „Tenderly“ (iz njegovog bi-bap perioda), „MacArthur Park“ (Majnardovo izvođenje je postalo veliki hit, ali i pravi izazov za svakog trubača koji želi da svira u njegovom stilu), „Chameleon“, „Bridge Over Troubled Water“ i „Hey Jude“ (iz perioda koji je proveo u Velikoj Britaniji), i naravno „Gonna Fly Now“ iz čuvenog filma „Roki“ (najreprezentativnija numera iz njegovog sviračkog opusa, do dan danas jedina big bend kompozicija koja je ušla na Bilbordovu top listu popularne muzike). Biće mi izuzetno velika čast da izvedem ovaj program sa Big Bendom RTS-a.

Ulaznice za koncert Andree Tofanelija i Big Benda RTS su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 500 dinara. U pitanju su sedeća mesta.

Ana Ćurčin jedna od naših najtalentovanijih kantautorki, svoju muziku predstavila je širom regiona, ali i sveta, aktivno nastupajući solo ili sa bendom od 2012. godine. Njena muzika je nežna i moćna, tiha i melodična, bučna i ritmična, u rasponu od indie-rocka do američkog autorskog folka, uz privlačne arome bluza i soula. Na velikom koncertu 19. maja u Domu omladine Beograda, sa svojim bendom u kojem sviraju Goran Antović, Marko Cvetković i Marko Benini, zaokružuje život debi albuma “Sketches of Belonging”. Koncert se održava u Velikoj sali DOB, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 500 dinara. Predstojeći nastup je bio povod da sa Anom popričamo o aktuelnostima u njenoj karijeri.

Film „Daljine” Nemanje Vojinovića, koji će biti prikazan za predstojećem 10. Beldocs festivalu, 10. maja u 21 sat u Dvorani Kulturnog centra Beograda, prati Indiru, mladu kubansku glumicu koja uspeva da emigrira u Ameriku, ali ta odluka ima posledice po njenu porodicu. U Santa Klari, na Kubi, Indira je ostavila svog 11-ogodišnjeg sina Leandra, majku Ksiomaru i ostatak mnogobrojne porodice, kako bi pokušala da pronađe bolju budućnost u Americi. U Nju Džersiju, Indira pokušava da se navikne na novi društveno/politički sistem, drugačiji mentalitet ljudi i hladno vreme. Dok njen “američki san” postaje “američka noćna mora” Leandro u Santa Klari čeka da se njegova majka adaptira na nove uslove života kako bi i on mogao da joj se pridruži. O filmu smo razgovarali sa rediteljem, Nemanjom Vojinovićem.


Šta vas je kod Indire inspirisalo da je učinite junakinjom svog filma? Po čemu je ona posebna?

- „Indira je, ako može tako da se kaže, prototip jedne Kubanke. Energična, komunikativna, živi od danas do sutra. Potiče iz porodice intelektualaca i revolucionara. Majka joj je profesorka filozofije i marksizma na Univerzitetu u Santa Klari, a deda joj je bio Čeov bliski saborac u Kubanskoj revoluciji. Ali ipak ono što je posebno u vezi sa Indirom je njen sin Leandro. Harizmatičan desetogodišnjak koji ne priča mnogo, ali njegovo lice govori da je svestan svega što se dešava oko njega. On je zapravo bio taj koji me je „naterao” da snimim ovaj film”.

S obzirom na to da je vaš film, između ostalog, usredsređen na održavanje porodičnih odnosa na daljinu, da li je to nešto što vi lično doživljavate ili ste tom pitanju pristupili kao društvenom fenomenu?

- „Rekao bih i jedno i drugo. I sam imam bliske članove porodice koji žive u inostranstvu, tako da znam kako je održavati taj odnos na daljinu. Opet, sve više je mojih prijatelja koji odlaze u razne Kanade, Amerike i Nemačke u potrazi za boljim životom, tako da je taj fenomen ekonomske migracije nešto što me dotiče i smatram je univerzalnom i globalnom temom”.

Indira je mlada umetnica kojoj matična zemlja ne pruža dovoljno uslova za razvoj kreativnosti i karijere. Da li ste se možda poistovetili sa ovim aspektom njenog života? Kako vidite položaj umetnika kod nas?

-„Bavljenje umetnošću je privilegija koja iziskuje veliki rad i odricanje, gde god da živite. Problem sa kojim se suočavaju umetnici kod nas je što uglavnom moraju da rade još neki posao sa strane od koga stvarno žive, kako bi onda mogli da se bave i svojim stvaralaštvom. A ako se umetnošću bavimo samo u svoje slobodno vreme, onda ona postaje hobi”.

Budući da je Kuba obnovila diplomatske odnose sa Amerikom, a da je kod vas postojala želja da iskusite taj „revolucionarni kubanski duh", da li je ono što ste tamo zatekli ispunilo vaša očekivanja?

-„Hteo sam da iskusim Kubu pre ponovne amerikanizacije. Mislim da se taj „revolucionarni kubanski duh” zadržao uglavnom kod starije populacije, a da je mladima dosta priča o Fidelu, Čeu i ostalim revolucionarnim herojima. Kubanci su vrlo ponosni na svoju istoriju i imaju čim da se ponose, ali mladi žele još nešto u životu. Decenije siromaštva pod embargom žele da zamene nekim novim životom, van Kube. Kubanska ekonomija zavisi od novca koje migranti šalju svojim porodicama sa raznih strana Amerike, najviše sa Floride gde živi više od dva miliona Kubanaca. Mladi misle da ih „iza ćoška” (na 90 milja od ostrva) čeka raj gde će moći da ostvare američki san ili da jednostavno žive bolje. I tu počinje moja priča”.

Kakav je stav lokalnog stanovništva prema promenama koje se dešavaju u njihovoj zemlji?

- „Nisu se još desile neke ključne promene i neće još sigurno, jer za to treba vremena.  Raul je i dalje bitna figura, Fidelov duh je sveprisutan, ali Kuba se otvara ka svetu, što je dobro. Narod će dobiti dugo očekivanu slobodu kretanja i onda je pitanje ko će ostati na Kubi. Budućnost je neizvesna, ni oni sami ne znaju šta da očekuju u narednom period”.

Vaš film prikazuje kontrast između privilegovanih i diskriminisanih. Postoji li nešto što ste iskusili ili saznali o životu migranata i njihovih porodica, a što biste voleli da predstavite povlašćenom zapadnom svetu? Da li im ovim filmom nešto poručujete?

-„Šta ja poručujem povlašćenom zapadnom svetu? Da ne zatvaraju oči na sudbine „malih” ljudi”.

Kakvi su vam planovi za budućnost? Hoćete li se i dalje baviti sličnom tematikom? Postoji li neka tema kojoj biste posebno voleli da se posvetite?

- „Za sada nemam planove da se bavim sličnom tematikom, ali nikad ne reci nikad. Moj pokretač su dobri likovi i dobra priča, tako da je sve uvek otvoreno. Trenutno se bavim novim dokumentarnim projektom, o sudbinama skupljača sekundarnih sirovina na našoj najvećoj deponiji u Vinči”.
O reditelju:

Nemanja Vojinović rođen 1989. godine. Studirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao 2012. godine sa dugometražnim omnibusom Gde je Nađa? Sa kratkim dokumentarnim filmom Realnosti, odjebi osvaja nagrade u Srbiji i u inostranstvu.

Razgovor vodila Ida Trbojević

Godinu dana nakon objavljivanja prvog studijskog albuma, pod naslovom „Limunada“ i niza medijskih i koncertnih nastupa, VIS Limunada održaće veliki solistički koncert u sali Amerikana Doma omladine Beograda, u subotu 29. aprila. O muzici ovog vokalno instrumentalnog sastava, novom singlu, predstojećem koncertu i daljim planovima, popričali smo sa Miodragom Ninićem, ritam gitaristom i vokalom "Limunade".


Predstavite nam VIS Limunada - ko su članovi i kako je su podeljene uloge u kreativnom procesu?

- VIS Limunada je šestočlani sastav čiji se zvuk oslanja na gitarsko jezgro koje čine Duška Rajković, bas gitara i vokal, Vladimir Živković solo gitara i vokal te Miodrag Ninić, ritam gitara i vokal i Stefan Pejatović na bubnjevima. Ovaj često veoma snažni gitarski zvuk obogaćen je električnim orguljama i klavirom koje svira Borko Milojković te perkusijama i drugim zanimljivim instrumentima poput ukulelea koje svira Marija Kovačina koja je takođe i vokalni izvođač u sastavu. Koncepte i pravce rada često predlažemo Vlada (Vladimir Živković) i ja, a razrada dolazi u zajedničkom radu.

Odakle ideja da se u svom stvaralaštvu okrenete retro izrazu, muzici inspirisanoj međunarodnom popularnom kulturom pedesetih i šezdesetih godina XX veka, da li je to nostalgija za nekim boljim vremenima za muziku i čoveka? Kako publika prihvata vaš stil?

- Nostalgija svakako nije motiv u radu VIS-a Limunada. Mi cenimo muziku i kulturu perioda za koji smo se konceptualno vezali, ali to je za nas polazna tačka i to pre svega u kulturološkom smislu kao moguća kvalitetna osnova za savremeni razvoj, za jednu rekonstrukciju na osnovu vrednosti za koje smo se u međuvremenu uverili da su trajne i da nam mogu biti od koristi – nama kao sastavu ali i nama kao društvu u celini. Za jedan muzički sastav je to dosta ambiciozan program, pa je u tom smislu bilo teško odmah preneti te poruke, te smo imali neku vrstu komunikacione barijere. Publika i kritika su nas od samog početka relativno lepo prihvatili, ali kao neku vrstu simpatične retro atrakcije bez stvarnih umetničkih i društvenih vrednosti. To se u poslednje vreme menja. Sve češće imamo prilike da komuniciramo naš umetnički i društveno kulturološki koncept. Publika i kritika imaju sve bolji uvid u naš rad i sve bolje razumevanje za ono što nastojimo da učinimo te stičemo utisak da više cene to što radimo, zbog čega nam je veoma drago.

Debi album Limunada objavili ste pre godinu dana, kako ste zadovoljni reakcijama javnosti i kritike?

- Ono što važi za sastav u celini važi i za album „Limunada“. Muzički stručnjaci su pohvalili pojedine numere te bogate vokalno instrumentalne aranžmane i izbor u produkciji zvuka, ali je ostalo nepoverenje prema ozbiljnosti ukupnog umetničkog koncepta iz gore pomenutih razloga. Međutim i u tom smislu dolazi do pozitivnog razvoja tako da se album sada razume i prihvata bolje nego kada je objavljen.

U susret koncertu objavili ste novi singl "Kupili smo gramofon". Recite nam nešto više o novoj pesmi i spotu koji je prati, a najavljena je kao zaokruživanje priče o debi albumu.

- Numera “Kupili smo gramofon” je jedna od manje poznatih numera jugoslovenske popularne muzike. Izvodile su je Trio jeka, zagrebački devojački vokalni trio poput onih sa kojima je radio Fil Spektor u Njujorku. Numera nije bila veoma popularna i takođe nisu sačuvani podaci o autorima. S obzirom na izvorni smisao teksta te smisao koji ukupna numera dobija u sklopu umetničke direkcije VIS Limunada za nas je ona neki vid duhovite sublimacije našeg dosadašnjeg rada.

VIS LIMUNADA - "KUPILI SMO GRAMOFON"

Kako vidite domaću muzičku scenu i mesto VIS Limunade na njoj?

- Postoji veliki broj novih sastava koji izvode zanimljivu i kvalitetnu muziku, takođe još uvek postoje i stariji sastavi čiji kvalitet traje. Smatramo da postoji i publika koju je moguće sagledati i angažovati na regionalnom nivou odnosno na čitavom prostoru jugoslovenskog kulturnog nasleđa. Međutim kulturološki fokus produkcije, kao poslovne podrške kreativnom sektoru muzičke scene i industrije, je na drugom mestu. To su pomalo derivati prošlog perioda društvene krize na ovim prostorima čiji recidivi i dalje traju, ali je u pitanju i razvijeni poslovni model koji funkcioniše i koji sa stanovišta poslovnih ljudi ne treba dovoditi u pitanje ili rizik. Potrebno je da se pojave novi preduzetnici i da se razvije poslovni model koji bi se fokusirao i na ovaj vid muzičkog stvaralaštva koji je trenutno svakako marginalizovan, te da se metodološki razvija ponuda i potražnja u jednoj muzičkoj sceni koja bi tada mogla biti od šireg privrednog ali i kulturnog značaja. VIS Limunada je deo ove muzičke, privredne i društveno kulturološke stvarnosti kao i drugi autori i izvođači te u tom smislu sve ovo važi i za VIS Limunadu. Mi se trudimo da uobličimo naš umetnički sadržaj na najbolji način i da budemo komunikativni sa publikom, medijima i poslovnim ljudima na čitavom jugoslovenskom kulturnom prostoru koliko je u datim prilikama moguće, te se u tom smislu kao i drugi autori i izvođači nadamo najboljem ishodu.

Nastupate na velikom solističkom koncertu 29. aprila u Domu omladine Beograda, a najavili ste gala scenski spektakl sa gostujućim izvođačima, koreografskim tačkama, video artom i nesvakidašnjom scenografijom. Otkrijte nam bar nešto od onoga što planirate za to veče.

- VIS Limunada je sastav „omladinskih žurki“ i „gala festivala“ kako mi to pomalo u šali često navodimo. Da bi to stvarno i bilo tako, trudimo se da nastupi budu raznoliki i prilagođeni okolnostima u kojima se odvijaju bilo da su u pitanju klupske svirke, festivalski nastupi ili solistički koncerti, kao ovaj sada u Domu omladine Beograda. U tom smislu stalno nastojimo da unapredimo audio vizuelni i scenski sadržaj i kvalitet nastupa i koliko god je moguće pružimo publici scenski spektakl. Ovoga puta pripremamo zanimljivu scenografiju sa specijalnim efektima i video artom za koji su zadužene Sofija i Jelena Budimir ispred KUD-a Sestre. Takođe pripremamo i baletske i plesne koreografije koje će izvoditi baletski sudio Piruet (Pirouette) i plesni studio Sinatra, kao i uživo izvođenje duvačkih i gudačkih aranžmana u kojima će nam pomoći Ivan Simić iz beogradskog sastava Bullet for the Badman na saksofonu i gudački kvartet Intermezzo. Konferansu će voditi glumac Nemanja Jokić, a posebnu tačku izvešće i naša prijateljica Jovana Čavorović primenjena umetnica keramike.

Da li je u planu drugi album i kada ga možemo očekivati?

- U planu i pripremi je mnogo toga. Uradili smo nekoliko novih autorskih numera kao i autorskih prepeva, koji su nam posebno zanimljivi. Takođe radimo i na nizu novih autorskih numera koje nameravamo da realizujemo samostalno ili u saradnji sa drugim izvođačima. Upravo je to nešto što nas sada najviše zaokuplja. Saradnje su sjajan povod i okvir za eksperimente a na taj način se i jača ukupna scena, što nam je u krajnjoj linij svima cilj. Nadamo se da ćemo uskoro biti u prilici da publici predstavimo nešto i od tog segmenta našeg rada.

Ulaznice za koncert su u pretprodaji, po ceni od 400 dinara, preko Eventim mreže.

Gregory Porter je američki pevač, tekstopisac i glumac. Uoči svog koncerta koji će se održati večeras u Domu Sindikata u okviru Barcaffè Musicology sessions, Gregory priča o tome kako je jednog fudbalera povreda navela da put muzike, Gremmy nagradi, šta misli o Beogradu i našoj publici.


Postigli ste veliki uspeh u muzičkoj sferi, osvojili značajne nagrade, nema sumnje da vas je povreda usmerila na pravi put. Da li vam fudbal ipak nedostaje?

Da, povredio sam desno rame. Na žalost, zbog neadekvatne fizikalne terapije nikada nisam uspeo da dovoljno ojačam rame i vratim se treninzima.  Sećam se da sam sedeo u svom stanu u San Dijegu cmizdreći. Ali ispostavilo se da to i nije toliko loša stvar. Mislim da je moja majka videla pozitivnu stranu povrede pre mene. Rekla je: “Sada imaš više vremena da se  posvetiš muzici, fokusiraš se na studije i vidiš šta će se desiti.” Svako ko dobije sportsku stipendiju, želi da iskoristi potencijal toga da bi postigao uspeh na koledžu – možda čak izgradio i karijeri u NFL-u. Na kraju dana, mislim da sam završio na pravom mestu.

Majka je puno uticala na taj put, prepoznjući da je muzika ono što ste vi u stvari?

To je istina. Ona mi je ulila hrabrost da nastavim sa muzikom kao karijerom. Razbolela se kada sam imao 21. Godinu, i nisam želeo da brine oko moje budućnosti. Želeo sam da zna da ću završiti studije. Ali ona me je ohrabrila da sledim svoj san, čak i kada to nije bila sigurna opcija. Sada, kada sam i sam otac, želim da svojoj deci pružim tu vrstu podrške. Želim da budem deo njihovog života. Zar to ne bi trebalo svaki roditelj?

Teško vas je svrstati u određeni žanr. Gde vi sebe vidite?

Uvek pokušavam da prevaziđem granicu žanrova. Areta Frenklin je fantastično pevala džez, bluz i gospel, ali je bila prinuđena da se odluči za jedan od njih. Podela između žanrova je, po meni, krajnje bespotrebna. Nekada određenom krugu ljudi kažem da sam džez pevač, iako mnogi ljudi još uvek ne znaju šta to znači. Tada objašnjavam da ako se ta posebna energija i osećanje koje džez pevač nosi izgube, možemo da razgovaramo o automobilima, bogatstvu i imovini i svemu onom od čega naše duše ostaju prazne.

Vaši tekstovi uglavnom govore o ljubavi, ali su univerzalni i bezvremenski. Koliko autobiografskog ima u njima?

Objavili smo tekstove pesama u knjižici poi menu “Budi dobar”, jer je svaki imao sopstvenu priču i značaj. Svako ko čita ove tekstove može da se pronađe. Većina mojih pesama predstavlja različita lična iskustva – nekad dobra, nekad loša. Tekstovi, melodije i bas tonovi tada samo iskaču iz moje podsvesti. Govore o vezama i problemima u njima, ali i o detinjstvu, društvenim konfliktima, predrasudama i rasizmu. Srećom, nikada nisam imao krize tokom komponovanja. Inspiracija mi pomaže da pronađem prave reči i puteve.

Vaša muzička karijera je kasno počela, imali ste oko 40 godina. Na koji način su se vaša karijera i život promenili nakon Gremija?

Zapravo, promenila se samo jedna stvar. Posle oba Gremija, stekao sam mnogo više fanova. Imamo više svirki i koncerata. I to je sve. Ali to me nije promenilo, niti način na koji se ljudi do kojih mi je stalo ponašaju prema meni. Želim da to ostane jednostavno. Ja sam jednostavan čovek.

Imate li planove za saradnju poput one sa Disclosure?

Sarađivao sam sa nekim neverovatnim ljudima pre i posle njih, na albumu i na sceni. Nastupao sam sa Stivijem Vonderom i to je bilo neverovatno iskustvo, na poslednjem albumu snimio sam pesmu sa pevačicom kojoj se beskrajno divim, Lalom Hatavej. Uvek sam otvoren za saradnju sa talentovanim ljudima i sa ljudima koji imaju ideju. Volim tu vrstu kreativne energije.   

Nazivaju vas “čovekom sa blesavom kapom”, zašto je nosite sve vreme?

Imao sam operaciju na koži, pa sam ga nosio neko vreme, a onda se to nekako spontano nastavilo. Ljudi me prepoznaju po tome sada. Tako je kako je. 

Šta mislite o Beogradu?

Zaljubio sam se veoma lako. Ponekad želim da ostanem u gradovima u kojima budem samo jedan dan. Nekad čeznem za povratkom, i to sam i uradio, vratio sam se u Beograd. Musicology festival pre dve godine je bio divno iskustvo. Fantastična energija sa publikom. Obično ne idem na after partije, ali u klubu Bitefartcafe, sastali su se mladi muzičari koji su svirali džez, i ja sam izašao da ih slušam i upoznam neke ljude koji su bili na koncertu. Atmosfera je bila veoma opuštena, pa sam otišao na scenu i odsvirali smo nekoliko pesama. Sledeći dan smo otišli na splav gde sam probao najukusniji pasulj! Gurman sam i volim da probam nove stvari. Takve stvari čoveku ostanu u lepom sećanju. Zato jedva čekam da se ponovo sretnem sa beogradskom publikom.

Musicology Barcaffè Sessions je događaj za sve one sa istančanim ukusom. A u ovako intenzivno muzičko iskustvo idealno se uklapa šoljica kafe vrhunskog kvaliteta. Zato se prepustite uživanju u najboljim notama i ukusu Barcaffè espresso kafe. Vidimo se 20. i 26.  aprila na Musicology Barcaffè Sessions.


Prvi put nakon tačno 5 godina, i to tačno u dan, grupa Autopark će 1. aprila 2017. održati koncert na istom mestu: u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Za sobom imaju 4 albuma i brojne singlove - poslednji od njih, nedavno objavljeni “Isplaniraj mi dan”, najavljuje nove snimke i ovaj koncert. Koncert je deo programa Martovskog festivala – 64. Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma.


Gde je bio i šta je radio Autopark šest godina?

- Razmišljao. Živeli smo mirno i povučeno. Istina je da Autopark nikad nije zapravo prestao da radi, samo smo se umorili od ovog klasičnog oblika postojanja benda, pa smo isprobavali drugačije pojavne oblike. Takođe, usled nekih životnih okolnosti smo se malo povukli, što nikako ne znači da smo prestali da pravimo muziku.

Kakva je ideja koncertnog povratka – šta možemo da očekujemo da ćemo čuti na vašem nastupu 1. aprila u Domu omladine Beograda? Zašto baš taj datum? Koja će postava biti na bini tom prilikom?

- Taj datum nam je značajan iz privatnih razloga, i prošli koncert u Amerikani pre mnogo godina je bio istog tog datuma. Shvatili smo da nam se svira, vratili smo se na probe u nešto izmenjenoj postavi, uzbudljivo nam je. Što se tiče postave, pojačanje je stiglo u vidu Miroslava Cakića na klavijaturama i bubnjara Lava Bratuše, koji su tu pored našeg basiste Milana, i naravno, Nikole (gitarista i autor pesama Autoparka), i mene.

Čak i kad niste nastupali, objavljivali ste svake godine novogodišnji singl? Kad, kako i zašto ste počeli sa tom tradicijom i šta vam ona znači?

- Ovo se nadovezuje na prvo pitanje. Eto, od prvog trenutka kada smo započeli, hteli smo da za svaku Novu godinu da poklonimo pesmu onima koji su i dalje bili zainteresovani za opstanak Autoparka, čisto da im se javimo, da smo dobro i da još uvek imamo šta da kažemo. Kao kad odete u inostranstvo pa se povremeno nekome javite pismom ili razglednicom i kažete, dobro sam, mislim na tebe, evo o čemu razmišljam u poslednje vreme…

Koje su Autoparku najomiljenije nove grupe iz sveta, koja muzika vas danas inspiriše?

- Volim Molly Nilsson, Motoramu, Radio Department, Twilight Sad od bendova aktivnih poslednjih godina. Ali, ako pričamo o nečemu baš baš novom, kao da me ništa od toga ne pokreće toliko. Tu i tamo mi se dopadne po koja nova pesma, ali ne toliko albumi. Fale mi veliki albumi. S druge strane, veoma sam verna muzici koju sam slušala i koju volim, u stanju sam da se po milioniti put oduševljavam jednom istom pesmom ili albumom, nešto što sam zavolela pre. To mi se dešava i sa filmovima, i po prvi put nemam utisak da je problem do mene.

Autopark je uvek promovisao odlične mlade grupe kao svoje predgrupe. Kako procenjujete šta se u međuvremenu dešavalo sa našom muzičkom scenom? Da li se pojavila neka nova generacija grupa na koju bi vi skrenuli pažnju, neki novi talenti?

- Nikoli se dopada Krešo Bengalka (iz Splita), meni Dogs in Kavala.

Da li je danas teže baviti se muzikom nego kad ste vi počinjali?

- Na neki način je lakše zbog postojanja interneta i društvenih mreža i svih platformi na kojima možeš da prezentuješ muziku, a s druge strane, to mi je sve toliko manje uzbudljivo, i dok sve aploudujes i sam se izreklamiraš, smoriš se a pritom ti je i nelagodno što promovišeš sam sebe.

Na koji način ste povezani sa Martovskim festivalom i šta vam znači prisustvo na takvom festival koji promoviše naše filmsko stvaralaštvo?

- Dolazili smo i ranije na Festival kratkog metra. Mi volimo filmove, to je suština, i u martu, i u aprilu.

<<  Jul 2019  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
    

Putopisi, Intervjui..