Ljubitelji ritma i kvalitetne muzike i verna publika jedinog bubnjarskog festivala na Balkanu, Drum Dum Festa, i ove godine imaće priliku da bez finansijskih izdataka uživa u majstorijama najboljih bubnjara iz regiona jer, uprkos prepolovljenom budzetu, Festival će i ove godine biti na otvorenom i otvoren za sve koji vole muziku i, kao i do sada, organizatori (UG Muzička komunikacija) će publici ponuditi najbolje što Balkan ima kad su maestri za bubnjevima, ali i ostali muzičari, koji dolaze u njihovoj pratnji, u pitanju.
 
Tako će u dvorištu Šop-Đokićeve kuće Leskovčani i gosti iz drugih gradova, na drugoj festivalskoj večeri, 14.jula, imati prilike da uživaju u majstorijama jednog od najboljih – Dina Milosavljevića iz Skoplja, koji već osamnaest godina nastupa sa Vlatkom Stefanovskim. Sa njim na bini će biti i basista Đole Maksimovski, zajedno sa Stefanovskim, jednom od najvećih zvezda bivše Yu- rock scene i frontmenom grupe Leb i sol, koji je, inače, čest gost Leskovca u poslednjih par godina, i prijatelj našeg grada i ovdašnjih muzičara, tako da će prisna atmosfera, vrhunski kvalitet muziciranja i hitovi uz koje su odrastale generacije biti garancija za izvanredan muzički doživljaj.

U želji da vam bliže predstavimo Dina Milosavljevića, razgovarali smo s njim o njegovim počecima kao i o tome šta sada radi, kako sada doživljava muziku i nastupe i šta možemo očekivati 14.jula kad je njegov nastup u pitanju.


Kada i kako se desio sudbinski susret s bubnjevima?

DINO: Sa bubnjevima se susret dešava negde sa 16-17 godina... Potičem iz muzičke porodice, moj otac je bio poznati pevač, moja sestra ima klasično muzičko obrazovanje, a ja se nešto nisam uklapao u taj standardni muzički školski sistem i krenuo sam da učim pravo u srednjoj i posle na Pravnom fakultetu, ali sam ubrzo digao ruke od toga i posvetio se bubnjevima i muzici koja nije bila klasična. Ustvari su, možda, bubnjevi pronašli mene, nekako spontano, jer umesto da učim, ja sam stalno vrteo palice po rukama, udarao prvo u kante od eurokrema, jastuke i sl, što je, logično, oduševljavalo moje roditelje i naročito komšije, jer smo tada živeli u stanu. Na svu sreću, kada su stigli pravi bubnjevi, već smo se bili preselili u kuću tako da je podrum bio moj prostor, a komšije su tu već bile tolerantnije. I tako smo dva drugara i ja napravili bend i eto... počelo je.

Koja vrsta muzike je bila ta sa kojom si počeo svoje bubnjarsko putovanje?

DINO: Ko zna na šta je to ličilo... mi smo tada slušali Pixies i Police i slične bendove... pa smo ličili verovatno na njihove loše kopije (smeh). A malo kasnije sam počeo da posećujem svirke i upoznajem se sa klupskom scenom u Skoplju, počeo da upoznajem ljude koji su dolazili u klubove, koji su tu svirali, i nekako je sve išlo spontano. Spontano sam se uključio u sve to i prvi ozbiljniji bend koji me  pozvao da sviram sa njima bio je Seth (danas Sethstat). Osim što je to odličan bend, koji je i danas aktivan, druga odlična stvar sa njima je bila da kad sam ih pitao šta ja to treba da sviram oni su mi rekli – sviraj šta hoćeš! Dali su mi potpunu kreativnu slobodu i to je bilo super za mene.

Dakle, i pored toga što nisi imao neko formalno obrazovanje, ti si ipak postao jedan od najboljih bubnjara u Makedoniji, a i šire?

DINO: Uh, hvala, ali ne (smeh). Veliki kompliment, ali ako mene pitate, nije to baš tako.

Tako kažu oni koji su te slušali, i koji su, kao kolege, stručni da to procene.

DINO: Hvala puno klegama, ali nije moje da ja to govorim, a mislim da i nema šanse. (smeh)

Pa ipak, uprkos tvojoj skromnosti, nije slučajno da te za svoj bend izabrao Vlatko Stefanovski.

DINO: Da, eto, tokom vremena ja sam postao vrlo aktivan na sceni ovde, tako da su me zvali mnogi da sarađujemo, i u jednom momentu, negde oko dočeka Nove 2000. god, Vlatko je menjao kompletnu ritam sekciju, i pozvao me njegov menadžer u to vreme, Ivo Jankovski, i pitao me da li bih hteo da sarađujem s Vlatkom... i normalno... (smeh) kako ne bih hteo... i tada je u tu novu ritam sekciju ušao i Đole Maksimovski, isto ultra – aktivan član muzičke scene u Makedoniji, i eto, od tog vremena, skoro osamnaest godina, haramo muzičkom scenom Balkana i šire (smeh)

Da li bi mogao da izdvojiš neke nastupe koji su na tebe ostavili najsnažniji utisak za tih osamnaest godina? Da li ti više prijaju veliki koncerti ili mali, klupski nastupi?

DINO: Uh... mnogo je koncerata i nastupa bilo. Svirali smo i pred 80.000 ljudi i pred stotinak ljudi u klubovima, ali sviranje sa Vlatkom je uvek nešto posebno... on je folder sam za sebe, on je legenda... tu je uvek toliko energije da je potpuno nebitno gde se nastupa. Zaista ovako ad hoc ne bih mogao da izdvojim neki nastup, mada svirati ispred 80 – 100.000 ljudi na velikim scenama jeste neverovatan doživljaj, ali one klupske svirke gde se oseti pojedinačna energija, gde vidiš lica publike, svaku emociju... to je meni ipak nekako bliskije.

Osim nastupa sa Vlatkom Stefanovskim, ti imaš još neke aktivnosti, sa još nekim bendovima, uglavnom džez orjentacije?

DINO: Da, imamo jedan autorski bend, sa Đoletom Maksimovskim, basistom koji takođe svira s Vlatkom, pomenuo sam ga malopre, i Zoranom Kostadinovskim, virtuozom na gitari. Bend se zove Kabadayas (Kabadahije) i nedavno smo izdali drugi album. Da, sviramo neke varijante džeza, tu je ta harmonija, taj pristup, taj jazz touch. Prvi album je bio malo drugačiji, radili smo ga u saradnji sa klarinetistom iz Bitole koji živi u Celju, zove se Goran Bojčevski, i tad smo zalazili malo i u etno zvuk, u kombinaciji sa fusion improvizacijama, a sada je to zvuk koji je bliži klasičnom džezu. To je jedan drugarski bend u kojem svi imamo upliv, gde je sve opušteno, spontano, kreativno...

Nakon svih tih godina sviranja, da li imaš neki svoj omiljeni žanr, nešto u čemu najviše uživaš?

DINO: Pa nije tu stvar u vrsti muzike, u žanru... više je stvar pristupa muzici. Onde gde nema tenzije, gde slobodno pristupaš muziciranju, meni je to najbolje. Uvek  zavisi od toga s kim sviraš, kakva je situacija u bendu, kakvi su odnosi. Dokle god je opušteno i imaš slobodu to daje najbolje rezultate.

Kroz tu prizmu posmatrajući, šta je ono što publika Drum Dum Festa može da očekuje od tvog nastupa, jer ćeš ovog puta ti biti u centru pažnje dok će ostali biti tu da isprate tvoje umeće za bubnjevima?

DINO: Nastupi s Vlatkom su uvek prepuni neke posebne energije, ima tu puno spontanosti, kreativnosti, opuštenosti, tako da znam da će da bude super i zaista jedva čekam taj koncert. Posebno zato što je to bubnjarski festival a naš, ovde... ta priča obično dolazi iz Amerike, eventualno Engleske, i onda imati bubnjarski festival tu, u komšiluku, naš, Balkanski, to je super, to postoji i ja ću tu da nastupam. Znam koja su tu sve imena bila, kakvi sjajni bubnjari, Džoni, Trut, Marko Đorđević... fenomenalno je da ta priča postoji i da se razvija sve više.

Dakle, 14.jula u Leskovcu možemo da očekujemo pravi energetsko - bubnjarski gruv?

DINO: Tako je, gruv sa prilično neparnim pristupima, to je ono što je meni uvek bilo interesantno... Jedva čekam i siguran sam da će da bude super koncert. Pozdrav svima i vidimo se 14.jula u Leskovcu!!!

Izvor: DDF18

<<  Avgust 2018  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
    1  2  3  4  5
  6  7  8  9101112
13141516
2829